Dragana Tripković: Mlijeko u prahu
“Crna Gora nema velikih pjesama, romana, predstava
niti filmova o agresiji koja stoji na raskršću njene novije istorije”.
Andrej Nikolaidis
LIKOVI:
DEJAN – slikar 23 godine, nježnog lica, sa rijetkom bradom, u odjeći sa ostacima farbe
MOCO – porodični prijatelj kojeg se niko ne sjeća, rezervista, oko 40 godina, u maskirnom odijelu, sa ćelavim tjemenom i dužom riđom kosom od pola glave, stalno puši i savija krdžu
FILIP FILIPOVIĆ – psiholog, oko 35 godina, porodičan čovjek, naočit, blag
GLAS SESTRE – medicinska sestra iz Doma zdravlja, godine i izgled nebitni
PRVA SLIKA
Trg Ivana Milutinovića, Titograd, sadašnji Trg Republike u Podgorici. Godina je 1991, kasno ljeto, septembar. Dejan, na uglu kod Robne kuće, uobičajenom gradskom šetalištu, sjedi na maloj stolici, ispred njega je slikarski štafelaj za slikanje vani. Preko puta je prazna stolica. Oko njega je nekoliko crteža, uglavnom portreta. Crta nešto i ne obraća pažnju na okolinu.
MOCO: Jesi li prodao što?
DEJAN: Danas ništa.
MOCO: Ništa… Pa da. Kome je danas stalo do crtanja…
DEJAN: Ha. U pravu ste… Ali evo jeste meni.
MOCO: Znam tebi. Jedino tebi i đavolu. I? Kolko ti je ovo? Da vidim (prevrće po papirima). Jedan crtež jedna marka? Jesi ti lud? Misliš da ti neko kupi sliku jednu marku u ovo vrijeme kad je mjesečna palata 3 marke…
DEJAN: Ovo je jedino od čega živim. Ne znam ništa drugo da radim, gospodine. Ali dođu nekad majke sa djecom. Djeci se sviđa. Ma ne tražim ja ni tu marku. Daju ljudi kolko imaju. Bitno je da im se sviđa. U teškim vremenima ljudi traže ljepotu u malim, jeftinim stvarima. Nešto što će ih uveseliti, što će im se dopasti brzo. Čak i ako vrijedi više, ja ne mislim o tome. Ne može se cijena svemu odrediti.
MOCO: Baš si ti neki skroman momak. Možeš li da živiš od crtanja?
DEJAN: Ah, evo.. Još sam živ (blago se osmjehnu). Sam sam gospodine. Nemam nikoga. Pa je nekako lakše ostati živ.
MOCO: Živ, živ. I zdrav. A vidiš, mogao bi da se boriš. Tvoji vršnjaci redom idu na ratište. Brane svoju zemlju. Jesi se prijavio za front? (Uzima kesu s duvanom i savija cigaretu.)
DEJAN: Nijesam gospodine.
MOCO: A što?
DEJAN: Tek sam završio akademiju. Nijesam ni služio vojsku…
MOCO: Pa što? Lako se to nauči. Kad je rat u pitanju, sve se lako nauči. Mnogi se vrate veoma obrazovani i bogati.
DEJAN: Mnogi se i ne vrate. Ne bih ja to umio.
MOCO: Nije ovaj rat takav. Ovo je rat za mir! Jesi čuo šta kažu na televiziji. Rat za mir!
DEJAN: Slušam razne stvari o ratu. Nekako mi je teško da razumijem sve te grozote. Toliko srdžbe i bijesa… Ja tome ne vidim nikakav razlog.
MOCO: Kol’ko vidim, potpuno si zdrav.
DEJAN: Slab sam gospodine. Često ne mogu da spavam. Zbog toga mi organizam slabi.
MOCO: Čuš’ ne može da spava… Pa ti si ustvari idealan! (Kikoće se.) Za ratovanje ti san i nije potreban. Šta-više, može biti smetnja.
(Gasi cigaretu. Ponovo vadi kesu i savija novu.)
DEJAN: Hoćete li da vam nacrtam portret gospodine?
MOCO: (sjeda na stolicu preko puta) Ti? Ne bi se ti usudio. Vidiš kako sam ružan.
DEJAN: Nacrtaću vas za džabe ako hoćete.
MOCO: Uf, kakve časti… Crtaj. Crtali su mene mnogi do sad. Uglavnom za džabe. Uglavnom iz revolta ili straha.
DEJAN: Ja vas se ne plašim.
MOCO: I ne treba. Zašto bi me se plašio? Nijesam ja bog pa da me se ljudi plaše. Ja ti nemam nikakve moći. Tu sam kad nekome zatrebam i to ti je to. Običan sluga.
DEJAN: Ne plašim se ja ni boga ni đavola, gospodine.
MOCO: Svako se nečega plaši. Čega se ti plašiš?
DEJAN: Ja se samo plašim da stvari na kraju neće biti vraćene na početak, kako bi opet mogle da budu dobre i ispravne.
Ustaju obojica.
MOCO: Sve se može popraviti. Pa čak i zlo.
DEJAN: Volio bih da bude tako.
MOCO: Biće onako kako mora biti.
DEJAN: Priroda zla je prvo bila dobrota.
MOCO: Ali do sada nikakvo pomirenje nije bilo moguće između svjetla i tame niti između istine i laži. Je l’ tako momak?
Dejan sjeda poslije ovoga na stolicu i počinje da ga crta.
DEJAN: Ja vas se ne plašim.
MOCO: Opet ti o strahu. A zašto bi me se plašio? Ljudi se najviše plaše sami sebe. I nekad možda da ne budu uhvaćeni u laži.
DEJAN: Nijesam nikad lagao. Nemam šta da krijem. Nijesam nikad lagao nikoga.
MOCO: Ne kažem da jesi, ali možda ‘oćeš nekad.
DEJAN: Šta vi hoćete od mene?
MOCO: Ma ja samo želim da ti pomognem.
DEJAN: Ne treba mi pomoć. Hvala.
MOCO: (Malo zastane. Opet gasi i pali cigaretu.) Pa ti se mene uopšte ne sjećaš. A?
