Poetika snova
Ušao sam u jednu ogromnu pećinu, iskićenu kamenim nakitom. Sačekali su me na ulazu i rekli da je sve spremno i da mogu odmah da otpočnem sa recitovanjem. Brzo sam se ispeo na uzvišicu i odgurnuo mikrofon u stranu, shvativši da mi je nepotreban. Pogledao sam prema unutrašnjosti pećine i zapazio da je sala prepuna ljudi. Bili su mirni. Glave su im bile povijene udesno, potkočene desnom šakom. Zadržah dah, a onda počeh… Moj glas je grmeo pećinom. Ljuljale su se zavese od stalaktita. Izgovarao sam stihove koje do tada nisam bio napisao:
Majke na vešalima,
Očevi na giljotinama…
Moram da priznam da su me ovi stihovi iznenadili ali ne pesničkim umećem već živom slikom: umesto reči, simbola ili metafora koje sam izgovarao, u dnu pećine, na granici na kojoj je prestajao da se prostire moj glas, na postolju podignutom na brzu ruku – pojavio se čudan prizor. Kada sam izgovorio prvi stih, na vešalima su se zanjihale majke. Kada sam izgovorio drugi stih, očevi su bili pognutih glava a iznad njih – dželati.
Ne znam da li su ove žrtve bile istinske ili je to bio samo lažni prikaz da bi se izazvalo sažaljenje i strah kod publike. U sali je vladala mrtva tišina, ako tako mogu da kažem, budući da se čulo samo pojačano disanje. Kada se pojavila prva slika, začuo se dobro uvežbani uzdah u isti mah, a zatim jauk. Tako je bilo i sa drugom slikom – stihom.
Ubeđen sam da su se gledaoci iskreno potresali tim prizorom, ali je ostalo nejasno da li su ranije uvežbavali svoje osećaje na sličnim prikazanjima, i vežbali svoj zajednički jauk, ili su se stvarno tog trenutka predavali mučnom osećanju tuge i užasa. Ali, nije na meni da to odgonetam, u svakom slučaju, bilo je savršeno.
9. V 1970.
Stajao sam kod mosta u Gornjoj čaršijia. Ibarb je odjednom počeo strahovito brzo da nadolazi. Kuće dovoljno udaljene od reke začas su se našle na sred korita. Naišao je jedan moćan talas i poplavio jednu usamljenu kuću koja se nalazila na levoj obali. Voda je pokuljala u podrum.
Zaključio sam da je to Mominac kuća, i da je unutra devet majstorad Književne radionicee i još nekoliko drugih pesnika. Predložio sam prijateljima da brzo zazidamo podrum, da vodu izbacimo i da kuću napustimo.
Neko je uslišio moj predlog pa je brzo zazidao podrum i čini mi se preko brvna prešao do obale. Video sam da je voda ponovo nadošla i srušila zid. Znao sam da je nesreća neizbežna.
Majstori i drugi pesnici bili su istisnuti vodom kroz prozore i druge pukotine na zidovima i našli su se u reci. Video sam Mišuf na sredini reke. Matica ga je snažno nosila. U ruci je držao vinsku čašu punu crvenog vina, držeći je iznad vode. Samo su mu glava i čaša virili iz talasa. Okrenuo se prema meni, nasmejao se, klimnuo glavom, i kao da je nazdravljao ili se opraštao, potonuo je u vodu. I drugi pesnici bili su na talasima. Bio sam zabrinut za njihove živote. Verovao sam da će se ipak neko izvući čim dođe do Ganića braneg gde su rasle vrbe i rakite.
Trčao sam niz obalu prema brani da bih nekom pomogao. Kada sam već bio blizu cilja primetio sam kako matica nosi Vojuh. Bio je licem okrenut vodi. Brzo je promakao ispod mosta. Postalo mi je jasno da je sve gotovo i da je tragedija nastupila. Posle nekoliko trenutaka sreo sam Adamai i ispričao mu šta se zbilo. Kada sam počeo da gestikuliram i da objašnjavam kako su se pesnici, naši prijatelji, davili, postalo mi je teško, zavukao sam se ispod klupe u parku i počeo da ridam. Jecao sam i pričao o nesreći.
9. IX 1971.
Posle dužeg vremena ponovo sam bio kod svoje rodne kuće. Došao sam sa svoja dva druga. Na avliji sreli smo mog oca. Tesao je jednu dugačku vrljiku. Predstavio sam ocu drugove: -Ovo je Voja Donić, a ovo Radoslav Mirosavljevj.
Moj otac je kazao da mu je drago što sam doveo sa sobom i drugove i obraćajući se mojim prijateljima otpoče neku čudnu priču: -Između muslimanske i hrišćanske religije nema neke velike razlike. Skoro su nam isti pejgamberi – sveci. Vi imate Adama, mi Adema, vi imate Evu, mi Havu, vi imate Mojsija, mi Musu, vi imate Isusa, mi Isuu, vi Avrama, mi imamo, eto pored vas stoji, Ibrahim. I da ne ređam više. Ove dvije religije slične su kao jaje jajetu. Probiješ li ljusku i uđeš unutra – hrišćanin si. Izađeš li iz jajeta – musliman si. Ove dvije religije dijeli samo opna. Milo mi je što si doveo svoje drugove- završi moj otac.
9. II 1974.
Bio sam u bioskopskoj sali. U jednom od prvih redova sedeo je Andrićk u onom elegantnom, skoro svima poznatom mantilu sa fotografija pored ćuprije na Drini. Vodio se nakakav neobavezan razgovor. Čekala se ili neka predstava, ili da otpočne književni susret. Andrić predloži da dok ne počne književni susret da se igramo zavičajnog prepoznavanja, tj. potrebno je da mu svi okrenemo leđa, a on će po našem glasu i po tome o čemu ćemo i kako ćemo raspravljati, prepoznavati ko je odakle i koliko je ko talentovan.
