Vodič kroz književni svijet Maje Herman Sekulić
Ovom prilikom želim da se zahvalim svima koji su pomogli da se izrada ovoga temata dovede do kraja. Prije svega želim da se zahvalim Maji Herman Sekulić koja mi je nesebično predala u ruke svoje književno stvaralaštvo i prepustila mi odabir odlomaka iz njenih pjesničkih, proznih i esejističkih ostvarenja. Velika pomoć došla je i od Lidije Kaluđerović iz Nacionalne biblioteke ,,Đurđe Crnojević“ na Cetinju, koja je predanim i preciznim radom do savršenstva dovela bibliografski pregled različitih izvora koji su iz pera Maje Herman Sekulić, kao i značajnih stvalaca koji su o njenom djelu pisali, i time predstavlja sjajnu osnovu za dalje istraživače koji će se baviti djelom Maje Herman Sekulić. Ipak, zbog samog obima temata i činjenice da za mnoge tekstove nijesmo mogli dobiti autorska prava, tek dio onoga što spada u sekundarnu literaturu o njenome radu uključeno je u ovaj temat. Neki od časopisa u kojima su tekstovi objavljeni ugašeni su, iz nekih nijesu stizali odgovori na postavljeno pitanje o dozvoli za objavljivanje teksta, što nas neminovno navodi da još jednom kažemo veliko hvala svima koji su bez suvišnih riječi dozvolili ponovno objavljivanje tekstova o književnom djelu Maje Herman Sekulić. U Bibliografiji, posljednjem dijelu ovoga temata, navedeni su potpuni podaci o tekstovima, koji su integralno ili u odlomcima objavljeni u ovome broju Arsa. Važno je napomenuti da su u fusnotama navedeni izvori za objavljene tekstove samo u onim slučajevima u kojima su iz redakcija časopisa, prilikom odobrenja za korištenje tekstova, na tome insistirali.
Aleksandra Nikčević-Batrićević, urednica tematskog broja
Izbor iz poezije – Iz Kamerografije
Izbor iz poezije – Iz Kartografije
Izbor iz proznih tekstova
Odlomak iz romana Kralj svile
Odlomak iz Digitalne galaksije
Odlomak iz romana Ma Belle
Američka književna scena Maje Herman Sekulić
Maja Herman i Josif Brodski
REJMOND KARVER
JERŽI KOZINSKI
SUZAN SONTAG
ČARLS SIMIĆ
O književnom radu Maje Herman Sekulić
BIBLIOGRAFIJA MAJE HERMAN SEKULIĆ
Izbor iz poezije
Iz Kamerografije
Njujork je arhipelag. Kao Lenjingrad. Kao Venecija. Samo ovde je svaki oblakoder – arhipelag za sebe. Svaki blok kuća – ostrvo. Arhipelag od 2028 usamljenosti. Ulice i avenije – kanali. Umesto vode – reke automobila. Odvajaju bezbrojna ostrva
i njujorški krovovi su arhipelag za sebe. Saksofoni i trube se dozivaju sa krova na krov u letnjoj noći. Njihova crna, katranisana lica ovenčana su kavezima za golubove, prvim ljubavnim tajnama, šumama drveća i hiljadama zelenih ogledala bazena, visoko među oblacima
podela prostora-vremena na oblasti »budućnosti«, »prošlosti« i onoga »negde drugde« može da bude relativna u odnosu na bilo koji izabrani događaj. Treba samo da povučemo linije svetlosti kroz svetsku tačku X. Na dijagramu prostora-vremena
i zamišljam kako ti govorim ono što odavno znaš – da što smo u udaljenijem gradu to više razumemo gradove koje smo prošli da bismo stigli ovde. Kada ti pričam o jednom gradu kažem nešto i o drugom. »Ali, zašto tom drugom nikad ne pominješ ime?« učinilo mi se da pitaš. »Možda zato što su reči kao trnje u šaci kojom pišeš i koje bi da što pre izvadiš iz sebe«, odgovaram. Nastaje pauza. Stakla na tvojim naočarima nalik na mikroskop kao da su se zamaglila. Da prekinem pauzu kažem da se sećam kako sam jednom u detinjstvu rasekla obrvu osvrćući se nazad dok sam prolazila kroz razbijeno staklo na kapiji moje kuće. Na rolšuama. Onda mi se čini da pitaš – »da li uvek ideš napred osvrćući se nazad? da li tvoja putovanja uvek vode u prošlost?« I zamišljam kako ti odgovaram – »ona uvek vode napred, a što se tiče prošlosti ona se menja svakim korakom napred«. »Prostor – vreme je, kao i jezik, samo niz koincidencija«, kažeš
»za putnika kroz vreme – prostor«, nastavljaš, »dva događaja odigravaju se na istom mestu i razlikuju u vremenu, ili se odigravaju istovremeno i razlikuju u mestu. Za takvog putnika uvek postoji analogna situacija u odnosu na svaki »prošli« događaj; za njega uvek postoji sistem u kome se određeni događaj X javlja na istom mestu gde i događaj Y«. »A šta je sa događajima negde drugde«, pitam te. »Što se tiče događaja negde drugde«, kažeš gledajući me kroz debela stakla, »oni nemaju tu osobinu, ali uvek postoji jedan posmatrač koji smatra da je događaj Z simultan sa događajem Y«. Šetamo se kroz tamu poznatim putevima
»kada ga vidim kako se šeta ulicama uvek mislim da uživa u dokolici, u potpunoj dokolici. Niko ga ne čeka i on ne želi da stigne na neki cilj ili da sretne bilo koga. Šeta se zato što ga ništa ne zaustavlja. Zamišljam da ako bi mu se na putu preprečio visoki i veliki zid ne bi se ni najmanje uznemirio. Promenio bi pravac i ako bi i na njemu naišao na neku prepreku ponovo bi ga promenio i nastavio put… Možda ne vidi dobro ali deluje kao čovek koji se kreće da bi što više video. Prolazi kroz život nadajući se da neće sresti rđave ljude. Od srca mu želim da ih nikad ne sretne«. Tako je o tebi, na jeziku kome si ga ti učio, pisao tvoj prijatelj i učenik Etore Šmic, sredovečni poslovođa kompanije koja je pravila antikorozionu boju za brodove i imala fabrike širom Evrope, od Trsta, Burana i Rige do Deptforda (London). Tek posle si otkrio da je i pisac
vrata su otvorena
kao da se bruse na mene
i kao da istovremeno izmiču
kao kada se otvore vrata na kavezu
kao kada lavicu puste da se šeta
u krugovima zoološkog vrta
zidovi ni guštere ne propuštaju
gotski prozori okovani u rešetke
crtam na zidu cvetove
»sestra Peri« sa Jamajke svira
dečje orgulje
tu ispred železničke stanice
na grlu joj o uzici obešena
velika crvena plastična jabuka
diže se i spušta pod udarima vetra
koji huji kroz kanjone stospratnica
ponekad se učini da će da poleti
na licu joj nepromenljivi osmeh
kao da ga je vetar zalepio
niko se ni ne osvrće
»Take care« & »I love New York«
silazim u podzemlje
vrata su otvorena
kao da se bruse na mene
i kao da istovremeno izmiču
vidim da je tu neko pre mene
na zidu nacrtao cvetove
entropija je mera haosa u sistemu koji nosi energiju
ili informaciju. Entropija univerzuma kao celine
teži maksimumu
ne znam da li su moja čitanja puteva grada iz mape sećanja – epifanije ili detalji, pesme ili proza, fakt ili fikcija. Da li su čitanja unapred, unazad ili iz sredine. Verovatno su jedno i drugo i nešto treće. Jer, kao i tebe, i mene zanima prelaženje granica, ne njihovo utvrđivanje. »Slika je čudna i izaziva interes i pažnju. Ali, autor mora da je prepravi i ponovo nam je pošalje na uvid. Suviše je diskurzivna, bezoblična, haotična… I na kraju knjige sve se raspada na čestice; odlomci su razbijeni u paramparčad i padaju kao ovlažene, nekorisne rakete«. Sećaš se kada si od potencijalnog izdavača, mislim da se zvao Gernet, primio ovaj izvještaj o knjizi koju si pisao, prepravljao, dopisivao nekih desetak godina. Kada smo već kod čestica, nisi ni znao da si krstio najmanju hipotetičku jedinicu haosa. Ili, reda u haosu. Mari Gel-Man, koji ju je otkrio, ispričao mi je (na moj rođendan koji pada petnaest dana posle tvog), da joj je dao ime po šaljivoj pesmici – »Tri kvarka za gospara Marka« – iz tvoje poslednje knjige. A možda si i znao. I možda je ovo što ti pričam zbirka od dvadeset četiri kvarka
Bateri Park. Nedelja popodne. Leto. Na jednoj od staza parka mlađi par igra tango argentino. Strasno – tužni ritam drugog sveta. Oboje obučeni u crno. Klize po betonu. Prate ih dvojica svirača sa klupe. Posle svake odigrane igre, oznojeni muškarac ide u krug sa šeširom. Žena se odmara na klupi. Onda se opet postavljaju u poziciju za tango. Na klupi, nekoliko koraka dalje, stariji čovek vadi stvari iz torbe. Tablu na kojoj piše: »Mađioničarska predstava NIKA – GRKA«. Predstava je spremna da počne. Čujem muziku preko zvučnika. Prilazim. Grupa od nekih desetak staraca i starica igra u krugu. Neki se jedva kreću. Neki pocupkuju. Zvučnik krči. Pored zvučnika piše – »Međunarono folklorno društvo – narodne pesme i igre iz celog sveta«. Drugi starci sede. Odmaraju se, čekaju da zaigraju. Niko u ovom neobičnom društvu nije mlađi od sedamdesetak godina
idem po južnom rubu Menhetna. Nailazim na improvizovani podijum na kome stoji mlada žena. Lice, koža na vratu i rukama pokriveni zelenom bojom. Ispod guste boje – kapi znoja. Stoji nepomično u zelenoj togi, sa zelenom zrakastom krunom na glavi i zelenom bakljom u ruci. Turisti se penju na podijum i slikaju za uspomenu. Sa živom statuom. Slobode. Pored nje šešir u kome skuplja zelene novčanice
sedim ispod Bruklinskog mosta. Volt Vitmen je pevao o ljudima koji ga prelaze. Most bruji kao čelična neman koja se bacila sa ostrva zvanog Menhetn na drugu obalu u potrazi za plenom. Zaustavljena u skoku, večno razapeta iznad Istočne reke, izbacuje iz ždrela umesto plamena – automobile
na samom vrhu jednog od velikih lukova iznad Menhetnskog mosta, napravljenog od čelika i gvožđa, naraslo je drvo. Visoko drvo, sa širokom krošnjom
u kojoj meri je ljudsko, ili bilo koje živo biće, sat?
U kojoj meri je ljudsko oko kamera?
U kojoj meri još uvek važi izreka da slika nikad ne laže
vruće letnje popodne na plaži u Montoku. Ribarski, nekada i kitolovački centar. Na samom špicu Long Ajlenda. Na toj tački me od evropskog kontinenta deli samo okean. Na rtu veliki svetionik. Iza toga samo voda. Sedim pored okeana. Posmatram plivače. Pojavljuje se čovek. Izdvaja se oštro od beskonačnog mora polunagih tela. Obučen od glave do pete. Sa skupim foto-aparatom. Neko vreme stoji kao ukopan. Očima traži pogodnu sliku. Onda se naglo pomera i približava mestu gde sedim. Dvoje dece igra se u pesku. Roditelji ih posmatraju. Čovek sa foto aparatom je kleknuo. Ispeglane nogavice u mokrom pesku. Snima. Zastaje, gleda, menja sočiva. Majka primećuje da je njegov aparat uperen na njenu decu. Prilazi čoveku. Koliko razaznajem pita ga da li snima njenu ćerku. Zbog buke plivača i udaranja talasa ne čujem šta joj kaže. Ali vidim da odmahuje glavom. Pratim njegov pogled i vidim beskonačni horizont ljudi, vode, neba i peska. Čovek sa foto-aparatom još neko vreme snima. Kada je otišao, ustajem i odlazim na mesto gde je klečao. Moja kolena u tragovima njegovih. Postavljam se u visinu njegovih očiju. Odgonetam šta je sa tog mesta snimao. Vidim samo praznu naslonjaču od plavog platna koju zapljuskuju talasi. Do nje mali suncobran sa crveno-belo-plavim prugama koso zaboden u pesak. Za njega privezan beli peškir neumorno leprša na vetru sa pučine
kamera, gore
bog gleda svoju sliku, odozgo.
Rekao je sve što je imao.
Sada samo snima.
Sasvim bešuman svemir.
Da prekinu tišinu tog nemog filma
bespolni anđeli govore
ljubavne stihove
kamera, niže
s kamerom u džepu
i satom na ruci
sletela sam na puževoj kući.
Bio je vatromet.
U neosenčenom svetlu krenule su senke.
Uvlačile se u nozdrve.
Ispod mosta
od bruja struna železnog monstruma
fino su mi pucale bubne opne
i pesak se pod nogama
osipao
živi
kamera, fokus
stajala sam na mostu u ponoć.
Govorila tiho.
Noć ovako odgovori:
»Putniče,
postani zapisivač
i revnosni šetač.
Preostaje da zemlju pišemo kao knjigu.
Da mape čitamo kao stranice.
Gradove kao epove.
I puteve, puteve kao stihove.
Inače, progutaće nas snimak tišine.
Svet je samo snimak nečijeg sna
ako ga sam ne sniš,
ali, znaj,
svako putovanje je odlomak pakla,
svaka reč bodlja u šaci«.
Dobivši ovo obaveštenje
uvukla sam se u puževu kuću
i postala nomad
Iz Kartografije
Porodična zbirka
Moj pradeda po majci, Danijel,
doneo mi je širinu
ravnice od oca Barnarda i majke Neti
iz Nagykanisza, po kojoj se lako kreće;
o tome mi nije rekao ni reči.
Tu su počela putovanja s te strane.
Visoka čela, oštrog oka i meke brade –
osvojen bojama, postaje kolekcionar
skupljač nošnji, medalja, znamenja,
osnivač Sokola, slavni vitez španskog dvora,
carski nabavljač, i mnogo više i manje,
menja žene, kuće, zanimanja i radnje,
i odlazi, do Melburna,
u Barselonu, Brisel, Pariz, kod Karnoa,
a posle svetske izložbe, u bankrot.
Smirio se konačno tek u Arkadi broj pet,
na Mirogoju. To je i ostala jedina tačka smirenja.
Prababa po majci, Jozefina, donela mi je, nežna,
krhka, žalosne vrbe sa obala rodnog Dunava i Vuke
i ljubičastu boju njenog čuvenog salona
iz one zgrade sa kolonadama; o tome mi nije rekla ni reči.
Zgrada je još tamo, na trgu, ali nje nema.
Agramer Zelitung piše: umrla je
od srca, premlada samo se povukla
u hladno januarsko popodne fin de siѐcla.
Govorilo se da se ubila.
Kao i njena najmlađa kći, moja baba,
dok su je vodili na streljanje, u drugo vreme.
Nema ni letnikovca na Tuškancu gde je moj deda
otkrio maslačke i krenuo na svoj put
u slikarstvo. Dao mi je svoje oči i boje
iz očeve zbirke, iz muzeja lutanja, siročadi,
ludih ljubavnika, engleskih travnjaka,
a da mi o tome, ni kroz staklena vrata,
nije rekao ni reči.
(1990.)
BOSA – NOVA
Za M.
Vinicìus de Moraes
Moj se dnevnik naglo prekida
kada je, sećaš se, pala ona kiša
nad Ipanemom
a u očima smo još nosili iskre
tirkiza, turmalina, topaza
iz bleštavog lapidarijuma
i meni se ravna kosa kovrdžala
ali ne od večne vlage
govorila je umesto mene
važno je prećutati najdragocenije
bili smo u potrazi za bosa-novom
dok su na ulici patrole smrti ubijale dečake
a ogromni je Hrist stalno upirao prstom
sa Korkovada spuštao tešku senku svojih leđa
na plantaže kafe u džunglama Tihuka
trebalo je preživeti večnost te šume
primiti istinu prirode
bili smo u potrazi za bosa-novom
kada su se pored nas prodavale dugonoge mulate
i svi izgledali nekako suviše razdragani
neprekidno
na pragu mučnine
dok su igrali u ritmu sambe
pod raskošnim maskama znojnog karnevala
a mi tek saznali da karioka znači kuća belog čoveka
i da svetla favela ima više nego zvezda
i da smo pošli brodom na sever
da bismo stigli na jug
u bistre zalive tamnih ostrva
u plave vene džina koji se, kažu, budi
ali ja znam da još duboko spava
i da u prostoru sna
ne može biti spokojniji
nego ona kiša nad Ipanemom
dok je udarala tačke u pesku plaže
i škropila strane mog dnevnika.
(1988.)
Tužni tropi
Između podeoka raka i jarca – vlaga;
vlaga tu kvari vino.
Lepi se za naočare. Mekša vijuge.
Trulež je dublja
od tla. Boje su jače
od značenja.
Duga je bleda prema papagajima.
Jara im je odebljala paklene, crne jezike.
Krešte. Nešto nalik na reči.
Pojaviće se čovek bez nosa, bez prstiju,
kao iz vode,
noseći divlje ostrige u gnezdu od morske trave.
Možda bi moglo biti drukčije.
Mogli bi da ga vežbaju da bar dva dana ne igra salsu.
Jednoličnost gustog ritma anestezira.
Nije to ona uzdržanost flamenka.
Usredsređenost pred pucanje.
Više je to lomljenje vlažne slamke.
(u Venecueli, 20. decembra 1987.)
Prisustvo
Nismo znali šta je. To nešto. Što se sprema.
Nebo i okean siveli su od besa. Prestali smo
da sakupljamo školjke. Pobegli.
I ono čekanje u avionu da poleti. Na ivici.
Izvesno je bilo samo to nešto. Prisustvo.
Na zlokobnoj crti vazduha bez povratka.
Nije se udaljavalo. Vezani za sedišta
dok smo spuštali pogled na novine i knjige
osećali smo ga iza tankog prozorskog stakla
kao noćnu moru koju nosimo u sebi.
(U Meksičkom zalivu 1988, pred najveći uragan u ovom stoleću kasnije nazvan „Gilbert”)
Pod stalkenim zvonom
Sa belih magnolija kaplje rosa, slatkasto,
kao i prošle godine. U Prinstonu. Ništa novo.
Stajaće pored prozora mirnije nego zimi.
Omamljena mirisom proleća donosiće ukradene grane
u sobu pod staklom. Osetiće mirise pinija
koje ne postoje. Onda će se pojaviti veverice.
Gledaće je časak, dva. Odmaknuće se od prozora,
kao uhvaćena. Zapaliće cigaretu.
Šušanj zavese će i njih pomeriti s mesta i neko će
tada verovatno da prođe kao silueta, da zamakne
sa knjigama pod miškom, da nestane
u gotskom zidu, da ne primeti magnolije.
Vreme će se zakloniti u nabore zavese
natopljene mirisom prašine. Ni to neće biti novo.
(1984.)
Između dve oluje
Za M.
Proleće je ponovo u Njujorku.
Stalno kiša.
Kiša nad glavom.
Kiša nad staklenim krovom
gde ptice kljuju.
Kiša nad mojim stolom.
Kiša nad pesmom.
Voda i šećer za jorgovane.
Moj ljubičasti portret je stigao.
Prijatelj.
Otputovao je danas.
Samo sam mahnula.
Bez reči.
Lepljivo, vlažno popodne.
Dao mi je crvenu ružu.
Uvenula je od iznenadnog sunca.
Pre oluje.
Pre zubara.
Pre crkve Svetog Marka.
I tada sam pošla nazad.
Pošla polako.
Između dve oluje.
Mogao si da presečeš tišinu.
Mogao si da presečeš naelektrisani zrak.
Ugledala sam te s leđa.
Kravata se vila na vetru.
Osetila sam mir.
Između dve oluje.
Bez
Noćas je voda klokotala ispod tvog prozora. Stigla si po mraku. Samo zvuci nepoznate viktorijanske kuće. Izmišljaš priču puritanske porodice, pleteš je kao venac od sušenih polutki jabuka. U minijaturi pepeljare osvetljene žarom cigarete čitaš istoriju ukućana. Gašenje cigarete liči ti na prekid filmske trake. Zamišljaš nastavak filma.
