***
Otkuda sad kod tebe ta netrpeljivost, majko?
Ne daš ptici da ode na polog,
Iš, iš,

Ni mački da protrči preko dvorišta,
Pljesneš dlanom o dlan,
Pis, pis,

Ni psu da preturi kantu za smeće
Da nađe kakav zalogaj,
Šibe, šibe,

Ni mašini za pranje veša da završi program,
Ni šporetu da ugrije upaljenu ringlu.

A nekada si, majko,
Puštala unuke da ti se penju po glavi.
Okupljala si djecu iz mahale
I uvodila ih u sobu da se igraju s tvojom djecom.

Sada, praunucima vičeš: izlazite iz avlije, ko ste vi?
Šta hoćete tu, poganijo jedna, pas vam trag gonio,
Trčanjem izlizaste kaldrmu,
Vriskom ne date starim ljudima da spavaju.

Majko, saberi se, ako možeš.
Pretiš nam da će nas isto snaći što i danas tebe.
Priberi se. Ostavi nam u nasljedstvo razboritost,
I ljubav prema drugima.

2018.

RODA

(Na neočekivano doseljavanje rode u planinu)

Bježi, rodo,
Neće ti biti lijepo u mom zavičaju
Tamo je visoka planina,
Rijeka je mala,
Dugo traje zima
(Ponekada i usred ljeta zna da padne snijeg)
A ti si od one vrsta ptica,
Kojoj sve naprijed kazano ne prija.

Djeca će ti, a i odrasli, umjesto da se raduju
Tvom dolasku – dolasku Lejleka – svete ptice
Dok si zanijeta lovom tražeći po livadi bubice,
Pustiti na tebe ljute kerove,
A zatim kada uzletiš
Podići će zid da u njega udariš glavom.

Bježi, rodo,
Neće ti biti lijepo u mom zavičaju.

Narod će, zabave radi, pokušati da ti dugačkim motkama
Obori veličanstveno gnijezdo
Sa dimnjaka tužne fabrike koja godinama ne radi.
Gađaće te kamenjem
I smijaće se
Tvom nespretnom uzlijetanju.

Bježi, rodo,
Ovo nije tvoja sredina.
Hiljadama godina ovdje nijesi svijala gnijezdo.
Pa nemoj ni sada.

Bježi, rodo!

Rožaje, 16. VII 2018.

GDE SMO MI

Svojevremeno mi je
Letonski pesnik,
Maris Čaklajs, rekao:
Mi mali narodi
Moramo sve da znamo o velikima,
A oni ne moraju ništa
O nama da znaju.

A moj školski drug, Jole,
Vodič turista
I ko zna šta još,
Kazao mi je:
Jednom prilikom vidim
Na štandu u Moskvi
Trešnje.
Pisalo je: Trešnje iz Srbije.

Poskočio sam od radosti,
Možda su trešnje iz moje Deževe
I Novog Pazara,
Pa upitah prodavačicu:
Izvinte, gde je ta Srbija?

Pojma nemam,
Prvi put danas za nju čujem,
Ležerno odgovori plavooka lepotica.

28. V 2018.

NE PRAVITE MI OD KALA NOVU JUGOSLAVIJU

U mom zavičaju
Ima izreka:
– Videćete vi, kada vam majka umre
Koliko će vam faliti,
Od kala ćete je praviti! –

I to isto kažu mužu kad mu umre žena
Koju nije znao da ceni.

Ne, nemojte mi
Graditi ponovo Jugoslaviju.
Nemojte, molim vas.
Ako bi na kantar mogla da se stavi ljubav,
Čini mi se niko me ne bi pobedio
Ili ničija ljubav prema Jugoslaviji
Ne bi bila teža i jača od moje,
Ali, molim vas
Nemojte mi praviti novu Jugoslaviju.

Vi se zanosite i govorite o nekom dostojanstvu
Bivše naše zemlje,
Ali vas se nije dotakla dovoljno
Nesreća koja je snašla tu zemlju,
Čini mi se da sam se od tada razboleo,
I ne samo ja,
Pa zato nemojte nam ponovo
Praviti nove rane,
Jer ovde ljubav ne traje duže od jednog dana,
Ponovo će podzemlje početi krvavo da je razgrađuje,
Da se bogati,
Da je raskomadava kao lešinu, kao što to čine
Sa uginulim bivolom odvratne afričke hijene.

Ne, molim vas,
Nemojte se zanositi
I nemojte mi
Ponovo praviti Jugoslaviju.
Vidim decu koja prave prve korake,
Koja kao i svi njihovi preci
Moraju da savladaju sve veštine života
Jer ništa nije nasledno osim smrti,
Vidim tu decu
Koju ne bi trebalo da odgajamo
Da bi sutra,
Razgrađujući svoju zemlju,
Ubijala neistomišljenike
Ili bila ubijana
Od neistomišljenika.

