Dragana Kršenković-Brković: Umjetnost u doba korone
Veliko polje snova
Pisanje kao lični otpor bezumlju trenutka
i besmislu trajanja
Književnica Dragana Kršenković Brković autorka je romana Atelanska igra i Izgubljeni pečat, zbirki pripovjedaka Vatra u Aleksandriji i Gospodarska palata, zbirke jednočinki Iza nevidljivog zida, monografija Poetika prolaznosti: Organizacija vremena u „Ranim jadima“ Danila Kiša i Fragmenti: Zapisi o književnosti, kao i knjiga za djecu – Tajna plavog kristala, Duh Manitog jezera, Muzičar s cilindrom i cvijetom na reveru, Modra planina i Tajna jedne Tajne. Diplomirala je na Fakultetu dramskih umjetnosti, katedra za dramaturgiju, Univerziteta umjetnosti u Beogradu, i na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Magistrirala je na Filozofskom fakultetu, Nauka o književnosti, Univerziteta Crne Gore. Bila je gostujuća književnica i stipendistkinja Hubert H. Humphrey Programa Vlade SAD-a, OeAD Programa Vlade Austrije, Bundeskanzleramt & KulturKontak Austria Vlade Austrije, Nemzeti Kulturalis Alap (Nacionalni kulturni fond) Vlade Mađarske, Apexart-a, Art Omi, The Whiting Foundation i UNESCO-a. Boravila je u Njujorku, državi Njujork, Vašingtonu, Kaliforniji, Beču, Gracu, Pečuju, Bolonji, Bratislavi i na Rodosu. S Draganom Kršenković Brković razgovaram često i s izuzetnim zadovoljstvom. Iz jednog takvog razgovora proistekao je i ovaj intervju, koji predstavljamo čitaocima časopisa Ars.
Prilikom jednog od naših susreta, kada smo razgovarale o našim omiljenim knjigama i Vašim književnim počecima, pomenuli ste pisce različitih poetika koji su Vas na različite načine inspirisali. U njihovim dijametralno različitim poetikama nailazili ste na intrigantne aspekte koji su Vas podsticali na duga razmišljanja, svjesno ili nesvjesno gradeći time ono što će postati prepoznatljivo kao Vaša poetika.
Gledajući unazad s ove vremenske distance, mogu da kažem da sam u književnost ušla veoma rano, s desetak godina koliko sam imala kada sam pošla u peti razred osnovne škole. Počelo je sve čitanjem, koliko poletnim toliko i zanesenim, nadasve pasioniranim, s jednom knjigom na sedam do deset dana. Ritam je bio zadao moj profesor književnosti Milorad Radojević. On je naš razredni čas, od petog do osmog razreda, pretvorio u čas na kome smo uzimali po jednu knjigu iz školske biblioteke dok je on naslove upisivao u svoju, za to određenu, svesku. Kako je svako dobio svoju stranicu u toj svesci, on je mogao da prati šta je ko čitao tokom godine.
Vremenom je to postao moj omiljeni deo školske nedelje. Nasumice sam iz ormara birala naslove i žudno kući gutala te knjige. I danas pamtim pojedine detalje vezane za moje druženje s knjigom u to doba. Sumraka koji se uvlačio u dnevnu sobu dok sam započinjala da čitam Stepu Čehova. Topline peći kraj koje sam sedela dok sam, potpuno zaneta, otkrivala jedan dalek i meni potpuno nepoznat predeo u koji me je ova priča lako uvukla. Mojih pokušaja da sebi predstavim Budimpeštu, taj, činilo mi se tada, tajanstveni grad o kome je Zilahi nadahnuto pisao u svom romanu Razbesneli anđeo... I danas su mi pred očima korice te knjige. Bile su presvučene zelenim platnom, tu i tamo izlizane, po gornjoj ivici malo pohabane tako da se, između par preostalih niti tkanine, nazirao karton…
Iako nasumično birane (vremenom, uz čitanje, učiš i šta ti koji sadržaj između korica nudi), sve te knjige, i sva ona intenzivna, ponekad posebno snažna proživljavanja tokom čitanja, sve to važno iskustvo koje sam uz knjige stekla meni, radoznaloj devojčici koja je polako ulazila u one ozbiljnije, tinejdžerske godine utabalo je put ka književnosti.
Sasvim prirodno, dugotrajno druženje s knjigom neosetno je uobličilo i moje viđenje literature: pričati priče u kojima se prikazuje stvarnost, život, svet u kome živimo, ali u koje se utiskuje i sopstveno viđenje načina na koji bitišu ljudi u „svetu u kome ništa nije po meri čoveka“ (kako to kaže jedan od likova u mojoj Gospodarskoj palati). Naravno, put do svog glasa je manje-više dug. Na samom početku to je mladalačko nastojanje da se izrazi sve ono što se, često mutno, još češće neodređeno, oseća. Sve dok se u nekom trenutku ne stigne do svog načina pripovedanja koji karakteriše lični ritam, i sopstveni zanos. Dok se ne stekne neka osobena ‘lična literarna karta’.
Mene je uvek privlačilo da stvaram priče u kojima bih svaki detalj izmislila. Nikada nisam kretala od svojih iskustava i svega onog što čini neku moju biografiju. Nastojala sam i da u te izmišljene događaje, odnose i karaktere utisnem dah takve uverljivosti da priča u čitaocu (dok je čita) stvori utisak da se našao sred prostora o kome se pripoveda. Da u njemu probudi osećanje da je zakoračio u jedan zbiljski i stvarni svet – iako zapravo sve u priči predstavlja nešto čega nije bilo, niti ga ima. Da je privid i iluzija ‘prevedena’ u nešto živo i konkretno.
Prvi ozbiljni književni tekstovi koje ste napisali vezuju se za vrijeme Vaših studija, za njihov početak.
Veoma rano sam počela da pišem, pre upisa dramaturgije. Jedan od uslova za polaganje prijemnog ispita na Katedri za dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu je da kandidat/kandidatkinja podnese, uz ostala dokumenta, i jedan svoj tekst. Ja sam napisala Vrele kapi. S ovim tekstom sam položila prijemni ispit.