Dok ga Dejan crta, Moco mu se unosi u lice okrećući jedan, pa drugi obraz.
DEJAN: Ne. Zaista. Ne znam o čemu vi to.
MOCO: Je l’ me se stvarno uopšte ne sjećaš? Ili me zajebavaš!
DEJAN: Zaista vam kažem, ne sjećam vas se.
MOCO: (Potpuno mijenja ton i glas mu postaje izuzetno prijateljski i umiljat.) Budalo. Koji ti je đavo? Pa to sam ja! Čika Moco! Čuvao sam te bar deset puta dok si bio mali? Ali bio si stvarno mali.
DEJAN: (Prekida crtanje.) Ne sjećam se stvarno.
MOCO: Tvoji pokojni roditelji, da im je laka crna zemlja, ostavljali su te meni na čuvanje nekoliko puta. Ono kad bi išli u bioskop ili na neku večeru u gradu. Imao si možda godinu, dvije. Tvoja majka, mučenica, ona te, prije nego izađu, nahrani, povije i ti zaspeš kao zaklan. Ako bi se probudio ja ti gurnem cuclu i ti opet zaspeš. Bio si miran, kao i sad. Kao jagnje. Da su živi kukavci, rekli bi ti odmah ko sam. Bilo mi je mnogo žao kad sam čuo da su poginuli. Kakva je to bila nesreća… Velika tragedija.
DEJAN: Ne znam… Zaista vas se ne sjećam. Ali ako ste bili prijatelj mojih roditelja, drago mi je da sam vas upoznao.
MOCO: Čuš’ prijatelj… Ma toliko su me voljeli da su mi tebe povjeravali na čuvanje, pa moš’ mislit’. Nijesam dugo bio tu, nijesmo se mogli ranije vidjeti.
DEJAN: Ovaj susret je baš neobičan gospodine.
MOCO: Ma nemoj ti meni gospodine! I nemoj više da mi persiraš, slučajno. Kako si samo porastao. Momčina.
DEJAN: (Blago se osmjehuje.) Dobro. Zašto mi odmah nijeste rekli da ste bili prijatelj mojh rodtelja, ne bih bio nepristojan.
MOCO: Ma super si ti. ‘Ajde sad. Odoh ja.
DEJAN: Čekajte.
MOCO: Žurim. Vidjećemo se opet.
Mrak
DRUGA SLIKA
Dom zdravlja. Dejan je sa štafelajem, stolicom i priborom za crtanje isped ustanove. Ostavlja stvari sa strane pored sebe, pokušava da otvori vrata, ali ne ide. Lupa na vrata. Otuda se vidi silueta neke medincinske sestre. Ona se pojavlje samo kao glas.
DEJAN: Izvinite! Molim vas.
GLAS SESTRE: Šta lupaš manijače?
DEJAN: Izvinite, veoma je hitno.
GLAS SESTRE: Ma šta je hitno! Nije ti ovo Hitna, već Dom zdravlja!
DEJAN: Molim vas, trebao mi je doktor Filipović.
GLAS SESTRE: Moraš da zakažeš. Ujutru u 7 zakazivanje, pa kad dođeš na red.
DEJAN: Ali ovo je veoma važna stvar. Molim vas pozovite ga ako je tu.
GLAS SESTRE: Jesi ti jedan od ovih sa ratišta? Za psihološku procjenu?
DEJAN: Nijesam.
GLAS SESTRE: E, onda ujutru u 7.
DEJAN: Preklinjem vas. Vrlo je bitna stvar. Pozovite doktora Filipovića, recite mu da ga traži prijatelj.
(Tajac. Neko vrijeme. Dejan je uznemiren. Vrata se otvaraju, izlazi Filipović. Iznenađen je i obazriv.)
FILIP: Šta radiš ovdje? Znaš da ne smiješ da dolaziš kod mene na posao?
DEJAN: Mislim da su nas otkrili.
FILIP: Ko nas je otkrio? Šta pričaš?
DEJAN: Jutros… Jutros je bio jedan čovjek kod mene na uglu. Rekao je da je prijatelj mojih roditelja, ali mu ne vjerujem. Pričao je čudno, o lažima i istinama. Ja sam rekao da nemam šta da krijem, ali djelovao je kao da je znao sve.
FILIP: Smiri se. Nemoguće je da nas bilo ko otkrije. Možda je njegova priča samo slučajnost. Jesi li bar malo spavao?
DEJAN: Ma ne, nije to. Zaista nije moja nesanica ovaj put.
FILIP: Pa šta je tačno kazao?
DEJAN: Rekao je da nema pomirenja između istine i laži. Nosio je uniformu. Rekao je da bih trebao da se prijavim za front. Da se borim sa svojim vršnjacima.
FILIP: Ma to je neki s ratišta. Svakog dana mi dolaze. Jadnici.
DEJAN: Nije izgledao nimalo lud.
FILIP: Doći ću večeras kod tebe ako uspijem da se izvučem. Idi kući. Sve je u redu. Razgovaraćemo.
DEJAN: Ne znam baš. Sve je nekako čudno. Ti si čudan.
FILIP: Molim te, nemoj više da dolaziš ovamo. Moramo biti oprezni. Ovo je već previše.
DEJAN: Dobro. Izvini. Meni i nije bitno. Ja to zbog tebe. Da te upozorim. Zbog tvoje žene i djece.
FILIP: Rekao sam ti da sa njom nemam ništa već godinu dana.
DEJAN: Ne govorim ti zbog toga.
FILIP: Biće sve u redu.
Dejan kupi svoje stvari i odlazi.
Mrak
TREĆA SLIKA
Dejanov atelje. To je prostor u podrumu zgrade. Prozori su mali, jedva vidljivi tako da se ne može razaznati koje je doba dana. Po plafonu i zidovima su vodovdne cijevi. U uglovima stana je vlaga odavno okrnjila zidove. Stan izgleda veoma bijedno i haotično. Svuda je slikarski materijal i gomile iscrtanog papira. Nađe se po neka slika, ali su češći crteži i radovi ugljem. Čuje se neka muzika sa frekvencija Radio Crne Gore. Ide dobro poznati džingl koji najavljuje vijesti. Dejan leži sklupčan na bordo kauču, pokriven zelenim, vojnim ćebetom. Kada čuje džingl, ustaje i primiče se radiju.
