Đorđe Šćepović: Klub 27
Nešto
Ti nikad ne doručkuješ. Otvoriš oči, umiješ se, a onda pušiš te tvoje proklete cigare. Umrijećeš. Dobićeš nešto na plućima. Što na plućima? Nešto. Zašto ne želiš da imenuješ to nešto? Da izgovoriš tu prostu riječ. To je samo jedan slog, u najgorem slučaju dva, ako se opredijeliš za manje strašan naziv. Nešto ne znači ništa. Otkud taj strah u nama pa sve što je važno prećutimo? Zašto nam uvijek manjka hrabrosti da to prevalimo preko usana? Nešto, nešto! Kao kad bih ja sada, recimo, tebi rekao da si ti meni nešto. I da smo ti i ja rodili nešto! Nešto mora da bude označeno. Nešto zaslužuje ime. Ti imaš ime, ja imam ime, pluća imaju ime, i to nešto mora imati ime! Sve bolesti su odavno imenovane, pa i to nešto koje te toliko plaši. Manje će te plašiti ako mu oduzmeš ime? Ako ga obezličiš? Mene će manje boljeti ako to nešto razori moja pluća, a ja ga budem zvao nešto? U redu, neka bude nešto, ali onda mora biti Nešto. Vlastita imena počinju velikim slovom. Bar toliko mu dugujemo. Onome, koji je ubio mog oca.
Zaspao je u fotelji. Knjigu je prije toga odložio na mali, drveni sto. Volio je da spava u fotelji. U dnevnoj sobi. Navika koju je naslijedio od oca. A dnevna soba je bila zatrpana knjigama. Knjigama, koje je sve rjeđe čitao. Ali morao je da ih ima. Nije želio da ih se odrekne ni usljed čestih selidbi, kad bi ga ona nagovarala da ih odnese na selo, kad bi ga satima uvjeravala da su teret, da zauzimaju prostor. Prostor? Kakav prostor? Zar je prostor važniji od jedinog što ga drži u životu. Više ih je bilo na podu, u uglovima (naslagane jedna na drugu penjale su se do plafona), nego na policama koje su pokrivale veći dio zida.
Juče je sreo poznanika. Kratko su razgovarali. Poznanik je rekao da je oduvijek imao san da ima svoju radnu sobu. Poznanik je bio pisac. Takođe pisac. I rekao je da je oduvijek čeznuo za radnom sobom a da u radnoj sobi bude teška, kožna fotelja, i pisaći sto od punog drveta. Na stolu bi bila pisaća mašina, nekoliko ramova s porodičnim fotografijama i flaša dobrog konjaka. On ne pije, ali kaže da bi konjak morao biti na stolu. Na stolu bi takođe bilo i nekoliko knjiga, s debelim, kožnim hrbatima. Volim da prelazim rukom preko hrbata, rekao je poznanik. I ja volim, ali, koliko ljudi na svijetu danas voli da prelazi rukom preko hrbata knjige? pitao je. Voli onaj ostarjeli mladić iz Čileanskog nokturna dok hipnotisano proučava biblioteku književnog kritičara. On prelazi rukom preko hrbata knjiga, śećaš se? Nas dvojica i on, možda, ipak, još neko voli. Nekad su pisci imali svoje radne sobe, a nakon njihove smrti njihove radne sobe pretvarali bi u sobe-muzeje! A šta će od nas dvojice ostati? Mi nemamo radne sobe. Kad umremo nećemo dobiti sobe-muzeje, jer mi nemamo sobe! Saglasio se s poznanikom. Priznao je da odavno i sâm želi svoj radni prostor. Onda je on svom poznaniku govorio o njemačkim piscima. O njihovim raskošnim bibliotekama i raskošnim radnim sobama. Sve je bilo raskošno u njegovoj priči o njemačkim piscima. Priča je bila naročito raskošna. Opterećena mitovima i prećerivanjem. No, poznanik nije dovodio u pitanje nova saznanja koja mu je on upravo predočio. Zatim je riječ uzeo poznanik. Otkrio mu je svoje planove i nagovijestio nove knjige. Kad su dosadili jedan drugom, pozdravili su se. Svako je otišao svojim putem, i svojoj kući, u kojoj nije bilo radne sobe.