U isti mah svi mu okrenusmo leđa. Pisac je ostao sam. Bilo mi je neprijatno što i ja tako uvaženom piscu i starijem čoveku okrećem leđa, no to je bio njegov predlog. I taman kada sam se spremao da otpočnem sa govorom, preduhitri me drugi učesnik. Odjednom se začu škripavi zvuk violine. Neko je nevešto svirao pored samog Andrića. Okrenuo sam se da vidim ko to grebe gudalom po žicama violine. Bio je to neki crnac koji je svirao uporno i loše. Andriću dosadi to muziciranje pa reče:
– Što je mnogo, mnogo je. Zasviri, zatrubi i za pojas zadeni.
Crnac je bio jako uvređen. Odložio je violinu ustranu i seansa prepoznavanja bila je gotova. Svi su ustali. Dve devojke, Arapkinje, koje su bile s leve i s desne strane Andrića, izmakoše se da ga propuste, no pisac jednoj prebaci ruku preko ramena, a drugoj nežno spusti ruku na stražnjicu. Primetio sam da mu je ruka na zglobovima prstiju puna nekakvih čvorića, ali još jaka. Zaključio sam da su ti čvorići od dugotrajnog i svakodnevnog pisanja.
Pisac je išao zagrljen s devojkama. Izraz na njegovom licu kao da je govorio: – Evo, vidite, još sam za ovo sposoban. Crnac koji je do malopre svirao bio je jako ljubomoran na Andrića, ali nemajući hrabrosti da mu to otvoreno kaže, poče udvarački da mu se osmehuje. Andrić ga pogleda nadmeno i poče još jače da stiska devojku uz svoj bok.
25. VI 1975.
U livadi moje rođake Timkel bio je neko ko se stalno pretvarao: pogledam ga sleva – vidim svoga dedu Begam, pogledam ga zdesna – vidim crnogorskog revolucionara, španskog borca, Veljka Vlahovićan, pogledam ga anfas – preda mnom je predsednik Sovjetskog Saveza, Leonid Brežnjevo.
Čovek je bio ogroman sa debelim, dobroćudnim, medveđim licem i jakim veđama. Na sebi je imao neki halat – bademantil. Ljudi su prilazili i klanjali mu se, a zatim ga ljubili u levo koleno. Narod je bio mongolske rase. Na kraju je prišlo jedno jagnje i poljubilo čoveka u koleno kao i sav ostali svet. Predsednik se savio, pao na kolena i zauzeo borbeni stav sudaranja glavom s jagnjetom. Odjednom je jagnje počelo da se izmiče natraške, a potom je jurnulo napred i uz strahovit tresak oborilo predsednika na leđa.
– Sad ćemo da te koljemo, dosad si ti jeo nas, a sad ćemo mi tebe- reče jagnje na nekom čudnom, meni malo razumljivom, jagnjećem jeziku.
20. VI 1981.
Doznao sam da je umrla pesnikinja Desankap. Nije mi bilo jasno kada se to dogodilo i kako, ali sam znao da je bilo naprasno i da je umrla kao mlada.
Potišten vešću išao sam sa Gekijemq prema Domu omladiner. Iza nas je bio Milišićs. Iz Orfejat je izašao Batau koji je s Milišićem komentarisao Desankinu smrt. Čuo sam iz njihove priče da je pesnikinja dan pre smrti bila sudija na nekoj lokalnoj utakmici. Milišić je pretpostavljao da je umrla od uzbuđenja, jer se konačno ostvario njen životni san – da bude fudbalski sudija, dok je Bata pretpostavljao da je umrla od napora jer je sve vreme trčala po stadionu u želji da se predstavi kao sudija koji sve vidi.
Na rastanku Milišić i Bata pozdraviše se na košarkaški način, lupnuvši jedan drugog dlanom o dlan. Milišić reče: -Ćao slobodni strelac.
Geki je bio dirnut pesnikinjinom smrću i pri ulasku u WC tresnu pesnicom u vrata i reče: -Jebem ti život!
7. VII 1981.
Kuća mi je bila u Botaničkoj baštiv. Igrao sam se sa svoja dva deteta, međutim tu je bila samo moja kćerkica Jasna. Zazvonio mi je telefon. Aparat mi je bio u javnoj govorinici, sa druge strane ulice. Podigao sam slušalicu i izašao iz lifta koji me je podigao na poslednji sprat stare zgrade Filološkog fakulteta, tamo gde je nekada bila redakcija Vidikaw. U hodniku je bilo mnogo sveta, naročito pisaca. Pozdravio sam se sa Kišomx. Njega odavno nisam video. Iz sudnice je izašao sudija i stao u dovratak. Počeo je da čita optužbu:
– Danas će biti nastavljeno suđenje Gojku Đoguy po članu 143 Krivičnog zakona.
Ja sam se zbunio i pogledao u druge pisce. Nikome nije bilo jasna sudijina poruka. Samo sam ja shvatio da član 143 ustvari proširuje optužbu na sve prisutne, jer dolaskom, odnosno prisustvovanjem suđenju, pružaju podršku optuženom pesniku.
17. X 1981.
Došao mi je u goste hrvatski pisac Antun Šoljanz sa jednim meni nepoznatim pesnikom. Dok sam razgovarao sa Šoljanom neznanac se neprestano naturao i upadao nam u reč, pokušavajući da nam nametne svoju temu.