GLAS SA RADIJA:
… Kapetan fregate JNA Ranko Čagor je kazao da je njegova jedinica dobila zadatak da razbije veoma jako ustaško uporište na Moluntu, koje se nalazi na pet milja sjeverno od ulaza u Bokokotorski zaliv. Zadatak je izvršila grupa od tri jurišna čamca koji su dejstvom artiljerijske vatre neutralizovali jedan položaj minobacača do kojeg naša artiljerija sa Prevlake nikako nije mogla do sada da dođe. U izvještaju sa ratišta koji je Radiju Crne Gore dostavio generalštab, u posljednjim borbama ranjeno je 15 crnogorskih dobrovoljaca, a poginulo je njih 9. Imena ranjenih… Imena poginulih…
(Dejan se vraća u krevet i sklupčava se kao u groznici. Dejana trgne snažno lupanje o vrata i vikanje!)
GLAS: OTVARAJ!!! OTVARAJ!!!
Dejan otvara vrata, na kojima se pojavljuje iskeženo lice i prilika vojnika Moca.
MOCO: Šta je momčino? Prepao si se?
DEJAN: To ste vi?
MOCO: Pa ja.
DEJAN: Kako znate da sam tu?
MOCO: Ču’š kako znam… Ja znam sve.
DEJAN: Izvolite.
MOCO: Tražio sam te u tvom stanu, gore (pokazuje glavom). Pa su mi komšije rekle da mora da si dolje u atelijeru. Stalno zaboravljam da si slikar. Bio si baš mali kad smo se posljedni put vidjeli. Donio sam ti neko mlijeko u prahu. Voliš li mlijeko?
DEJAN: Nijeste trebali.
MOCO: ‘Ajde ‘ajde. Valjaće ti. Imaš li rakije?
DEJAN: Nemam. Nemam baš čime da vas ugostim. Imam jedino neki čaj ako hoćete da vam skuvam.
MOCO: Nee. Ma kakvi. A ja vidiš, mogao bih da nabavim sve što tebi treba. Nego… Šta ti treba?
DEJAN: Pa ne treba mi ništa.
MOCO: Slobodno reci. Ja se osjećam kao da sam ti stric ili otac. Možeš sve da tražiš od mene.
DEJAN: Hvala zaista, ali ja vas jedva poznajem. Ustvari ne poznajem vas uopšte. Ja bih volio da znam šta biste vi ustvari htjeli. (Pauza.) Evo, dovršio sam vaš portret. Samo da ga nađem. Evo, poklanjam vam ga.
Dejan odlazi, prebira po papirima, i izvlači jedan koji pruža vojniku.
MOCO: Krasno. Krasno! Ovo je čak bolje od onog Italijana. Kako mu ono bješe ime… Onaj renesansa i to…
DEJAN: Leonardo?
MOCO: Ma ne, ne, ne taj peder. Drugi onaj… Isto ‘talijan. Sjetiću se kasnije. A znaš li ti kol’ko ovoga sranja ima po ratištu. Pa ti bi poludio od sreće. Pogotovo ovamo, dolje po Dalmaciji. Ovamo đe su ustaše. Ovi naši kradu dolje svašta. Mašine za veš, krave, donje gaće… Ja vala uzmem samo ako naiđem na kakvo zlato. Drugo mi ne treba. Sad kad uđemo u Dubrovnik ima tako mi boga da ti donesem jednu sliku. Mora da ti voliš ta stara sranja.
DEJAN: Ne morate. Hvala.
MOCO: Ili možda bolje da ti pođeš sa mnom pa fino izabereš sam. A?
DEJAN: Znate, ja se ne osjećam dobro već danima. Osim toga što ne spavam, ne jedem skoro ništa. Imam glavobolje, nesnosne glavobolje.
MOCO: Ma znam, znam. Ali moraš da se odupreš tome. Znaš kako kažu ono „ako te tvoje oko dovodi u iskušenje, izvadi ga“. (Kikoće se odvratno.)
DEJAN: Da, tako je. Vi ste potpuno u pravu, ali ja vas molim da mi kažete šta hoćete od mene…
MOCO: Ništa! Baš ništa. Ja sam samo jedan običan sluga. (Kikoće se.) A ti treba da naučiš da tražiš pomoć kad ti je potrebna. Ne da se junačiš tu sam bez ikoga. To sam htio da kažem. Evo, ja mogu da ti pomognem. Samo treba da kažeš. Zbog tvojih roditelja, sve ću da uradim za tebe. Treba li ti brašno? Ulje? Jaja? Sve ima da ti nađem. Mi s ratišta imamo ove posebne fondove. (Opet se odvratno kikoće.)
DEJAN: Ne treba, zaista, sve je u redu. Samo sam malo umoran. Hvala vam na ovom mlijeku.
MOCO: Dobro onda. Moram sad da idem. Otkupiću ovaj rad od tebe. Ipak mi se sviđa.
DEJAN: Ne, poklanjam vam ga. Molim vas.
MOCO: Ne dolazi u obzir. Ti živiš od ovoga. (Prebira po džepovima.) Đoto! Sjetio sam se. Tako se zvao ovaj drugi peder. Đoto. Hehehe. Kažem ti ja da u ratu može nešto i da se nauči. ‘Ajde sad. Uzdravlje!
Moco vadi iz džepa šaku novca i ostavlja. Uzima rad sa sobom i gotovo da nestaje.
Mrak
ČETRVTA SLIKA
Dejan i Filip se nalaze u prostoru sasvim neodređenom. Bilo bi idealno da su na balonu od sapunice, al’ pošto je nemoguće, onda su u nekom fizički mogućem međuprostoru. Ležerni su i reklo bi se, divno raspoloženi.
FILIP: Sudbina može nekad biti toliko nepravedena, da joj ni mašta ne može pomoći.
DEJAN: Znam.
FILIP: Ne znaš ti ništa. Žene donose na svijet djecu, muškarci prave tu djecu. Tu počinje i završava se sva mašta ovog svijeta. Tačka.