Ti uvijek zaspiš u fotelji. A onda hrčeš, a to ne mogu da podnesem! Ostaviš punu pepeljaru koja smrdi i u kojoj cijele noći tinjaju neugašeni pikavci. Ako pikavci tinjaju, da li zrikavci zriču, pitao je. Ja dišem tvoj nikotin. I tvoj katran. Dobiću nešto na plućima. Opet to Nešto, nešto! Dobiću nešto od tvog hrkanja i tvoje lijenosti da isprazniš pepeljaru! Rak ću dobiti! Kancer ću dobiti, jesi li sad srećan, hoće li nam biti lakše sada kada smo izgovorili?
Eto, nije bilo tako strašno, zar ne?
Klub 27
Zaboravljam značenja riječi koje sam toliko puta čitao i pisao, pomislio sam dok sam otvarao drugu kutiju plavog Maca i ispijao već treću kafu. A bilo je tek podne. Teško i ružno podne. Ružno poput probadanja u grudima, ili peckanja dok mokrim. Jedan od onih dana za koji znate da će biti nepodnošljiv. Od onih dana kad sebi prebacujete što ste još uvijek živi. Zašto nijesam skončao onda kad je trebalo, a trebalo je nekih petnaest godina ranije. Kakvu to budućnost ima smrt četrdesetogodišnjeg pisca? Ko će čitati knjige nekog ko je preživio dvadesete? Ko će slušati muziku nekog ko nije umro prije svoje tridesete? Znate, često mi je govorila radnica u knjižari, kad bi bilo riječi o knjigama koje se prodaju, Pisac ne smije da ostari! Muzičar, glumac, slikar, svi moraju umrijeti mladi! Znate li za Klub 27? Ne, odgovorio sam. Mada sam znao i mada sam zaista želio da ostarim. Da igram šah i nosim kateter. Ali, bilo me je sramota. Stid što dišem i što odavno nijesam vreća kostiju, ostala nakon kraljevske gozbe crva. Tamo su, nastavljala bi, Džons, Hendriks, Džoplin, Kobejn, Morison, tamo je i naš Branko, ja sam ga dodala, reče značajno, i mnogi drugi su tamo. Klub 27, rekoh joj da mi to zvuči kao Studio 54, mada, nije da se mogu dovesti u vezu. Ali namjerno sam to učinio, jer ona nije imala pojma o čemu govorim i već mi je bila dosadila. I njena naivna fascinacija mitovima o samoubicama mi je prilično išla na nerve. To ti je, rekoh joj, diskoteka u Njujorku, ali u njoj plešu živi i kokain trljaju o zube, zalivajući sve to skupim koktelima. U Klubu 27 plešu oni, koji su, ako mene pitaš, prilično mrtvi.
Čitam introspekcija, i ne razumijem. Ako nijesam u stanju da razumijem najobičniji novinski tekst, sa sve introspekcijom, čemu onda bilo što. Uzimam leksikon i tražim značenje riječi. U panici i žurbi, kao da iznova otkrivam Ameriku, ili lijek za upalu pluća. Onda najednom odlutam u prošlost. U 2001. Na nekoj sam književnoj tribini. A na tribini je i Baki. Dečko koji obećava, rekao bi Miša Radivojević. Nakon završetka tribine prilazim Bakiju. Upoznajemo se. U jednoj ruci drži čašu s viskijem, drugom prihvata moju ruku. Kažem mu da sam pjesnik. Baki to ne kaže. On pretpostavlja da ja to znam. I znao sam. Dogovaramo susret, jer Baki želi da objavi moju poeziju. Bar tako kaže. Vrijeme je susreta. U kafani sam s rukopisom prve knjige i kafom koju ne znam kako ću platiti. Bakija nema. Odlazim u poštu, zovem, niko se ne javlja. Zovem još jednom i čujem Bakija koji izgovara Molim? Hrapav glas i nešto duboko pogrešno u njemu. Saznajem da Baki ima proliv, i da, ipak, neće doći. Odlažemo susret. Nakon tog dana Bakijev telefon je isključen. A proliv traje cijelih dvadeset godina.
Introspekcija?! Vraćam se na problem. Na pitanje koje me muči. Introspekcija predstavlja samoposmatranje i bilježenje sopstvenih psihičkih doživljaja. Tako kaže leksikon. Jesam li nepovratno izgubljen? Doći će dan kad ću čitati, kad neću razumjeti, a leksikon neće biti pri ruci. Što onda?
Pravim krugove od duvanskog dima i planiram ručak. Kobasice i kuvani krompir. Da, to bih mogao da jedem. Vrijeme je ručka.