Ujutru ih gledaš odozgo. Sede na terasi. Za doručkom. Sunce je žumance iznad idile Vermonta. Debeo muškarac srebrne kose jede dva sunašca od jaja. Suvonjava žena sipa žuti sok u čašu. Moja prijajteljica ima beli šešir.
Muškarac srebrne kose ustaje i donosi sliku čoveka na električnoj stolici. Sa maramom preko očiju ispred cvetnih tapeta Lore Ešli. Vidiš sve jasno ali ne čuješ objašnjenje. Silaziš, upisuješ lažno ime u knjigu gostiju i odlaziš u modre planine.
(1991.)
Kamerografija smrti
In memoriam Danilo Kiš
Bio je to Njujork. Leto. Jesenje.
Peščanim dnom sive atlantske mase
pulsirale su telefonske žice.
Vest donele.
Smrt. Prijatelja.
Časovnik nam je merio vreme.
Unutarnja kamera je videla:
ulicu Teson. Egzil izgnanika.
Na golome zidu dve slike:
išarana mapa Pariza
i brod Karibija, potopljen
negde južno od Kine ili Namibije,
Pozvani ste utisnuto masnim slovima
razglednica što sam je poslala
pre mnogo godina iz šale.
Časovnik nam je merio sate,
ipak, na stolu pismo, čeka
na odgovor. Nesvesno vremena.
Stranica iz novina
sa mapom njegovog lica
zemljopisom još žive kose.
Vidovita zatvorila sam oko kamere.
Vreme u peščaniku je isteklo
pre otiska slike. Drhteći.
Prateći puteve do izvesnog mesta
odakle su gospoda Virag i Sam krenula iz Mađarske,
prvi da rodi Leopolda Bluma Uliksa,
drugi Danila Davidoviča Kiša
koji rodi osećanje različitosti
jedinstvene judeo – »amazonske« smeše.
Čudesni faktograf, apokalipse vizionar,
večni lutalica, uhvaćen u lavlje ralje.
Buntovan, on odlete. Gde?
Da pozdravi Šombateli,
Strazbur, Lil, Grad Beli.
U Pariz. I Nazad.
Na poslednje stanište.
Dedaluse. Danijele.
(1989.)
Nabokov, u portazi
Oranž krovovi Hauarda Džonsona,
Ramada, Holidej Ina. Jarka svetla na kraju puta,
uvek iste nove katedrale posle horizontale neba.
Hladan neonski raj. Dvorci Lolitalenda.
Rečnik benzinskih pumpi.
Ni ovaj put nije je zatekao kako liže lolipop
crvenih noktiju koje joj je lično namazao,
mada je znao da je tu, uz autoput,
njeno kraljevstvo, ali je ipak krenuo u potragu,
u američki san i dalje. U jezik. Vođen znakovima
Skupio je mnoge leptire.
(1986.)
Kartografija
Boje kartografa su boje mašte.
Modre planine su smeđe, a smeđe reke plave.
Kopno je uzburkanije od vode.
Kartografija jeste poetika bez hijerarhije.
Isto su joj bliski i dno i vrh i Sever i Jug.
Teritorija je apstrakcija ugažene trave,
drugih senki u parku pri zalasku sunca sa sremske strane,
oljuštene fasade, mirisa lipe u proleće,
dok mapa prethodi stvarnom i nadživljava ga,
jer se proteže do samih granica sećanja.
Teritorija je ta koja se krza na ivicama,
a mapa je ponovo rađa netaknutu osipanjem.
(1988.)
Glasovi dubina
ne mogu – u grlu mi živa
pevala bih glasovima ulješura
čujnim samo preko hidrofona
pevala bih glasovima izvan slutnje
drevnim
zabeleženim
neodgonetnutim
nečujnim
na površini
čujnim samo u dubini –
negde možda oko Del Fuega
pod vetrovitim morem Patagonije
ili u mestima kojih nema ni na jednoj mapi
osim na mapi sećanja –
morali bi to da budu glasovi dubina
dugi, meki
morali bi da budu kao glasovi kitova
obdarenih mozgom starijim od ljudskog
koji nam pevaju pesmu o početku
i koji zamiru čim njihove glave
izrone da udahnu vazduh površine
iz svečane katedralske tišine
zaglušeni
kada ih zapljusnu talasi –
kao što ševa tek kad se vine
visoko i postane nevidljiva –
peva. U plavoj dubini.
(1981.)
Hronografija
Prvo, mena
između selidbi jata,
između senki, isceljenja. Rast trava.
U dlaku.
Potom, protok
od sunca u zarezu,
zrna za zrnom u staklu
do vode kineskog sata.
Zatim, večni krug
pljosnato otkucava prostor.
Sada, isečak trena,
bešumni svitac od kvarca.
Sada, sada.
(1989.)
Iz muzeja lutanja: Kartografija i nove pesme
Švedagon
bila je plava kiša nad Švedagonom mermerna pjaceta glatka
kao ogledalo sna oko zlatne igle kao nada u mraku duše
na Himalajima su od nje cvale trešnje mermer je disao topao
klizali smo se bosih tabana šljapkali u tišini hiljade zvona
plava kiša oglašavala je svaku kap treptajem zlatnih listića
božanstva su sedela jedno do drugog snežnobelih lica
u eksploziji boja skupljali se irisi tvojih očiju
kaluđeri u šafran-togama klizili sa lepezama
glatka temena im se sjala ispod kišobrana iz Basaija
bila je plava kiša nad Švedagonom bila je noću plava
kao zlatna put bila je kiša nad Rangunom
i kamen je od nje oživeo bila je
(1994)
Samui
Samui, Samui i žal i pesak-kristal
i veliki zlatni lotos – Buda
i sunce belo do purpura očne mrene.
Sarong oko pasa –
ispod polumeseca pupka
cvetna bašta duginih boja
miriše na divlji jasmin;
a mangoi, mangoi, papaje, ananasi –
slivaju se medni sokovi na dlan.
»Siiiinga, Siiinga«, viče on ispod konusa šešira
trčeći po žeravici belog peska ne ostavljajući tragove
bosih, crvenih tabana, zlatnog tela, belih zenica,
sa teškom korpom hladnog piva,
»Singa, Singa« tamo i nazad, bez predaha,
cupka kao čigra ispred mekih, belih-belih tela faranga,
dok se žuti psi, ćilibarskih očiju
do krvi češu, grizu,
izbezumljeni od buva,
a ribe kao lude iskaču iz plićaka,
koprcaju se po treperavom vazduhu
kao srebrna vretena,
i kokosi, tvrdi kokosi
padaju sa visokih palmi-ubica
sa treskom, bez predomišljaja
a ti – ti se tek budiš iz sedefastog sna
u kome te ujela mala, opaka, crna pčela
puna teškog tropskog polena.
(1994)
Suviše
Ovde je suviše kiše, stigla je, brza –
ušla mi je i u sobu, pecka me po potiljku,
sliva mi se između nožnih prstiju kao pesak.
Ovde je suviše zelene boje, žad na žadu –
mladice pirinča u vodenom polju.
Zrna klize kroz prste kao vreme.
Suviše je ovde divljih orhideja
grčevito grle hrapavu vlagu kore –
cvetaju svako veče na mom jastuku.
Zar i toga može biti suviše?
Ali, seti se, suviše nikad nije dovoljno.
Seti se zlatnog trenutka između kiša
kada se sve smiri i najdublje diše
i kada znam zašto se žurim tamo gde sunce izlazi
i zašto se ovo zove Istok.
A, onda, opet kiše.
Bare se časkom pretvore u rečice
i beže, beže, dalje od džungle –
časkom kao što ovde prolaze stoleća.
I ne prolaze uopšte.
(1994)
Mudrost lotosa
Onaj što još uvek ne zna svetlost
u mulju, klija.
Onaj što je tek naslutio svetlost
pod vodom, pupi.
Onaj što je video svetlost
iznad vode, cveta.
(1994)
Priča žada
Nju što si je isklesao vodom i tajnom prašinom
nosim u slavu kamena.
Kada se u mraku probudim
odagnaće duhove, hladnim dahom, lako.
Često, kada sam bez reči,
podseća me na zaboravljene rečenice
i ona koja je ja oprašta im
ono što sam bila.
Gladnim je prozirnu, hladnu, jaču od čelika,
i ona udara po mom najtišem bubnju,
menja boju prema srcu,
prema pogledu kroz kapljicu suze.
U svakom kamenu žada nalazi se priča
koja traži svog majstora.
(1994)
Pagan
Burmanska noć,
Burmanska noć sa terakotom pagode i lišća čaja,
Burmanska noć sa rukom od peščara koju nosiš sa sobom.
Burmanska noć sa crvenom ciglom.
Napuni šolju od konjske dlake, bambusa i laka. Napuni je čajem.
Šolja od laka.
Šolja od laka sa pet slojeva cinobera.
Šolja od laka sa tankim rezovima noža.
Šolja od laka na kojoj gasiš cigaretu.
Cigla, gde god pogledaš, crvena cigla.
Pusti pirinčana polja unutra. Pusti sive bufale.
Zelena polja pirinča.
Zelena polja pirinča u koja ti tonu stopala.
Zelena polja pirinča – tepisi svežine.
Zelena polja pirinča koja ti oduzimaju vid.
Crvenilo betela, koje te ne umiruje.
Ipak, oni ga žvaću, i mole se androginom bogu.
Iravadi, čarobni Iravadi, odvedi me do Mandaleja.
Iravadi, ispiraju tvoj znatni prah na obali.
Iravadi, čamac-različak na kobaltu, ispod mastila neba.
Iravadi, svi peru kosu na tvojoj obali.
Bakarna zemlja i plišana, crvena buba –
Princezin ispljuvak betela. Dođi sa mnom na reku.
(1994)
Češljanje
Češljaš joj vlasi,
Otplićeš,
Svilene, kažeš,
Zlatne strune, zamršene
Od vetra i soli,
Od putovanja po ramenu,
Od dugog pamćenja.
Čitaš u njima, putenim, puteve
neopisane.
Nepodatne
Podaju se tvojoj ruci,
Miluju se s tobom,
Traže tvoje prste,
Klize, šumne,
Dok sviraš po njima,
U češlju ih držiš
Zarobljene
Padaju ti pred noge,
Raspredaju se kao same od sebe,
Zaboravljaju kako su se zamrsile,
Ukroćene
Van njene volje.
Da li si umoran?
(1993)
Iz Puste zemlje
I. Predugo sahranjena
Ja sam Iris, boginja Duge,
Vesnik bogova.
U ogrtaču svebojnom, sjajnom
Letim nebeskim šarom
Predele bez sunca osvetljavam
Uspavane budim
Mrtve oživljavam.
»Tebe doseći ne mogu«.
Januar je ipak najsuroviji mesec –
Obećava novo
Ne rađa ni pupoljak.
Zavesa je pala. Ili nije
Ni postojala. Samo su se
Svetla pogasila. Kraj
Puste Zemlje? Izlazim
Iz oronulog pozorišta Liberti,
Razumišljam o apsurdu
Pozorišnih postavki
Modernističkog pesništva.
Spuštam se u podzemlje
Ispred nove radnje, »Diznijeve«,
Na četrdeset drugoj ulici. Stani –
Ovde je pusta zemlje –
Ne treba joj il miglior fabbro
da je bolje fragmentuje. Ne.
Nestvarni grade.
Dole, u tvom donjem trbuhu, Latino
Igra tango argentino, carino,
Sa lutkom mesto žene
Zakačenom za cipele
Mrtvo joj se telo
Cima bez gracije
Svi joj gledaju u gaćice
I krute noge
Krpene
Kao da su nastavak
Pornografske predstave
Sa nadzemlja ove ulice.
Ove nedelje zima nas je grejala.
Uvijajući grad
U maglu, presecajući
Oblakodere na pola, bez
Neba da paraju.
Jeli smo dim sum u Kineskoj četvrti.
Oči mu behu kao od žada. Prozirne
Pod mojom svetlošću,
Sjajne, širom otvorene.
– Pokazaću ti put, reče.
Ponedeljak je doneo hladnoću
I, napokon, sunce. Predugo
Sahranjena među hartijama, krenuh
U šetnju i poslah e-mail
Mom psu.
U čast dobrog feng-šua
Moja se jedina biljka
Sama hranila.
II. Igra ponovnog čitanja
Duga nas je dotakla – mene, s ove,
Tebe, s one strane; boja i svetlo u luku
Spojili prostor prosut ničice
Između nas, sežući
Preko voda. Ne mogu da dosegnem.
Čitaj ponovo. Isčitavaj redove.
Pravoslavni Božić slavio se
S druge strane, bučno,
Na ulici, u zatiljku, i
Svečano,
Pod okom kordona
Specijalne policije.
Čuo se udar
U šerpu, u
Avan na TV vest
Večerom, na ekran.
Kao što se nekada davno jutrom
Mogao čuti glas
Kao sudbina, iz dvorišta:
»Krpim lonce, šerpe, koritaaa!«
Sada su se lonci oglašavali
Sami od sebe, noću,
Sa zaleđenih krovova, sa balkona,
Iza božura i muškatli.
Ovde, plakat američke socpartije
Zalepljen na poštansko sanduče
Na Junion skveru
Pita: Srbija – borba za demokratiju?
Ravnodušan vazduh Njujorka.
Izgubila sam strpljenje.
Prevrnula fioke kuhinjske.
Pobacala kutlače.
Ipak, u sajberspejsu.
Autoput informacija nam
Na raspolaganju.
A mi smo i dalje išli,
Šetali se šetali,
Hodali hodali. Stani.
Ni jedna šetnja
Ne može da promeni istoriju?
Pogled iznad gomile
Žmureće, zviždeće. U pisak.
Dišuće. U paru.
Velika kapija od oblaka ne da ulazak.
– Pokazaću ti put, kaže opet.
Gradovi su rušeni; stari most je pao –
Ptice odbegle. I medvedi.
Mrtvi ležali
Na livadi. Spokojni,
Sleđeni.
Fine kosti krckale kao grančice
U ognjištu.
Poludeli generali grickali
Kratke nokte. Krv je škropila
Pustu zemlju.
»U podrumu se dobija bela put«.
Ni u planinama nije bilo tišine.
»Kukuruz nije rodio kako treba«.
Zumbuli su njegovo pravo biće.
Usahnule su suze.
A deca su ih kamenovala
Uz blagoslov očeva.
Mrtva starica sedi u kamionu
– Kamenom u glavu –
Krajina poslata na drum.
Dug put, dug put
Unazad
Kroz prostor i vreme –
Do latica zumbula.
Sve ću ispričati.
Nis, Egipćanin, kralj Nise, imaše
Neobičnu loknu –
Sjajnu kao sunce, ljubičastu.
Prorok mu je rekao:
»Nikad da je nisi odsekao!«
I kad moćni Minoj doplovi s Krita
Da osvoji ponosni grad
Nis spokojno gledaše opsadu
Milujući još uvek svoju
Vlas ljubičastu.
Ali ja, kći mu, Skila,
Zagledah se u Minoja.
U njegove mišice, i sve,
Sa visokog gradskog zida.
Zaslepljena ljubavlju,
Odlučih da ukradem dragoceni pramen
Što nas je štitio od zla i
Lepog Krićanina
Da učinim osvajačem grada,
Te ocu svom, u snu,
Odsekoh loknu i poklonih je Minoju
Ali on me ne obasu hvalom i počašću,
Već ustaknu
U užasu.
Grad pade.
Minoj diže jedra
I krete lađe.
Luda od strasti,
Dotrčah do obale i
Bacih se da dograbim krmu –
Ali, iznenada, morski orao –
Moj otac, milošću bogova
U obličju moćne ptice –
Obruši se iz visine
I ja – u strahu –
Pustih krmu Krićanina.
Ja sam Iris, boginja Duge,
Vesnik bogova.
Stanište Sna, kuda sam krenula
Tražeći pomoć,
Leži blizu crne zemlje Kimera, gde
Sunce nikada ne sija i suton
Sve hladnim senkama
Obvija. Gde pevac ne kukuriče. Odleteh.
Jedini zvuk beše od Lete.
Zatekoh ga na postelji
Kao noć crnoj, kao san mekoj;
Svetlucavim, svebojnim ogrtačem svojim
Tada obasjah mračnu kuću
Boga Somnusa.
Uzalud.
Oči mu behu teške od sna. Najzad ih
Otvori. Na pola. Post nubile Pheobus,
Kao da zna.
Ispred kapije cvetali su opojni makovi.
»Ne mogu te doseći«.
Sve smo ih sahranili.
III. Propoved cveća
Na obalama Istočne reke i Hadsona
Ja mogu da povežem Ništa sa Ništa.
U času indiga, u doba povratka
Ponekad, sa dna Pete Avenije
Dopre zvuk vatrogasne sirene.
Maserka proteže umorne prste
I čeka. Vratar u uniformi drema.
Svetla su pogašena. Pada sneg.
Vračare su preplavile ekrane.
ZOVITE NAS SADA – BESPLATNO!
Žmigaju krupna slova u prazno.
»Hoćeš li da ti kažem kada si
Poslednji put s njim spavala?«
Kaže čuvena vračara,
Neupitana, smešeći se,
Kezeći veštačko zubalo.
– Kaži! Izgovara ona, u transu,
Grabeći stolicu.
»Pre mesec dana«, prsti dugih noktiju
Upiru, sveznajući, u nju,
»ili možda manje, da
Budem preciznija!«
Pobedonosno joj se staklaste oči cakle.
»Vidim veliki grad negde daleko
I vidim ljude kako se šetaju, mnoštvo,
I zvižde, mnogo njih,
Ali ne vidim zašto.
Tvoja stopala su na Terazijama,
Tvoj puls pod stopalima, bije,
Kuca po tankoj niti između
Ovde i tamo«.
Glava u pesku. Odmerava vreme.
Sa ovim moramo da živimo
Iz dana u dan, ili da trčimo.
Gomila je trčala kroz park.
Nepripremljena.
Druga polovina. Mesni doručak
U džepu.
»Slomljeni nokti na prljavim rukama.
Moj narod pokoran narod koji
Ne očekuje
Ništa«. Sukob civilizacija izbegnut
Za dlaku.
Za sledeći nastavak.
Obradovala sam se kada je tvoj cvet,
Krvavo crvena sasa, anemona,
Cvet vetra.
Ponovo počeo da cveta.
Sećam se kada sam te ljubila,
Tamna krv klizila je niz tvoju kožu
Od snega.
Nisi znao da sam te ljubila dok si
Umirao.
Planine, sve, su zvale.
IV. Preobraženja na vodama
Pustih krmu i
Voda me uguši ali moja duša
Zaleprša kao ptica krilima –
Iako sam izdala oca
I rodni grad
Bogovi su se smilovali
Jer joj je greh bio greh
Ljubavi –
On i besmrtnike može da zaslepi.
»Greh mržnje nikada se ne prašta«.
Pokajte se dok nije prekasno.
Ja, Skila, mada slepa, vidim jasno
Reku kako nosi lešine. Ponovo.
Vodu zaborava.
Kada bi to samo bio zvuk
Brodova
A ne zuj komaraca
Ali lađe su ukotvljene
I reka je čistija nego ikada
Nestvarna
U svom plavetnilu
Plav Dunav
I Sava, a što teče kraju, takođe plava.
Odrasla sam pored te žute vode
Na adama
Žalosne vrbe u Vukovaru ljubile joj obale
Barok i blato, blato
Ispod noktiju, ispod stopala.
Ja, koja sam sedela u Nisi
Gledajući rat preko zida
Nisam svojim očima videla ono
Što vidim sada
Šireći krila preko granica.
Na vodama singidunumskim sedim i
Plačem…
Slatki Hadsone teci tiho dok ne
Okončam svoju pesmu…
V. Po grmljavini
Sećam se kada sam ga poljubila,
Tamna krv klizila je niz njegovu put
Od snega.
Nije znao da sam ga ljubila dok je
Umirao.