DEJAN: A ljubav? Gdje je tu ljubav?
FILIP: Pale se čitavi gradovi, ruše mostovi, ljudi izlaze na ulice. Ginu. Kisnu. Zvižde. Plaču. Plaše se da im kiša granata ne padne na glavu, pa onda kišu doživljavaju kao žrtvovanje. Hladno je. Gladni su. Svi smo gladni. Hrane nema. Mlijeko u prahu. Jaja u prahu. Mozak u prahu. Konzerve iznutrica. I kad ima hrane ljudi se plaše da nije zagađena, istekao joj rok. Ako je Made in USA, onda je sigurno istekao rok. Ako je otkud drugo, onda probaju. Ljekovi na raznim jezicima. Zamjenski ljekovi. Ludilo! Kompleksi A, B, C, D, E+… Kutije nepoznatih vitamina od kojih se naduju i prde po cijelu noć. Paranoja i betonske ulice. Nema tu ljubavi. Nikad je nije bilo.
DEJAN: A umiješ li ti da zaboraviš?
FILIP: Da.
DEJAN: Umiješ?
FILIP: Ne znam.
DEJAN: Ti, kao i ja imaš sjećanje i pamćenje. I boriš se sa tim sjećanjem. I još više ćeš se boriti. Borićemo se obojica. Iz sve snage, svakog dana. Borićeš se da zaboraviš miris i boju kože, ukus znoja i mapu na leđima, i ostrva od ramena, i špilje i uvale i talase od kose…
FILIP: Ja se neću boriti. Ne želim to sjećanje.
DEJAN: Uzalud poričeš postojanje sjećanja.
FILIP: Ja ga ne poričem. Ne želim ga. Čuješ li!
DEJAN: Jedino sa čime se možeš boriti je užas da se ti i ja više ne razumijemo. Da kad nam se sretnu pogledi ti gledaš u neku drugu osobu. Ili još gore, da ja gledam u neku drugu osobu, a da ti vidiš onu istu.
FILIP: Doći će neki drugi ljudi umjesto nas. Na našim zgarištima će niknuti nove biljke. Sunce će ponovo biti žuto kao limun. Mi smo, vidiš li, samo dio prirodnog toka. Dvoje zarobljenika vremena. Jesi primijetio kako je ovo sadašnje sunce sivo i trulo. Čitavog ljeta je bilo sivo i buđavo, na momente crno.
DEJAN: Mi nijesmo ciklus. Mi smo trajanje. Krug koji se neprestano okreće, širi i skuplja na površini vode. To što je vrijeme ovakvo za nas je samo još jedna prepreka. Biće ih još.
FILIP: Mi smo samo sunčev odsjaj na površini balona od sapunice. Nekoliko boja spektra koje svakog časa hitaju svom kraju u veličanstvenom prirodnom prasku. Pah!
Pauza.
DEJAN: Jednom sam upoznao anđela.
FILIP: Stvarno?
DEJAN: Duhovi se nekad probude noću i dođu tako u posjetu nama običnim ljudima. Oni žive u nekoj dimenziji sličnoj našoj ali je tamo sve u redu. Tamo si jednostavno pozitivan. Nema loših namjera niti misli.
FILIP: Ja mislim da čovjek u suštini i nije loš, samo ga život čini takvim.
DEJAN: Anđeo nema krila i obučen je baš ovako ka ja ili ti. I da mi nije rekao da je anđeo ne bih nikad pomislio da je bilo što drugo, nego lijep mladić. Jedino što je njegovo biće bilo osvijetljeno nekako čudesno, bez uticaja realnog svijetla. Kao na Botičelijevim slikama. Rekao mi je da je sve moguće i da postoji sve što možeš da zamisliš.
FILIP: Eto. Vidiš da bi ipak mogao da zaboraviš.
DEJAN: Brineš za mene? Lažljivče.
FILIP: Brinem za svoju djecu.
DEJAN: Kakva slučajnost! I ja brinem za tvoju djecu.
FILIP: Ali ja tebe vidim u budućnosti. Vidim, kako te srijećem na obali neke plave rijeke. Sam si i ne vidiš me. I ja sam sam. Prilazim ti i shvatam da si sjećanje koje je nekad tako umjelo da me zadovolji. Koje je rođeno da mene zadovolji i sa kojim sam bio srećan.
DEJAN: I?
FILIP: Ponovo mi se sviđaš. Na isti, prvi pogled. Na nevjericu.
DEJAN: I?
FILIP: Uništava me želja. Puštam te da me uništiš iznova. Imaš plave oči. Ruke su ti nježne. Gledam te kako me ne gledaš. Ne želim da se mijenjam više nikad. Ne želim da se vraćam. Ostajem gdje jesam. Sa tobom. I nije me briga ni za kakav svijet okolo. Kao što me do sad nije bilo briga.
DEJAN: I?
FILIP: Dokon si, ležeran na način hiljadu dokonih i ležernih muškaraca. Pričaš mi gdje si sve bio. Kako nijesi nikoga sreo. Izbjegavaš ustvari tu temu.
DEJAN: Čovječe…
FILIP: Ponovo stvari primjećujemo na isti način. Smijemo se jedan drugome koliko smo slični. Smijemo se drugima. Ne koristimo riječi. Ne trebaju nam. Samo čuđenje. Kako je moguće da smo toliko slični! Slučajno se dodirujemo. Palimo cigarete. Nudimo jedan drugom omiljena pića. Idemo na mjesta poput ovog. Čarobna mjesta. Naša mjesta. Ne primjećujemo ništa oko nas. Nepristojni smo!
DEJAN: Užasno je to što pričaš.
FILIP: Ljudi nas gledaju. Smijemo im se. Slušamo priče o nama. Sviđa nam se to. Svakog dana dođemo sa novom anegdotom, sa novim priznanjem drugima što smo to mi. Glavna smo tema. Mi smo najvažniji na svijetu!
DEJAN: Molim te prestani.
FILIP: Zašto? Pa to smo sve mi.
DEJAN: To je sve što smo bili!
FILIP: To je sve što ćemo biti!
DEJAN: Ali to dvoje ljudi… To nećeš biti ti i to neću biti ja.
