Ibrahim Hadžić: Kula vremena
KULA VREMENA
Od mnogobrojnih časovnika
Kojima sam okružen u stanu
(Koje redovno hranim litijumskim baterijama,
Navijam, dotjerujem)
I preko kojih pratim
Fino proticanje vremena,
Jedan, ugrađen u električni šporet,
Godinama ne radi,
Ali, kunem vam se Hronosom,
On mi najbolje predočava
Prolaznost života,
Dok drugi žure, kasne…
On stoji na mjestu, a ipak,
On mi je najpouzdaniji
Jer dva puta u toku 24 sata
Pokazuje apsolutno tačno vrijeme.
7. XI 2006.
VRBA
Žalosna vrba
Spustila je svoje,
Kao kanap tanke i savitljive grane
Iznad mirne reke
Da se ogledne kao Narcis
I da čuje nemušti govor riba Hansa Kristijana Morgenšterna,
Pesnika čiju je pesmu od nekoliko jambova i troheja,
Preveo na srpski jezik
Pesnik Milutin Bata Petrović.
ŠTAP
Došao sam u rodni kraj, korona je i dalje žilava,
Ali na izdisaju je.
Izašao sam u grad da se sretnem
Sa prijateljima i rođacima.
Iz Beograda sam poneo kineski štap,
Koji je odnedavno moja treća noga.
No kineske štapove nose i ovi
S kojima treba da se sretnem.
Hvala Kini na čeličnom prijateljstvu,
Što je olakšala život mojim zemljacima
Koji su do juče nosili krive kijače, glavate tojage
A sada crtežima ukrašene štapove,
Nalik na šare paunovog repa.
2021.
VIJEST O SMRTI
O smrti moglo bi se, i trebalo bi, pisati ozbiljne pjesme,
Imalo bi što-šta još da se kaže o toj higijeničarki
Koja danonoćno radi i slabe, bolešljive, ili teško bolesne
Otpraća na onaj svijet.
Skroz zdrave
Upućuje na oporavak i banjsko liječenje
Pa će doći dan kada će i oni doći na red.
Čitam ili slušam,
Poginuo je u Rusiji
U helikopterskoj nesreći
Paravojnik Vagner.
Poginuo je u helikopterskom udesu
Predsjednik Irana,
Ili još bolje: Izrael je tukao teškom artiljerijom
Humanitarne logore Palestinaca iz Gaze i Rafe.
Uginuo je najbrži konj,
Najhrabriji pas,
Najpametniji majmun.
Gdje sam tu ja?
16. VI 2024.
ZAPIS IZ NOVINA – DA LI ŽELIŠ DA BUDEŠ ANONIMAN?
1)
Rehabilitovan je uzorni četnik koji nije sarađivao sa Nijemcima već im je ponudio
zajedniču borbu protiv komunista.
Advokat kaže da je presuda veliki uspjeh borbe za pravdu.
Sačuvaj me Bože takve pravde.
(Sačuvajte moje ime i moj e-mail)
2)
Kupio „zolju“ za 200 dinara.
I ovo mladalačko nasilje ima svoju cijenu.
Tužilaštvo odbacilo prijavu za otmicu djeteta.
(Pritisnite # i sačuvajte moje ime i moj e-mail)
3)
Destabilizacija Srbije je direktno maslo stranih službi.
(Pritisnite # i sačuvajte moje ime i moj e-mail)
4)
Samo im je nasilje na umu.
(Pritisnite tarabicu i sačuvajte moje ime i moj e-mail)
SKRIBOMAN
Cjepkam na sitno
Papire s neuspjelim pjesmama.
A moja žena u prolazu zaviruje
U papirni smotuljak
Iz kojeg izviruju besmislene rime
I kaže, prekorijevajući me što mnogo pišem:
O, kako ti nije žao
Amazonskih šuma.
ŠARTR
Prof. L. Trifunoviću
Ušao sam sa još nekoliko
Istoričara umetnosti
U gotsku katedralu u Šartru
(u hram, u crkvu, u bogomolju, koju su sagradili
templari),
I prisetio se reči velikog arapskog mudraca,
Muslimana,
Koji je kao i ja bio ušao da sagleda
Katedralu iznutra, da se divi
Vitražima i plastici,
No posle nekoliko trenutaka
Skoro trčeći, izašao je iz nje.
Pitali ga prijatelji
Na izlasku iz hrama:
Što si tako brzo izašao?
Toliko je sve čudesno lepo,
Da sam ostao još neko vreme,
Prešao bih u hrišćanstvo.
10. XII 2023.
GARO, GAROVE!
Davao je prve lekcije iz izdržljivosti, njemu, dvomesečnom Šarovu, petomesečni Garov. Držali su u zubima koskicu i nadvlačili se.
Misliš li da je na njih neko obraćao pažnju, osim mene? Bila mi je veoma važna ova njihova igra.
Garov je popuštao Šarovu i često je u njegovoj njuškici ostajala koskica i on je tada sa njom padao na stražnjicu. U sledećem pokušaju Garov je vukao i kosku i Šarova. Dugo su se igrali, dugo, sve dok njihovu igru nije prekinuo dečak iz obližnje kuće, pozvavši svoga psa.
Garo, Garo, Garove!
Garov je smesta ostavio Šarova i koskicu. Šmugnuo je. Činilo mi se da Šarov nije ni primetio gde je Garov odjurio. Stajao je zbunjen, izgubljen. Njega niko nije zvao.
Znaš, rekao mi je sutradan dečak koji je posmatrao mene i pse dok su se igrali: Šarov više nije živ. Zgazila ga je jedna krava koja se vraćala sa paše. On je potrčao prema njoj da se igra, podigao je repić a ona ga je slučajno zgazila zadnjom nogom i prebila mu kičmu. Živio je još nekoliko minuta. Mi smo ga sahranili. Odneli smo ga u krše. Iskopali smo mali grob između dva veća kamena i tu ga položili. Kratak mu je bio život, završi dečak.
PESNIK I DRVOPRERAĐIVAČ
Usput dok prolazim pored kućne biblioteke, sa police nemarno dohvatam knjigu Gradinar Rabindranata Tagore, u želji da vidim šta i kako ovaj indijski mudrac i nobelovac piše. I čitam poslednju pesmu/zapis 85 u prevodu na srpski Davida Pijade:
„Ko si ti, čitaoče, koji ćeš poslije jednoga stoljeća čitati pjesme moje?“
(Ovo pitanje, zar ne, upućeno je meni? Odgovaram mu: Ja sam Rožajac, Ibrahim Hadžić, rođen 1944. godine, pesnik, s braćom bio suvlasnik drvoprerađivačke radionice koja se zvala Gradinar, kao i tvoja zbirka mudrih pesama, pesniče).