Nešto veoma zanimljivo i potpuno neuobičajeno u praksi i FDU, i RTV Beograd desilo se posle završenog prijemnog ispita. Naime, kad je počela nastava… bilo je to negde sredinom oktobra… asistentkinja Vesna Jezerkić me je obavestila da je Filip David, tada urednik Dramskog programa RTV Beograd, pročitao sve tekstove primljenih studenata i da je odlučio da u program RTV Beograd uvrsti dve drame. Jedna od njih je bila moja drama Vrele kapi.
Drama je snimljena nekoliko meseci kasnije, sa divnom glumačkom ekipom. Susret s Nedom Spasojević, Goricom Popović, Slavkom Simićem, Đorđem Jelisićem i ostalim članovima ekipe tokom snimanja ovog TV filma u studiju na Košutnjaku ostao mi je u divnom sećanju. Kao i sva ta dešavanja s Vrelim kapima. Bilo je to za mene jedno posebno iskustvo.
Čitajući Vašu prozu, stekla sam utisak, najgrublje rečeno, da se dvije razvojne linije, ili prosedea, javljaju kao osnovna karakteristika Vaših tekstova. Iako jednostavna, ovakva nas klasifikacija lakše može uvesti u priču o Vašoj poetici koju odlikuju složenost, slojevitost, posebna i specifična struktura.
Ako bi trebalo jednom rečju da opišem ono što sam u mojim knjigama želela da izrazim onda bi ta reč bila – otpor. Sve što sam napisala izraz je mog dubokog nemirenja kako s ciniznom vremena u kome živimo i haotičnim društvenim dešavanjima tokom poslednje tri decenije, tako i s okrutnom datošću koja određuje naše trajanje, oličenoj u prolaznosti i našoj smrtnosti.
To su te dve linije, dva prosedea koji se provlače kroz moj rad. Prva linija problematizuje pitanje društvenog položaja čoveka; druga propituje odnos čoveka prema svom postojanju i nestanku, prema svojoj biti i biću, dakle, naše metafizičke porive i misli.
Za mene je upravo književnost ono mesto na kome se najdublje može izraziti svoj revolt, svoje neslaganje sa svim onim procesima koji nam razaraju život, čineći ga, generalno, jedva izdržljivim. Da bih izrazila moje protivljenje odabrala sam… na polju smo književnosti pa, prema tome, govorimo o literarnom izražavanju… put koji se razlikuje od onog što se očekuje od književnika i književnica da učine u vremenu velikih (posle)ratnih previranja – a to je da u svom narativu opisuju posledice užasa nastalih ratnim razaranjima. U našem slučaju, to su opisi rata vođenog tokom devedesetih godina prošlog veka i vremena tranzicije posle tih sukoba.
Protivno tim ‘velikim očekivanjima’, da upotrebim termin Čarlsa Dikensa iz njegovog romana, ja sam se okrenula nečem drugom: ‘osluškivanju’ unutrašnjih, na prvi pogled nevidljivih, tokova u našem životu, sve s jednim ciljem: da pokušam da razumem na kojoj to matrici dešavanja počiva naš sadašnji trenutak.
Dva momenta su se odmah nametnula – to su nasilje i mitološka svest.
Tako se moje priče, razmeštene u prostoru i vremenu, bave onim što bi se moglo nazvati iskonska stvarnost – nasilništvom i ljubavlju; silama razaranja s ishodištem u kolektivno-nesvesnom; očajničkom potrebnom čoveka da vlada i oseti moć; egoizmom; samoljubivom sebičnošću koja je zaogrnuta učenošću; strukturom nesvesnog koja se odražava u ritualnim modelima kolektivnog ponašanja i dr.
Uostalom, pripovedanjem se čovek određuje prema svetu. On tim činom ‘ukida’ svet u kome živi, ali ‘ukida’ i uslovnosti svog položaja.
Pogled unazad, povratak istoriji i mitološkom, takođe karakteriše Vaše pisanje. Kao da ste u njima pronašli modus kroz koji, na sofisticiran način, ali bez ikakvih nedoumica, čitaoce pozivate na promišljanje o turobnoj sadašnjosti i različitim fazama naše prošlosti.
Prošlost određuje ko smo danas tako da „vraćati se istoriji“, kako ističete u pitanju, znači biti na tragu onog slojevitog kulturno-socijalnog konteksta koji je duboko utisnut u nama, ali i biti na tragu svega onog što je univerzalno u nama.
Važno je da istaknem još jedan razlog za moju okrenutost prošlosti.
Našu stvarnost u protekle tri decenije odredilo je dominantno korišćenje mita. Upravo je mitomanija bila ono neophodno ‘gorivo’ ratnom razaranju na teritoriji bivše Jugoslavije u poslednjoj deceniji dvadesetog veka. Razumeti šta se to dešavalo, kako se moglo sa takvom lakoćom ući u onako brutalna razračunavanja sa svojim komšijama, prijateljima i poznanicima, i dalje, s drugim nacijama i narodima, značilo je pokušati razumeti mentalnu strukturu mitološke svesti.
Tako su mit i poetika mitologiziranja (koji su još uvek demijurg stvarnosti za mnoge ljude u našem regionu) postali važan deo mog pripovedanja, samo što sam ja mitu prišla kao negaciji mitova nacionalizma i mitomanije.
Pomoću mita sam nastojala da ocrtam ono što bi mogli da nazovimo univezalnim u čoveku („Mit je svugde“, zapisao je Bodler u svom tekstu Richard Wagner et Tannhäuser à Paris. „Ništa nije više kosmopolitsko od Večnoga“). Takođe, pri građenju priča insistirala sam na humaniziranju mita, osvetljavajući u mitu upravo čovekovo dostojanstvo, okrenutost drugom, svom bližnjem, čovekoljubivost, kosmopolitizam…
To je bio moj otklon od i dijalog sa populističkim oživljavanjem mita, upotrebom mita kao političkim sredstvom borbe i tvrdokornim opstankom nacionalnih mitova.
Nacionalizam u svojoj osnovi ukida pravo na slobodno mišljenje. Vama kao pojedincu nije dozvoljeno da izrazite svoje sumnje, niti da se distancirate od pojava, ljudi i događanja s kojima se ne slažete. Vi ste deo zajednice samo i ukoliko bez pogovora prihvatate njene postulate… To je rečiti pokazatelj totalitarnog ustrojstva na kome ova ideologija počiva…
U osnovi svakog populizma, nacionalizma i šovinizma leži konzervativan duh. Zato je promišljanje o takvom duhu društvene zajednice kojoj pripadam postao književni izazov za mene.