FILIP: Da… Tako ti je to u životu, mali moj.
Mrak.
PETA SLIKA
Dejanov atelje. Dejan sklupčan leži na kauču. Kiša pada niz zidove ateljea.Čuje se užasno glasna vojna sirena koja oglašava policijski čas. Nedugo zatim, na metalna vrata ateljea pokuca Moco. Dejan ne reaguje, ali Moco ipak ulazi u otključan atelje.
MOCO: Ti mi nešto mnogo spavaš za nekoga koga muči nesanica.
DEJAN: (ogovara ne pomjerajući se sa svog kauča) Ne spavam. Samo tako ležim.
MOCO: Ja prolazio tuda, pa me zatekao ovaj policijski čas. Rekoh, da svratim kod prijatelja. Živim gore na brdu, u jednoj baraci, a do tamo mi odavde treba minimum sat pješke.
DEJAN: Dobro je što ste došli. Baš sam se pitao gdje ste ovih dana…
MOCO: Je li? E baš fino što si mislio na mene.
DEJAN: Jesam. Htio sam da vam vratim onaj novac za sliku, što ste mi onako na brzinu uvalili.
MOCO: Je li? A što?
DEJAN: Rekao sam da vam je poklanjam.
MOCO: Da bi mi vratio pare, ja tebi moram da vratim sliku. Ali sada je to nemoguće. Ona krasi zid moje male, ružne barake. Nego, stigao ti je poziv.
Vadi iz džepa plavu kovertu i pruža Dejanu.
DEJAN: Kakav poziv.
MOCO: Pa ovaj za vojsku.
DEJAN: Kakvu vojsku? Nemoguće.
MOCO: Moguće tako mi boga. Evo lijepo piše da se javiš 22. septembra 1991. godine, u 12 sati, u rezervnu jedinicu Kasarne Morača, Vojske Jugoslovenske narodne armije, u Podgorici. Ako se ne javiš, doći će Vojna policija i odvesti te. E, pa čestitam junače!
DEJAN: Ali ja ne želim da idem u vojsku. Ja se ne osjećam dobro.
MOCO: Ako te doktori oslobode, onda ne moraš. Ali bolje ti je da ideš. Da postaneš pravi muškarac.
DEJAN: Ne vjerujem da u ratu ima bilo šta što muškarca čini većim muškarcem.
MOCO: Kako nema? Ma kako nema!? A disciplina? A taktika? A pucanje? A juriš? A onda koljemo jagnjad, pijemo rakije, jebemo domaćice! Ih! Šta bi ti više od života!
DEJAN: Ja ne bih mogao da pucam nikad u drugog čovjeka. Razumijete li to? I ako ste prijatelj mojih roditelja, onda biste trebali da me štitite, a ne da me šaljete u rat.
MOCO: Ma ja ti pričam da ovo nije takav rat. Poslije ovog rata postaneš samo bolji muškarac. Ja te kao prijatelj savjetujem da ideš u vojsku. Da te prođu te tvoje bubice.
DEJAN: Jeste li vi nekad ubili nekoga?
MOCO: Ja? Nikad! Ljude ubija njihova znatiželja. Mi na primjer okupiramo neko selo, zapalimo par kuća, seljani se sakriju, mi se privremeno smjestimo u neku od tih kuća, i to je to. Ali dođe radoznali ustaša da malo osmotri situaciju, bude neoprezan, spotakne se i padne nekome od naših vojnika na nož. E, to je onda druga stvar. Inače, kakav rat! Pa to NAS tuku ovi sa ustaške strane. Mi, ništa! A ja ti kažem, bolje da na frontu pogine cijela familija, nego da jedan član naše porodice bude zaklan od ustaške kame i bačen u jamu!
DEJAN: To je pakao…
MOCO: Znaš momče, predstoji nam duga noć. Ne smijemo da izlazimo vani do jutra. Može neko da nas rokne (kikoće se odvratno). Ovaj policijski čas koji je upravo objavljen, kao da je od boga znak, zar ne? Nekako je nagovijestio moj dolazak. Treba da budeš srećan što ideš u vojsku. Znaš kako se nekad to slavilo… Eheeej…
DEJAN: A otkud to vi, dosadašnji komunisti i ateisti, sad odjednom toliko vjerujete u boga?
MOCO: Ja sam u njega oduvijek vjerovao. Jedino što nijesam nikad vidio ta njegova čuda. Vidio sam samo jad i bijedu koju je donosio. Pa i ovaj rat oko nas, ne misliš valjda da on nema pojma o tome. On ti je samo jedan stari, egoistični ludak, koji voli da ima svu kontrolu u rukama. I koji daje prazna obećanja.
DEJAN: Planirate da noć provedete sa mnom, ovdje?
MOCO: Pa da. Što fali? Još kad bi imao rakije… Super ti je ovaj podrum, znaš. Umjesto da imaš nebo, tebi je čitav svijet iznad glave. A nijesi umro. (Kikoće se i pali cigaretu.) Sjenke žive umjesto tebe. Na nebu živi samo bog, ali to tebe ne interesuje.
DEJAN: A gdje živi onda đavo?
MOCO: Đavo? Pa šta ja znam… Svuda po malo.
DEJAN: Teško je živjeti kad znaš da te na kraju ipak čeka smrt.
MOCO: To znači da treba da živiš najbolje što možeš.
DEJAN: Dragi moj prijatelju, ja često ne vidim razlog životu. Ja sam niko i ništa. Samo postojim tu, u ovom memljivom podrumu kao nekakav živi duh, kome su oduzeli i obezvrijedili ono malo smisla koji mu je umjetnost do sada davala. Ne mogu čak ni da spavam, da makar na kratko zaboravim svoju bijedu.
MOCO: Ja ti mogu pomoći. Rekao sam ti. Ali imam utisak da ti se nešto ne sviđam.
DEJAN: (kao za sebe) Ja samo želim da upoznam smisao.
MOCO: Kakvi ste vi umjetnici. U svemu tražite smisao. Kome to treba danas. Danas ti treba hrana, a da bi imao hranu, moraš da radiš, a da bi radio moraš da imaš zemlju, a da bi imao zemlju, moraš da se boriš za nju. Stvari su vrlo jednostavne, ti tražiš pomoć, a ja ti je nudim. Nema prevare.