Ne, nemojte mi praviti novu Jugoslaviju,
Živite jedni pored drugih,
Prelećite avionima nebo jedni drugih,
Ponekada zastanite i prozborite međusobno koju reč
Na svom maternjem jeziku,
Ali ne pravite mi novu Jugoslaviju.

30. V 2014.

ZAKLETVA

Planine mi,
Reke mi,
Jata mi vrabaca
I slepog miša
Na čijim grudima
Dok leti visi
Mladunac na sisi.

Nadmorske mi visine
Na kojoj sam rođen,
Prvog daha
Kojeg sam udahnuo,
Majke mi,
Sestre mi,
Ždrebice mi
Mesečine mi.

Jeremička mi,
Drena mi,
Runolista mi,
I prečistog vira
U kojem se
Pastrmke ogledaju,
Koje mi ne daju mira
Pa ih sanjam
Noću i danju.

23. IV 2016.

RAZGOVOR S DEVEDESETTROGODIŠNJOM MAJKOM

Razgovaram s majkom:
A ko napisa ovu knjigu?, pita.
Neki autori, Vojinović i Bošković.
E halal him bilo.
A ko nabavi ovu knjigu?
Jedan čovjek.
A ima li još ovih knjiga, ja bih ti je kupila,
Pa kada je otvoriš da se setiš mene.

Ima, a možda je skupa. Možda košta pola tvoje penzije.
E neka je vala, neka košta i cijelu penziju, ja ću ti je kupit.

A hoćeš li danas da ideš u pečurke?
Ne znam, biće možda kiše.
Ako odeš, idi ispod Vasove ograđe, tamo je uvijek bilo pečuraka.
Videću. Neki su se trovali berući pečurke po Vasovoj livadi.
Što te nijesu pitali koje su jestive. A gdje bješe ono Vasova ograđa?
Gore, više naših kuća, majko.
Kad bih mogla da hodim, ja bih te odvela.
Pa mogli bismo, mogao bi neko da nas prebaci kolima
Pa bismo mi polako došli do tog mjesta.
Pa pitaj nekoga da nas prebaci.

Dobro.
A je li živ još Slobo?
Nije, umro je.
Eh, dok je on vlado, pečurke su bile mlogo skupe.

Rožaje, 13. VI 2016.

PRIČA ŽBUN

Kad god sretnem vrapce,
Zanete u letuckanje i skakutanje,
Ja se raznežim,
Prožme me neka toplina.
Ogluveo sam, ali zvuk njihovog cvrkuta
Ni malo nije oslabio
Pa ih čujem nagluvim ušima:
Stanem pored žbuna,
Ne vidim ih,
Ali čujem priča žbun.

Kada ih sretnem
Kažem im:
Gde ste mi najdrazzzi,
Gde ste mi deciccce,
Gde ste mi, kažem im tepajući, macccici i kucccici
Moji dragi orlovi, sokolovi,
I nezaboravni.

Mrvice moje,
Osećam vas srcem
Topite se u mojim grudima.

Čujem, progovorio je žbun.
Ne vidim vrapce, a žbun usred zime priča.

Sve ptice ćute,
Osim zebe koja se ponekada tužno javi,
Vrapci se oglašavaju usred zime
I seruckaju prutiće žbuna
Kao da beli biser za novogodišnje praznike
Na končiće nižu.

18. XII 2017.

***
Grupa Japanaca, turista, na Trgu
Jede beogradski doručak
(Nešto od američke brze hrane),
A naši golubovi gotovani,
Došli po svoje.

Jedan odvažni Japanac
Iz reda samuraja
Pustio je tri snažna krika
Da uplaši ptice mira, ili leteće pacove.
No, ja sam streknuo.

Golubovi kao uporni prosjaci
Skupljaju oko nogu gostiju iz dalekog sveta
Mrvice,
A ovaj već pomenuti iz reda samuraja skoči na ring
I sa nekoliko udaraca nogom u vazduh
Zbiljski naplaši golubove
Pa oni odleteše bez pozdrava
Da drugde traže svoju uličnu hranu.

7. III 2018.

DEVEDESETOGODIŠNJA MAJKA NA TERASI

Ona nešto čeka,
Ona nekog čeka,
Ona stoji iza prozora
I nervozno lupka prstima po staklu,
Jer to što čeka
Kasni
I nikako da dođe.

20. VI 2017.

***
Sve više živim
Sam sa sobom:
Zatičem sebe kako pričam
Sam sa sobom,
Kako nešto brojim, oduzimam
(meri so, kako kažu za takvoga u mom kraju,
ili drugde nije sam),
Hranim se onim što sâm spremim,
Sladim se onim
Šta doživim,
Ali
Često sebe ulovim
U poziciji Buridanovog magarca:
Ići ću –
Ostaću!
Kazaću –
Prećutaću!
Zaključao sam –
Ostavio sam otvoreno!
Ugasio sam –
Ostavio sam upaljeno!
Bdeću –
Spavaću!
Preživeću –
Umreću!