– Pogledaj – reče u jednom trenutku nepoznat mi pesnik i iz kofera izvadi ukršenicu. – Ovo je moj poslednji izum, ukrštenica-pesma. Kada se reše sve reči, dobija se pesma. Slušaj- i nagnu se prema meni i otpoče da čita. Ja ga gledam i ne mogu od čuda da dođem sebi. On zapravo čita moju neobjavljenu pesmu. Ne znam kako je došao do mog rukopisa, i dok sebi postavljam to pitanje krajičkom svesti sumnjam u svog brata slikara, Ismetaaa, koji ima običaj da poklanja svoje slike, pa i tuđe stvari, čak i nepoznatim ljudima. Sumnja u Ismeta sve više je rasla i već počinjem da besnim na njega.
Šoljanu je sve to dosadno pa ustaje i odlazi. Na sebi je imao mornarsku majicu bez rukava. Majica mu je bila tesna.
3. IV 1982.
Na izvor u sred livade doleteo je poslednji primerak ptice koja izumire da se napije vode. Ona mi se predstavi kao Poupab ili Popaac.
– Vasko Popa? – upitah začuđeno.
Ptica je ličila na pauna koji je umesto tirkiznih krugova na repu imao žute fleke u obliku javorovog lišća.
26. IV 1982.
U luksuzno nameštenoj sobi, gde su stvari pomerene u stranu, Lolaad je upredala Boruae i pokušavala da ga udene u iglu.
– Šta radiš to?- pitao sam zbunjen prizorom.
– Proveravam onu biblijsku izreku ’Da li možeš provući kamilu kroz iglene uši’ reče i nastavi započeti posao.
26. IV 1984.
U Udruženju književnikaaf, u sali za sednice, preko TV-a, čitana je izjava u kojoj se govorilo da se Vasa Bradaag delegira za London da nastavi sa pisanjem romana Besniloah, jer se Pekićai vraća u zemlju.
12. VI 1985.
Prolazio sam uskim sokačetom i došao do pijace. Na banku je sedela Mikiaj i recitovala svoje pesme. Na pomen i imenovanje zeleniša – podizala je uvis šargarepe, praziluk, kupus i uveravala narod u istinitost svojih stihova.
Došao sam do Knez Mihailoveak. Ulica je bila strma i sunčana. Odjednom je na ulicu utrčao konj, koji je najviše ličio na irskog setera. Bio je crven i išao je ukoso. A vlasnik konja bio je čovek sapetih nogu, čija su se stopala ukrštala: leva noga išla je ispred desne, a desna ispred leve.
Odjednom se konj razbesne i poče da trči po ulici. Pobegao sam u jedno dvorište ograđeno visokim zidom. Jedva sam se provukao kroz malenu kapiju. Za mnom su u dvorište utrčale i majke sa decom. Kroz prozor u obliku četvrstaste rupe u zidu, video sam konja kako unezvereno trči i traži nas. Bio je u obliku lame ali sasvim nizak, sa dugačkim vratom na čijem su čelu bila dva obešena roga.
Zapanjio sam se kada sam video konja sa rogovima. Odjednom sam shvatio da on i nije tako opasan jer je najviše ličio na malo krupniju ovcu. Ali ko zna, kada se tako priča, mora da je opasan.
10. IV 1988.
Pecao sam sa Čudićem i Peromal na Dunavu kod Ušća. Nameštao sam Peri mamce, jer on to ne zna. Gledam kako mu se udica zakačila za kamen a on misli da je riba. Trza i otkida udicu. Kaže: -Baš lep komad mi se skide!
Odjednom usmeravam pogled prema zgradi CK-uam. Sada se više ne nalazimo na niskoj obali na Dunavu, već negde na vrhu Kalemegdana, a odmah preko reke je CK.
Gledam kako sa visoke zgrade poleću golubovi, ali brzo primećujem da su vezani za nogu i počinju da se klate iznad prozora.
– Vidi šta rade partijci! Dovode decu sa sobom i dok oni dole sastanče, njihova deca muče ptice!- kažem Čudiću i Peri.
IX 1989.
Pitao me prijatelj nešto o nekoj bolesti. Obećao sam mu da ću mu odgovoriti čim pročitam o njoj u lekarskom priručniku. Ali, priručnika nigde. Ušao sam u Narodnu biblioteku. Rekli su mi da je sada novi upravnik Čedaan. Uputio sam se prema odelenju s knjigama. U ogromnim rafovima i metalnim gondolama, umesto knjiga, bile su poslagane cigle. Sve same cigle. Sabrane cigle. Izabrane cigle. Odabrane cigle. Cigle u platnu, u koži. Filozofske cigle. Lepe cigle. Političke cigle. Sa riknama i cigle bez ikakvih natpisa. Uhvatila me neopisiva mučnina i bes. Pa na šta ovo liči? Kome je ovo palo na pamet? Šta je to uradio novi upravnik?
Brzo sam utrčao u kancelariju da se pobunim. Upravnik je stajao pored stola s desnom rukom duboko u džepu od pantalona, češući jaja. Pitao sam ga šta je to uradio s knjigama. On me gledao čedno, skoro pospano, praveći se da ne razume moje pitanje.
16. III 1995.
Razgovaram preko telefona sa jednom jedinstvenom ličnošću Josifom Brodskimao -Danilom Kišom. Oni se pretvaraju: čas je jedan, čas drugi. Brodski mi kaže da su se za nečije pesme zaintresovali Bosanci, izbeglice. A zatim razgovor nastavljam sa Danilom:
– Čuj, ne znam da li ćeš se naljutiti, ali ja moram da te pitam za zdravlje. Kako si? Osećam nelagodu dok ga ovo pitam jer znam da je bolestan od neizlečive bolesti.