Posle grmljavine, odleteli smo na jug,
Otac i ja,
U Nisu, sada Megaru –
Po novome vladaru –
Brodovi su otplovili
More beše mirno
Ni daška vetra nad vodama
Svake zime ima sedam dana
Kada more miruje –
Dani Alkione
Kada ptice spokoja čuvaju gnezda
Na začaranim talasima
Umesto njih galebovi kriče svoju
Pesmu smrti
Gradski zidovi pali
Kuće spaljene
Drveće golo
Prozori crne rupe prazne kao moje oči
Stare stene preče puteve
Stubovi okrenuti naopako
Nema ovde skloništa, reče.
On koji je živeo sada je mrtav
Mi koji smo živeli sada umiremo.
Ja sam Iris, poslanica bogova.
Pogledao me je očima od žada.
I upisao inicijale Hijacinta
Na latice zumbula.
»Nije rodilo kako treba ovog proleća«.
I kud da pođem
Prozračni vazduh
Razdvajam.
Velika kapija od oblaka
Ne da ulazak.
Pokazaću ti put,
Put Ada.
– Da li prepoznaješ moje lice?
Beleške Iz puste zemlje:
Naslov pesme je hodočašće remek delu modernizma, Pustoj zemlji, koju je T.S. Eliot napisao pre pedeset pet godina, davne 1922, posle Velikog, prvog svetskog rata. Naslov se isto tako odnosi na činjenicu da je poema izrasla iz mog osećanja puste zemlje, kao i na okolnost da je pesma nastala bukvalno izvan nje. Poema je po prirodi i datumu svog rođenja i sadržine istovremeno i parodija Puste zemlje. Nova pesma sledi staru pesmu samo koliko se bori protiv nje ili igra s njom u smislu koji je naznačio Harold Blum. Sve što je napisano »po« Eliotovoj pesmi kao, na primer, naslovi pet pevanja, ima vrlo malo ili ni malo sličnosti s njom; stihovi naznačeni kurzivom predstavljaju pak direktan citat koji u novom kontekstu nužno menja značenje. I same beleške su po uzoru na Eliota, odnosno ne treba ih shvatiti suviše ozbiljno. Eliot je svoje fusnote dodao naknadno da bi njegova poema imala više strana i mogla da se objavi kao posebna knjiga. One ne odmažu čitanju ali ključ za razumevanje pesme je u samom tekstu a ne van njega.
I. P r e d u g o s a h r a nj e n a
Po naslovu Eliotovog prvog dela The Waste Land: The Burial of the Dead (Sahrana mrtvih).
Iris. Ilijada, II, VIII.
»Zavesa je pala …« Predstava Eliotove Puste zemlje u trajanju od trideset sedam minuta održana je januara 1997. u Njujorku, u pozotištu Liberti, na zapadnoj strani Četrdeset druge ulice, u izvođenju Fione Šo i režiji Debore Kalman.
»… il miglior fabbro« Eliotova poema posvećana je Ezri Paundu kao il miglior fabbro, »boljem majstoru«.
Paund je bio više nego urednik Eliotove poeme – on je svojim rezovima u tekstu napravio od nje avangardniju, moderniju, više fragmentovanu pesmu nego što je to ona bila u Eliotovoj prvobitnoj verziji.
Dim sum: naziv tradicionalnog kineskog nedeljnog ručka koji se sastoji iz raznovrsnih jela koja se služe u malim porcijama.
Feng šui: naziv kineskog verovanja u važnost određenog rasporeda stvari u prostoru.
II. I g r a p o n o v n o g č i t a nj a
Po naslovu drugog dela The Waste Land: A Game of Chess (Igra šaha).
»Pravoslavni Božić…« Ceo odlomak odnosi se na mirne prodemokratske demonstracije u Beogradu za priznavanje rezultata novembarskih lokalnih izbora.
»Gradovi su rušeni…« Ceo odlomak se odnosi na rat u bivšoj Jugoslaviji (Hrvatskoj, Bosni). Tu je i eho Elitovog stiha (preuzetog iz dečije pesme): »London bridge is falling down…«
»Sve ću ispričati..« Ceo odlomak se odnosi na mit o Nisu, Egipćaninu, kralju Nise, i njegovoj kćeri Skili, čije ime znači »čudovište«. Minoj je bio prvi kralj koji je zavladao Meditranom. Na jednom od svojih putovanja opkolio je grad Nisu. Skila se tada zaljubila u njegovu naočitu pojavu i raskošnu odeću i počinila je u ime ljubavi najveći greh: izdala je oca i domovinu. Zgroženi Minoj nije hteo da je povede sa sobom na Krit i ona se bacila za njegovim brodom. U tom času se njen otac, koga su bogovi pretvorili u morskog orla, spustio iz visina da je ugrabi, ali su se bogovi smilovali na Skilu i umesto da je puste da se utopi spasili su joj dušu pretvorivši je u belu čaplju. Nisa je kasnije nazvana Megara u čat Megareusa, Nisovog naslednika. Ovaj mit podeća na filistinsku priču o Samsonu i Dalili i na irsku priču o Kučulanu. U ovom mitu se stapaju mnogi mitovi koji govore o borbi svetog kralja i njegovog protivnika za milost boginje Meseca koja odseca kraljevu kosu i na taj način ga slabi, izdaje i ubija. Kraljeva snaga leži u kosi zato što on predstavlja Sunce, a njegova kosa sunčeve zrake.
Vidi: na primer, Ovidija, Metamorfoze, VIII, 480; Straba: X, 4, 8, 15; Vergilija: Ciris; Roberta Gravesa, The Greek Myths, Vol. I, London 1955.
»Zumbuli su njegovo pravo biće…« Mnogi mitovi i legende govore o smrti lepog mladića ili devojke i njihovo vaskrsenju u obliku prolećnog cveća. Cvetni mitovi ukazuju na mračnije poreklo ovakvih mitova koji potiču od običaja da se jedan od seljana žrtvuje i da se njegovom krvlju poškropi jalova zemlja da bi bolje rodila. Priča o Hijacintu (Zumbulu), Apolonovom omiljenom prijatelju, spada u poznatije cvetne mitove. Prema predanju, Apolon je upisao inicijal »H« na latice zumbula za večni pomen na lepog mladića. U Eliotovoj poemi, stih 36-37, takođe se pominje ovaj mit. Najpoznatiji cvetni mit je onaj o Adonisu čiji je cvet sasa ili anemona. Isti mit slavljen je u Babilonu pod imenom Tamuza. Cvetni mitovi se ovde stapaju u temi nasilne smrti i vaskrsenja.
»A deca su ih kamenovala…« Odlomak se odnosi na najveći jedinstveni egzodus u celom južnoslovenskom ratu – na izgon stotina hiljada Srba iz Krajine koji je prećutno odobren od strane međunarodne zajednice i zbog toga uveliko ignorisan od strane međunarodnih medija.
»Stranište Sna, …« Ovidije je najbolji izvor za priču o Halkioni (Alkioni) koja se pominje kasnije u pesmi. Iris je otišla da poseti Somnusa da bi pomogla Halkioni da nađe ljubljenog muža, Keika. Uz pomoć Morfeja, Somnusovog sina, Keik se pojavio Halkioni u snu i rekao joj da se utopio sa njenim imenom na usnama. Mrtvi Keik zamolio je tada Halkionu da mu pokloni svoje suze kako ne bi otišao neoplakan u zemlju senki. Kada se Halkiona probudila iz sna otišla je do obale i ugledala njegovo mrtvo telo u vodi. Kada je skočila da ga uhvati umesto da potone pretvorila se u pticu i dok je letela prema mrtvom telu ono se takođe pretvorilo u pticu. Ovo je još jedan primer stapanja elemenata iz dva mita – iz mita o Halkioni i mita o Skili.
»Leta«: reka zaborava po grčkoj mitologiji.
Post nubile Pheobus, Latinska izreka: »Posle oblaka sunce«.
III. P r o p o v e d c v e ć a
Po Eliotovom naslovu trećeg dela The Waste Land: The Fire Sermon (Propoved vatre).
Cvet vetra je drugo ime za crvenu anemonu, ili sasu, Adonisov cvet.
»Vidim veliki grad …« Uporedi proročanstva Eliotove Madam Sosotris.
IV. P r e o b r a ž e nj a n a v o d a m a
Po Eliotovom naslovu četvrtog i najkraćeg dela The Waste Land: Death by Water (Smrt od vode),
sa posebnom referencom na Ovidijeve Metamorfoze.
»Pustih krmu…« Odlomak nastavlja priču o Nisu, Egipćaninu, kralju Nise, i njegovoj kćeri Skili, čije su duše bogovi pretvorili u ptice i osudili ih da večno lete.
V. P o g r m lj a v i n i
Po Eliotovom naslovu: What the Thunder Said (Šta je rekla grmljavina). U ovom delu se mit o Skili i mit o Halkioni kako ih kazuje Iris, koja je glas ne samo bogova nego i svih likova u poemi, stapaju sa cvetnim mitovima o kojima je ranije bilo reči. Svi ženski likovi postaju jedno božanstvo a svi mrtvi jedan cvet. Iris povezuje sve ostalo. Istorijska priča o propasti Jugoslavije ranih devedesetih godina ima paralele sa Eliotovom temom opšte propasti i pustošenja kao posledice Prvog svetskog rata; zanimljivo je da se prema Eliotovim beleškama to posebno odnosi na »sadašnju propast Istočne Evrope«.
»Dani Alkione…« Vidi ranije beleške o Halkioni (Alkioni), Eolovoj kćeri. To je sedam dana pre zimskog solsticija kada Halkiona bdi nad svojim gnezdom koje plovi na morskoj površini. Homer povezuje Halkionu, Eolovu kći, sa Alkionom ženom Melagera, Ilijada, IX, 562. R. Grejvz zaključuje da ime Halkiona potiče od Alkione: »kraljice koja štiti od zla«. Vidi i Apolodora u Aristofanovima Pticama, Plinija, Ovidija i Lukijana.
Silna Jerina
I
Da li postoji zamak na brdu
U kome vlada mir,
U kome mi se raduju,
Gde blješti sunce na vinskom peharu,
Gde se deca bezbrižno igraju?
Da li postoji zamak na brdu
U kome moj dragi
Princ prelepi
Moj Đurađ blistavi
Moj obećani, pametni
Donosi bisere i đerdane
Da okiti moje Grke, svadbare,
Gde on, srpski vladar gizdavi
čeka na mene, svoju nevestu,
Nestrpljiv da vidi svoju Irinu Solunku?
Rekao mi otac
Da ću se udati za dva života
Od mene starijeg
Ali lepog, učenog
Bogatog
Pri tom još roda kraljevskog
Kao i ja
Da ću u daljinu poći
Za princa hrišćanskog
Moćne srpske kraljevine
Što se proteže od plavog Jadrana
Do moćnog Dunava
Što ima sve rudnike srebra, bakra, zlata
Poseduje vele palate, letnjikovce, dvorce
Od Nekudima sve do Budima
Da ću u tuđinu mlada poći
Da ću biti carica
Da ću biti vladarica
Da ću postati –
Silna Irina!
Ja, princeza Kantakuzenska
Vizantijska, solunska, carska,
Konstantinopoljska, romejska
Doći ću na sever čak do Dunava
Mada još devojčurak, ja –
Još bih se u zamku s braćom igrala
Luk natezala, konje jahala
U kupki cvetnim laticama telo oblagala
Ja, kći jedinica, lepotica, razmažena
Ali visokoučena od malena
Doneću znanje jezika, antike, Levanta
Otmene manire
Romejske dvorske običaje.
Biću od lepog mi supruga voljena
Ravna mu
Biser u njegovim očima
Zna on, iskusan, tako naočit, pametan
Potrebna sam mu takva kakva sam
Nisam odgajana da budem smerna,
Ćutljiva, pognute glave, nepismena
Već vešta u razgovoru
Na dvoru, u intrigama
Muškarcima dorasla
Upućena u politiku
Korisna mužu
I van postelje
Bila sam navikla na raskoš
Na svilene haljine rubinima ukrašene
Zlatom protkane, nosila sam nežne
Biserima optočene tijare
U začešljanoj unazad crnoj kosi
Nalik na grčke boginje, po antičkoj modi.
Mia divina Irina –
Tepala mi po romejski majka
Ja – srpska kraljica Jerina –
Postaću despotica silna, kako reče otac,
ali i „Prokleta” –
Zašto? Baš ja?
Koja sam sve za dobrobit Srbije radila?
II
Moj umni muž, državnik
Srpskog prestola naslednik
Presvetli Đurađ Branković
Koji je održao svoju zemlju mudro
Odlagao sudbinu kletu
Tu, između krsta i polumeseca,
Između ugarskog mača i
Turskog handžara,
Znao je bolje od svog prostog naroda
Da proceni ko sam ja
Koliko sam mu dragocena
Savetnica, saputnica
I u Žiči me krunisao
Velikom despotkinjom srpskom –
Proglasio
Irinom me svetlom
Narodu svom svečano –
Oglasio!
A ja sam narod srpski
Odmah prihvatila
Đurđu rekla da ih u Dubrovnik
U svatove zove
Umesto Grke i Bugare
A on, vladar njihov, reče
Da ne zovem Srbe u svatove
Biće muke –
„Jer su Srbi teške pijanice,
A u kavzi ljute kavgadžije”,
A ja Irina, nova im kraljica,
Muža sam ipak nagovorila
Pismo mu poslala
Srbe lično u svatove pozvala
Mome Đuri Smederevcu dokazala
Da sam dostojna srpskog prestola;
Onako mlada, malena, građom sitna
Četvoro sam mu dece rodila, jedno usvojila
Iz ljubavi velike naše
I jaku tvrđavu podigla –
Trouglu
Sazidala je tvrdu protiv varvara
Koju moj muž slavno započe
Za dobro svog naroda
Uz pomoć braće moje mile Tome i Andrije
I dunđerskog dara brata moga Georgija –
Sjajnog neimara
Gradnju nadgledala
Obalom Dunava sa njima se slobodno šetala
Lepo se nosila
Stranim jezicima zborila
Grčke vojnike dovela
Da prave reda
Glavne im zadatke poveravala
Vojskom zapovedala –
Na čuđenje puka
Koji me nije razumeo
Već me pratio iz daleka
Popreko gledao –
Iz budžaka, iz prikrajka.
III
A dotle se svet
Moj svet rušio
Dan po dan
Ciglu po ciglu
Grad po grad
Bitku po izgubljenu bitku
Krunu po krunu
Godinu za godinu
Naše carstvo je nestajalo
Dok sam ja uporno gradila tvrđavu
Na mutnom Dunavu
Da nas brani, da brani poslednju državu –
Srpsku
I vizantijsku
Da štiti narod iscrpljeni
Od dve silne armije
Od ljutih nam dušmana
Poslednju branu Istočnoga carstva
Od crnih Turaka, od lukavih Ugara.
Dok je moja porodica u Solunu ponižena
Poražena od Mletaka, od Turaka
Mi smo ovde u Smederevu
Vizantijski vešto manevrisali, pregovarali
Igrali opasne igre
Između Porte i Mađara,
Poslednji slobodni vladari starog sveta
Sklanjali se od Ugara, mira radi
Udali kćer Katarinu Kantakuzinu za Ulriha
Kneza celjskog, ugarskog vladara
Bežali uzalud od nezadržive najezde Turaka.
A onda, posle pada carskog Konsantinopolja
Udajom poćerke Mare
Za našeg sultana, za Murata
Otklonih napast
Bar za časak
Zaustavih sudbinu
Za tren
Kao i muž moj pre mene
Na razmeđi između mača i handžara
Zadržah istoriju
Tek da predahnemo
Od stalnih napada
Da spasemo narod, plemstvo,
Da podignemo okruženi
Kao u vatrenom obruču
Tu našu ponosnu, poslednju
Vizantijsku prestonicu
Tu gradsku utvrdu
Na graničnom Dunavu
Poslednju nam odstupnicu
Poslednju srpsku prestonicu
U stonom gradu Smederevu.
IV
I to su mi zamerili
I to što sam kćer, koju sam usvojila,
zavolela, udala
Kao sultaniju –
Dala za Murata
Da bi nas sve spasla
A njihovoj ,,carici” Milici, Lazarevoj,
Nisu kada dade kćer svoju Oliveru
Kao nevestu Bajazitu
Kao četvrtu mu harem-ženu, isto sultaniju,
Kada je dade ubici svoga muža
Kada udade dete za ubicu oca joj Lazara!
A kada po smrti Bajazita
na polju Angorskom
Vazal njegov verni
Srpski knez Stefan zatraži
Od mongolskog Timur Kana,
Pobedničkog Tamerlana,
Da vrati mu sestru Oliveru
Da je vodi nazad u Srbiju
Njen put do kuće
Laticama ruža posuše
A mene za isti čin –
Od koga mi se srce slomilo
Kad sam udala
Maru za tuđina, za sultana
Isto kao Milica –
A sve za opšte dobro –
Za naše postojanje –
Optužiše, ocrneše, oblatiše –
Prokletom me proglasiše!
O narode
Ne razumeš moje muke
Ne shvataš moje žrtve!
V
E da je kojim slučajem bilo obrnuto –
Da je Stefan naš junačni
Bajazita na bojnom polju izdao
Jer mu je ovaj rođenog oca ubio
Da ga je na milost i nemilost Mongolima ostavio
Jer se Tamerlan samo njemu –
Lazarevom Stefanu
I njegovim oklopnicima kosovskim
Junacima bez premca
Na angorskom bojištu divio
Poklonio se samo njima
Besmrtnima
Zaogrnutim teškim crnim plaštovima –
Ratnicima sa zlatom izvezenim krstovima!
E da je Stefan časni Bajazita tada izdao
Oca bi Lazara osvetio
Srbe možda oslobodio
Te tako ni Murat Drugi, njegov naslednik
Ne bi nikada
S mojom Marom postelju – delio
Niti bi moga sina Grgura – oslepeo
Niti bi drugom mi sinu, Stefanu Brankoviću –
Oba oka iglom ubadao
Dok je vezan lancima sedeo
U jednu tačku gledao, mučenik moj,
Dok mu se oči mlade, sjajne, nisu osušile, sparušile
Poslednju suzu iskapale
Dušu mu ubile!
O jada junačkoga
O bola mog majčinskog –
Neizrecivog!
Svih ovih poniženja stravičnih
On bi nas može biti poštedeo
Sa svojim kosovskim osvetnicima
Možda bi čak i Turke
Iz Evrope proterao?
Ali nije hteo na bojištu
Sestru da ostavi
Reč svoju sultanu on, vazal, da pogazi
I zbog toga se Stefan lomio
Bratska ljubav, časna njegova reč
Nadjača u njemu sve!
Bajazitu veran on ostade
sestru po svaku cenu tako on spasi
Majci je u Srbiju vrati
A nas u crno zavi!
Beograd je Ugaru kasnije dao
I naš svet – slomio i
Izdao.
VI
I eto njemu se, tom dičnom Stefanu – Dive!
Muškarcu, sinu Lazarevu, bratu, junaku,
A mene – ženu,
Vernu Đurđevu ljubu, majku, vladarku
Što brani poslednju srpsku prestonicu
Što decu svoju za njih žrtvovaše
Za sve zlo sto ih tišti – tuže,
Za sve nevolje ruže
Što ne govorim njihov jezik
Što sam tuđinka, strankinja
Za sve sam im kriva!
Njihova kletva me svuda stiže.
Takva nam je čudna sudbina
Nas moćnih žena
Sećam se priča iz antičkih predanja
No, vremena su takva, huda, surova
Nema vremena za samosažaljenje
Nema vremena za dileme
Jer posle despotove končine
I propasti moćne carevine
Sve je palo na mene
Sručila se istorija
Cela naša baština
Sva se krivica, sva se težina spustila
Na moja uzana ženska ramena
Moram da skupim snagu
Da do kraja izgradim tvrđavu
Nalik na onu stambolsku
Da ne pokažemo ni traga neprijatelju
Od gubitničke bede
Od udovičkog jada
Već da im se pokažemo u svoj slavi i sjaju
Da nas se plaše, da nam zavide
Da nam se dive
Da održimo što se može –
Iz ponosa, iz inata
Da saterana tu, ja,
Na kraj znanog mi sveta
Na obali moćnog Dunava
Između dva strašna neprijatelja,
Pokušam nemoguće!
Da kao boginja grčka Hestija,
Kao slavna rimska Vesta,
Sačuvam kućno ognjište
Da pokažem čvrstinu stene
Ali i da manevrišem
Da se udvaram, da se pretvaram
Da sam kao vrba savitljiva
vešta i pametna
Da postanem ono
Što mi je sudba davno odredila
Da postanem – Silna Jerina!