Pisanje je bilo i ostalo moje dragoceno polje slobode da – u okviru svoje romaneskne stvarnosti – izrazim revolt i otpor. Da iskažem svoje pravo da postavljam pitanja. Da izrazim moje sumnje. Da ispoljim odbijanje. Da iznesem svoje neslaganje sa svim onim što se dešavalo, i što se, nažalost, još uvek dešava.
Gospodarska palata prva je prozna knjiga koju ste objavili. U ovoj zbirci pripovjedaka dominantne su dvije tačke – različite vrste ljubavi i raznorodni oblici nasilja. Pripovjetka „Momin kamen“, objavljena u ovoj Vašoj knjizi, po izboru prof. Ketrin Tejlor Skarica, našla se 2005. godine u silabusu Katedre za slovenske jezike i književnost jednog od najprestižnijih američkih univerziteta (University of California, Berkeley). Ova pripovjetka je zastupljena i u antologiji proznog stvaralaštva književnica iz regiona Balkana „12. Žene. Glasovi“, koju je priredila dr Vesna Mojsova-Čepiševska sa Filološkog fakulteta „Blaže Koneski“ u Skoplju.
„Kakav je to svet u kome ništa nije po meri čoveka?“, reči su jednog od junaka Gospodarske palate. Čini mi se da upravo to pitanje leži u osnovi ove knjige.
Ako se samo malo razgrne sve ono što čini istorijski dekor nekog datog trenutka, lako se može uočiti da su ljubav i nasilje preduslov i pretpostavka matrice našeg trajanja. Forme nasilja i pritiska kojima su ljudi od pamtiveka izloženi i koji trpe su brojni. I ljubav se, poput nasilja, javlja u raznorodnim oblicima.
Prateći sudbine žena i muškarca čija imena nisu zapisana u istorijskim čitankama, sudbine tzv. ‘običnih ljudi’ koji se, vođeni svojim snovima i željom da slobodno žive, sukobljavaju s društvenim konvencijama i čvrsto utvrđenim poretkom stvari i odnosa, priče u Gospodarskoj palati prate i razne forme prinude, surovosti, tlačenja i nasilništva kojima su ti ljudi izloženi. Priče u ovoj zbirci osvetljavaju tamu u nama, ali sugerišu i koliko je čovek zatečen pred spoznajom besmisla svog i, šire, čovekovog trajanja.
S druge strane, ovo su priče o ljudima u njihovoj večnoj potrazi za srećom. Za onim što bi se moglo nazvati istinska stvarnost. Menjaju se istorijski dekori i sredstva egzekucije nad junakinjama i junacima, ali jedno ostaje isto. To je grčevito opiranje ljudi oskudnosti, stešnjenosti i svedenosti života koji im je dat.
U tim večnim ciklusima ljubavi, života i stradanja je ishodište odakle se razvijaju pripovetke iz ove knjige.
Na Vaše tri knjige (Vatra u Aleksandriji, Izgubljeni pečat i Atelanska igra) može se gledati i kao na osobenu trilogiju. U novijoj književnosti su poznate trilogije koje pripadaju vrsti Bildungsromana. Kako svaka Vaša priča u ovim knjigama ima svoje likove, radnju i svoj tematski okvir, kako se priče dešavaju i u različitim vremenima (od današnjeg trenutka do antike), moje pitanje je šta ove knjige zapravo povezuje?
Uprkos svim ovim razlikama koje ste pomenuli, postoji jedan unutrašnji momenat koji se provlači u svakoj od ovih novela i romana (mislim da ovde o njima treba govoriti onim redom kako su i nastajale: Potraga – Vatra u Aleksandriji – Izgubljeni pečat – Atelanska igra). Ta unutarnja kohezivna veza jeste oslanjanje na mitsko-legendarnu pozadinu.
U ovim mojim knjigama postoje dva sleda događaja po kojima su priče ispričane.
U prvom sledu događaja, onom vidljivom, s realističkim obeležjima, priče govore o brojnim karakterima i vremenu u kome oni žive. U toj ravni pripovedanja opisan je realni svet junakinja i junaka, stvarni geografski prostori, kao i njihove čežnje, snovi, strahovi, sreća ili bol, uspesi i neuspesi…
Drugi sled događaja je manje vidljiv. On podrazumeva ‘ugrađivanje’ i postavljanje određenih elemenata mitova, legendi i junaka mitskog porekla u dramaturšku osnovu priča.
Kao primer mogu pomenuti Potragu. Njen siže polazi od mitskog uzora: graditelji – čuvari – rušitelji, samo što je siže Potrage smešten u današnji trenutak. Moji junaci: kompozitor – Anja i Jan Sten – Jakov Terbrugen slede tu pomenutu matricu, potpuno nesvesno i nenamerno, baš kao da ih nešto u njima (ili nešto van njih) ‘tera’ da prate taj jednom davno uspostavljen uzorak ponašanja.
To nešto budi impresiju da se tu zapravo radi o nekom prastarom ‘oglednom primerku’. Ili, da je tu reč o nekoj naročitoj ‘mustri’ po kojoj se potonji životi ponavljaju, razlikujući se među sobom tek po spoljnim momentima: po socijalnim i društvenim okvirima u kojima ljudi žive, po odeći koju nose, po kućama u kojima stanuju, po tome kako putuju…
Elemente mitskog prosedea sam uključivala u svoje priče sa željom da, s jedne strane, osvetlim šta to povezuje davnašnje mitske slike s današnjim čovekom, a s druge, da afirmišem humanističko stanovište mitskog prosedea. Bio je to moj način da napravim otklon od raširenog korišćenja mitova u destuktivne ratne svrhe u mojoj zajednici i društvenom okruženju.
Kako mitski narativi opisuju situacije koje se stalno obnavljaju u našim životima, oni mogu da se vide i kao svojevrsna sublimacija trajnog u stvarnosti. Meni lično to je bio posebno zanimljiv literarni aspekt, koji sam u pričama dalje razvijala. Jer, iako mitske slike počivaju na nesigurnom tlu nesvesnog, nenamernog i intuitivnog, one – kao sinteza večnog i prolaznog – predstavljaju slike višeg reda. Neku vrstu poetske istine.