Danilo spušta slušalicu. Ja sam zatečen. Dobro sm pretpostavio: moje pitanje bilo je neumesno.
– Alo, alo – vičem da izgladim stvar. Napravio sam nekoliko koraka po sobi i zazvoni mi telefon. Podižem slušalicu sa strahom, no, sa druge strane čujem Brodskog.
– Znaš, za tu poeziju interesuje se neki Imamovićap, neki Irfanovićaq i drugi- kaže kao da sam maločas sa njim razgovarao. Meni je krivo što se on javio. Svestan sam da je on prekinuo Danila, zapravo, dok sam ja s Danilom razgovarao, on je po notesu tražio imena pesnika kojih nije mogao da se seti, pa kada ih je našao, oteo je Danilu slušalicu da nastavi razgovor sa mnom.
Odjednom sam u stanu kod Danila. Stan je u parteru. Zatičem ga u krevetu. Na stolici su njegove stvari. Ustaje i sklanja ih. Izgleda dobro. Ošišan je na kratko, na prst. Snažan je. Ja prilazim do slobodne stolice ali njegove stvari koje su bile preko naslona padaju mi na glavu. Ja ih ne dotičem rukama već ih prenosim na ramenima i dodajem mu ih. Zatim stojimo pored jedne police sa čašama. Uzimam jednu i pijem vodu sa česme, ali potom ne uspevam da je vratim na njeno mesto jer se polica naglo nakrivila napred i čaša može da padne. Danilo to primećuje i jednostavno rukom podiže policu i vraća je u prvobitni položaj. Zatim on nešto radi oko kamina i čujem Zoraiduar koja se odjednom tu našla:
– Idi, donesi jedan viski da sipamo čoveku – kaže Danilu.
Ja ne mogu sa njim da se ubeđujem i da ga odvraćam od tog nauma. Viski mi se ne pije, ali ipak, ako oni već tako hoće, onda ću popiti. Inače, kažem mu da sam razgovarao sa Brodskim i da mi je spominjao neke Imamoviće, Irfanoviće da se interesuju za Čudićevu i moju poeziju.
– Mani Brodskog, on samo nešto petlja. To nema nikakve veze – reče mi Danilo.
5. V 1997.
Neko mi donosi moju novu knjigu od izdavača. Primećujem da je to slikovnica a ne zbirka poezije. U knjizi su sve fotografije nekih žena u raznim pozama. Žene su lepe. Žene su fotomodeli. Poneke fotografije su žive. A od mog književnog rada, jedva da sam primetio 2-3 pesmuljka zamaskirana fotografijama.
24. X 1998.
Govorio sam sa još nekim ljudima na nekoj tribini, možda na tribini Francuska 7as, o mom mrtvom prijatelju, pesniku Milišiću. Međutim, kada sam se vraćao kući, probijajući se kroz teskobni grad ispunjen ljudima, a da li je to bio Novi Pazarat ili Dubrovnikau ne znam, na kapiji svoje kuće zatekoh Milišića. Kada sam ga ugledao, zastideo sam se što sam o njemu govorio kao o mrtvom čoveku, a on je, eto, živ i zdrav. Milišić je bio u popriličnoj žurbi i pitao me šta mi je sa novim rukopisom pesama.
– Znaš, napravim prvu verziju, pa drugu, i kada predam knjigu izdavaču, i kada dobijem šifove na korekturu, tada shvatim da je to verzija na kojoj tek sada treba da radim.
Milišić se nasmeja širokim osmehom, pri čemu se ukazaše njegovi snažni i dugi zubi i u žurbi reče:
– Isti je slučaj i sa mnom.
24. I 1999.
Leto je i na nekakvom kauču, goli do pojasa, sedimo Milišić i ja. Iz druge prostorije prilazi nam Jelenaav sa dve iste fascikle žućkaste boje i pruža nam ih kao razgrnuti špil karata. To su fascikle sa našim pesmama koje nam je vratio izdavač na doradu. Na fasciklama su ispisana naša imena. Ja očekujem da će Milan, koji je prvi pružio ruku prema fasciklama, na tu Jeleninu igru odgovoriti tako što će uzeti moju, a meni ostaviti svoju fasciklu. Međutim, on uzima fasciklu sa svojim imenom a ja svoju, ali ja se potajno nadam da je Jelena napravila dvostruku šalu: da je zamenila rukopise u fasciklama. I gle, kada sam otvorio fasciklu sa svojim imenom, to se i obistinilo: unutra su bile Milišićeve pesme. Nasmejao sam se na tu šalu. Počeli smo da prelistavamo rukopise, ja Milišićev, a on moj. Na početku su bile biografije. Milišićeva tek nekoliko redova, sažeta i lepo sročena, a moja je zauzimala celu stranu i bila je sa nepotrebnim podacima. Kada sam primetio kako je on sažet i kako je promišljao svaki detalj, zastideo sam se svoje opširnosti i neverovatnih gluposti koje sam zapisao.
– A ko ti je recenzent?- pitao me.
– Vuković, ali nisam ni čitao šta je napisao – odgovoram ispod glasa, pokušavajući da se opravdam. No, najviše sam strepeo šta će Milišić reći na moje stihove kada ih bude počeo čitati, a ja sam unapred znao da su njegovi sjajni, snažni i dorađeni.
I stvarno, moja strepnja se obistini. On poče da čita naglas pesmu čijih stihova nisam mogao da se setim:
Ušao sam u bilje,
I sada sam trava
I glogov trn.