VII
Trebalo je tu i malo magije
Tu na ušću Jezave u vode dunavske
Donosili smo stenje, kamenje
Iz daleka, čak od Avale
Kamen po kamen
Iz ruke u ruku
Jer kod Smedereva kamena nema
Narod se mučio, ropski kulučio
Izgladneo, nezadovoljan, roptao
Teško argatovao
Nenavikao na disciplinu, na brzinu
Na grčke vojnike – nemile nadzornike
Nije razumeo tu skupu gradoizgradnju
Vrtoglave Kule, tvrde utvrde, duboke šančeve
I celu tu vazalsku diplomatiju, moje manevre
Moje planove
Dok se crni oblak smutnog vremena
Nad Vizant nadvijao
Propast nam svima slutio –
Narod je bez nade skapavao
Robovao, težak teret vukao
I tražio da nađe krivicu za sve zlo
Da baci na nekoga svoje prokletstvo
I mene, strankinju, tuđinku, ženu –
Mladu udovicu voljenog vladara –
Našao!
Nevinu me – Osudio!
Optužiše me tako da sam hirovita, plaha
Sujetna, razmažena, neverna,
Optužiše me jer sam bila silna
Kao stihija,
Kao vatra, voda
Kao vila!
Ja, svemoćna boginja
A smrtna
I pri tom – žena!
Verovaše, neuki, da sam veštica
Zla kraljica kao iz mitova,
Da vladam magijom
Jer sam bila mlađa višeg porekla
I od njihovog voljenog vladara
te da sam, verovaše, njime ovladala.
Rekoše da sebi gradim dvorove
Nalik na one raskošne
Koje sam u dalekoj, stranoj zemlji
Ostavila i nikad prežalila,
U misterioznoj mojoj domovini
Koja je sada propala
a za njih ostala uvek daleka, nepoznata
Tajanstvena i magična!
A da bude još veća magija –
Jer u okolini Smedereva nema dovoljno kamena –
Moja braća – vredni neimari
U te iste zidine i kule
U gradske temelje
Ugradiše nadgrobne ploče
Postaviše rimske spomenike
Božanstva iz drevne antike
Iz paganskih hramova krhotine
Od Mons Aureusa do Vinimacijuma
A u jednu kulu, rekoše sluge,
Rimsku Boginju domaćeg ognjišta –
Svetu Vestu u lakoj odori
Obrnuše naopako da meni napakoste
Jer su kolale priče kako ja,
Kao te strane paganske boginje,
Ja – razmažena strankinja,
Obučena u lake haljine
Hirovita, bludna, hladna,
svakog jutra
Po jednog sebra žrtvujem
bacam u mutno Dunavo,
Ili se pak zavedeni vitez neki
Sam baca tamo –
Sa visoke moje kule –
Iz očaja i tuge!
Čak i kada sam po mog Đurđa
Kao talac u Beograd pošla sama
Iz Kupinova
Lakim kočijama
Posle opsade, posle strašne kuge
Posle prvog pada naše despotovine
Pod Turke, pod ljute tuđine
Za preljubu sam optužena
Od zaludnog onog Šainović Damnjana
Jer narodu nije bilo jasno
Kako sam to uspela tako sama
Da izvadim muža iz sužanjstva
Da izbavim Đurđa od Turčina
sem – Ženskim čarolijama!
Avaj Erose!
Avaj Mizose!
o grčki moji preci!
Optužena sam za sve –
Od naroda da olakša svoju hudu
Svoju kulučarsku sudbu
Kamenom sam – gađana!
VIII
O intrigo zlehuda,
Sudbo nepravedna,
Pučka mašta istinu nadvlada!
Bila sam voljena, obožavana
Od roditelja, braće, muža
Od puka prokleta, oklevetana
Razapeta mržnjom, intrigama
Žrtva slepih predrasuda
Između dva neprijatelja saterana
Uspone i padove sam preživela
Ja, poslednja braniteljka istočnog carstva,
Pravoslavnog hrišćanstva
Često neshvaćena
Za helenstvo i paganstvo optužena
Kao majka sam do neba propatila
Jednog sina, mladog Todora, sahranila
Dva su nedužna mi sina vid izgubila,
A kćer mi mlađana
sa nepunih četrnaest godina,
Kad i ja za Đurđa,
za Turčina pošla
Da bi spasla Srbiju
Da nam svima olakša sudbinu
Ali mi i to zameriše
A Milici Lazarevoj nikad
– ne!
Optužena sam tako
kao žena
Kao Brankovićka – nevoljenog imena
Kao strankinja
Kao stroga vladarka
Za sve muke
Za propast Srbije
Da bi narod sebi olakšao hudu
Svoju kulučarsku sudbu
Nađoše u meni nevinu žrtvu!
Ti me Majko božija razumeš sada
A ti buduća moja braniteljice
Ne daj da legenda istoriju nadvlada!
Molim ti se ovde u manastiru, u Rudniku,
usamljena, zamonašena
Jedino mi moj slepi sin Stefan ponekad dolazi
Ali ne iz ljubavi
On onako mučenički oslepljen
ne oseća ništa više
Jedino želi da mu predam tron
Zato sva strepim*
Bojim se njegove osvetničke groznice,
Njegove očajničke pohlepe
I dok ga samotna čekam
Molim ti se sada
I pevušim
Kao onda kada sam bila puna nade, mlada –
Gde je taj zamak na brdu
U kome vlada mir,
U kome mi se raduju,
Gde blješti sunce na vinskom peharu,
Gde se deca bezbrižno igraju?
* Prema predanju sin Stefan je Jerinu otrovao i umrla je tu, u rudničkom manastiru.
Izvori i literatura o Jerini Branković:
• Vuk Stefanović Karadžić. Srpske narodne pjesme, knjiga druga, Sabrana dela Vuka Stefanovića Karadžića, knjiga peta, priredila Radmila Pešić, Prosveta, Beograd 1988.
• Vuk Stefanović Karadžić. Srpske narodne pjesme, knjiga treća. Skupio ih i na svijet izdao Vuk Stefanović Karadžić, priredio Dr Vladan Nedić, Prosveta, Beograd 1976.
• Tomo Maretić. Naša narodna epika, Zagreb 1909., drugo izdanje, Beograd, Nolit, 1966.
• Donald Nicol. The Byzantine Family of Kantakouzenos (Cantacuzenus) ca 1100-1460: A Genealogical and Prosopographical Study, Washington DC, 1968.
• Luka Mičeta. Despot Stefan Lazarević. ISBN 978-86-521-2077-2.
• Jerina nije prokleta (Večernje novosti, 4. februar 2011)
http://berislavkangrga.weebly.com/besmrtnost-proklete-jerine.html
Ljubav u vreme Korone
Na ravnodnevicu prizvaću boginju Sunu
Božanski sjaj njenog oreola osvetliće mi srce
Njena sunceva svetlost nahraniće me
Ona će oživeti Zemlju i očistiti sve čelije moga bića
Okitiće me svojim zracima od zlata
I doneće mi Ljubav i Život
U ovo smrtno vreme Korone
Večni Rim ispražnjen – grad duhova kao sa slike De Kirika.
Milano krvari. Bergamo jeca.
Moj Beograd pušta samo mlade na ulice.
Svetla su se na Brodveju pogasila.
Redovi gladnih radnka ispred kolica s hranom su nestali.
Podzemna železnica prazna.
Korona je prešla okean.
Jede Veliku jabuku iznutra.
Globalna pandemija iz Vuhana bespovratno je izmenila svet.
Kada se svet oko vas raspada morate da se okružite nečim
na šta možete da se oslonite
kao što su požutele fotografije, stara pisma, porodične uspomene
iskorišćene karte, pozorišni programi
jer imate vremena da preturate po kući.
Zadovoljstvo malih stvari je pred nama
Slobodno vreme – plezir neke druge ere
Kada su sati bili duži i dani beskrajni
Mir i tišina koncepti drugih vremena
Postaju naši – ponovo!
Znakovi su tu –
Patke se pojavile u Fontani di Trevi, labudovi u Veneciji!
Kako je mračno nebo iznad Vuhana
Postalo plavo i kristalno čisto
Vidiljivo odozgo
Tako će i sunčevi zraci probiti ovaj mrak
I potvrditi staru izreku – posle oblaka sunce
I raščistiti put za novi život, novu svetlost
Za svet da se izmeni –
I ujedini!
2020.
Izbor iz proznih tekstova
Prozor u žadu
Slike iz jugoistočne Azije (odlomak)
I
TAJLAND
BANGKOK, TAJLAND,
ILI O IMENIMA, STVARNIM I NESTVARNIM
Došla sam u Bangkok u martu 1993. godine u rano tajlandsko leto; napustila ga u junu, pre monsunskih kiša. Od tada se stalno vraćam. Sada je opet juni, godinu dana kasnije. Opet sam u Bangkoku. Treći put 1994. godine. Sedmi put od prošle godine. Prvi put u monsunskoj sezoni.
Putovanja, ona prava, duga, sa zastojima, skretanjima i vraćanjima, estetska su kategorija. Sve češće trivijalizovana i sterilisana u masovnim turističkim „šoping” i sličnim paketima, estetika putovanja se zanemaruje kao večni predmet umetnosti i lјudskog interesa, kao deo umetnosti živlјenja i efikasan lek protiv ograničenosti i ludosti nacionalnih euforija. U svom najčistijem, nepredvidlјivom vidu duga putovanja postaju sama sebi cilј, kao ostvarenje ideje o bekstvu. Ne o bekstvu od nečega određenog, niti o odlasku negde posebno. Putovanja kao nomadstvo, kao večni nemir, u smislu koji mu je pokušao dati najbolјi savremeni stilista nomadstva Brus Četvin, pre svoje prerane smrti. To je nemir koji metafizički pesnici Hendri Voun i Džordž Herbert smatraju isklјučivom odlikom lјudske rase. O putovanju se obično misli kao o pomeranju u prostoru, ali dugo putovanje se istovremeno dešava u prostoru, vremenu, u čulima, u društvu i kulturi, i nezaobilazno pomera i širi granice svetova koje putnik nosi u sebi.
Tada, početkom aprila prošle godine, kad počinju ove beleške, nisam ni slutila da će me nemir putovanja još mnogo puta odvesti upravo na Daleki istok. Sredinom Eliotovog najsurovijeg meseca, koji u ovom kraju sveta dobija novo značenje, počela su mi stizati i prva pisma na adresu u Bangkoku. Već mi je prešlo u naviku da svako jutro čitam izvrsni Bangkok post. Ali pisma, pisma upućena na određenu adresu su legitimisanje boravišta. Prelazak iz blaženog fluidnog stanja u čvrsto stanje na tački zamrzavanja. Zamrzavanja utisaka u slike, slikâ u kompoziciju. Ta prva dva pisma. Jedno iz Jugoslavije. Drugo iz Tokija. Jedno o tragičnosti zatvorenog horizonta, drugo o trešnjama koje su upravo u cvatu. Ona određuju moj mentalni svet. Od jugoslovenske tragedije se ne može pobeći. Ni na kraj sveta, gde retko koji putnik zalazi, ni među plemenima u planinama opštepoznatog Zlatnog trougla, odakle sam se nedavno vratila. I tamo postoji TV i ajnštajnovska dimenzija prostora i vremena. I tamo, na pragu izgublјenih planeta Indokine, u mojoj glavi vrvi od paralela sa sadašnjošću, prošlošću i budućnošću jugoslovenskog prostora. Znakovi pored puta za one koji umeju da ih čitaju. Ali, o tome kasnije. Za sada su dovolјne prve reči u knjizi Budinih učenja (Damapada), (japansko-englesko izdanje koje sam zatekla na stočiću pored svoje postelјe u Bangkoku), koje glase: „Na ovom svetu mržnja se nikada ne pobeđuje mržnjom. Samo se lјubavlјu ona pobeđuje. To je drevni zakon.” I druga Budina misao iz učenja „O pravom stanju stvari”, koja bi mogla da bude i moto ovih zapisa: „Na nebu ne postoji razlika između istoka i zapada; lјudi u svojoj svesti stvaraju ove razlike i onda veruju da su one istinite.” Pišem, dakle, ovo u „najegzotičnijoj zemlјi na svetu”, kako turističke agencije reklamiraju Tajland, u okruženju gde kontrasti između savremenog i drevnog, poznatog i nepoznatog, „drugog”, jesu svakodnevnica, vazduh koji dišem. Bangkok, moja je baza i kapija za Daleki istok i putovanja u to „drugo”, tuđe, nepoznato, zabranjeno. Prozor usečen u neobrađen kamen žada kroz koji se samo naslućuje njegova skrivena lepota. Moj prozor u žadu.
Ime jedne zemlјe čudna je stvar. Obično ne razmišlјamo o tome. Staro ime kralјevine Sijam koje, po nekim izvorima, znači „zemlјa hilјadu osmeha”, promenjeno je 1932. godine uvođenjem ustavne monarhije u Tajland, što je anglicizovana verzija „zemlјe slobodnih lјudi”. Džefi Gorer u svome klasičnom putopisu Bali i Angkor, 1936. godine sa čuđenjem zapisuje: „Sijam je anomalija. Jedinca nezavisna ne-evropska zemlјa (sa izuzetkom Japana i Abisinije)”. Često razmišlјam o čudnoj činjenici da je i pre toga zapisa, Sijam vekovima bio jedina slobodna i nekolonizovana zemlјa od Japana do iza Balkana.
Ovde u zemlјi smeška ne postoji reč „ne”, postoji sam izraz za „da-ne”, uvek propraćen osmehom. Možda ih je taj osmeh spasao od osvajača i kolonizatora koji su harali susednim zemlјama tokom mnogih vekova. Međutim, kao i mnoge druge stvari u ovoj zemlјi, i njeno ime je samo privid, jer Tai svoju zemlјu ne zovu ni Sijam ni Tajland, već Pratet Tai, što znači „zemlјa Taja”, ili Muang Tai „zemlјa slobodnih”. Izvor reči „Sijam”, koja je bila u upotrebi do 1932. godine, isto je tako neizvestan. Reč je verovatno kineskog ili kmerskog porekla, najverovatnije mešovitog, jer isprepletanost etničkih i kulturnih uticaja karakteristika je cele Jugoistočne Azije, od Burme do Kambodže, od Malezije do Vijetnama. Kinezi su u HIII veku koristili reč „Sien” za Tai spustili na jug. Drugo objašnjenje za „Sijam” jeste kmerski zapis iz XI veka, koji se odnosi na Tai narod koji je naselio srednji Tajland, teritoriju koja je tada bila pod kmerskom vlašću.
I naziv Bangkok je privid. Grad se stvarno naziva Krung Tep – „veliki grad anđela”. Kao onaj u Kaliforniji. Ali to je samo prvo na listi njegovih skoro bezbrojnih imena i atributa prestonice dinastije Čakri. U Ginisovoj knjizi rekorda on je grad sa najdužim imenom na svetu: Krungtep Mahankon Bovorn Ratanakosin… i tako dalјe, u još četiri reda. Dugačko je kao i sva tajlandska imena, zbog čega, iz praktičnih razloga, oni imaju nadimke, i u telefonskom imeniku se vode pod ličnim a ne porodičnim imenom. Kao na Islandu. Čak i tajlandski kralјevi imaju nadimak – Rama I, Rama II, sve do današnjeg kralјa Bumibola Adulјadeja koji je poznat kao Rama IH. Naziv Bang-kok, koji bi se isto tako mogao uzeti kao nadimak, znači „selo divlјih šlјivika” i potiče iz vremena kada je bio samo mala usputna luka za kineske trgovce, na moćnoj reci Ćao Praja. Na reci koja se spušta sa dalekog severnog platoa, teška i mutna ispod mostova Krung Tepa. Godina 1782. bila je presudna u njegovoj istoriji jer je tada stvorena nova dinastija i nova prestonica, tu na istočnoj obali velike reke, i uspavano selo kineskih trgovaca se počelo pretvarati u metropolu po ugledu na staru prestonicu Ajutija. Kineska četvrt se tada pomerala izvan zidina nove velike kralјevske palate – zlatnog grada.
U GRADU ANĐELA
Preko dva veka glavni grad sijamske kralјevine, „grad anđela”, svojom egzotičnom raskošću inspirisao je mnoge pisce kao Samerseta Moma, Džozefa Konrada, Romena Garija, Noela Kaurda, i bio utočište niza literata, aristokrata, lovaca, turista i avanturista. Hotel „Orijental” bio je njihovo stecište, sa svojim elegantnim terasama na obe obale reke, do kojih se stiže starinskom džunkom sa stolicama od mahagonija. Sa savršeno uspravnim palmama i ogromnim orhidejama ispred starog „autorskog krila”, sa nameštajem od belo obojenog bambusa i velikim plafonskim ventilatorima iz vremena pre upotrebe klimatizacije, sa kelnerima obučenim u bele smokinge i široke, podvijene pantalone od svile, koje je proslavio Jul Briner u filmu „Kralј i ja”, sa požutelim fotografijama sijamskih prinčeva i princeza (i princa i princeze od Velsa), stari „Orijental” je ostao arhetip evropskog sna o azijskom raju.
Ljubičasti zalazak sunca na terasi „Orijentala” iznad reke Čao Praja, po kojoj plove rečni taksiji, brzi dugački čamci nalik na gondole, zlatom ukrašene carske galije i spore, četvrtaste, trome džunke, jedan je od prizora koje su polјubili anđeli u mom oku. Samo te prizore skuplјam. I mešavina najfinijih mirisa sa zadahom prlјave vode deo je moje takozvane venecijanske kolekcije. Drugih kolekcija nemam. Zalazak sunca – najvažnije i najomilјenije doba dana, kada popuste vrućine, kada je vreme za sanuk, za uživanje. Bank Kou Ku, „selo u senci divlјih šlјiva”, jeste nestao, ali je ostao splet brojnih kanala – klongova – ove azijske Venecije, pored kojih se još uvek može naći hlad u senci neke divlјe šlјive. Ili piti čaj na dugorepim čamcima, rua hang jao, koji se koriste za prevoz po užim kanalima i za trgovinu na plovećim pijacama, dok klize ispod mostova izrezbarenih u kineskom stilu.
Na klongu Lot i dalјe postoji prava pijaca lopova. Postoji, kao i za sve u ovom gradu, i njena falš-verzija. Skoro ništa nije onako kako izgleda. Bangkok je trijumf fikcije. Kopija kopije. Zlatna planina, Pu Kao Tong, u srcu grada je imitacija brda i napravlјena je od cigle. Hramovi su ukrašeni staklenim rubinima, smaragdima i safirima, koji izgledaju kao pravi, osim po veličini. Mnogo, mnogo veći nego ijedan dragi kamen – potekli su iz nekog naivnog sna o rajskom izobilјu. Zato su, međutim, prave stare, senovite ulice i dvorišta iza bučnih avenija u kojima se život odvija kao pre više vekova. Kanal u tropskoj bašti iza budističkog hrama sa ostrvcima od dasaka za odmor kornjača. Mir i teško tropsko zelenilo. Obrijane glave sveštenika koji se bešumno kreću preko mostića. Deo slike su i turbani bangkočkih krojača, obavezno indijskih Sika, jarkoplavi, bordo, tirkizni, snežnobeli, ispod kojih kriju nepodrezanu kosu i bradu. Mozaik Bangkoka ne bi bio potpun bez kineskih vračeva i travara, duborezaca, juvelira i leproznih prosjaka. Ovde lepra nije pojam iz medicinskog rečnika. U Kineskoj četvrti blizu zidina velike kralјevske palate i blizu hramova sićušnog „smaragdnog Bude” od žada, i ogromnog „ležećeg Bude”, čija su ukrašena stopala veličine čoveka, tajanstveni prolazi vode od zabranjenih pušionica opijuma i krvavih borilišta za petlove, do starinskih apoteka, prodavnica amuleta i velike berze zlata i dragog kamenja. Jedan od naziva Bangkoka je i grad „devet dragulјa”.