Zašto birate daleke destinacije za svoje priče? Pomenimo roman Izgubljeni pečat ili novelu Vatra u Aleksandriji.
Radnja romana Izgubljeni pečat smeštena je u Svetom gradu, Jerusalimu. Ideju za priču sam dobila posle čitanja jedne kratke vesti u novinama o nesvakidašnjem odeljenju u uredu glavne pošte u Jerusalimu, poznatom po imenu Odeljenje mrtvih pisama (The Dead Letter Department). To odeljenje je internet servis namenjen vernicima iz čitavog sveta koji, putem mejla, šalju svoje elektronske poruke Svevišnjem. Zaduženo osoblje te poruke odnosi do Zida plača, omogućavajući vernicima da bez fizičkog prisustva ostvare kontakt s Onim u koga veruju. Ta informacija o dubokoj povezanosti savremenog čoveka s drevnim običajima odmah me je privukla. Bila mi je koliko zanimljiva, toliko i književno intrigantna.
U mojim knjigama ja često radnju lociram na različitim geografskim mestima. Moj književni prostor je i Jerusalim, i Aleksandrija, i antički Rim i Ostija, i današnji Kotor i Perast… Dakle, Mediteran u svom obilju koji sobom nosi, sa mestima u kojima se ukrštaju (kao što je to oduvek bilo) različiti narodi i njihove kulture, šaroliki pogledi na svet i verovanja, suprotstavljeni politički, religijski i ideološki interesi… Ali, to ne znači da su moje knjige putopisi o tom mestima.
Različite geografske tačke biram iz dva razloga.
Gledano po horizontali, one su izraz mog otpora jednom društveno-političkom aspektu – šovinističkoj i nacionalističkoj ideologiji koja nas je zatvarala u granice svoje zajednice (nažalost, ona to i dalje čini), koja tvrdi da naša i njihova tradicija, vrednosti, vaspitanje, kultura ne mogu zajedno već se potiru, da sve njihovo u suštini za nas predstavlja pretnju. Kad slušate šta nacional-šovinisti pričaju u vama se budi strah od svega što je van zajednice kojoj pripadate. Takav stav je zastrašujući. On je i duboko pogrešan.
Ovakvim izborom mesta u mojim knjigama ja sam želela da naglasim i šta je to moj, nazovimo ga, kulturni dom. Na posredan način ja sam želela da podsetim na jednu važnu činjenicu, koja se tako lako zaboravlja – nas jeste formiralo podneblje u kome smo rođeni (jezik, kulturni milje, tradicija), ali nas je oblikovao i Mediteran. Šire, i evropska kultura. Ja uporno podsećam na nešto što bi trebalo da je osnova našeg pogleda na svet – da je golemo kulturno, političko-pravno, filozofsko, naučno i religijsko nasleđe Mediterana, takođe i naša civilizacijska tekovina.
Gledano po vertikali, razna geografska mesta su tu da dematerijalizuju prostor, sugerišući da se slične stvari dešavaju u raznim vremenima i na mnogim mestima. Time se i kontekst priča širi. Baš kao da se jedan konkretan istorijski trenutak ‘izmešta’ u vreme života uopšte (Novalis to zove „granice velikih zakonosti“) a nešto opipljivo i stvarno ‘stavlja’ u obrise opšteg i večnog.
Naravno, literatura je estetsko stvaranje. Ja ne pišem direktno, niti imam potrebu da bukvalno imenujem stvari. Otuda svoje neslaganje izražavam visokim postupkom literalizacije – jednom zatvorenom konceptu suprotstavljam otvoreni koncept i pogled na svet.
Kritika je već ukazala na dodir savremenog i mitološkog u romanu Izgubljeni pečat. Kojim literarnim sredstvima ste se služili da biste čitaocu predstavili svu slojevitost koja proističe iz tog njihovog dodira?
Kad pojedini predmet vidite kao nagoveštaj ‘više opštosti’ (‘viša opštost’, to je ono zajedničko u nama, od davnina) onda ste na tragu nečeg što se u teoriji mitskog prosedea opisuje kao arhetipska imaginacija. U ovakvom tipu mašte važniji događaji i pojedine crte ljudskog ponašanja upućuju na ono što im je prethodilo. Arhetipska imaginacija nas podseća da se prošlo manifestuje u sadašnjem, postojeće u onom što je postojalo.
Roman Izgubljeni pečat je oslonjen na ovakvo viđenje mitskog narativa. Pored izbora mesta za radnju priče, ovde ću pomenuti još dva elementa arhetipskog sklopa, dva drevna pisma koje sam uključila u siže romana.
Prvo pismo su rune. Iako su ti slovni znaci jednostavni (sastoje se od pravih linija koje se tu i tamo naglo prekidaju), od davnina ih je pratio glas da su – istovremeno – i sredstvo za komuniciranje, i prolaz ka onostranom. U ovom mom romanu rune su u samom centru dešavanja. Nametnuli su se kao glavni lik romana. Istina, to je osobit i neočekivan književni lik, ali ništa manje sugestivan.
Nije slučajan ni izbor aramejskog pisma. Junakinja romana, lingvistkinja Daša Pavlović, rođena na crnogorskom primorju, boravi u Jerusalimu da bi naučila aramejski. U antici, to je bio jezik sporazumevanja među narodima na Bliskom i Srednjem istoku, sve do Persije. Danas je to ugrožen jezik, bez i jedne katedre u svetu na kome bi se izučavao. Ubrzo bi mogao i nestati. Meni je priča oko ovog jezika bila književno veoma zanimljiva. Njegova sudbina pokazuje kako vreme deluje u našoj stvarnosti – pod njegovim uticajem nestaju ne samo ljudi, socijalni, kulturni, društveno-ekonomski i svi drugi odnosi, gube se i jezici.
Dakle, iako se radnja ovog romana dešava danas, u njegov siže su utkani elementi koji imaju arhetipsku potku. Pišući ovu priču, bilo mi je zanimljivo da pratim kako to drevno i mitološko utiče na današnjeg čoveka; na koji način ga određuje; kako se to savremeni čovek odnosi prema svim tim prastarim glasovima; posebno, kako mitski prosede budi u njemu želju da prepozna ono suštinsko i vanvremensko, svoje sopstveno ontološko zaleđe (a ne potrebu da ruši i razara)…
Ističete kako roman Izgubljeni pečat vidite kao roman-metaforu. Kako biste svojim čitaocima pojasnili tu metaforičnost?