Odgovaram povijanjem
Na vlažnu gubicu krava
I grčenjem
Na sletanje vrabaca na moje
Bodlje…
Hvatam se za glavu. Ne mogu da verujem da sam mogao ovako nešto da napišem. Pa to je i suviše neobavezno, lirsko i lagodno za ovo strašno vreme u kojem živimo.
21. IV 1999.
Sedim negde sa pesnikom Aaw. To je prizor iz naših mlađih dana. On je bez brade, obrijan je, a ja mu vidim na levoj strani usana komad zelenih slina. Upozoravm ga ne to. On nemarno, ne prestajući da priča, kažiprstom desne ruke skida sline i potpuno nesvesno pokušava da ih ubaci u usta.
– Pa nećeš valjda to da jedeš? – kriknuh.
A. zastade i zape kažiprst o palac i ispali slince, ali oni mu padoše na nogavicu. On i dalje nastavlja da priča, ali sada je svestan da treba sline da ukloni sa nogavice pa sasvim ležerno zeleni komad utrljava u štof pantalona.
17. VI 1999.
Nalazim se na Trguax negde između kafane Ruski car i bioskopa Jadran. Osećam da mi se mokri pa odlučujem da odem do kafanskog WC-a. Spuštam se niz stepenice. Idem dugo naniže i pred kabinom zatičem prozaistu Lakijaay. Odeven je u belo odelo i stoji na ulazu i naplaćuje ulaz u WC.
– Nemam novca – kažem mu, očekujući da će me pustiti stari poznanik.
– Ne može! – odgovara odsečno.
31. V 2000.
U autobusu sam sa još 5-6 putnika. Autobus vozi Čudić. No on u toku vožnje primećuje da je pregorela neka sijalica na levoj unutrašnjoj strani autobusa, sa iste strane na kojoj je i volan, i ustaje sa svog mesta upućujući se nekakvom ormariću odakle vadi novu sijalicu da promeni pregorelu.
– Geki, pazi šta radiš, ne napuštaj volan! – kažem panično.
– Ne, ne boj se, čim primetim neku opasnost ja ću se baciti na volan – kaže sasvim mirno.
U ovu vozačevu tvrdnju nama poverenja jedan postariji putnik i prilazi do sedišta uz samu šoferšajbnu i seda. Tada primećujem da su na patosu dve pedale, duple komande, ali ne postoji dupli volan. Geki prilazi do svog šoferskog mesta, a ovaj čovek sa olakšanjem kaže:
– Ja pojma nemam sa vožnjom, ali morao sam za svaki slučaj da sednem ovde.
8. XI 2005.
Idem sa Mišom Dušanovom ulicom. On na sebi ima zelenkastu jaknu-đubretarac od platna. Izgleda dosta bolesno i nemoćno.
– Koliko god da sam se spremao za ispite na fakultetu, nikada nisam mogao da dobijem veću ocenu od trojke – kaže i smeje se.
I meni je smešno kako to da nije uspevao da dobije neku bolju ocenu. No, posle ovog priznanja njemu odjednom biva bolje. Ispravlja se, istura grudi i otkopčava dugmad na košulji.
– Je li ti sada bolje? – pitam uočivši munjevito poboljšanje na njemu. I to poboljšanje pripisujem sebi jer sam ga naterao da izađemo i da prošetamo.
– Bolje mi je – odgovara sigurnim, moćnijim glasom.
2. XII 2005.
Zovem telefonom Miruaz. Slušalicu podiže njena majka.
– Ovde Ibrahim Hadžić, tražim Miru – kažem.
– A ko ste vi? – pita me starica.
– Mirin prijatelj.
– Sram vas bilo. Kakav Mirin prijatelj a ne znate da je ona otišla na 20 dana u Hrvatsku na more – reče i spusti slušalicu.
2. VII 2006.
Došli su kod mene Zubanovićba, Pantićbb i još neki pisci, zapravo, banuli su u moj stan da izvrše pretres i da provere da nisam slučajno uzeo, kada sam bio sa kćerkom Jasnom u redakciji Književnog magazinabc, pesme nekog grčkog pesnika koje su bile pripremljene za novi broj časopisa. Mika se odmah zavali u fotelju dok je Zubanović prišao do mog radnog stola i počeo zajedno sa mnom da pretura po mojim papirima. I stvarno, našli smo jedan veliki list, koji je moja kćerka uzela iz Redakcije ne znajući ni šta uzima, na kojem su bile štampane pesme tog grčkog pesnika. Zubanović nije mogao da ih prepozna, a ja čim sam bacio pogled primetio sam da to nisu moje pesme već tuđe. Čudio sam se kako su one našle kod mene.
10. XII 2006.
Čitam neku knjigu u krevetu ležeći na levom boku, a možda je to bila Fićinabd knjiga Najlepše pričebe, i odjednom sam zaspao.
U sobu ulazi Fića i prekoreva me:
– A, čitaš knjigu a spavaš!?
Ja se trzam i primećujem da sam knjigu već pokrio jednim krajem jorgana. Budim se i stvarno počinjem da tražim knjigu pored jastuka.
10. IV 2007.
Negde na Obilićevom vencu vidim gomilu ljudi ispred ulaza u jednu zgradu. Znam da je to neki pogrebni zavod i znam da je neko umro. Niz stepenice silazi jedan čovek kome treba prijaviti tu smrt, ali niko ne zna kako se umrli zove. U tom trenutku nailazi Adam, debeo i jako znojav. Neko zaustavlja Adama i pita ga:
– Je li umro Nikitovićbf?