Sokak Sampeng u srcu Kineske četvrti, u senci platnenih krovova uličnih tezgi, sabira u sebi sve boje, zvukove i mirise Dalekog istoka. Nekada je bio poznat kao kraj Zelenog (ne crvenog) svetla, nazvan po svetilјkama koje su osvetlјavale javne kuće i pušionice opijuma. Nezaboravna aroma Sampenga prati te dugo nakon što se probiješ kroz opojne planine voća, kolača, mirisnih štapića i ulјa, trava i eliksira. Nedaleko, u prodavnici jarkožutog, bleštavog zlata od 24 karata – redovi kupaca su kao pred kasom u samoposluzi. Preko puta, u neočekivanoj tišini prodavnice dragog kamenja, prodavac i kupac na niskim stolicama polako ispijaju zeleni čaj, dok se dugo pogađaju oko šake bleštavih sijamskih rubina nalik na plod nara, položenih na taci od crnog laka. Iza tezgi skriven je ulaz u stari kineski hram, gde se žare peći u kojima se spalјuju ukrasi od hartije, a sa svodova vise spirale mirisnih štapića. Tu me jedan mladić kao čuvar neke tajne, presreće na ulazu u pasaž i nudi da popijem šolјu oporog zelenog čaja koji njegova majka sprema u improvizovanoj uličnoj čajdžinici u četvrti Zelene svetlosti. To će mi doneti sreću, kliče. U rano jutro tu se pletu venci jasmina i orhideja – puang-ma-lai – koji će se prineti kućnim duhovima da bi se odobrovolјili za dan koji dolazi. U rano jutro kamionima se na bangkočke pijace dovoze sveži kokosi, mangoi, mangostini, papaje, durijani, školјke, rakovi, patke, skupocena kornjačina jaja, odrane zmije i peraja ajkule. Samo o voću Tajlanda mogu se napisati knjige. Ulice su tad, u zoru, pune šafran-narandžastih odbora budističkih kaluđera koji skuplјaju u svoje činije i košare priloge u hrani od vernika, pre nego što se povuku na meditaciju u jedan od tri stotine gradskih hramova. Možda se tu kriju bangkočki anđeli? Kao čuvari ulaza u hramove? Kao ona fantastična mitska bića sa torzom žene i nogama ptice – kinari, ili kao lepe nebeske nimfe – apsare – koje su izronile iz mitskog Mlečnog mora, večno zaustavlјene u svojoj lepršavoj igri. Ili su to kućni duhovi u čije se kućice, nalik na ptičje, svako jutro prinose venci drveća i razne đakonije? Ležeći Buda, božansko oličenje blažene strane paradoksalnog bangkočkog duha, proteže svoja zlatna stopala u Vat Pou, najvećem i najstarijem hramu. Zatvoren u sobu, kao Alisa u zemlјi čuda kada se našla u zečjoj kući, sto metara dugi Buda iskosa gleda preko reke u pravcu hrama Zore – Vat Aruna, čiji visoki zlatni prstasti šilјak, prang, i terase obložene raznobojnim porcelanom, blešte pod prvim sunčevim zracima. Mir jutra narušava samo zujanje, „tuk-tuka”, motora na tri točka sa kabinom, modernizovanih rikši.
TUK-TUK VOZAČI I DRUGI PALI ANĐELI
Drugo lice Bangkoka svet je iz futurističkih filmova, nalik na Mad Max i Blade Runner, slika haosa posle apokalipse. Bangkok ima najgori saobraćaj na svetu. Stići negde na vreme prava je retkost. Celularni telefoni su jedini način komunikacije u saobraćaju, u kome se može ostati satima zaroblјen u kolima. Za kraće ture, po sporednim ulicama, najbrži su motocikl-taksiji. Mladići u kožnim jaknama, koji pišu i brišu brojeve na tabli na nekom uglu, nisu „bukiji”, nego vozači ovih zunzara koje kreću paklenom brzinom čim se upali zeleno. Preći ulicu isto tako je pravi podvig. Često nemoguć. Sve je u stanju takvog haosa da Nјujork deluje kao miran i čist grad. Zagađenost prevazilazi i onu tokijsku. To je cena nagle ekonomske eksplozije koja Bangkok čini jednom od najdinamičnijih prestonica Azije, u kojoj se na sve strane ruše udžerice i grade moderni, sjajni oblakoderi i zapadnjačka prigradska naselјa, za novu klasu „japija”. To su postmodernističke arhitektonske fantazije kojima nema premca u ovom delu sveta – čudna mešavina mediteranskih štuko-fasada, rimskih palata, engleskih dvoraca i francuskih šatoa. Za samo šest meseci od mog prethodnog boravka, bazen u našem hotelu je izgubio sunce – zamračile su ga džinovske senke novih oblakodera. Bangkok sve više liči na svog imenjaka, na grad anđela u Kaliforniji. I pored grozničave gradnje i paklenog saobraćaja, na ulicama se mirno kuva hrana, peru sudovi, šiju halјine i popravlјaju cipele. I sama tuk-tuk vozila, hibridna i kao sklepana od neusklađenih elemenata motocikla na tri točka, šporeta i kočije, deo su te mad-maksovske scenografije. Inače, tuk-tuk vozači, koji su i najbolјi vodiči kroz grad, uvek imaju nešto posebno da preporuče. U Bangkoku svaki od njih ima „svoju” prodavnicu svile, nakita ili seksa koje preporučuje i da ga ne pitate. Često ne vredi reći da nisi zainteresovan ili da si već sve to video, jer će te na kraju, uz osmeh, odvesti tamo gde misle da treba da ideš, pošto svaki „falang”, stranac, po njihovom mišljenju, želi uvek isto. „Farang”, što se izgovara obično bez „r” sa lenjim „a-a” – falaang, opšti je naziv za bledolike strance, za one koji dolaze iz dalekog, nepoznatog sveta, iz muang nauka – „spolјašnjeg kralјevstva”. Jedna tajlandska hronika, Taji Nija Pum, ovako ih opisuje: „Neobično su visoki, dlakavi i neprijatnog mirisa. Dugo školuju svoju decu i život posvećuju bogaćenju. Žene su im velike i okrugle, ali vrlo lepe. Ne gaje pirinač.” Sama reč je verovatno iskvaren naziv za Francuza. Amat, moj tuk-tuk anđeo zaštitnik, ponudio se, trčeći za mnom u jedno pakleno po podne po usijanom asfaltu ulice Sukumvit, da me svako jutro čeka pred hotelom. I stvarno me je danima verno, nadzvučnom brzinom vozio leteći kroz reke automobila. Ipak, u skladu sa tradicijom, uvek je iznova neumorno pokušavao da mi preporuči razne masere, juvelire, krokodilske i kokos farme, fabrike svile, ovu ili onu radnju sa lakiranim kutijama, dok sam se u panici hvatala za mesingane drške sedišta, znojila i gušila od izduvnih gasova. „Yes, sil”, kaže mešajući kao i svi Tajlanđani rodove, Amat, uvek nasmejani, neoznojeni, nepomućeni, na svom tajlandsko-engleskom, nalik na dečiji govor, uvek „l” umesto „r”, „it is good fol madame, sil. I show evelything to madame”. Nјegov smešak krije priču koja je, nažalost, uobičajena za Bangkok – grad tolikih izneverenih snova i anđela, najčešće onih palih. Amat je došao u Bangkok iz Isana, sa severoistoka, odakle dolazi većina tuk-tuk vozača, taksista, slugu, kelnera i prostitutki. To je najsiromašniji kraj prema granici sa Laosom. On deli tuk-tuk sa svojim bratom, koji vozi noću, ali tuk-tuk pripada nekom trećem. Nјihovu stariju sestru je jedna mamasan, vlasnica javne kuće, pre pet godina na prevaru dovela u Bangkok, obećavši joj posao služavke u nekoj bogatoj kući. Umesto toga, odvela ju je, kao i mnoge druge, u jeftin bordel na Pečaburi roudu. „Kod nas u Isanu te godine bila je strašna suša”, priča Amat. „Nismo imali nijednu žetvu pirinča”. Mamasan je, kako on priča, pozajmila roditelјima oko 200.000 bahti (8.000 dolara) na deset godina, da se ishrane. Sestra je preko jednog rođaka u Bangkoku uspela, posle više od dve godine, da pobegne i vrati se u Isan. Ali, tek tu počinje pravi ciklus ropstva koji je toliko tipičan za ovo još uvek duboko feudalno društvo. „Prostitucija je ovde samo jedan od vidova ropstva”, uči me Piter, američki ex-pat, u dobrovolјnom izgnanstvu od svoje bankarske prošlosti u San Francisku. Pošto sestra nije uspela da isplati dug svojim „radom” u Bangkoku, mamasan se vratila po pare koje oni, naravno, nisu imali. Da bi rešio problem, starešina sela je predložio da oba brata voze njegov tuk-tuk u Bangkoku, sve dok ne isplate dug. Sada su dužni dvostruko – i vlasnici javne kuće i vlasniku tuk-tuka. Izlaz iz tog đavolskog kruga se ne vidi. Ipak, Amat se smeši. „We, Thai, we have cool healt”, kaže Amat, „you, falang, no have cool healt, no jai yen. Jai Yen”, hladno srce, mir i hladnokrvnost, koja „faranzima”, uvek spremnim na uzbuđenja i svađu, nedostaje, najveća je vrlina po tajlandsko-budističkom osećanju sveta. Nije ni čudo što je Bangkok dom blaženog ležećeg Bude, božanstva koje je toliko mrtvo hladno da može da drema. „Falang nosi svoje brige kao pas buve”, kaže mi sa smeškom Amat dok skrećemo iz Sukumvita u moj senovit Soi, jednu od mnogobrojnih uličica koje vode od glavnih arterija u rezidencijalne četvrti. Taj tajlandski osmeh, paradoksalan kao i sve ovde, lјubazan i prezriv istovremeno!
TRGOVINA MESOM
Priča slična Amatovoj ponavlјa se u Bangkoku u raznim vidovima. Ozloglašen po nemogućem saobraćaju, zagađenosti i falš-satovima, najpoznatiji je, ipak, po svojoj velikoj industriji seksa. Većina bledolikih, večno oznojenih turista, počne i završi svoje upoznavanje grada na ozloglašenom Patpongu, koji se sastoji iz dve uske ulice, gde se sredinom protežu tezge sa falš-roleksima, falš krokodilskim novčanicima, falš tajlandskom svilom. Po strani, u barovima – akrobatske seksualne perverzije svih vrsta. Coca-Cola Pussy, Banana Pussy, Lesbian and Gay Show, poturaju oznojeni podvodači parčiće pohabanih kartona sa nevešto ispisanim listama, često i gotovo dečje, naivnim crtežima atrakcija, koji u slici i reči predstavlјaju repertoar obližnjih barova. Kroz poluotvorena vrata vide se polunage devojke kako igraju na visokim barskim stolovima. Ovde niko nema imena. Sve je masovna trgovina, bez erotike, bez tajni ili pretenzija. Igračice su samo broj koji nose na kupaćem kostimu. Mušterije su za njih samo zajapureni, oznojeni, bezlični „faranzi”. Glavni šou se uvek odvija u drugoj sali iza zatvorenih vrata, gde piće košta kao ovdašnja mesečna plata. Ali, sâm seks je jeftin. Kao i falš-roba. Život je još jeftiniji. Blizu Patponoga izbledela reklama za Yugoslav Airlines koji odavno ne leti. Jedan privid i paradoks više.
Pored Patponga postoje i bezbrojni saloni za masažu, coctail lounges i privatni klubovi više klase. Ispred ulaza u ova „svetilišta” seksa, koja često liče na moderne crkve ili disko-klubove, sede barske dame na visokim stolicama, pod jarkim neonskim reklamama. Uglavnom sirotinja sa severa i iz Isana, sada u tesnim minićima i visokim potpeticama koje žulјe stopala, navikla na slobodu suve zemlјe i prašine. U zabitijim, mračnijim soima, sokacima, nalaze se jeftini bordeli za domaće potrebe u kojima se prostitutke, često devojčice, bangkočki pali anđeli od 13 do 14 godina, uplašene, šćućurene na goloj klupi u podrumu, biraju kroz staklo – samo upreš prstom.
Na severu, tridesetak kilometara od Čijang-Maija i danas postoji pijaca robova. O tome sam prvo slušala šapatom ispričane priče po Bangkoku. Kasnije sam se svojim očima uverila u to da se deca prodaju kao marva. Robovi seksa. U Bang Pang Luang provinciji na severu Tajlanda komercijalni seks je prihvaćen način života. Počinju sa dvanaest godina, i majke i kćeri. Prodaja jedne kćeri donosi pare za desetak godina ishrane. Drugih izvora prihoda nema.
Svuda po gradu su i brojne oaze za tranvestite i homoseksualce, kabarei i androgene, i Cowboy Alleys – barovi i bordeli stvoreni svojevremeno za RR – „rekreaciju i relaksaciju” američkih vojnika umornih od Vijetnama. Preostali iz tog davnog vremena, sada ih kontroliše bangkočka i nemačka mafija, i opslužuju uglavnom evropsku klijentelu. Bangkočke novine posvetile su mnogo prostora hvatanju dva člana japanske mafije, jakuza, koji su se bavili prodajom Tajlađanki u Japanu. Prema statistici Tajlandske ambasade u Tokiju, prošle godine je bilo 48 slučajeva smrti od ruku jakaza. Nedavne vesti o dve Tajlanđanke koje su ubile svoju singapursku mamasan u oblasti Čiba, u Japanu, samo podvlači problem eksploatacije tajlandskih žena. Mamasan ih je držala pod stalnom prismotrom TV kamere da ne bi pobegle, a često i bez hrane, da se, tobože, ne bi ugojile. Ubistvo je bio njihov jedini izlaz i bezglasni krik. Samo u Japanu, za prvi šest meseci ove godine, trideset tajlandskih prostitutki umrlo je tako što su se obesile ili bile ubijene. U Bangkoku se industrijom seksa bavi, po nedavnoj proceni, najmanje oko dve stotine hilјada osoba. Verovatno pak da zbog velikog broja neregistrovanih i maloletnih, ovaj broj dostiže pola miliona, u gradu od šest miliona lјudi. Od toga je preko 70% prostitutki već sada zaraženom sidom. Čak i ako se neke od njih spasu i vrate u svoja sela, obično ponovo završe u bangkočkim bordelima, jer na selu nema posla. Na siromašnijem severu, odakle se vrbuje većina maloletnica, broj obolelih od side dostiže, po poslednjim izveštajima, do 90%. Većina, do 95%, tajlandskih muškaraca, pre nego što napuni 21 godinu, spava bar jednom sa prostitutkom. I punih šest meseci pošto je nova vlada Čuan Likpaija objavila rat protiv dečje prostitucije, kako piše Bangkok post od aprila 1993, nije bilo nikakvog progresa u suzbijanju ove nezakonite trgovine. Jedan od razloga je opšta korupcija. Po Bangkoku kruži priča da je jedan od vlasnika glavnih bordela sâm šef policije. Marta 1993. premijer Čuan je zajedno sa Džimi Karterom i Dezmobndom Tutuom potpisao deklaraciju protiv ekploatacije dece. Mnoge azijske novine su tada, povodom godišnjice prve međunarodne konferencije o dečjoj prostituciji održane u Bankoku, donele oglase preko cele strane pozivajući na borbu protiv ovog zločina. Svake godine se oko milion dece, uglavnom iz ovog dela sveta, prodaje za seks. Deca često nemaju više od pet-šest godina. Uprkos tome, moji pokušaji da u toku 1993. godine preko raznih humanitarnih organizacija dođem do pouzdanijih podataka pokazali su se neuspešni ne zašto što nisu (meni) dostupni, već zato što ih nema. U junu 1994. godine, broj prostitutki samo u Tajlandu procenjen je od nedržavnih agencija na dva miliona, a od toga je osamsto hilјada dece. Podatke je premijer kritikovao kao „preterivanje”. Preterivanje ili ne, cifre su stravične. Evidentno je da su mnoga tajlandska deca navedena na prostituciju u zemlјi i u inostranstvu, dok se devojčice (a i dečaci) iz Laosa, Burme, Indonezije, pa i Kine, prodaju u Tajlnadu. Pojavio se i novi fenomen, „mobilnih bordela”, koji je postao popularan u mnogi provincijama. Predviđa se da će ovde do kraja decenije preko četiri miliona lјudi biti zaraženo sidom. Svaki dan, jedan od tri smrtna slučaja posledica je side. Po najnovijem izveštaju UN, smrtnost dece od side u Tajlandu će se do 2010. godine popeti od 33 do 103 na hilјadu dece. U Burmu, kažu, prostitutke zaražene sidom se ubijaju odmah, jer lekova nema. Ukoliko se ovo zlo i bolest ne spreči, predviđa se da će do kraja ovog veka u Tajlandu i celoj Jugoistočnoj Aziji biti uništene čitave generacije. Nestaće mladost Tajlanda, Burme, Indonezije…
KULINARSTVO KAO SANUK, ILI MIRIS DURIJANA
Lutanje gradom sa Amatom prestalo je negde u aprilu, kada su nastupile nepodnošlјive vrućine od četrdesetak stepeni. Došlo je vreme za odlazak van grada. Međutim, Bangkoku kao da paklena vrućina nije dovolјna. On još dodaje svoju. Na ulicama se uvek puši iz bezbroj malih, improvizovanih kuhinja na kolicima, iz restorana sa nekoliko stolova na pločniku, u kojima se kuvaju neka od najukusnijih i najlјućih jela na svetu. Higijena je bez zamerke. Sve se kuva i pere u prečišćenoj vodi iz plastičnih boca, koja hranu čini bezbednom i za strance. Čini se kao da pola Tajlanda stalno kuva za drugu polovinu koja stalno žvaće. Tai nisu žderači već pravi sladokusci. I u najzabitijim, najneuglednijim mestima, hrana je sveža i ukusna. Prosečni Tajlanđanin jede pet do šest manjih obroka dnevno i, začudo, ostaje vitak. Jelo je uvek društveni čin. Pirinač je baza ishrane i klјuč vitkosti. Pirinča ima preko desetak vrsta. Tai ne koriste so kao glavni začin. Ona se često zamenjuje gustinom, slanim riblјim sosovima, kako se kuvanje morske hrane tako i za meso, perad i povrće. Tai veruju u sklad suprotnosti. Tako se slad u vidu gustog slatkog pirinčanog ili kukuruznog sirupa dodaje jelima da bi se ublažila lјutina ili oštrina ukusa, a so se služi uz slatkiše. Svi sastojci kuhinje su potpuno prirodni. Hrana se priprema od najsvežijih proizvoda, puna je mirišlјavih začina i najčešće veoma zalјućena. Tihi ponos Tajlanđana su opake čili-papričice koje se gaje u takvim varijantama lјutine i sa posebnim imenom za svaku vrstu, da ih je skoro nemoguće zapamtiti. Veoma je popularna pak i druga krajnost kulinarskog spektra – razne varijante sušenog voća i iznad svega neizbežne sušene, marinirane ribe i riblјe paštete. Čest prizor svuda po Jugoistočnoj Aziji su kolica na kojima su obešeni pravilni nizovi providnih, sušenih riba, najčešće orada. Kroz sve pijace ovog dela sveta provejava miris fermentacije pašteta od škampa ili riba koje su osnovni dodatak mnogih jela. Taj miris se proteže kao duga iznad svih pijaca koje sam obišla, od Singapura preko Malezije do Burme, i tragom stare Indokine, do Sajgona. On se preliva i menja kao boje duge, kao i nijanse geografije i kulture. Od ubitačno intenzivnog ali jednoslojnog ukusa malezijsko-singapurskog belakana, napravlјenog od crnih očiju škampa, za koje prvo pomisliš da su zrnca bibera, preko mnogo suptilnijeg, aromatičnijeg ukusa tajlandskih sosova od riba – slanog nam pla i lјutog nam prika, do potpuno blage i delikatne kuhinje Vijetnama, obiđe se ceo kulinarski krug. U velikom luku duge mirisa i ukusa iznad pijaca Jugoistočne Azije, kuhinja Tajlanda u samom je centru u vrhu lûka. Ona je oličenje tajlandskog paradoksa: žestoka i raskošna do usijanja, do eksplozije, kao tropsko sunce, i istovremeno laka, suptilna i višeslojna kao tajlandski osmeh. Kulinarstvo je izraz verovanja u sanuk, u čulno uživanje. Brojne pijace pune su toliko raznovrsnog voća da čovek može svakog dana da proba po jednu potpuno novu vrstu i da ne iscrpi mogućnosti iznenađenja ni posle tri meseca. O začinima i sosovima i da ne govorimo. Egzotičnost oblika raznih rambutana, džek-fruta, ili mangostina, letećih riba, jegulјa, odranih zmija i ježeva izloženih na tezgama, dostiže dimenzije svemirskih fantazija. Uz svako jelo služi se obavezno riblјa čorba – tom jam – koja se začini oštrom limunastom travkom (lemon grass) i lajmom. „Lemon grass” je, pored čilija i riblјih sosova, treći karakterističan začin tajlandske kuhinje koji joj daje specifičnu osvežavajuću reskost. Najčuvenija verzija ove čorbe je sa škampima – tom jam gung. Najlјuće od najlјućih jela je salata od specijalno začinjenog ploda zelene papaje. S druge strane spektra, popularno nacionalno jelo – pat tai – omlet sa rezancima, škampima i raznim travama, sasvim je blagog ukusa. Dok je za lјude iz zapadne hemisfere leto vreme kada se odbacuje teška odeća, ovde je zvanično leto, koje traje od marta do maja, tek nešto paklenije doba godine, pa se sezona određuje pretežno po vrstama lokalnog voća. Ono se često rezbari u razne suptilne ukrasne oblike. U svakom bolјem restoranu može se videti po nekoliko svečano obučenih majstora rezbara, koji sede na asurama i prave mini-skulpture od sezonskog voća, pre nego što ga posluže gostima. April je sezona mangoa, kojih ima više vrta, i početak sezone durijana. Tada je najpopularnija poslastica posebno aromatičan mango, koji Tai odbijaju da izvoze, sa takozvanim leplјivim „jasmin”-pirinčem, prelivan zaslađenim mlekom od kokosa. Naravno, mango se može naći i u drugo vreme, ali ne ovako rajski sladak. Svi se ugoje po nekoliko kilograma za samo mesec dana sezone kao neo mamuanga. Ni mene to nije obišlo. Negde sredinom maja odjednom su prestali da služe mango. Došao je mesec pomela, voća koje se najbolјe može opisati kao nešto između grejpfruta i pomorandže i, naravno, vreme durijana, koji se ovde smatra kralјem svog voća. On je veliki zeleni plod toliko neprijatnog mirisa, da ga je zabranjeno unositi u bolјe hotele. Postoji znak: durijan, a preko njega oznaka za zabranjeno parkiranje. Ali, ako hoćeš da shvatiš „tajnu Orijenta”, moraš da probaš durijan. „Što ga više jedeš sve manje bi da prestaneš”, zapisao je Alfred Rasel Volas, nakon što je pojeo svoj prvi durijan na Borneu u XIX veku. Nјegov prebogat, zasitan ukus i težak miris, nalik na raspadanje, sadrže u sebi svu gustinu i raskoš tropskog leta. U skoro svakom drugom voću u tom delu sveta, čak i u sićušnom, preslatkim bananama, oseća se trag „durijanstva”, kao neki primarni eho isparenja i sočnosti džungle, izobilјa tropske prašume, koje je toliko intenzivno da je uvek na granici prezrelosti i trulјenja.