12. VI 2017.

KOJI BROJ RATA

Vraćam se sa ženom iz šetnje
I s jednog ogromnog bilborda
U centru grada
Čitam reklamu:
Izaberite broj rata

Vidi ti ove morbidne igre, zaključujem.
Verovatno se igra neka nagradna igra
Pa treba reći meni se najviše dopao
Prvi svetski rat
I otrov iperit koji je upotrebljen na bojištu
Za trovanje žive sile.

A meni Drugi svetski rat,
Reći će drugi igrač.
Zbog koncentracionih logora i holokausta.

Ne, meni se dopada Balkanski rat,
Kada su pobijeni i proterani svi Turci s ovih prostora,
Reći će treći takmičar.

A meni Stogodišnji rat ili Rat ruža,
Kaže moja supruga, anglistkinja,
Zadojena viktorijanskom kulturom.

A meni Drugi od tri Punska rata.

Pa, Božji stvore, ne radi se o ratovima
Već o kreditnim ratama.
Izaberi u koliko rata
Hoćeš da tvoj dug bude vraćen banci.

26. IV 2017.

NEKADA BILO NA SLIKAMA

Porušiše sve kuće s pejzaža
Emira Dragulja,
Probušiše sve čamce s grafika
Halila Tikveše,
Posekoše sve voćke iz voćnjaka s crteža
Safeta Zeca,
Opljačkaše sve konje sa slika
Mersada Berbera.

I sada ne vidiš ni jednu živu dušu
Da viri iza ćoška kuće,
Ni da gleda kroz prozor, skrivena iza zavese.
Čamci su olupine
Koje prorasta barska trava.

Sve je to nekada bilo na slikama
A sada ga nema ni u životu.

28. III 2017.

***
Sve više spavam
I do dva do tri puta
U toku dana
I cijelu noć.

I to jadno inertno stanje
Nadomještam burnim snovima:

Sanjam bujice, mutne zavičajne rijeke
Preko kojih su mosnice od jedne grede
Koje skoro dodiruju
Nemirnu, nabujalu vodu.

I sanjam planine,
Oštre stenovite vrhove.

I sanjam žene koje me
Bodre da uspijem,
A taj uspjeh je ravan
Samoubistvu.

Eto, sve više spavam
I sve životnije sanjam.

19. IV 2017.

8. MART, ZA MAJKU

Danas je, majko, 8. mart,
Ili kako ga zovu
Dan žena.

Ja bih želeo, majko,
Da ti prvi put uručim
Čestitku za 8. mart.
I da ti nacrtam jagnje.
Ja bih želeo.

Ja bih želeo da ti napišem pesmu
A da ne bude nimalo patetična.
Ja bih želeo.

To je sasvim teško uraditi, majko,
Kad pišeš u sedamdesetim godinama života
Pesmu o majci.

Ja bih hteo da te pitam
Da li si ti 100% žena, majko?
I da li ću pogrešiti ako ti posvetim pesmu za 8. mart?

Ja te podsećam, majko,
Na Klaru Cetkin, za koju ti nisi čula,
I koja za tebe nije ništa izborila,
Jer da si čula za nju
Ti bi bila okorela sifrežetkinja
Pa me ne bi, možda, majko, ni rodila,
Onda ja ne bih rodio kćerku Jasnu,
Tvoju unuku,
Koja nosi Klarino ime.

Danas je, majko, 8. mart.
Tebi je 90 godina.
A ni ja nisam daleko od prave starosti,
Nas dvoje se utrkujemo ko će stići pre,
Ja već, ti to dobro znaš, punim 70 godina.

Teška je to trka, majko,
Mrtva je to trka.
Ja bih želeo.

Majko, želeo bih da ti prvi put napišem pesmu za 8. mart,
I da na onom crtežu s jagnjetom
Napišem rimu: majka-Rožajka,
I da pesma ne bude nimalo patetična.
Ja bih želeo.

8. III 2012.

***
Dok u rano prolećno jutro
Stojim na ivici trotoara
Čekajući da se upali zeleno za pešake
Dok mi prijateljsko sunce
S istoka greje levi obraz,
Vidim,
O, vidim
Moju senku koja se pružila preko ulice.

Glava mi je najdalje otišla
Pa se čini da više nema nikakve veze s telom,
I da se nikada više neću sastati s njom.

Ali nije u tome problem već gledam kako da izbegnem
Nadolazeći autobus pun putnika
Ako ništa ne učinim, iskidaće moje telo na tri dela,
Iskidati
Ali ne i ubiti.

Kao što se sunce svakog jutra iznova rađa
Tako će i moja senka
Ponovo osvojiti dobar deo ulice.
Sunce će ponovo
Učiniti moje telo celim
Iz kojeg će se senka, ne znam iz kojeg dela,
Kao pasta za zube, iscediti preko asfalta.

6. IV 2016.

Podijeli

Komentari su suspendovani.