Adam se naginje prema ovom čoveku i ljubi ga dugo po ruski u usta, a zatim mu u poverenju, da drugi ne čuju, jer još nije obnarodovano, kaže da nije umro Nikita Staneskubg već da su istog trena umrli u Rumuniji Urmuzbh i u Srbiji Ćosićbi.
20. X 2008.
Putujem kolima s Filipom Davidom. On je vozač. Ja sedim na prednjem sedištu. Filip je jako unet u vožnju, skoro da je legao grudima na volan, no on, malomalo pa skrene s asvaltiranog puta u neku livadu, ili se uputi prema nekoj urvini.
– Gde ćeš, Fićo! – vičem. – Zar ne vidiš da ovo nije put već livada?
– Dobro, dobro – i naglo se vraća na kolovoz.
– Fićo! – vičem u strahu. – Preturićemo se, zar ne vidiš da je dole kanjon?
A on kao da se nije ništa dogodilo, okreće volan, ponovo kaže ležerno „dobro, dobro“ i kola vraća na put.
11. XI 2008.
Neka lepa devojka projuri pored mene. Na sebi ima crni, kožni, trofrtaljni mantil. Vidim s leđa da je kratko podšišana i da joj se primećuje goli vrat. Čudim se kako mi se ne javi s obzirom da se poznajemo. Nije me ni primetila. I odjednom počinjem da izgovaram stihove Majakovskogbj:
Staračkim kičmama smeju se i ržu kandelabri.
I nastavljam sa nekim svojim stihovima:
I odlazi u pustu, decembarsku noć.
Decembarsku noć,
Ne osvrnuvši se
Ni jednom na mene,
U pustu decembarsku noć.
Staračkim kičmama, smeju se i ržu kandelabri.
5. XI 2010.
Za jednim dugačkim, pravougaonim stolom, koji je postavljen ispod nekog drveta, možda ogromne divlje kruške, s jedne, niže strane, sedi Adam, a sa druge, uzdignute, pa se čini da sedi na granama u krošnji drveta, Petar Gudeljbk. Petar je vrlo ozbiljan, ozbiljan kao nekakav sudija koji donosi strogu presudu ili koji izriče strašno proročanstvo:
– Ti, Adame, za ostatak svoga života, više nećeš napisati nijednu ozbiljnu pesmu!
3. X 2011.
Idemo nas trojica Knez Mihailovom.
– Kako ti se sviđa kupus? – upita Čudić Dragoljubabl koji ga pogleda začuđeno, ne shvatajući o čemu ga pita. Ja znam da mu je svojevremeno Čudić dao jednu glavicu kupusa, ali sada sam bio siguran da on ne misli na čin davanja već na nešto drugo. Pretpostavljam da ga pita da li mu se dopada knjiga. Dragoljub je i dalje zbunjen. Ja znam da postoje ljudi koji se vrlo teško probijaju kroz Čudićeve aluzije, pa pokušavam da pomognem:
– Pita te da li bi hteo da napišeš neki tekst pod nazivom Kupus i književnost?
– A to – laknu Dragoljubu i čini mi se da mu je već sve bilo jasno: – Napraviću uporednu analizu glavice kupusa i knjige skidajući list po list s kupusa i pročitavajući stranicu po stranicu knjige.
___________________________________________________________________________
a Gornja čaršija, čaršija-trg u Rožajama koji se nalazi kod osnovne škole i Gornje džamije.
b Ibar, reka mog detinjstva, izvire desetak kilometara iznad Rožaja. Uliva se u Zapadnu Moravu kod Čačka.
c Moma (Dimić, 1944-2008, Mirjevo-Beograd), pesnik, prozaista, putopisac, prevodilac, vagabund, moj prijatelj, naročito u vreme postojanja Književne radionice 9.
d Majstori, naziv za pisce Književne radionice 9 (9 pisaca + 1 fotograf).
e Književna radionica 9, avangardna književna grupa koja je delovala u Beogradu od 1971-1973. Sačinjavali su je: Adam Puslojić, Ibrahim Hadžić, Milan Milišić, Miodrag Janković, Mitko Madžunkov, Moma Dimić, Predrag Čudić, Srba Ignjatović, Vojislav Donić i fotograf Aleksandar Suhenko.
f Miša (Miodrag Stanisavljević, 1941-2005, Srednja Dobrinja-Beograd), pesnik, dramski pisac, esejista, pisac za decu, prevodilac, kolumnista, rukodelac, moj dugogodišnji prijatelj.
g Ganića brana, nekadašnja brana na Ibru koja se nalazila odmah ispod ušća Lovničke rijeke u Ibar, a na početku Osretka.
h Voki (Vojislav Donić, 1946, Beograd), prozaista, pisac za decu, moj kum i prijatelj još od studentskih dana.
i Adam Puslojić (1943, Kobišnica kod Negotina), pesnik, prevodilac, moj nerazdvojni drug do 1973. godine.
j Rale (Radoslav Mirosavljev, 1946-2001, Sivac-Beograd), prevodilac sa mnogih evropskih jezika, pa i sanskrta, moj najbolji drug za vreme studija, kum, tragično nastradao pod nepoznatim okolnostima u svom stanu u Batajnici kod Beograda.
k Andrić (Ivo, 1892-1975, Dolac-Beograd), prozaista, nobelovac, nisam se nikada s njim upoznao, mada sam ga, kao i mnogi drugi, sretao u njegovim uobičajenim šetnjama po gradu.
l Timka (Hadžić-Hankušić, možda 1900-1960, Rožaje), moja stara rođaka.
m Bego (Sutović, 1880-1975, Rožaje-Rožaje), moj deda po majci, ogromna figura.