U Izgubljenom pečatu meni je bilo važno da istaknem da, nasuprot metafizičke slike haosa života i košmara istorije, u čoveku postoji nada da u nekom trenutku može da dođe do odgovora koji će osvetliti njegovo trajanje. U opisu tog iskonskog čovekovog osećanja pošla sam od pretežno simboličnih asocijacija, oslonjenih na arhetipsku podlogu (rune i aramejski jezik koji nestaje; sadašnjost – prošlost – davna prošlost u vremenskom sledu sižea; legenda o Kapiji života, koja je svojevrsna epistemološka metafora; tu su i druge asocijacije).
Naravno, u tom odnosu tradiconalnih judeo-hrišćansko-nordijskih mitologija, na koje se priča ovog romana oslanja, veze su ograničenog tipa, metaforične su. Zato Izgubljeni pečat i vidim kao svojevrstan roman-metaforu. Roman slojevit po značenjima (kakav roman, oslonjen na arhetipsku imaginaciju, mora biti) a s nizom uzbudljivih događaja i prepreka (kakav siže jednog avanturističkog romana treba da ima).
Atelanska igra je roman o odnosu vlasti i umjetnika, roman o stvaraocima i stvaranju, o surovosti i preživljavanju uprkos svemu, sklop živopisnih slika o jednom periodu u razvoju Rimske imperije, koji je zahtjevao značajna istraživanja bez kojih ova priča ne bi postojala kao besprekoran mozaik. Šta je još Atelanska igra, Vaše najpoznatije prozno ostvarenje?
Ja sam želela da napišem roman koji bi se bavio pitanjem odnosa umetnika i vlasti. Zanimalo me je da li jedan darovit umetnik doista mora da se trudi da bude blizak onima koji su na vlasti kako bi delo koje stvara – bez obzira o kom umetničkom izrazu je reč – dobilo veći prostor.
Od samog početka mi se nametnuo odnos između Horacija i Avgusta, vladara Rima, tada najmoćnije svetske sile. Ovaj pesnik se u mladosti borio protiv Avgusta na bojnom polju i zbog toga bio prognan. Bilo mi je intrigantno kako je taj čovek uspeo ne samo da bude pomilovan, već i da postane jako blizak tronu, njegov apologeta. Takav odnos između jednog vlastodršca i umetnika, koji je već za života postao slavan, bio je idelan okvir za Atelansku igru.
U mom romanu utkana su samo dva događaja za koja se veruje da su istorijski verodostojna – to je prerana smrt generala Agripe, vladarevog prvog saradnika, i otvaranje novog pozorišta u Ostiji, najvećoj luci u zemlji, koji je Agripa podigao. Oba su se zbila 12. godine p.n.e. U toj godini je smeštena i radnja Atelanske igre.
Svi ostali događaji u romanu su fikcija. Izmišljeni su i svi likovi (sem Horacija, Avgusta i Agripe), kao i mnoga mesta (poput gradića Dvori na Brdu). Iako prati radnju koja je smeštena na razmeđi stare i nove ere, Atelanska igra ne rekonstruiše događaje koje poznajemo iz istorijskih dokumenata.
U ovom romanu s elementima političkog trilera realno vreme i prostor su isprepleteni sa sećanjima. Tako svet Atelanske igre jeste svet snova, stalnih nemira i skrivenih čežnji, usamljenosti i strahova – od smrti, samoće, zaborava…
U ovom Vašem romanu prolaznost i proticanje vremena čine važnu nit koja povezuje različite segmente Vaše priče.
Slažem se s Vama. Vremenska distanca s koje se pripovedaju događaji je postavila vreme i njegovo proticanje u centar Atelanske igre. Međutim, tu su još dva momenta duboko zapretena u sve tokove u ovoj knjizi – to su egzistencijalna teskoba i nespokoj. Oni iznose na površinu razne oblike čovekove opsednutosti prolaznošću i smrću.
Jedan od puteva kojim se ljudi ‘brane’ od zaborava jeste stvaranje umetničkih čuda i čarolija. U ovom mom romanu puno je priča koje su na tragu te čovekove opsednutosti. Pomenuću neke.
Tu je rukopis Horacijevog vernog sluge, Atelanska igra, koji pripoveda priču o nastanku i nestanku Panteona, grandioznog hrama nesvakidašnje i jedinstvene lepote.
Tu je i priča o nastanku čuvenog Horacijevog rukopisa Ars Poetica.
Pa priča o otvaranju velikog pozorišta u Ostiji s četiri hiljade sedišta.
Tu je i priča histriona Mateja o veličini igre i lepoti privida koju igra na pozorišnoj sceni donosi; pa priča o moći umeća predviđanja darovite Albe, ravna umetničkom čudu; potom priča o tajnovitom rukopisu Mesečevi zapisi o kome kruže legende…
Ovakav pristup otvara prostor za razmatranje ne samo našeg odnosa prema istoriji, već i za istraživanje prirode kretanja svih tokova oko nas.
Među likovima u ovoj Vašoj knjizi dominira Horacije, dok ostali likovi kao da se nadovezuju na njega, iz njega ističu i razvijaju se, čineći ga na taj način potpunijim i intrigantnijim. Iz Vašeg proznog tkiva on izbija kao protivteža ostatku svijeta, koji mu vješto suprotstavljate. Stiče se utisak da drugim glasovima pojačavate poruke koje on u ovom romanu nosi.
Što se tiče Horacija, bilo mi je prirodno da umetniku koji se suočava s iluzijom o pravoj prirodi svog odnosa s vladarom i elitom na vlasti dam mogućnost da to i sagleda.
Kao kontrapunkt Horacijevom putu, tu su ostali umetnici i njihovi putevi: Neimar, povučeni graditelj; glumac Matej, ponikao na najboljoj pozorišnoj tradiciji antičke Helade a primoran da svoje predstave izvodi u Rimu koji pozorište nije prihvatao ozbiljno; pa Flavije Stariji, Horacijev sluga, ćutljivi posmatrač i pisac rukopisa Atelanska igra; potom bezimeni Majstor Napolitanac, samonikli klesar i graditelj, kao i usamljena Alba… Svi ovi likovi otkrivaju složenost razuđenog odnosa umetnik – establišment na vlasti.