…
PRIČE S JUŽNIH MORA
Priča o durijanu podseća me na Jug, na južna mora, na tropska i koralna ostrva. Na moj prvi put na Jug Tajlanda, koji se bitno razlikuje od severa, a ostrva se razlikuju od svega drugog. Za vreme mog dugog boravka u Tajlandu, koji se sa prekidima produžio na preko godinu dana, posetila sam mnoga ostrva. Prvo sam išla sa grupom mladih tajlandskih arhitekata i dizajnera koji rade na projektu za Miloša. Nјih dvadesetak su iznajmili autobus i pozvali nas da pođemo sa njima. Među njima su naši tajski prijatelјi, Krit, Čai, njegova devojka Mimi i Kun Čak, dizajner koji je dugo živeo u Engleskoj. Dakle, jedini smo „faranzi” u autobusu. Krećemo kasno uveče, i celu noć, svaki čas, pet-šest puta za šest sati, stajemo da nešto pojedemo. Nikada nisam doživela takvo uživanje u jelu. Uverila sam se da Tai i noću i rano ujutro jedu opako začinjenu hranu. Stižemo u zoru u Trat, u toplom Tajlandskom zalivu. Ovde živi Pol Pot, dobro zaštićen od tajlandske vojske. Čarobna pijaca sa, čak i za Tajland, neviđenim voćem. Ovo je bogata provincija Čatanburi, nekada deo francuske Indokine, prema granici sa Kambodžom. Ovde su rudnici dragog kamenja, rubina i plavih safira. Usput se vide polјa bibera i drugih začina, zbog kojih su evropski moreplovci plovili preko pola sveta. Plantaže durijana. Tu sam ga prvi put okusila. Na doku u Tratu, blistavoplavo nebo i more. Ribari stižu sa mrežama. Stotine svežih kokosovih oraha – još uvek čupavih – leži naslagano u piramidu na doku. Krećemo velikim, starim ribarskim brodom za Ko Čang. Ko znači ostrvo, Čang je slon. Slonovsko ostrvo je dostojno svog imena. Drugo je po veličini u Tajlandu, posle Puketa. Stižemo do ostrva u zaliv koji liči na retuširanu razglednicu tropskog raja ili na Robinsonovo ostrvo u slikovnici. Smeštamo se u bungalove. Ovo je pravi robinsonski doživlјaj. Jedini smo „faranzi” na celom ostrvu. Izgleda i prvi u ovom zalivu. Voda je plitka ujutru, tešim se. Naši tajlandski prijatelјi nisu zainteresovani za kupanje. Piju viski sa vodom i igraju karte. Po podne opet pokušavamo da se kupamo, ali je voda još niža, toliko niska da je moguće hodati dnom mora do druge strane zaliva. Ribari predveče rukama hvataju ribe i rakove kojih ima na pretek. Svuda po dnu se vide male rupe u pesku, nalik na mini vulkanske kratere, iz kojih rakovi izbacuju izmet. Posmatram kako ih krabe grde nožicama. Neki od tih kula–kratera su prilično visoki i vrlo pravilnog oblika. Šetajući po dnu mora dolazim do druge obale, do sela. Voda se povukla do drugog reda sojenica, ostavlјajući seoski trg sa česmom u blatu. Oko česme se igraju tipični tajlandski džukci, najbedniji od svih pasa koje znam, mršavi, olinjali, izgladneli, ali dobroćudni. U tropskom predvečerju čuje se zapevanje budističkih kaluđera koji u seoskom hramu nekoga kremiraju. Nјihovo zapevanje se čuje preko celog zaliva. To i cvrkut poneke egzotične ptice su jedini zvuci koji se čuju. Naši saputnici odlučuju da sutra krenemo dalјe, pošto ovde nema tekuće vode. Uveče sedimo na pesku, kraj vatre, i uz gitaru pevamo monotone šlagere do jutra. Sutra nastavlјamo put brodom za drugo ostrvo – Ko Vai. To je manje ostrvo južno od Ko Čanga. Videvši ga shvatam da je ono još bliže ideji o savršenom tropskom raju. Ovde je voda dublјa i plavlјa, kristalno čista, puna koralnih sprudova, morskih ježeva sa bodlјama, dugačkim od 30 do 40 santimetara, i egzotičnih riba. Naši bungalovi su na samoj obali, ispod visokih kokosa, a kupatilo je otvoreno prema nebu i palmama. Vidim prvog belca otkako smo krenuli na put, kako sedi u malom restoranu, i čudim se da nas ne pozdravlјa kao dr Livingston u Africi. Uveče shvatam da tu ima još mnogo belaca, Holanđana. Jedan od naših Tajlanđana, Boj, hvata ribu zvanu Pak Pao, koja se, kad je napadnu ili kad hoće da uplaši neprijatelјa, naduje do veličine fudbalske lopte, sa bodlјama, i liči na durijan. Ovako naduvena ima smešno lice sa punačkim, ispupčenim usnama, i peraja joj tada izgledaju kao pokretne uši. Do sada sam ovu ribu videla samo u časopisu Nešnel džiografik, a evo sada je tu u kofi, uhvaćena u plićaku gde se kupam. Kada ju je Boj ponovo spustio u vodu, naglo se izduvala do veličine normalne osrednje ribe i otplivala. Ova riba je veoma cenjena suši-riba na trpezama u Japanu. U šali je zovu „japanski rulet”, pošto joj je krv otrovna, i postoji samo mali broj suši-kuvara koji znaju i imaju licencu da je služe. Neočišćena kako treba može da bude smrtonosni zalogaj. U moru oko ostrva su i divovske, ogromne školјke, veličine omanjeg lavaboa, teške petnaestak kilograma. Jedemo ih za večeru, izvađene tu, na licu mesta. Naši tajlandski prijatelјi se i dalјe ne kupaju, a kada se pokvase potpuno su obučeni; neki nose i jakne za spasavanje, jer ne umeju da plivaju. Morska voda je izuzetno slana, možeš skoro da je sečeš. Pun je mesec. Posle punog meseca voda se, kaže mi lokalni kapetan, diže i po dve nedelјe. Kapetan i drugi ostrvlјani izgledaju drugačije od Tajlanđana – tamnije, rošave kože, krupniji, šireg nosa, više kao Kmeri ili Malajci, što verovatno i jesu. Trećeg dana plovimo do najlepšeg ostrva, Ko Laoja, i opet shvatam da sam prerano upoređivala prethodna ostrva sa tropskim rajem. Devičanski, beo pesak, prelepi bungalovi, mnogo tropskog cveća. Ovo je tek pravi raj.
Još neke tropske rajeve videla sam i u zelenom Andamanskom moru, blizu Malezije. Ali, mnogi su već bili otkriveni i civilizovani. Puket, najveće ostrvo na Tajlandu, postalo je, pored Balija, popularno odredište za najizbirlјivije svetske putnike. Pre desetak godina ostrvo je bilo divlјe. Sada se tu nalaze najluksuzniji hoteli, kao i na Baliju. Ipak, dovolјno je veliko, otprilike koliko i Singapur, da se na njemu nađe plaža gde je pesak toliko čist da mi bukvalno škripi pod stopalima, škripi kao da na nogama nosim gumene čizme. Takvo isto osećanje imala sam kada sam bosonoga hodala po polјima soli južnog Tajlanda. Ima i usamlјenih plaža gde divovske morske kornjače i dalјe mirno polažu svoja jaja. Nepripitomlјeni su na njemu i takozvani morski cigani, tamnoputi ribari i ronioci bisera, burmanskog ili malajskog porekla, koji su iz voda oko Puketa, gde se nalazi velika farma bisera, izvadili najveći kultivisani biser, monstrum od 30 grama. Morski cigani sebe zovu „novi Tai”. Kažu da je čudna crvena boja kose njihove dece posledica dugog izlaganja preslanoj vodi i suncu. Nјihova deca kao da su rođena u moru. Žive u nekoliko sela na ostrvu. U okolini Puketa nalazi se i zaliv Pangenga, sa svojim nadrealističkim stenama koje izviruju iz mora, poznat širom sveta iz filma Džejmsa Bonda „Čovek sa zlatnim pištolјem”. Ali, put do ostrva Pi-Pi, pedesetak kilometara od Puketa u Andamanskom moru, nadmašuje sve. Iz luke gde su ukotvlјeni bezbrojni ribarski brodovi iz Malezije, Indonezije, Mijanmara, Singapura, koji liče na šareno obojene kuće na dva-tri sprata, plovimo u jutarnju, morsku izmaglicu. Posle duge vožnje po podivlјalom, otvorenom moru odjednom sam na pučini ugledala dve oštre, crne siluete, dva ostrva Pi-Pi i Pi-Pi Don. Ovo drugo, veće ostrvo, sa svojim neopisivim spojem peska nalik na najfiniji puder, sa zalivima okruženim visokim stenama kao kulama od krečnjaka, i providnom vodom punom raznobojnih korala, smatra se jednim od najlepših ostrva na svetu. U jednom njegovom zalivu koje nosi moje ime, Maja, idem da ronim i gledam prirodni tropski podvodni akvarijum pun morskih čuda, viđenih samo u knjigama o tropskoj flori i fauni. Manje ostrvo je toliko tamno da izgleda kao ruševina neke stare tvrđave ili kao mračna strana meseca. Dok prilazimo brodom, otkrivam njegovu svetlu stranu. Sa druge strane nalazi se „Vikinška pećina”, nazvana po tome što su tu, pre tri veka, našla utočište dva kineska i jedan skandinavski brod. Pored velikih stalaktita i stalagmita, tu su i misteriozni crteži starih brodova, urezani uz kameni zid pećine nalik na katedralu. To je bilo sklonište gusara. Pobodeni prema svodu prostrane pećine, nalaze se visoki bambusovi štapovi za skuplјanje leplјivih ptičijih gnezda, od kojih se pravi supa koja se smatra na Dalekom istoku najvećom kulinarskom poslasticom. Jedan od skuplјača gnezda, koji ovde živi, tamnoput, obučen u crveni sarong zavezan oko vitkog struka, bezbrižno drema u uglu pećine. Setila sam se Sandokana, Ostrva s blagom i drugih piratskih priča iz detinjstva. Ovde pak to nisu priče. Kažu da gusara i danas ima. Najčešće su iz Malezije.
AJUTAJA I SUKOTAI, DVE STARE PRESTONICE
Od Bangkoka put me vodi u staru sijamsku prestonicu Ajutaju. Idem kolima sa tajlandskim prijatelјem, Kritom, arhitektom. Drugi put ću ići tamo brzim brodom, zvanim „Orijentalna kralјica”, koji svaki dan polazi od hotela „Orijental”, rekom Čao Praja, sat i po uzvodno. To je jedno od najprijatnijih jednodnevnih putovanja iz Bangkoka.
Ajutaja je druga sijamska prestonica. Prva je Sukotai. Bangkok je treća. Iznenadio me je jedan latinični natpis iz prošlog veka u lokalnom muzeju, u kome je ona nazvana „Judeja” (luddea). Danas se obično piše Ayuthaya. Osnovao ju je 1378. godine princ koji je hteo da pobegne iz svog rodnog grada zbog kuge koja je tada harala zemlјom. Ruševine kolosalnih kamenih statua, oronulih pagoda i polusrušenih tornjeva, takozvanih stupa i cedija, kao i mnoštvo razorenih zidova hramova, ukazuju na nekadašnji sjaj ovoga grada. Najtužniji prizor su obezglavlјene skulpture Budâ, koje leže razbacane između stubova zaraslih u korov, sa vrhovima u obliku lotosovog cveta. U kamenu isklesana tela prekrivena draperijama, bliska su eleganciji proporcija klasične grčke skulpture. Ajutaja je nekada bila okružena zidom drugih dvanaest kilometara, koji je štitio oko četiri stotine hramova. Tokom svoje četvorovekovne istorije, bila je centar moći 33 kralјa, koji nisu bili blagorodni vladaoci kao kralјevi Sukotaija, prve sijamske prestonice. Monarsi Ajutaje bili su ratnici-kralјevi, po ugledu na kmerske vladare iz vremena veličanstvenog Ankora, zainteresovani za tabue i crnu magiju. Ukoliko je Sukotai bio kralјevstvo lјubavi, Ajutaja je bila kralјevstvo rata. Do kraja četrnaestog veka ovo kralјevstvo je vladalo skoro celim područjem Jugoistočne Azije, od Singapura do Angkora. U šesnaestom veku palo je u ruke Burmanaca, ali ga je ubrzo oslobodio i obnovio Naresun Veliki, jedan od velikih sijamskih vojskovođa. Francuski poslanici koji su 1685. godine poslati ovde od Luja XIV, zapisali su da je bilo veće i grandioznije od Pariza tog vremena. U to vreme je kralј Narai na svome dvoru gostio živopisnog grčkog avanturistu Konstantina Folkona, koji je budističkom kralјu propovedao pravoslavnu veru. Kada se proširila vest da je umirući kralј spreman da prihvati pravoslavlјe kao novu veru, njegovi velikaši su preoteli presto i ubili Grka. Odmah posle toga izbacili su i sve druge poslanike sa Zapada i Ajutaja je započela svoje zlatno doba. Međutim, 1763. godine Burmanci su se vratili sa ogromnom vojskom, pregazili Čijang-Maji i spalili Ajutaju do temelјa. Ono što su nekoliko vekova pre toga vladari Ajutaje uredili u Angkoru, i ono što je ranije Kublaj Kan uradio u burmanskoj prestonici Pagan, sada su uradili Burmanci u sijamskoj Ajutaji – uništili su je. Ovaj čin i danas potresa Tajlanđane. Ajutaja je tako, zahvalјujući našem prijatelјu Kritu i njegovom objašnjenju orijentalnih stilova ruševina, moj prvi prozor u složenu i krvavu istoriju Jugoistočne Azije. Moj drugi prozor jeste Sukotai, izvorna prestonica sijamskog kralјevstva. Sukotai je za Tajland ono što je Angkor za Kambodžu i Pagan za Burmu. Osnovan je 1238. godine kao prva sijamska kralјevina, nezavisna od moćnih Kmera. Naziv Sukotai znači „zora sreće” i označava najsjajnije razdoblјe u tajlandskoj istoriji. Osnivač kralјevina, kralј Ramkamenog, stvorio je moderni tajlandski alfabet kombinujući monske i indijske znakove, i kao veru uveo teravada-budizam kakav su tada propovedali kaluđeri iz Šri Lanke. Za razliku od Ajutaje, koja je bila razrušena, većina spomenika Sukotaija dobro je očuvana. Istorijski park Sukotaija pokriva površinu od sedamdeset kilometara, okruženu jezerima i šumovitim planinama. U okviru stare gradske tvrđave i šanca nalazi se preko dvadeset značajnih hramova, podignutih pod uticajem kmerskog i šrilankskog stila. Najveličanstveniji je Vat Mahatat, koji ima visoku kupolu u obliku pupolјka lotosa, stil koji obeležava čitavu epohu. Međutim, arhitektura, koliko god upečatlјiva, ipak je električka u odnosu na susednu, kmersku, i skulptura je ta koja ostaje u sećanju kao neprevaziđena umetnost Sukotaija. Naročito oni senzualni, vanzemalјski prikazi Bude, izliveni u bronzi To su najtananiji i najprefinjeniji likovi Bude koje sam igde videla. I oni su jedinstveno tajlandski. Najizazovnija odlika ovih plemenitih skulptura delikatnih tela sa vitkim nogama, uskih stopala i finim rukama dugih prstiju ovih božanstva sa androginim torzom širokih ramena i uskog vrata, jeste otmena glava u obliku lotosovog pupolјka, sa kosom stilizovanom u obliku sedmokrakog plamena prosvećenosti i sa licem obasjanim zagonetnim osmehom. Tajlandskim osmehom. Videvši originalne skulpture, ostala sam zauvek očarana njihovim osmehom koji spada u moje najomilјenije slike iz Jugoistočne Azije. I ja, koja ne skuplјam ništa osim slika sećanja, počela sam da skuplјam njihove otiske u bronzi.