DEJAN: Vi ste tako dragi i dobri. I čini mi se da u vama ima nečeg svetog.
MOCO: Oho ho, ima itekako.
DEJAN: Hvala vam na vašim dobrim namjerama. Ali vi mi ne možete pomoći. Volio bih da spavam. Strašno bih volio da mogu da spavam. Makar malo mira…
MOCO: Oćeš da ti pričam priču za laku noć? Slušaj priču. Jednom davno sam poznavao jednog mladića koji je dosta ličio na tebe. Imao tako taj osmijeh beskonačne patnje stalno na licu. I on je živio ovako u jednom sličnom podrumu, đe nikad sunce nije ušlo i vazda je neka voda lila odnekud. Majka mu je bila neka opasna žena. Svi su je poštovali u tom kraju. Ta je imala mnogo djece sa raznim muževima. Imao je brata blizanca. On je bio neki krvavi ubica. Mnogo surov. Ali ovaj što liči na tebe, bio nekako blag i mio. Dođem ja tako kod njega jednom i on mi kaže kako ne može da spava. Ja se sažalim na njegovu dobrotu i pomognem mu da zaspe. Od tad spava kao top i pomaže drugima da spavaju. (Kikoće se iritantno i samozadovoljno.)
DEJAN: Hahahah znam i ja tu priču. Šalite se sa mnom.
MOCO: Ovo ti je živa istina.
DEJAN: Ma znam. Kako da ne. Ima čak slika tog momka u Risnu. Siguran sam da ste je vidjeli.
MOCO: A jes, liči malo na onog tamo. Ali ovaj je bio ljepši. Samo i on bio peder. Nije išao da ratuje. Nego sve slao ovog surovog brata da rješava njegove probleme. Pizda.
(Pauza.)
MOCO: A ti ako ćeš da spavaš, slobodno lezi. Možemo u opkladu da ćeš zaspati. Evo!
DEJAN: Volio bih. Baš bih volio…
Mrak
ŠESTA SLIKA
Dejan je zaspao. On i Filip su na površini balona od sapunice.
DEJAN: (budi se iz sna) Vratio si se!
FILIP: „Tako siđoh iz prvog kruga nesreće
u drugi manje prostran gde tuga
bolnija je, pa jauke izaziva veće.“
DEJAN: (veseo) „Razumeh da su na takvo stanje
osuđeni oni što im je bilo
od razuma jače telesno uživanje“.*
FILIP: Po Danteu, izgleda je najugodnije u drugom krugu pakla.
DEJAN: Mislim da je ipak najugodnije ovdje gdje smo ti i ja.
FILIP: Vratio sam se da zauvijek ostanem.
DEJAN: Izgledaš kao onaj anđeo sa svjetlošću Botičelijevih slika.
FILIP: Ne brini. Stvaran sam.
DEJAN: Ostaje nam samo vrijeme. Samo proticanje vremena.
FILIP: Ono što nas veže, snažnije je od vremena i od svake druge riječi kojoj možemo dati ime.
DEJAN: Postoji vrijeme od kojeg se živi.
FILIP: I vrijeme od kojeg se umire.
DEJAN: Mi imamo naše, vlastito vrijeme. Od njega se samo voli.
FILIP: I naš balon od sapunice.
DEJAN: Mislio sam da se nikad nećeš vratiti.
SEDMA SLIKA
Dejanov atelje. Moco je i dalje tu.
GLAS SA RADIJA: Snajperisti se kriju u grobovima i cistijernama, a u porodilištu je instalirano mitraljesko gnijezdo…
… strijeljanjem zločinca koji je od dječijih prstiju pravio ogrlice…
Srpskom narodu u Hrvatskoj prijeti novi genocid od strane povampirene fašističke ideologije hrvatskih vlasti…
… zapravo su pirotehničke službe hrvatskih gardista dobro odradile posao, kako bi se stekao utisak da JNA gađa Dubrovnik…
Granica sa Hrvatskom će se povući mnogo prirodnije nego što su to učinili priučeni boljševički kartografi, čiji je jedini cilj izgleda bio da nad Crnom Gorom u dijelu Boke Kotorske ostave hrvatsko starateljstvo…
Dejan se budi uz ove zvuke sa radija.
DEJAN: Stvarno sam zaspao.
MOCO: Jesam ti rekao da mogu da ti pomognem. Samo treba da kažeš.
DEJAN: Kako mi možete pomoći?
MOCO: Tako što ću napraviti muškarca od tebe. Pođeš fino sa mnom na ratište i spasiš se ove bijede. A ja ću za uzvrat čuvati tvoju tajnu.
DEJAN: Mene taj vaš rat ne zanima. Ja se užasavam situacije da ljudi koji su nam susjedi, prijatelji, pucaju jedni na druge. Ne mogu da razumijem toliku mržnju i bijes, to novo stanje svijesti koje su ovom nesrećnom narodu nametnuli neki drugi ljudi koji tu vide isključivo lični interes. Meni je žao što ne mogu da odgovorim na vaš poziv. Vi me možda smatrate za kukavicu, ali ja zaista ne želim da nosim pušku i pucam na bilo koga. Ja ne želim da vi ili bilo ko drugi pravi muškarca od mene. Mislim da sam sa ovim što jesam dovoljno muškarac.
MOCO: Kad su tvoji roditelji poginuli, laka im crna zemlja, moguće da nijesi primijetio od šoka, ali bilo je nešto čudno u toj nesreći…
DEJAN: Šta je bilo čudno?
MOCO: Znaš, oni su bili časni ljudi. Vjerovatno su postali svjesni tvog problema.
DEJAN: Šta vi to govorite? Kakav moj problem?
MOCO: Pa ovaj tvoj… Ova tvoja tajna.
DEJAN: Molim vas recite mi o čemu govorite.
MOCO: Meni to što ti radiš ne smeta. Ja sam se takvih nagledao, bog mi je svjedok. Al’ smeta drugima… Ja i sam rizikujem što se gledam s tobom. Ali ako odeš na front, biće ti sve oprošteno.