n Veljko (Vlahović, 1914-1975, Trmanje-Ženeva), crnogorski revolucionar, španski borac. Video sam ga uživo u Studentskom gradu u vreme Studentskih demonstracija 1968. godine.
o Leonid (Ilič Brežnjev, 1907-1982, Kamenskoje-Moskva), generalni sekretar Saveza komunista SSSRa, predsednik Prezidijuma Vrhovnog Sovjeta.
p Desanka (Maksimović, 1898-1993. Rabrovica-Beograd), pesnikinja, dečja pesnikinja, prevodilac, razgovarao sam sa njom par puta. U vreme kada sam nosio samo brkove, kazala mi je da neverovatno ličim na njene seljake iz Brankovine.
q Geki (Predrag Čudić, 1943, Beograd), pesnik, prozaista, satiričar, dramski pisac, pisac za decu, prevodilac, moj prijatelj još od studentskih dana.
r Dom omladine, poznata kulturno-politička institucija u Beogradu u kojoj se, na brojnim tribinama različitih profila, neprestano odvijao živ program. Ova ogranizacija početkom sedamdesetih godina počela je da se bavi i izdavačkom delatnošću i tom prilikom štampana je moja druga pesnička knjiga Vežbanje osećanja.
s Milišić (Milan, 1941-1991), pesnik, prozaista, pisac za decu, prevodilac, moj dugogodišnji prijatelj. Poginuo u Dubrovniku prilikom bombardovanja grada od strane JNA.
t Orfej, pesnička tribina u Domu omladine Beograd na kojoj su nastupali najpoznatiji strani i domaći pesnici. Imao sam čast da nastupim na toj tribini kada je grupu mladih pesnika predstavio poznati pisac, povratnik iz inostranstva, Miloš Crnjanski.
u Bata (Milutin Petrović, 1941, Kraljevo), pesnik, urednik, moj dugogodišnji poznanik.
v Botanička bašta, Botanička bašta Jevremovac u kojoj je Botanički fakultet. Bašta se nalazi na uglu Takovske, Dalmatinske i Despota Stefana. Dok smo živeli u 29. novembra 68b, svakog jutra, pre posla, svraćao sam u Baštu i pravio kratku šetnju, zavirujući u biljke i insekte.
w Vidici, kultni studentski časopis za književnost i kulturu, kao i izdavaštvo. Čitao sam ga još od gimnazijskih dana, a bio sam godinu dana promoter ovog časopisa u Gimnaziji u Novom Pazaru (prodavao sam pet primeraka đacima zainteresovanim za književnost). Svoje pesme počeo sam u Vidicima da objavljujem od 1966. godine. Tamo sam 1970. štampao i svoju prvu pesničku knjigu Harfa vasiona.
x Danilo (Kiš, 1935-1989, Subotica-Pariz), prozaista, esejista, dramski pisac, prevodilac, u poslednjih 7-8 godina njegovog života, odnosno posle objavljivanja Grobnice za Borisa Davidoviča družili smo se, ako mogu tako da kažem.
y Đogo (Gojko, 1940, Vlahovići), pesnik, urednik tribine Orfej u Domu omladine Beograd, osuđivan zbog štampanja knjige pesamaVunena vremena, političar, nekadašnji moj poznanik.
z Antun (Šoljan, 1932-1993, Beograd-Zagreb), hrvatski književnik, prozaista, prevodilac. Upoznali smo se 1971. godine kada smo putovali na kratak izlet u Sovjetski Savez kao članovi jugoslovenske delegacije pisaca i prevodilaca. Osim Moskve obišli smo Taškent i Samarkand. Pročitao sam njegov roman Kratak izlet.
aa Ismet (Hadžić, 1947, Rožaje) moj mlađi brat, slikar.
ab Poup (Aleksandar, 1688-1744. London-London), poznati engleski pesnik.
ac Popa (Vasko Popa, 1922-1991, Grebenac-Beograd), pesnik, dugogodišnji urednik za poeziju u Nolitu. Sa njim nisam nikada reč progovorio.
ad Lola (Olga Vlatković, 1927-2004, Beograd-Berlin), prevodilac, supruga Bore Ćosića, moja poznanica.
ae Bora (Ćosić, 1932. Zagreb), prozaista, pesnik, dramski pisac, prevodilac, moj više od poznanika a manje od intimnog prijatelja poslednjih dvedesetak godina. Bora je preveo s ruskog jezika poemu Majakovskog Oblak u pantalonama čije stihove, Staračkim kičmama smeju se i ržu kandelabri, pominjem u snu.
af Udruženje književnika Srbije, cehovska organizacija. U Udruženje sam primljen 1970. godine, a iz njega sam istupio 1997. u vreme pomame nacionalizma i njegovog davanja široke podrške politici Slobe Miloševića.
ag Vasa Brada (Pavle Ugrinov, alijas Vasilije Popović, 1926-2007. Mol-Beograd), glumac, reditelj, prozaista, dramski pisac. U televizijskim i književnim krugovima gde je radio bio je poznat kao Vasa Brada. Moj poznanik dok smo radili u TV Beograd.
ah Besnilo v. Borislav Pekić.
ai Borislav (Pekić, 1930-1994, Podgorica-Beograd), prozaista, čovek s kojim nisam imao nikakve kontakte, čak nisam s njim ni reč progovorio. Samo sam jednom bio u grupi pisaca na Oktobarskim susretima pisaca koja je u pauzi s njim ćaskala. Knjiga Besnilo je jedno od njegovih najpoznatijih dela.
aj Miki (Mira Stefanović, 1937, Niš), pesnikinja, pisac za decu, prozaista, moja dugogodišnja prijateljica.
ak Knez Mihailova, kultna beogradska ulica, štrafta.