U RUŽI SEVERA
Kada je kod nas proleće, ovde je vrhunac leta. Za mene je ovo godina najdužeg leta. Kada se vratim u zapadnu hemisferu, leto će tek počinjati. Iza i ispred mene je zagonetka Jugoistočne Azije. Počeću da je rešavam iz sredine. Došli smo na Sever, na tromeđu Burme, Tajlanda i Laosa, do poslednjih obronaka Himalaja, u centar Jugoistočne Azije. Sredinom aprila obavlјa se poslednje čišćenje Budinih statua mirišlјavom vodom, punom latica orhideja i jasmina. To je vreme budističke Nove godine. Najvažnija tradicionalna proslava Nove godine ili Songrana, kako je nazivaju u Tajlandu, odigrava se u severnoj prestonici Čijang-Maji, ili „ruži Severa”, kako je najavlјuju turističke brošure, ali i svi tajlandski prijatelјi koji o njoj govore sa posebnom lјubavlјu. Od XIII do XVI veka to je bila prestonica nezavisnog kralјevstva Lana. Od starog grada ostali su bedemi i preko 300 hramova, uglavnom podignutih u doba Lana u trinaestom veku. Arhitektura hramova bogata je mešavina burmanskog, monskog i lanskog stila. Lana znači „kralјevstvo milion pirinčanih polјa”. Do kraja dvadesetih godina ovog veka grad je bio izolovan od Bangkoka i dostupan samo rečnim putem ili slonovskim stazama kroz džunglu. Putovanje je u oba slučaja trajalo nedelјama. Danas se do njega stiže za nekoliko sati, vozom ili avionom. Tu, u „ruži Severa”, našla sam se upravo u vreme Songrana, i bila nekoliko puta blagosilјana, to jest, mokra od glave do pete, kao i svi drugi. „Ruža” nas je prvo veče dočekala pomalo provincijski, prašnjava i slabo osvetlјena, sa trikšama (rikše sa triciklom) i nekoliko novih luksuznih hotela. I ona je žrtva ubrzane urbanizacije, toliko prisutne u Bangkoku. Međutim, živost i šarm Čijang-Maija, postali su uočlјivi na čuvenom Noćnom bazaru, koji se nalazi na Čang Klan Roudu, i koji je najveći u Tajlandu. Tu stranci u znoju lica svoga besomučno kupuju predivne lokalne rukotvorine, po kojima je ovaj kraj nadaleko poznat. Pogađanje oko cene obavezan je ritual, kao i svuda u Aziji. U pogađanju uživaju i kupac i prodavac. Tu sam prvi put srela predstavnike planinskih plemena u živopisnim nošnjama. Nagli ekonomski rast grada privlači kao magnet migrante sa svih strana. Sprijatelјila sam se bez mnogo reči sa ženom iz plemena Aka, koja je prodavala divne stare torbice od grubog tamnog platna, ukrašene nekim zrncima i školјkama. Kupila sam ih pet, pomislivši kako će privlačno izgledati na nekim mojim blaziranim njujorškim prijatelјicama.
Žena je izgledala kao veliko dete u svojoj kratkoj suknji, nalik na one sa ostrva Suska. Lice joj se sijalo; kosa joj je bila duga i svilenkasta. Ako plemenske žene liče na odraslu decu, njihova deca liče na najslađe lutke. Pokazala sam na njenu kosu sa divlјenjem i ona je, smešeći se, dotakla moju dugu kosu. Tako smo nastavile da neko vreme komuniciramo univerzalnim jezikom gestova i osmeha.
Obučena u jarke boje plemenskog kostima, Arvu je prešla ulicu punu vozila i ušla u luksuzni hotel. Devojka iz planinskog plemena Ako, Arvu, svako veče zabavlјa turiste koji dolaze na tradicionalnu kan tok večeru. Dok smo jeli severnjačke specijalitete, Arvu je, sa mladićem iz svog plemena, igrom dočaravala epsku priču poznatu kao Larn Sao Kad, o čarobnom mestu gde se sve Ake zalјublјuju. U poslednjoj sceni oni se venčaju i žive, kao u svim bajkama, srećno – zauvek. Kasnije, te večeri, Arvu je prešla istu ulicu i vratila se u udžericu iza smrdlјive klanice, nedaleko od hotela. U stvarnosti, obučena u izbledelu halјinu, u nepodnošlјivo vrućoj kolibi-konzervi od lima, hranila je svoju šestomesečnu bebu. Majka joj čuva bebe dok ona i muž rade. Za svoju igru zarađuje oko 800 bahta (32 $) mesečno. „Bolјe to nego da prosi na ulici ili sedi bez posla na planini”, objašnjava Vat koji je poznaje.
SONGRAN
Proslava tradicionalne tajlandske Nove godine – Songrana – ovoga puta 2535. godine, po Budi, pada tačno 13. aprila. U životu Tajlanđana to je najznačajniji događaj u godini. On označava promenu položaja sunca iz Ovna u Bika, u petom mesecu tradicionalne lunarne godine. To je i vreme Sunčevog ekvinocijuma koje se blisko poklapa sa hrišćanskim Uskrsom. Računanje lunarne godine potiče iz južne Kine, odakle su Tai potekli, i iz budističke hindu-filozofije koju oni slede. Pre stvaranja prve kralјevine Tai u centralnom Tajlandu, bogata oblast na severu oko Čijang-Maija, bila je od petog do devetog veka pod vlašću moćnih Mona, a od desetog do trinaestog veka pod dominacijom kmersko-angkorskog kralјevstva. Kada su se Tai spustili na jug, iz Kine, preuzeli su monsko-kmerski sistem irigacije i polјoprivrede, a iz Indije i Šri Lanke – teravada-budizam. Oba sistema prate lunarne cikluse. Jedinstvena odlika starog sijamskog kalendara je da se reč kum – „noć” upotrebljavala za računanje „dana”, zbog važnosti meseca.
Teravada je, najkraće rečeno, drevna južnjačka varijanta budizma, koji je potpuno nestao u Indiji posle prihvatanja severnjačkog učenja mahajana. Tajlandska religija je tolerantna i sadrži mnogo elemenata animizma i bramanizma. Skoro svaki Tajlanđanin, uklјučujući i izvestan broj žena, posveti neko vreme kontemplaciji u hramu. Songran se obično slavi četiri dana, koja imaju dvostruko značenje: prva dva su kraj starog ciklusa, druga dva početak novoga. Sâm Songran je dan očišćenja. Voda je simbol izobilјa. I molba za kišu.
Prvog dana Songrana krenuli smo, sa našim vodičem Vatom (Hramom, na tajlandskom), van grada, u nadaleko čuveni Vat Pra, koji se nalazi na planini Doji Sutep i do koga vodi još čuveniji naga – uspon od 365 stepenica obgrlјen balustradom u obliku zmije. Naga nije samo mitski kralј zmijâ već i simbol vode. Glave dve aždaje štite ulaz u hram. Ovaj naga proteže se celom dužinom do vrha planine. Vat mi kaže da je zmija i simbol duge. Priča mi dalјe da je položaj hrama izabrao beli slon koji je pušten da luta po planini. Kada je stigao do vrha zatrubio je, obišao tri kruga i klekao. To je bio dovolјan znak da je našao sveto mesto. Penjemo se sa stotinama domorodaca okićenih cvećem i vencima jasmina. Sa vrha pruža se pogled na planine oko Čijang-Maija i dalјe na sever prema Burmi i tajanstvenoj državi Šanâ. Sve je u jutarnjoj plavičasto-beloj izmaglici, tipičnoj za severni pejzaž tamnozelenih planina koje se protežu do Himalaja. Pridružujemo se ritualu zvonjenja zvona. U koloni hodočasnika udaramo o velika i mala zvona koja okružuju sve zgrade hrama. Svako zvono za po jednu proteklu godinu života. Za prošlost. I još jedno, za budućnost. Dolina odjekuje zvukom stotinâ zvona. Raskošni duborezi, pozlaćeni filigrani, bleštavi zidovi od raznobojnih mozaikâ i parčića ogledalâ, šareni suncobrani i visoke stupe ili čedi, tipične tajlandske kupole i tornjevi koji se dramatično dižu ka nebu, sve to blešti na čistom jutarnjem vazduhu i suncu u hilјadu boja. Budistički kaluđeri obrijanih glava u odorama boje šafrana blagosilјaju vernike mirišlјavom vodom iz srebrnih pehara. Obilazim tri puta oko zlatne kupole ili čedija i sipam kroz jedan otvor vodu koja teče u unutrašnjost zdanja, gde su pokopane Budine relikvije. Početak proslave Songrana liči na opšti blagoslov ili masovno krštenje. To je praznik praznika, mada mi se u Tajlandu često čini kao da je večni praznik. Tome osećanju svakako doprinose sveprisutne „kuće duhova”, Pra Pi, u obliku minijaturnog hrama postavlјenog na kratkom stubu ispred svake kuće, koje se uvek kite svežim cvećem, ukrašavaju drvenim slonovima, mirišlјavim štapićima, svećama, ponudama sveže hrane i pića za domaće duhove-zaštitnike, svakog jutra, svakog dana, svuda. Na samu Novu godinu, 13. aprila, to osećanje se samo pojačava. Sedim u debeloj senci, zaklonjena, samo za trenutak spasena od tuširanja, na terasi iznad glavne ulice Čijang-Maija, i posmatram kako se žustro polivaju vodom i domoroci i stranci. To je i Milošev rođendan. I jednog mog prijatelјa, pesnika. I rođendan Tomasa Džefersona. I rođendan Samjuela Beketa. Mislim da bi i on našao ugao uživanja u paradoksu prosipanja vode usred najžešće suše. Ovo je epicentar festivala vode. Pored podnošlјivog škroplјenja, postoji i agresivno polivanje. Najopasnije su grupe seoskih mladića i devojaka, pijanih od jeftinog „mekong” viskija, koje stižu u grad na nepokrivenim kamionetima naoružani buradima vode. Najveće „žrtve” su motociklisti koje polivači nemilice tuširaju. Motocikli su veoma popularni. Na malim mopedima, koji žure kroz gradsku gužvu, vozi se nekad i po troje. U opštoj euforiji niko ne vodi računa o tome koliko je opasno za saobraćaj kada se vozač zaslepi vodom. Neki lјudi nose podvodne maske na licu i plastične kape za tuširanje. Drugi su se potpuno predali ludiju i zagazili do struka u prlјavu gradsku reku. Ispred kuća i bašta stoje domaćice sa crevom za polivanje. Za koji čas proći će glavnom ulicom i velika povorka sa lepoticom Songrana, na kolima, okićena cvećem. Već sam opijena od mirisa venaca jasmina na vratu svakog kelnera i prolaznika. Muškarci su najčešće obučeni u jednostavne tamnoplave komplete, nalik na kinesku radnu odeću, od grubog lanenog platna sa širokim čakširama do kolena i košulјama bez kragne. Žene, čak i devojčice, obučene su svečano, u veoma elegantne nošnje od raskošne tajlandske svile izvezene zlatom i jarkim bojama, sa kratkom jaknom i dugom suknjom, koketno prorezanom sa strane do visine butina. Kosa im je ukrašena orhidejama. Graciozni Tajlanđani izgledaju još lјupkije u tradicionalnoj nošnji koja ističe njihovu delikatnu građu. „Francuzi”, onako krupni, teški, oznojeni, bradati i porumeneli, izgledaju kao beli slonovi među sitnim, neoznojenim, vitkim domorocima kože boje zlata. Ovo je tajlandski Rio, tajlandska verzija karnevala. Kao i sve ovde, ima u njemu nešto paradoksalno – mešavina lјupkosti i surovosti.
U SELU SUNCOBRANA I SVILE
Vat, sa kojim putujemo po severu Tajlanda, pre nego što je postao vodič pravio je suncobrane u selu blizu Čijang-Maija. Vodi nas u Bor Sang – „selo suncobrana”. Do njega je San Kampeng – selo svile. Idemo, usput, kod njegovih roditelјa. Nјegova majka, u šarenom sarongu, dočekuje nas sa smeškom na ulazu i nestaje. Vat kaže da ju je stid jer ne govori engleski. Tu priču o stidu pred strancima čula sam i doživela više puta. To je odraz i stida i straha od nepoznatog, način odbrane od svega što je tuđe. Ponos na lokalnu kulturu izrazito je uočlјiv na severu, koji je doskora bio nezavisan, ali i duboko izolovan. Biti pozvan kod nekoga u kuću nije uobičajeno na Tajlandu. Čak i među starim prijatelјima. Ipak, ima nešto u pričama o čuvenom gostoprimstvu severnog regiona. Ili je to možda stoga što smo postali gotovo nerazdvojni tokom naših zajedničkih, ne uvek sasvim bezopasnih putovanja po severu? Sedimo opet na podu oko okruglog stola, kao pre neko veče kada sam bila na tradicionalnoj severnjačkoj kantoke-večeri. Kan znači činija, a toke, okrugli sto, objašnjava Vat i donosi okruglu mesinganu činiju sa postolјem i poklopcem, u kojoj se obično kuva čorba. Sedimo ispod obaveznih portreta kralјa i kralјice iz mlađih dana, jer Buda i kralј su ovde neprikosnoveni, srčemo čorbu sa pirinčem i ribom, koja se tradicionalno služi za doručak. Vat priča kako se sve što vidimo na Noćnom bazaru pravi u obližnjim selima. Posle izvrsne tajlandske kafe koja se, takođe, ovde uzgaja, odlazimo u male fabrike najfinije tajlandske svile. „Tajlandsku je svilu lansirao američki tajni agent i tajlandski dobrotvor, Džim Tompson”, kaže naš Vat.
Priča glasi da je Tompson stigao u Tajland u završnim fazama Drugog svetskog rata da bi špijunirao kretanje japanskih trupa. Vatova je samo jedna od mnogih verzija te priče koja je postala neizbežan deo tajlandskog folklora. „Dok se tako krio, odseo je kod nekih selјaka koji su tkali svilu, baš kao i ovi ovde. Tompson se oduševio. Vratio se u Tajland posle rata da traži posao. Pošto je bio arhitekta, dali su mu da renovira zapušteni hotel „Orijental”, u kome je tada živeo. Upamtio je one tkače svile koje je video pri svojoj prvoj poseti Tajlandu i pitao se da li bi ta seoska rukotvorina bila zanimlјiva za prodaju na Zapadu. Prve primerke svile lično je prodavao na recepciji hotela ‘Orijental’. Obično bi razne komade svile obesio preko ramena i tako se kao živa reklama šetao holom, dok ga neki gost hotela ne bi zaustavio i pitao ga šta to radi. Ostalo je poznato”, zaklјučuje Vat. Sećam se druge priče koju mi je ispričao taksista za vreme beskonačne vožnje kroz Bangkok do aerodroma gde smo uhvatili avion za Čijang-Maji. Rekao je da je lično poznavao Tompsona pre Vijetnamskog rata. Rat je, kaže naš vozač, bio dobar za njega lično. Imao je mnogo posla vozeći američke vojnike po gradskim barovima. „Džin Tompson je bio dobar čovek”, iznenada reče. Dobro ga je poznavao. Viđao ga je skoro svaki dan. Bio je vozač gđe Džej Vilijamson, koja je radila za Tompsona. „Tompson je bio dobar za Tajland”, dodao je značajno naglašavajući svaki slog, „pomogao je da Tajland uđe u UN na strani pobednika i da ne bude osuđen zbog kolaboracije sa Japanom za vreme rata. Imao je tada čin majora u američkoj vojsci”. Prema verziji našeg taksiste, tajlandska vlada mu se odužila tako što mu je dozvolila da u Tajlandu radi što hoće. „Sazidali su mu i divnu kuću od tikovine koja je sada muzej u Bangkoku.” „Znam, videla sam je, tu čarobnu kuću na klongu, koju je Tompson sam podigao”, mislim u sebi, ali ne prekidam njegovu priču. „A on je stvorio tajlandsku industriju svile”, opet poluistina koju prećutkujem, jer ovo je jedna od retkih prilika da čujem nešto od čoveka koji ga je stvarno poznavao. „Tompson je voleo da lovi u planinama”, nastavlјa taksista. Mnogi veruju da ga je pojeo tigar, pre nekih tridesetak godina kada je nestao u džungli bez traga. Ali naš taksista ne veruje u tu priču. „Komunisti su ga zarobili i ubili kao dokazanog antikomunistu. Ili je”, smeška se zagonetno, „on sâm bio komunista i prešao na njihovu stranu.” Prvi put postavlјam pitanje: „A ko su bili komunisti? Crveni kmeri?” „Ne”, kaže vozač odsečno, „to su bili Tajlanđani. Bilo je to pre Crvenih Kmera.” Najfantastičniju priču sam ipak čula od Songsita, Kineza rođenog na severu Tajlanda, u Čijang-Raiju. On tvrdi da je Džim Tompson živ. Da je „nestao” jer mu je bilo dosta svega. Hteo je da se povuče i da radi šta hoće. „On živi kao kralј u Me Sodu, u provinciji Trad”, precizan je Songsit dok mi crta mapu na stolnjaku, „tamo, prema burmanskoj granici. Ako voli dečake, a bio je homoseksualac, tamo može jeftino da ih kupi. Ako voli opijum, tamo je najbolјi. U Bangkoku nije to sve mogao da radi, jer je bio suviše poznat.” Songsit tvrdi kako to, tobože, svi znaju i kako to nije ništa neobično u ovom kraju sveta. Savetuje me, ako odem u Me Sod da povedem razgovor o tome i da ću čuti svašta. Dovolјno je da odem u neku lokalnu radnju i da pokažem kao da sam zainteresovana da kupim nešto, pa da onda usput pitam za Tompsona. Mnogi bogati lјudi to rade – „nestanu” i onda žive kako hoće, „kao kralјevi”, tvrdi Songsit. Možda on nešto i zna jer stalno trguje švercovanom robom na granicama Burme, Laosa, Kambodže, Vijetnama. Miloš ga zove „graničar” i „kineski pirat”. Ipak, zašto bi Tompson odlučio da nestane baš u Maleziji, kada je to jednostavnije u Tajlandu? Songsistove oči su kao i ribe, i zbog opijuma skoro su bez zenica, bez boje. Moraću da proverim ove priče, razmišlјam dok pratim Vata kroz selo svile gde se oživotvorila ideja Džima Tompsona.
Jedna mršava starica čuči napolјu i prede svilu iz malih žućkastih čaura. Tajlandske svilene bube su manje i žućkastije od japanskih. Unutra, zenice se naprežu da upiju svu raskoš boja i preliva svile tkane u dva, tri, četiri prepleta. Tajlandska svila kao da u sebi ima žar koji se preliva od ružičaste do zelenkaste, od tirkizne do lјubičaste. Taj unutrašnji plamen u direktnom poređenju nemaju ni najbolјe kineske i japanske svile.
Tu su i radionice elegantnih predmeta od crnog laka, koji se isto tako proizvode na tradicionalan način i često su ukrašeni tucanom lјuskom od jaja. Tu je i nameštaj od najkvalitetnije tikovine i ružinog drveta sa intarzijama od sedefa, koji se prodaje svuda po svetu. Tu je i izobilјe predmeta od (zabranjene) slonovske i krokodilske kože, kao i od tvrde i sjajne krlјušti velike krilate raže sting ray. Tezge se prelivaju od činija za vodu od najčistijeg srebra (90% čistog) i zlata (čistoće 22–24 karata), do nakita od sijamskih i burmanskih rubina i plavih safira iz obližnjih rudnika. Pred radionicom suncobrana nalazi se neobično visoka kupola od desetinâ raznobojnih suncobrana. Skulptura od svile duginih boja. Suncobrani i lepeze se ovde i dalјe prave starinski, ručno sa strplјenjem, isto kao pre hilјadu godina. Od pirinčane hartije koja se pravi na licu mesta, ili od ručno oslikane svile i platna. Krhki suncobrani i lepeze odolevaju masovnoj proizvodnji. Dve žene kvase hartiju. Starac sedi u lotos-položaju na zemlјi i raspinje hartiju na tanani drveni bambusov okvir suncobrana kineskog stila. Seoski umetnici stojeći oslikavaju ogromne lepeze, do dva metra u rasponu, postavlјene kao leptirova krila na slikarske štafelaje. Vat uzima specijalni nož kojim se obrezuje drška, ali mu ne uspeva da postigne pravilan žleb. Izašao je iz štosa. Smeška se stidlјivo. Svi se smeju i polivaju ga vodom; kolegijalno, prijatelјski. Sve se odmah suši na popodnevnoj žezi. Očigledno je izgubio lakoću dodira i beskonačno strplјenje neophodno za ovaj rad. Vraćamo se, nas troje i šofer, Džon, uvek ćutlјiv, posle lјutog ručka i lјutih komaraca, u Čijang-Maji. Na terasi lokalnog restorana nad rečicom ostavlјamo grupu seoskih muzičara sa licima premazanim posebnim prahom, tanakom, kao ratnom bojom, za zaštitu od sunca i vrućine, obeznanjenu od mekonškog viskija, da drema i na smenu svira monotonu tajlandsku muziku. Usput zatvaramo sve prozore i zaklјučavamo vrata na kolima da se spasemo vodenog krštenja koje preti sa svih strana. Dočekuju nas opet mokre ulice „ruže Severa”, koje blešte kao reke. Kao reke Mekok i Mekong, odakle smo se nedavno vratili obišavši još jedan civililzacijski krug.