Da li ste se ranije bavili, kao čitateljka barem, ovim periodom u razvoju istorije ili je, pak, ova knjiga svojevrsna inicijacija u prošlost, koja je zahtjevala izuzetno vladanje značajnim istorijskim korpusom?
Ući u epohu koja je tako daleko od vremena u kome živimo bio je za mene poseban izazov. Da bi priča, koja je fikcija, dobila posebnu atmosferu i uverljivost trebalo je otkriti čitav niz detalja iz svakodnevnog života.
Trebalo je istražiti kako su ljudi putovali u to doba, kakve brodove su gradili, kako su se oblačili, koje cipele su nosili, šta su jeli, kako su pripremali svoja jela, u šta su verovali, kako su izgledale njihove kuće a kako hramovi, kako su bogati ukrašavali svoje domove, kakav je bio običan dan u vojnom kampu, kako su izgledali oklopi, odeća i obuća vojnika, koji su to putevi spajali prestonicu sa ostalim krajevima zemlje, kako su se te ceste zvale, kako su se obeležavali događaji a kako meseci u godini itd., itd.
Srećom, izvori s podacima o tom periodu su brojni i lako dostupni. U svetu su se ovom epohom bavili naučnici raznih profila i to mi je olakšalo istraživanje.
Vaš roman postavlja i važno pitanje odnosa između nadarenog umjetnika/umjetnice i sredine u kojoj on/ona stvara.
Tako je. Atelanska igra postavlja važno pitanje: kome pripada daroviti umetnik?
Svom narodu? Regionu? Ili, šire, kontinentu i svetu? Koja su od ovih određenja definitivna? I gde podvući crtu?
Tu su i druga pitanja.
Gde jednog umetnika/umetnicu treba svrstati? Da li je nacionalno pripadništvo isključivo merilo po kome umetnike treba negde podvesti? Ili je to tek jedan od mnogih kriterijuma? I, dalje. Šta se dešava s onim umetnicima koji odbijaju da pripadaju samo jednom ključu – recimo, upravo tom, nacionalnom? Šta se dešava s onima stvaraocima koji smatraju da izbori ograničavaju? I da polne, rasne, verske, nacionalne i sve ostale granice vređaju? Kome takvi umetnici pripadaju? Da li tada, s takvim njihovim izborom, njihova sudbina mora biti tragična? Kao što je, primera radi, Neimarev usud u Atelanskoj igri?
Ispisujući ovaj roman, želela sam da napišem priču koja bi mogla biti viđena kao reminiscencija jednog vremena koje je zauvek nestalo, ali i kao narativ o čovekovoj zapitanosti kako da se suprotstavi svojoj privremenosti, konačnosti i izvesnom kraju.
Jer, Atelanska igra jeste roman o položaju umetnika u društvu i u vremenu u kome živi i stvara, ali je (ipak) in fine roman o prolaznosti.
Pomenula sam slojevitost u Vašim pripovijestima, gustinu i specifičnost Vašeg pripovjedačkog ritma. Poigravate se žanrovima i stilovima, dobar ste znalac veoma složenih književnoteorijskih pitanja. Pomenuću i bogatu maštovitost, raznovrsnost tema, ekspresivnost izraza, sugestivnost koju, čini se, s lakoćom postižete… Sve to, kako kritika ističe, čini Vaš stil osobenim.
Pripovedanje priča podrazumeva slojevitost. Slojevitost razumem kao književni proces, rad na priči iznutra. Od samog početka me je zanimalo da pokušam da poznato sagledam iz drugačijeg ugla. Uvek mi je bila važna i asocijativnost priče. Ona je širila njen okvir i pružala osećanje (naravno, varljivo i iluzorno) da postoje putevi kojima se može proniknuti u zagonetnost i šifru prirode. Tu je i rad na detaljima. Detalji priči daju sugestivnost i punoću, nude nagoveštaj pulsiranja sveta koji – tokom čitanja – budi utisak kao da je tu, pokraj vas.
Pripovedajući, nastojala sam da priči dam kako gustinu, tako i fluidnost (koja opet obuhvata lakoću i neusiljenost pripovedanja, ali i muzikalnost). Zato sam težila da postignem da u svemu što napišem postoji prava melodija. Da neko ko čita moj roman, novelu ili priču u ušima ‘čuje’ melodiju tog teksta.
Bilo mi je zanimljivo i da se poigravam žanrovima, da pratim šta koji žanr dobija a šta gubi kad se žanrovi međusobno isprepletu. U Vatri u Aleksandriji sam se fokusirala na odnos između istorije i fikcije, tačnije na odnos između Historical fiction and Fictional history, kako je to nazvao prof. Emanuel J. Mickel. U Izgubljenom pečatu sam atribute pustolovnog žanra zaogrnula mitskim prosedeom, dok je narativni tok u Atelanskoj igri prožet momentima političkog trilera, ali i scenama s mitskom pozadinom, obiljem legendi, nesigurnim i varljivim prisećanjima i snoviđenjima.
Šta je, i da li je, neki od ovih momenata doprineo onom što je, ipak se nadam, moj lični način pisanja, moj sui generis, teško mi je da odredim.
Znatan je broj ženskih likova u Vašim pripovijestima, bilo da im dajete glavne ili ‘sporedne uloge’. Pamtimo ih po originalnosti i osobenostima koje sobom nose. Jedna od upečatljivih specifičnosti odnosi se na njihovo opiranje normativnosti društva u kome žive.
Moje junakinje ne jure za klišeiziranim predstavama koje im nameće kulturni model tradicionalnog društva. Po tim stereotipima, žena treba da bude lepa, privlačna i uspešna u svom poslu, ali pre svega ona mora sebe da vidi kao majku, domaćicu i dobru suprugu. Tih normativa tipa: „žena je potpuno ostvarena tek onda kad postane majka“, ili, „sva druga dostignuća žene potpuno su marginalna ako se ona ne ostvari u majčinstvu“, u mojim pričama nema.