DEJAN: Mi ćemo na kraju svi biti nagrađeni i kažnjeni prema onome što smo radili. Zato moju brigu ne treba da brine niko osim mene.
MOCO: Znam. Ali ti kažeš da se ne bojiš boga?
DEJAN: Ne bojim se ni boga ni đavola. Ta borba koju vi vodite na ratištu jednostavno nije moja.
MOCO: A što ako ti kažem da je ta tvoja tajna otjerala tvoje roditelje u grob?
DEJAN: Lažete. To nije istina.
MOCO: Ja samo želim da pomognem. Da saznaš istinu.
DEJAN: Lažete. Moji roditelji su poginuli u saobraćajnoj nesreći i to je jedina istina.
MOCO: Nije bilo neke ozbiljnije istrage oko toga, a? Nesreća na putu i gotov slučaj. Ali ipak, tamo gdje su poginuli, nije bilo tragova kočenja. Zar ti to nije bilo bar malo sumnjivo?
DEJAN: Otkud vi to znate? Ostavite me na miru.
MOCO: Ali meni to ništa nije strašno. To što ti radiš… Neko voli da jede školjke, neko ne voli školjke. (Kikoće se odvratno.)
DEJAN: Šta vi hoćete od mene?
MOCO: Ništa. Da ti pomognem. Ti momče nemaš nikoga i nikoga nije briga za tebe. Nemaš rodbine, nemaš djece, a sve su prilike i da ih nećeš ni imati. Bilo bi ti bolje da me slušaš. Ja sam jedini koji ti je ostao.
DEJAN: Idite odavde i nikad se više ne vraćajte.
MOCO: Ako pođeš sa mnom na front, a na frontu je uvijek potrebno zdravih muškaraca, potrudiću se da niko ne sazna za tvoju nastranost. Inače, što se mene tiče, sve je u redu. Pa i u bibliji piše: „S muškarcem ne lezi kao sa ženom; gadno je“. E, ako tebi nije gadno… (Kikoće se.)
DEJAN: Vi ste lažov. Došli ste da me vabite na front vašim užasnim lažima. Kakav bog, kakva istina? Vi ne želite nikome da pomognete. Vi samo tražite svježe meso za vaše proklete bajonete.
MOCO: Mislim da sviće. Idem sad junače. A ti razmisli. Imaš još koji dan. Ili kaži onom tvom doktoru da ti napiše ljekarsko opravdanje. (Kikoće se i odlazi.)
Mrak
OSMA SLIKA
Dejan je ispred Doma zdravlja. Sjedi na stepenicama. Dolazi Filip.
FILIP: Šta radiš tu?
DEJAN: Došao sam da te vidim.
FILIP: Rekao sam ti da je gotovo.
DEJAN: Znam. Dobio sam poziv za vojsku.
FILIP: Pa?
DEJAN: Pa eto… Moraću da idem.
FILIP: Znaš li koliko je opasno da nas vide zajedno. Mogao bih da ostanem bez posla. Zamisli moju poroducu?
DEJAN: Izvini. Ali… Mislio sam… Ako bi mogao…
FILIP: Šta?
DEJAN: Pa ne znam…Možda da mi napišeš… neki izvještaj. Nešto…
FILIP: Mene i tebe niko i ni u kom slučaju ne smije da dovede u vezu. Moraš to da shvatiš. Gotovo je. Moramo da se žrtvujemo za neke više stvari. Misli na moju djecu.
DEJAN: Zašto si tako surov?
FILIP: Pa izgleda da sa tobom čovjek ne može drugačije. Žao mi je. Preporučiću te ako hoćeš drugom kolegi. Zbogom.
Filip odlazi.
Mrak
DEVETA SLIKA
Prošlo je oko mjesec dana. U Dejanovom ateljeu je Moco. Sjedi na kauču, puši i kao da čeka nekoga. Nedugo potom dolazi Filip. Otvara vrata i zatiče Moca.
FILIP: Dobar dan.
MOCO: Dobar dan.
FILIP: Je l’ se poznajemo?
MOCO: Mislim da ne.
FILIP: Ovo je atelje mog prijatelja.
MOCO: Jeste.
FILIP: Jeste mu vi neki rod?
MOCO: Nijesam.
FILIP: A ko ste vi, izvinite što pitam?
MOCO: Prijatelj.
FILIP: Aha…
MOCO: A ko ste vi?
FILIP: I ja sam prijatelj.
MOCO: Tako, dakle…
FILIP: Da.
MOCO: Pa sjedite.
FILIP: Došao sam…
MOCO: Da?
FILIP: Pa eto… Došao sam da…
MOCO: Recite slobodno.
FILIP: Možda bolje da idem.
MOCO: Ne, ne, ne. Nema potrebe da idete.
FILIP: Znate, ja… Ko ste rekli da ste vi?
MOCO: Ja sam bio prijatelj pokojnika.
FILIP: Aha. Da.
MOCO: Da. A vi?
FILIP: I ja sam bio prijatelj.
MOCO: Znači, mi smo bili prijatelji pokojnika. (Kikoće se.)
FILIP: Ha, pa da.
MOCO: Ali, ja nijesam bio samo prijatelj pokojniku.
FILIP: Ne?
MOCO: Ne.
FILIP: Nego?
MOCO: Pa… bio sam više od toga.
FILIP: Aha.
MOCO: Da. Bio sma mnogo više.
FILIP: Pa dobro.
MOCO: Na žalost.
FILIP: A od kad ste bili prijatelj s pokojnikom?
MOCO: Pa… Čini mi se oduvijek.
FILIP: Tako?
MOCO: Da.
FILIP: Jeste s njim bili na frontu?
MOCO: Pa, recimo da jesam.
FILIP: Jeste se borili sa njim.
MOCO: Možda bih prije rekao da sam nekako drugačije bio s njim na frontu.
FILIP: Ne razumijem.
MOCO: Pa bio sam sa njim u srcu.
FILIP: Aha.
MOCO: Razumijete sad?
FILIP: Mislim da razumijem.
MOCO: A vi?
FILIP: Šta?
MOCO: Kakav ste vi bili prijatelj pokojniku?