al Pera (Petar Cvetković, 1939, Masurovci), pesnik, moj dugogodišnji prijatelj.
am CK, dvadesetospratnica na Ušću Save u Dunav, nekada Centralni komitet Saveza komunista Jugoslavije, danas poslovni centar sa novosagrađenim tržnim centrom Ušće. Za vreme bombardovanja NATO snaga, bombardovana.
an Čeda (Mirković, 1944-2005, Nevade-Beograd), književni kritičar i esejista, prozaista, urednik Školskog programa TV Beograd, urednik Obrazovnog programa TV Beograd, političar, direktor TV Beograd, direktor Prosvete, moj dugogodišnji kolega iz Školske redakcije. Nekada smo bili dobri prijatelji, ali posle njegovih čudnih metamorfoza i bavljenja politikom, naši odnosi su zahladneli. Jedva da smo se na ulici pozdravljali.
ao Josif (Brodski, 1940-1996, Lenjingrad-Venecija), znameniti ruski pesnik, proteran iz Sovjetskog Saveza 1972, nobelovac. Upoznao me sa njim ruski pesnik Viktor Sosnora na Oktobarskim susretima pisaca u Beogradu krajem osamdesetih godina. Prevodio sam njegovu poeziju.
ap Imamović, nepostojeća pesnička ličnost.
aq Irfanović, nepostojeća pesnička ličnost.
ar Zoraida (Mandić, 1935, Cetinje), prijateljica Danila Kiša još od gimnazijskih dana i moja prijateljica. Danilo Kiš je jedno vreme stanovao u Zoraidinom stanu u Palmotićevoj ulici u Beogradu.
as Francuska 7, sedište Udruženja književnika Srbije i sedište znamenite Tribine Francuska 7 koja je do početka rata u Jugoslaviji bila jedna od izuzetnih tribina u gradu, a u vreme rata pretvorena u mesto sa kojeg su potpirivane nacionalističke strasti.
at Novi Pazar, grad u kojem sam živeo pet godina i u kojem sam jednu godinu učio krojački zanat, a zatim gimnaziju.
au Dubrovnik, rodno mesto mog prijatelja Milana Milišić. U Dubrovniku sam bio par dana 1983. kada je Milišiću suđeno zbog objavljene priče Smrt za slobodu.
av Jelena (Trpković, 1952, Zemun), slikarka, univerzitetski profesor, supruga pesnika pok. Milana Milišića, moja prijateljica.
aw A. Ne želim da otkrijem njegov identitet. Inače, veče pre sna u kojem se A. pojavljuje, gledao sam ga u dnevniku TV Srbije kako govori u Temišvaru učesnicima demonstracija protiv NATO snaga koje su napale Jugoslaviju (Srbiju i Crnu Goru).
ax Trg Republike u centru Beograda. Predlagano da se zove Trg Slobode.
ay Laki, prozaista, moj poznanik.
az Mira (Mirjana Miočinović, 1935, Beograd), teatrolog, prevodilica, univerzitetska profesorica, bivša supruga Danila Kiša. Moja prijateljica.
ba Zubanović (Slobodan, 1947, Beograd), pesnik, urednik, moj poznanik.
bb Mika (Mihajilo Pantić, 1957, Beograd), prozni pisac, kritičar, univerzitetski profesor, moj poznanik. bc Književni magazin, glasilo Srpskog književnog društva, čiji je urednik bio Slobodan Zubanović.
bd Fića, (Filip David, 1940, Kragujevac), prozaista, dramski pisac, filmski scenarista, univerzitetski profesor, moj višegodišnji prijatelj.
be Najlepše priče, zbirka pripovedaka Filipa Davida koja je objavljena u Prosveti 2001.
bf Nikitović, nepostojeći rumunski pesnik. Očigledno igra rečima.
bg Nikita (Stanesku 1933-1983), poznati rumunski pesnik. Jednom sam bio u društvu s njim.
bh Urmuz (Demetru Demetresku-Buran, 1883-1923, Curtea de Arges-Bukurešt), poznati rumunski književnik. Nisam ništa njegovo čitao.
bi Ćosić (Dobrica, 1921, Velika Drenova), prozaista, politička ličnost, akademik SANU, samo sam dva do tri puta imao blizak kontakt s njim. A moj prvi susret zamalo se pretvorio u kaznu, jer sam kao gimnazijalac u vreme njegovog dolaska na književno veče u Novi Pazar 1964, postavio pitanje u pisanom obliku (koje se dan ranije moralo postaviti da ga provere u Gradskom komitetu SK). Pitanje se odnosilo na mogući dualizam kod stvaralačkih ličnosti. Interesovalo me je da li umetnik može živeti na jedan, a stvarati na drugi način. Naravno, ovo pitanje pisac nije dobio, jer su ga u Gradskom komitetu proglasili nepodobnim. Smatrali su da potencira dvostruku moral pa su me „dobro izribali“ i u školi i u Komitetu.
bj Majakovski (Vladimir, 1893-1930, Bagdadi-Moskva), poznati ruski pesnik. U vreme gimnazijskih dana bio mi je pesnički idol.
bk Petar (Gudelj, 1933, Podosoje), pesnik. U vreme mojih studija do sredine 70-tih bili smo veoma bliski. Negde 1968. posvetio sam mu jednu pesmu, koja je prevedena na slovenački jezik i objavljena u časopisu „Dijalogi“. Petar je napisao za mene preporuku na osnovu koje sam primljen 1970. godine u Udruženje književnika Srbije.
bl Dragoljub (Stanković, 1971. Jagodina), pesnik, književni kritičar, intervjuer.