Umesto da su u potrazi za svojim Mr. Right-om, moje junakinje imaju drugačije priorite. One prate ono što nose u sebi: svoje nemire, žudnje, snove, ali i osjećaj teskobe ili neodređenog (egzistencijalnog) straha. One postavljaju sebi pitanja vezana za sopstveno trajanje: „Ko sam ja?“, „Koja je svrha mog postojanja?“, „Šta ostavljam iza sebe?“ – i prema tome se ravnaju.
Takve su, recimo, Daša Pavlović (iako rođena na crnogorskom primorju, Daša bira da, kao lingvistkinja, nauči aramejski jezik kome preti nestajanje, sve sa ciljem da prouči drevne tekstove pisane na tom jeziku pre više od dve hiljade godina, ne bi li ih tako sačuvala od zaborava), muzičarka Anja iz Kotora (sledeći predanje o jednom davno izgubljenom muzičkom rukopisu nesvakidašnje lepote, ona kreće u potragu za njim, pronalazi ga i oživljava u jednoj od brojnih crkava u svom rodnom gradu) ili siromašna vidovnjakinja Alba (dok proriče događaje koji će se tek desiti, ona zapravo ‘čita’ sa zvezdane karte koju čuva u svom skromnom kućerku, pružajući ljudima utehu, ohrabrenje i duhovnu radost).
Želim samo još da pomenem da ‒ iako živimo u društvu u kome su i dalje dominantni patrijarhalni obrasci koji određuju šta žena sme (i šta treba) da radi ‒ ovakvih žena ima sve više oko nas. To su žene koje se ne obaziru na to šta će okolina reći ukoliko ne ispune tradicionalna očekivanja. To su one žene koje ne žele da im običaju određuju granice unutar kojih mogu, treba i smeju da se kreću. To su žene koje imaju snagu i smelost da žive sledeći svoje želje, težnje, sklonosti, volju, htenja… Meni je bilo veoma važno da moje junakinje upravo tako misle i postupaju.
Uostalom, zašto ne istaći? Perspektiva nekog budućeg boljeg društva i srećnijeg sveta zavisi upravo od takvih smelih žena.
Naglašavate da za Vas pisanje bajki predstavlja izuzetan književni izazov. Bajka je za Vas tekst u kome se čuva ono najvrijednije iz prošlosti, ali ipak u tom pisanju izlazite iz okvira onog što nam je, u tradicionalnom smislu, kao bajka poznato. Šta to želite da kažete čitaocima kroz ovaj dio svoga rada?
U svet bajki sam ušla iz jednog ličnog razloga – iz potreba da mojim ćerkama, Čarni i Kseniji, ispričam njihove bajke. Tako je nastala, kad se Čarna rodila, Čudesna zvezda, potom, po Ksenijinom rođenju, Tajna plavog kristala.
Odmah mi je bilo jasno da je pisanje bajki pravi književni izazov. Nasuprot raširenom stavu koji marginalizuje ovu književnu vrstu i smešta je na sam rub književne scene, nasuprot činjenice da je taj drevni književni izraz sasvim nepravedno „proteran u dečiju sobu“, kako to kaže J. R. R. Tolkien, smatram da bajka nosi nešto što bi mogli nazvati metafizičkim talogom.
Bajka teži za spoznavanjem stvari/pojmova/odnosa i njihove suštine; ona otkriva unutrašnji red stvari i pojava; ona poseduje moć da nam ‘prenese’ prareči i prasvest naših predaka i pretkinja. Noseći od praiskoni te arhetipske niti, bajka – iako radikalno jednostavna – uspeva da ostvari vezu s najdubljim slojem u svakom od nas. I to tako traje sa svakom novom generacijom.
Pisati bajku je poetski čin par excellence. Zato smatram da za stvaranje bajki nije dovoljna samo nesputana maštovitost i zaigranost. Pisati bajke znači pisati priče koje ističu ono što je zajedničko u nama od davnina. Pisati bajke takođe znači i sugerisati deci (ali i odraslima koji su to zaboravili) da je igra najvažnija u životu. Igra i mašta nas pokreću. Oni su put do slobode.
Nastojala sam da svaka moja bajka ima svoj glas. Bilo mi je zanimljivo i da proširim okvir ovog književnog izraza. Tako su nastale priče čija je radnja smeštena u novim imaginarnim predelima, s čitavom galerijom novih likova nepoznatih u bajkama.
Ipak, stvaranje bajki budi i određenu dozu nelagodnosti i sumnje u smisao tog čina. Tu su mnoga pitanja. Da li je pisanje bajki danas uzaludan posao? Da li bajke mogu da se nose s bremenom velikog cinizma vremena u kome živimo? S nasleđem dva svetska rata, koncentracionih logora, bačenih atomskih bombi, koji su odneli šezdeset miliona života? Kao i s legatom lokalnih ratova, verskih i nacionalnih mržnji, siromaštva, zagađenja planete?
Čovek tako uporno uništava sve oko sebe da životna radost i nada, bez kojih bajka ne postoji kao književna vrsta, deluju kao padaroks. Kao jedna nostalgična, koliko i čežnjiva, iluzija duboko zapretena u nama.
Pa ipak, uprkos svemu, uprkos zastrašujućim, neprestanim ciklusima razaranja, uprkos težine, čemera, besmisla i gorčine koje život donosi, ne možemo a da ne primetimo da u čoveku postoji i jedna drugačija energija. Ona mu daje snagu i srčanost, nepokolebljivost i žilavost, stamenost da opstane i nastavi dalje. Na tu silinu se bajka oslanja, iz te snage bajka crpi svoj polet i vitalnost.
Na kraju, ako bi trebalo u najkraćem da izrazim svoj odnos prema bajci, onda bi to bilo sledeće: pisanje bajki jeste vid mog ličnog otpora besmislu.
Do sada ste objavili dvije monografije. Književni kritičar i književnik Borislav Jovanović je o Fragmentima napisao ovo: „Fragmenti na originalan način bude svaki vid književne učmalosti i samodovoljnosti (…) Svojom cjelinom podstiču razaranje našeg neznaveno ustoličenog epskog raja, opskurnog tradicionalizma i suverene tradicije“. „Poetika prolaznosti“ je tematski jedinstvena jer se bavi Kišovim odnosom prema vremenu. Kakvu ulogu u Vašem radu imaju ove knjige? Šta za Vas znači ući u prostor promišljanja o književnosti i o književnom radu drugih autorki i autora?