FILIP: Ja sam više bio poznanik.
MOCO: A je li? Pa šta ćete ovdje?
FILIP: Pa ne, ipak prijatelj. To jest, ja sam ga liječio neko vrijeme. Po profesiji sam doktor.
MOCO: Da?
FILIP: Da…
MOCO: A od čega ste ga liječili?
FILIP: Ja sam psiholog.
MOCO: Čini mi se da pokojnik nije imao takvih problema.
FILIP: Pa ne, ne… Imao je problema sa snom, znate.
MOCO: Ne znam.
FILIP: Neko vrijeme je imao problema sa snom.
MOCO: Čudno. Meni je jednom zaspao kao od šale.
FILIP: Izvinite, nijesam se predstavio, ja sam Filip Filipović.
MOCO: Moco.
FILIP: I kažete da ste se dugo poznavali?
MOCO: Veoma dugo.
FILIP: Čudno.
MOCO: Zašto?
FILIP: Nije mi vas pominjao.
MOCO: A zašto bi?
FILIP: Pa i to što kažete.
MOCO: A šta vi rekoste da tražite ovdje?
FILIP: Pa eto… Nekako sam osjećao dug prema njemu. Nijesmo se vidjeli prije nego je otišao na front. A onda sam čuo da je poginuo.
MOCO: Krasno.
FILIP: Kažu da će rat uskoro biti gotov.
MOCO: Sumnjam. Ovaj rat je tek počeo.
FILIP: Daj bože da nijeste u pravu.
MOCO: Ja sam uvijek u pravu.
FILIP: Ako smijem da pitam, šta vi radite ovdje?
MOCO: Smijete. Pokojnik nije imao nikoga bližeg. To znate, valjda.
FILIP: Znam da nije imao roditelje.
MOCO: Eto.
FILIP: Ali čudno da mi nikad nije pomenuo vas.
MOCO: Da, baš čudno. U svakom slučaju, tu sam da se pobrinem za stvari.
FILIP: Kakve stvari?
MOCO: Za sve stvari.
FILIP: Mislite njegove slike?
MOCO: Slike, stvari, imovinu…
FILIP: Mislite na stan i atelje?
MOCO: Na sve mislim.
FILIP: U kom svojstvu?
(Odlazi do nekih radova. Izvlači iz gomile svoj portret. Pokazuje ga Filipu.)
MOCO: Evo vidite. To sam vam ja.
FILIP: Da. Čak vam je i portret naslikao.
MOCO: Je li opet nešto čudno?
FILIP: Ne, ne… Ne daj bože.
MOCO: Hoćete da vam skuvam čaj?
FILIP: Ne. Hvala. Brzo ću da idem.
MOCO: Zašto? Sjedite da popričamo.
FILIP: Moram da se vratim na posao.
MOCO: Imate vremena. Toliko makar dugujete pokojniku. Jesam u pravu?
FILIP: Pa… Da… Znate li možda kako je poginuo?
MOCO: Slučajno.
FILIP: I?
MOCO: Nije bio vješt vojevanju.
FILIP: On, koliko ja znam nije ni služio vojsku.
MOCO: U pravu ste.
FILIP: I?
MOCO: Htio je čak i da izvuče neko ljekarsko opravdanje da je nesposoban. Ne znam zašto to na kraju nije uradio. Šta vi mislite?
FILIP: Ne znam.
MOCO: S njegovim stanjem, sigurno bi dobio to opravdanje.
FILIP: Moguće.
MOCO: Kao da je srljao u smrt.
FILIP: Ne govorite to.
MOCO: Zašto?
FILIP: Ne mogu da slušam takve stvari.
MOCO: Uznemireni ste?
FILIP: U redu sam.
MOCO: Mislite li vi kao ljekar, da je on mogao da dobije ljekarsko opravdanje na osnovu njegovog psihičkog stanja?
FILIP: Ne znam zaista. Nije došao kod mene.
MOCO: Ne?? A zašto?
FILIP: Ne znam.
MOCO: Možda ja znam.
FILIP: Moram da idem.
MOCO: Ne morate.
FILIP: Ja vas ne poznajem i molim vas, dosta mi je bilo.
MOCO: Zašto ste toliko uznemireni? Pa mi smo samo dva prijatelja koja čuvaju uspomenu na pokojnika. Zar ne?
FILIP: Da, ali ja moram sad da idem.
MOCO: Hoćete nešto za uspomenu odavde? Ovo će vjerovatno sve biti odnijeto.
FILIP: Da. Baš bih želio…
MOCO: Stvarno?
FILIP: Ovaj, ne… Ne treba…
MOCO: Uzmite nešto. Slobodno.
Filip se šeta po ateljeu. Gleda stvari. Teško mu je. U jednom trenutku počinje da plače.
MOCO: Šta vam je? Oćete li vode?
FILIP: Ne. U redu je.
MOCO: A vi? Jeste vi bili na frontu.
FILIP: Ne.
MOCO: A jeste služili vojsku.
FILIP: Jesam.
MOCO: A gdje?
FILIP: U Šibeniku.
MOCO: Znači poznajete teritoriju Hrvatske.
FILIP: Poznajem.
MOCO: Trebalo bi da se prijavite na front.
FILIP: Ja imam ženu i dvoje djece.
MOCO: Ih! Znate koliko je tamo vojnika i dobrovoljaca sa ženama i djecom kod kuće. I ni jedan od njih ne razmišlja o tome šta ostavlja doma, nego ide da brani svoju zemlju.
FILIP: Ja već radim sa vojnicima.
MOCO: Radite, ali ovdje kod kuće. Mislite da tamo na frontu ne treba psiholog? Treba momče! Naravno da treba.
FILIP: Niijesam još dobio poziv.
MOCO: Nema vi šta da čekate na poziv. Treba da odete lijepo u prvu kasarnu i prijavite se. Ne izgledate mi kao neko ko se od nečega plaši i skriva. Jesam u pravu?
FILIP: Pa ne… Ne skrivam se.
MOCO: I nemate šta da sakrijete je l tako?
FILIP: Nemam.
MOCO: Eto! Onda je stvar svršena.
Kraj.
Februar, 2015.