Moji tekstovi o književnosti nastajali su paralelno s radom na mojoj fikciji, dakle, uz moj romansijerski i pripovedački rad. Potreba da pišem i o onome što sam pročitala nametala mi se povremeno, ali savim prirodno.
Strana mi je fraza kako je pisac tu „da piše knjige a kritika i čitaoci treba da daju svoj sud o njima“. Iako je to raširena tvrdnja, po meni ona nije tačna. Mnogo mi je bliži Bodlerov stav da „pesnici postaju prirodno, i neizbežno, i kritičari. Pesnike ne može da vodi samo nagon.“
U Poetici prolaznosti sam analizirala prozne postupke koje autor Ranih jada koristi da u čitateljki/čitaocu probudi osećanje da je to zapravo knjiga o prolaznosti. Otkrila sam da u ovom knjizi glavna uloga pripada Vremenu, kao i da Vreme nije celovito već da se deli na istorijsko, svakidašnje, oniričko i apstraktno. Primetila sam da upravo apstraktno vreme utiče na dvojako prihvatanje Ranih jada. Dakle, to jeste zbirka priča o odrastanju jednog dečaka u vreme II sv. rata, ali i delo koje usklađuje odnos između prolaznog i trajnog. To je knjiga o prolaznosti.
Niz studija u Fragmentima, koje sam pisala tokom poslednjih dvadeset godina, povezuje jedna zajednička nit. Tu nit čine moja propitivanja kako su drugi književnici i književnice razmišljali o prolaznosti i večnosti; koja izražajna sredstva su koristili da neki motiv ‘prevedu’ sa konkretne slike na širi značenjski plan; koja je uloga fantastičnog ili oniričkog u pojedinim njihovim delima; i dr. Sva ta pitanja posredno ukazuju i na bogatstvo metafizičke misli u delima ovih umetnica/umetnika.
Rad na ovim studajama i, uopšte, bavljenje ovim temama uvek sam doživljavala kao jednu ličnu ‘književnu laboratoriju’. Za mene koliko neophodnu, toliko i dragocenu.
Kakav status imaju književnice u savremenom dobu u crnogorskoj književnosti? Kakav je njihov položaj na književnoj sceni? Kakav je odnos prema ženi u književnim djelima, a kakav u književnoj praksi u kojoj se žena javlja kao stvaralac?
Pitanje: Da li književni rad žena u Crnoj Gori može biti viđen kao literatura koju odlikuje slojevitost i univerzalnost? – ključ(no) je za razumevanje položaja književnica. U njemu i leži odgovor na Vaše pitanje.
Dosadašnja praksa na crnogorskoj književnoj sceni (ista matrica je i na književnoj sceni u regionu) potvrđuje da je rad književnica prihvaćen tek u onom pojavnom obliku (one objavljuju knjige i tekstove u časopisima; održavaju svoje književne i autorske večeri; učestvuju na okruglim stolovima, konferencijama i promocijama knjiga; gostuju u uglednim rezidencijalnim književnim programima širom sveta, i sl.). Posmatrano iz tog ugla, sve izgleda u redu.
Problemi nastaju u onoj drugoj, manje vidljivoj, stvarnosti. U njoj, postojeći dominantni sistem (zvanično obrazovanje, normirana književnost mainstream-a, kritika, mediji, sistem dodela nagrada, žiriji, antologije…) u biti vrednuje rad književnica kao drugost. Kao nešto što se samo prividno služi umetničkim postupcima, a suštinski ostaje površno, lično i ograničeno (za razliku od stvaranja književnika koje je uvek viđeno kao slojevito, sveobuhvatno i univerzalno). I to bez obzira na vrednost onog što je književnica stvorila.
Ovakvo viđenje rada književnice u biti znači negiranje njenog prava na igru (govorim o igri kao temeljnom načinu postojanja). Prostor igre je za nju zabranjen. I to je to. O tome je, u stvari reč. O svemu onom što igra sobom nosi. O pravu na slobudu. O pravu da budeš ono što jesi. O pravu da biraš. O pravu da pronalažiš i otkrivaš dublje tokove stvarnosti u kojoj živiš. O pravu da posmatraš zvezde i koračaš s njima. O pravu da pokušaš da utisneš u onom što pišeš nešto od te „kosmičke igre neba i zemlje“, kako to u svom stihu navodi Wordsworth.
Kad pišete u kulturnoj i književnoj klimi gde su književnice u istom momentu i vidljive, i iza nevidljivog zida; kad radite u atmosferi gde se od žene koja piše gotovo ništa ne očekuje, onda je sasvim prirodno da okrenete leđa takvim predrasudama i prepustite se svojoj vokaciji, pisanju.
Ja sam upravo to učinila. Bila sam slobodna da izgradim svoj ukus, svoj glas, svoje viđenje literature; da, pored onog svakodnevnog, stvorim i jedan drugi, izmaštan život; da oživim potpuno iščezle svetove; da se bavim temama koje se tradicionalno smatraju „muškim“; da se pri izboru mesta događanja mojih priča vodim postukom oneobičavanja, Šklovski to zove oстранение; da se poigram žanrovima; da pri slikanju ljudi (posebno žena) na površinu izvučem njihovo osećanje prolaznosti i svest o večnosti; da ukažem na različite načine suočavanja ljudi s primordijalnim pitanjima – sa svojim izvesnim krajem i smrću; da u događaje i likove, u njihovu svest i podsvest, u sećanja i snove, utisnem mitološko nasleđe i tradiciju; da koristim određene aspekte arhetipske imaginacije; da kroz slutnje, nagoveštaje i diskretne simbole sugerišem na ono neizrecivo i onostrano u našem životu; da izrazim svoj bunt protiv obesmišljavanja života…
Jer, pisanje jeste stvaranje iluzija koje su toliko sugestivne i snažne da uspevaju da se utisnu u čitaocu, ali je i uporno, nekad ozareno, nekad zaneseno, nekad poletno, nekad tiho, ali uvek posvećeno „pronalaženje lepote u ovom skrhanom svetu“ (kako je to Terry Tempest Williams divno zabeležila).
Razgovor s književnicom vodila
Aleksandra Nikčević-Batrićević
Novembar, 2020.