…
ŽENE DUGIH VRATOVA
Još dalјe uz granicu, nedaleko od doskora potpuno nepristupačnog Me Hong Songa ili misteriozne „zemlјe tri magije”, u selu Nasoi, dvadesetak tajlandskih vojnika čuva neobične „žene dugih vratova”. Nekada se od Čijang-Maija do Me Hong Songa putovalo ceo dan kroz džunglu, sada se može stići za samo pola sata avionom. Do decembra 1991. godine, kada se vodila odlučna bitka između trgovaca drogom i tajlandske vojske, jedna od mnogih u poznatim opijumskim ratovima, ove žene su uglavnom živele u Burmi. Tajlandska vojska ih je tada premestila na sigurniju teritoriju. Ova nasilna repatrijacija plemena, koja se od 1987. godine odvija u oba pravca, u najmanju ruku je apsurdna, s obzirom na njihovu nomadsku prirodu. Dugovratih žena ima samo još nekoliko hilјada, duž granice Burme i Tajlanda. One pripadaju ogranku velikog plemena Karen, ali ih zovu Padong, i čuvene su po metalnim koturima koje stavlјaju oko zglobova ruku, nogu i naročito vratova koje na taj način izdužuju isto kao i neka afrička plemena. Po legendi, njihovi su preci poreklom od boga Vetra i ženskog zmaja i metalni koturovi, koji su, u stvari, spirala iz jednog komada, simbolično podržavaju izgled zmaja. Druga teorija je da se po broju zlatnih prstenova određivalo bogatstvo žene, ali i njena lepota. Danas, zbog užasne bede koja ih je snašla, ti su prstenovi od mesinga ili bakra. Počinju da ih nose sa pet-šest godina i svakih nekoliko godina ih skidaju, da bi se uglačali i dodali novi. Rekord je 25 prstenova koji mogu da teže i do četiri kilograma. U slučaju prelјube, ogrlice se skidaju. To nije samo najveće poniženje za žene Padonga već i smrtna presuda, jer zbog strašnih deformacija kičme i slablјenja vrata, život bez ogrlica znači smrt.
ZLATNI TROUGAO
Sećam se terase na kojoj sam sedela, iznad plitke reke Ruak u Me-Saiju, u Zlatnom trouglu – pet dečaka su veselo plovili na crnim automobilskim gumama i plastičnim kontejnerima od ulјa, niz vodu, ispod terasa i bašti u kojima se sušio veš. Plovili su sredinom prlјave reke, na „ničijoj zemlјi”. Sa ove strane kralјevina Tajland, s druge nepristupačna Burma, u kojoj je kondom, kažu, skuplјi od seksa. Most vrvi od lokalnih selјaka sa širokim slamnatim šeširima, koji nose svoje proizvode, na tasovima nalik na vagu, obešenim preko ramena, i od trgovaca kontrabandom, žadom, lakom i opijumom iz Burme. Sve vrvi, sve je u pokretu. Krećem se masom, ali me vojnici sa mašinkama zaustavlјanju. Nemam vizu. Mogu je dobiti za tridesetak dolara. Na trgu Burmanci, nešto više tamnoputi nego Tai, bosonogi, obučeni u muške saronge – londži – zavezane oko struka, sa glavama zamotanim u čalme od crveno-belog platna, traže da kupe marlboro sa druge strane, po bolјoj ceni. I onda trče po prašini i neizdrživoj vrućini preko mosta, preko granice u Tačilek, da bi za nekoliko novčića više prodali boks cigareta. Druga se strana, kao u starim mediteranskim ulicama, sa ove terase može skoro rukom da dotakne. Iza druge obale prostire se Union of Myanmar, Savez Mijanmara, zvanično ime nove Burme, kako pište na velikoj plavoj tabli na mostu. Taj savez je sve pre nego to. Jer, tu iza granice prostire se država Šanâ, čiji je simbol beli tigar, mada bi mogao biti i crveni mak. Od svih plemena u severoistočnoj Burmi, Šani su najnezavisniji i od 1958. godine bore se za otceplјenje. U državi Kačinâ, drugog brđanskog plemena različitog jezika i hrišćanske vere, koja leži severnije prema Kini, građanski rat traje od 1962. godine i upravo je ovih dana (u proleće 1994) zavladalo primirje; prvi mir posle 32 godine! Jednostavno su i burmanska vojska i oni došli do zaklјučka da nijedna strana nema šansu da pobedi. Da li će se i naši dinarski brđani boriti sve dok ne dođu do istog zaklјučka, da u građanskom ratu nema i ne može biti pravih pobednika? Šanama borba još traje. Za njih se kaže da su „prijatelјi mnogima, sluge nikome”. Državom Šanâ vladaju feudalni gospodari – sabva – od kojih je glavni tajanstveni Kun Sa, alias Čang Si-Fu, borac za slobodu, za svoje sledbenike, car opijuma za ostali svet. Nekoliko meseci kasnije, u avgustu 1993, dok sređujem zapise iz tog kraja, ovaj polukinez, polušan, čija Maung-Tai armija kontroliše najveću oblast za proizvodnju opijuma na svetu, Zlatni trougao, u jednom od retkih intervjua, za Bangkok post, kaže govoreći o sebi u trećem licu: „Proizvodnja opijuma u Zlatnom trouglu pet stotina godina je starija od Kun Sa. Kun Sa ne zna ko su trgovci opijumom”. Tajlandski i američki autoriteti ne misle tako. Ovo je njegova izjava povodom nedavne zaplene heroina u vrednosti od 33 miliona dolara. Na njega je, do sada, izvršeno četrdeset neuspelih atentata, ali na fotografiji, sa svojom telesnom gardom, ne izgleda zabrinuto. Ova poslednja zaplena od 329 kg heroina i pretnje američkih vlasti nimalo ga ne uzbuđuju. Okružen vernom vojskom, on neprikosnoveno vlada svojim uglom Zlatnog trougla, sa „prestonicom” u džungli Ho Monga. Do prvog sledećeg grada, do Ranguna, ili sadašnjeg Jangona, prostire se šesto kilometara nepristupačnih puteva, carstvo opijumskih lordovâ i plemena koja ne priznaju ni granice ni države, neizvesnost planinâ i polјâ, maka i krvi. Ali ovde, u srcu zloglasnot carstva droga, vladao je spokoj.
Zlatni trougao, koji skoro geometrijskom preciznošću obeležava susret triju granica: Laosa, Burme i Tajlanda, bio je neobično vedar i miran u rano jutro. Ne tako davno, jula 1967. godine, priča Vat, karavan od pet stotina mazgi spustio se iz Lahu i Va, državâ Šana u gornjoj Burmi, ovde do sela Van Kvan. Opijum je pripadao opijumskom lordu Šanu, Kun Sau. Karavan opijuma dug, kažu, jednu milјu! Ouane, komandant laoske, tada kralјevske vojske, koji je trgovao heroinom na veliko zajedno sa generalom Kjom i Vijetnamu, došao je sa svojim trupama da preuzme skupoceni teret. Na vest o tome stigla je i tajlandska vojska i došlo je do strašnog krvoprolića. Ouane je pobedio i ceo kraj sravnio sa zemlјom. Takvih krvavih bitaka bilo je bezbroj, naročito tokom Vijetnamskog rata, ali i posle. Opijumski ratovi su se sada pomerili negde drugde. Preduzetni Tajlanđani otvorili su te razne tezge sa majicama i suvenirima, praveći od ovog ozloglašenog mesta turističku atrakciju. Nedavno je policija htela da zatvori tezge, ali nije uspela. Prodavci su organizovali veliki protest jer je trgovina vrlo unosna.
Peščana ada na ušću reka Ruak i Mekong izgledala je savršeno nevino. Planine Burme pružale su se na sever, zeleno-plave u dalјini. Vrhovi koliba pokrivenih trkom i čamci na drugoj obali u Laosu, izgledali su isto kao i sve ove strane. Tu sam prvi put videla moćni Mekong, sa njegovog gornjeg kraja. Drugi put ću ga videti, šireg i težeg, u Vijetnamu, na Delti, na ušću u Južno kinesko more, sa njegovog donjeg kraja. Treći put u Kambodži. Opisaću skoro isti krug kao mitski Plan Buke, ogromni som koji može da dostigne, kažu, u dužini do tri metra i težinu od trista kilograma. To je najveća riba Mekonga. Mresti se u kineskoj provinciji Jun i vraća se ovim putem, upravo u ovo vreme, iz daleke delte u južnom Vijetnamu. Međutim, za sada ovo je moj prvi doživlјaj Mekonga koji ovde lenjo zaokreće oko ade. Gledajući uz reku, ka severu, stičem utisak da se može videti do Kine, do Tibeta. Sedam na terasu, iza neke privatne kuće. Da li će se i ove godine, posle Songrana, pojaviti veliki Ka, duh oličen u Pla Bueku? Da li da psujem kao što je običaj, da bih ga prizvala? Songran pak još nije prošao i ja zasad samo želim na miru da gledam svetlucave vode koje dele tri države. U jednoj, Burmi ili Savezu Mijanmara, spoj socijalizma na zapadu, sa plemensko-feudalnim bezvlašćem na istoku. Dobitnik Nobelove nagrade za mir Dau Ang Su Kji, već je godinama u kućnom pritvoru. U drugoj, Laosu, zvanično još vlada komunizam, mada se doskora nije znalo ko vlada zemlјom. Ova mala zemlјa spava zaboravlјena i zaleđena u drugom vremenu, izrovana američkim bombama kojih je tu palo više po kvadratnom kilometru nego u Evropi za vreme celog Drugog svetskog rata. Granice je odškrinula tek 1993. godine. Tajlanđani sada idu u Laos da se podsete kakav je život bio nekada.
Burma još nije otvorila vrata. Ili bolјe rečeno, čas ih otvara čas zatvara. Tek uspostavlјena vazdušna linija iz Čijang-Maija za Mandalej u Burmi, ukinuta je pre nego što se i uhodala. Prva putovanja od Kentunga, glavnog grada države Šanâ, otpočela su upravo kada smo stigli u Čijang-Maji, u proleće 1993. godine – na crno.
U trećoj, kralјevini Tajlandu ‒ ekonomski bum, svetski turizam i nagli skok u dvadeseti vek. Etnički i kulturno pak sva tri naroda su vekovima bila bliska, izmešana, skoro ista. I jezik Šana, Laošana i Tajan je sličan. Ali, politika i vlast ih razdvajaju i daju nove dimenzije vremenu. S ove strane vreme teče brzo, unapred, s druge strane sporo, unazad, s treće strane ušća je zaustavlјeno. Pomišlјam i ovde, naravno, na „moju” bivšu‒sadašnju Jugoslaviju, na njene nove plemenske vojske i gospodare i na stare‒nove deobe. Na okretanje nevidlјivih kazalјki sudbine naroda unazad, unapred, na zaustavlјeno vreme od strane nekih ruku koje ne pripadaju nikome sem telu politike, ovde kao i tamo u jugoistočnoj Evropi, preko nekih drugih granica i reka.
PRVA LJUDSKA BIĆA
Plemena su uglavnom stigla ovde, na Sever i u zloglasni Zlatni trougao, iz Burme, Laosa, Kine i sa Tibeta. Jedino se za pleme Lava ili Lua tvrdi da su pravi starosedeoci. Legenda kaže da je njihova prestonica bila u današnjem Čijang-Maiju. U priči o Čijang-Tungu, ili Kengtungu, drevnom gradu koji je sada u Burmi, stotinak kilometara severno od Me Saija, kaže se, između ostalog: „Ljudska bića potekla su iz iste bundeve. Prvo su izašle Lave. Potom Kareni, zatim Tai, a za njima sve ostale rase”. I među Tajlanđanima postoji izreka: „Bogovi su stvorili nebo, Lave gradove”. Ali, Lava u gradovima više nema. Išli smo u potragu za njima, ali ih nismo našli. Na severu Tajlanda postoji običaj da se posvećenje grada ili kuća obavlјa uz ritual zvani – „Lava Nang Tuang” ili isterivanje Lava. Tragovi Lava postoje oko Čijang-Maija i Čijang-Raija. Iz istorijskih izvora može se zaklјučiti da su nekada desetine hilјada Lava naselјavale više od deset provincija Burme i Tajlanda. Prema poslednjim zvaničnim podacima, u Tajlandu ima još samo oko osam hilјada Lava. Šta se desilo sa ostalima?
Kažu da je svet postao pristupačniji zahvalјujući modernim sredstvima prevoza i komunikacija. Otkrila sam da to nije univerzalna istina kada smo krenuli do Kengtunga, tog grada prvih lјudi. Kada smo u našem hotelu, u Čijang-Maiju, čuli da je ovaj grad, u državi Šanâ, otvoren za turizam, odmah smo odlučili da krenemo na putovanje koje organizuje lokalna putnička agencija. Za trideset dolara može se preći granica, i to zemlјom. Do sada su svi kopneni prelazi za Burmu bili zabranjeni. I ovaj nije zvanično odobren. Šanska visoravan je bila zatvorena decenijama; putnici sa Zapada mogu ići samo na strogo određena mesta: Jangon, bivši Rangun, poznat, pre svega, po velelepnoj pagodi Švedagon; Mandalej, najburmanskiji od svih burmanskih gradova, sada provincijski centar, zatim, u napušteni grad Pagan, sada Bagan, sa arhitekturom tako veličanstvenom da se, pored Ankor-Vata i egipatskih piramida, smatra jednim od svetskih čuda.
Naš karavan od nekoliko kamioneta krenuo je iz Čijang-Maija preko Me Saija do Tačileka. Imala sam utisak da tajlandske vlasti nisu imale pojma o našem odlasku. Međutim, u Tačileku su burmanske vlasti ceo sat pregledale naše pasoše. Potpisali smo neki papir i ostavili pasoše da ih pokupimo pri povratku. Uradila sam to sa velikom zebnjom. Još više sam se uznemirila kada sam videla da nas prati kamionet sa oko desetak naoružanih burmanskih vojnika. Da li je ovaj put i dalјe toliko opasan koliko se priča? Rekli su mi da je to samo „za svaki slučaj”. Ne znam koji su to slučaj imali u vidu, ali sam znala da Šani ne gledaju sa simpatijama na burmansku vojsku. Putevi su bili izrovani od teških kamiona, i puni rupa. Polјa pirinča su polako nestajala i ulazili smo sve dublјe u planine. Dok prelazimo planine, ispred nas je prizor od koga zastaje dah: terasasta polјa pirinča i reke, koje se zmijasto probijaju kroz raskošne zelene doline. Put je postao toliko uzak da naš vozač više nije skretao pogled s njega. Pri prosečnoj brzini od 20 km na čas, trebalo nam je preko sedam mučnih sati da pređemo 163 km od Tačileka do Kengtunga, koji nas je dočekao u mraku, jer je tu struja još uvek veliki luksuz. Drevni grad kupao se u mesečini. Zvonaste pagode izgledale su kao od srebra. Skriven u visokim planinama, ovaj grad i usred užarenog aprila ima svežu i prijatnu klimu. Po predanju, podigle su ga Lave, i onda, posle sijamske najezde morale su da pobegnu u džunglu. Prema istraživanju tajlandskog etnografa Suraponga Končantuka, ova se priča poklapa sa sličnim pričama Lava sa druge strane granice. Divno sam spavala tu noć, premorena od puta i osvežeae planinskim vazduhom. Ujutro sam zapalila mirisne štapiće za burmanske duhove, nate, da se srećno vratimo. I ovaj običaj se propisuje Lavama. Nati me gledaju odozgo svojim crnim staklenim očima, prevelikim ušima i krupnim nosevima, izvirujući iz male kuće duhova koja je pribodena na drvo pored hotela. Ubrzo otkrivam da je ovo pravi cul-de-sac. Dalјe prema kineskoj granici, do Dalua, strancima nije dozvolјeno kretanje. U maju, kažu, biće otvoren vodeni put, putničkim brodom niz Mekong, od Junana u južnoj Kini, preko Burme, do Čijang-Raija u Tajlandu. (U novembru se kompanija zvana Tajlandski vazdušni servis čak spremala da otvori prvu čarter-liniju Čijang-Rai–Kengtung.) Međutim, kada sam se početkom 1994. godine raspitivala o tome, turistički agent u Bangkoku mi je rekao da je projekat obustavlјen. Međutim, sada je april i do Kine se i dalјe samo leti, jer puteve kroz Burmu kontrolišu i putarinu naplaćuju, onako odoka, pripadnici plemena Va i armije (United Wa State Army). Va su toliko lјuti borci da ih je burmanska KP koristila za borbu protiv bivše rangunske vlade, Kuomitang za borbu protiv komunista, a Amerikanci kao plaćenike u razne svrhe. Isplatili su ih tako što su im otkupili celu žetvu opijuma. Sada hoće svoju nezavisnu državu, između države Šanâ i južne Kine. Nјihovi predstavnik Saji Lone, poznat kao Markos, tvrdi da je kinesko-britanski sporazum o granicama s kraja prošlog veka podelio njihovu teritoriju između dveju država. Va su bivši lovci na glave, mada tvrde da imaju svoju književnost, jezik i običaje, što je dovolјna garancija tobožnje državnosti koja im je uskraćena još od 1948. godine, kada se Burma oslobodila engleskih kolonizatora. Nedavno su od hunte u Rangunu ponovo tražili otceplјenje. (Godinu dana kasnije sklopiće, ipak, kao i Kačini, primirje sa huntom u Rangunu i tako, bar za sada, okončati jedan od najdužih ratova na svetu.) Lјudi u Kenftungu su pak prijatelјski nastrojeni i lјubazni. Navikli su da vide trgovce iz Kine, Laosa i Tajlanda. Zapadnjačka lica su, doduše, ređe viđali, ali njihova radoznalost nije napadna. Šetnja neasfaltiranim ulicama prijatna je, bez presije od strane prodavaca, prosjaka, bez gužve.
I eto, tek što sam provirila u Burmu, već je došlo vreme za odlazak. Opet nisam našla Lave. Međutim, sutradan, po povratku za Me Saji iznenada sam srela „prva lјudska bića”. Dve žene čuče pored puta sa činijama punim vode, i mašu u pravcu našeg otvorenog kamioneta sa dve klupe – song tau – najpopularnijeg prevoznog sredstva u ovim krajevima. Sa lulom u ustima, karakterističnom za žene Lava, obavijene su tankim kolutovima dima. U ovo predvečerje, dok svetlost postaje mekša, deluju posebno misteriozno. Kao duhovi predaka ili neke pramajke izašle iz bundeve, izronile su iz ispucale crvenkaste zemlјe, koja liči na njihova zborana, široka, preplanula lica. Koža im je kao sirovi žad; oči i osmesi – prozori u žadu. Uokvirene nizovima ogrlica od krupnog drvenastog kamena koji podseća na koral, u dugim belim halјinama od lana, nalik na toge, deluju kao sveštenice zemlјe i kiše. Tu sam doživela i prvi blagoslov vodom za Songran, ili Tingjan na burmanskom, za očišćenje duše i tela pred početak novog prirodnog ciklusa, za kišu posle suše. Uveče smo stigli nazad u „civilizaciju”, u grad Čijang-Rai. Dok sam se kupala u bazenu našeg hotela kišne kapi su počele da padaju strašnom, neočekivanom žestinom. Potrčala sam unutra. Soba je bila poplavlјena. Voda je prodirala kroz zatvorene prozore i slivala se niz zidove. Stigle su prve monsunske kiše.
,,,
MIJANMAR
MONSUN U RANGUNU
Godinu dana kasnije ponovo sam u Mijanmaru ‒ Burmi. Ovog puta legalno. Viza je izdata u ambasadi Mijanmara u Bangkoku, i to za jedan dan. Nekada se na vizu čekalo po desetak dana. I važi za boravak od četiri nedelјe! Pre godinu dana važila je dve nedelјe; pre dve godine samo nedelјu dana. Stvari se popravlјaju. U Ambasadi nemam nikakvih problema oko vize, osim jednog. Kada sam u rubriku gde stoji zanimanje stavila „pisac”, činovnik u ambasadi se nije obradovao. Pisci i novinari nisu dobrodošli. Za njih je potrebna posebna dozvola. Burma je zemlјa apsolutne cenzure. Znojim se i zaklinjem, koliko god mogu iskrenije, da idem samo da vidim hramove u Paganu, sa suprugom, koji hoće da ih vidi jer je arhitekta. To zanimanje je u redu. Kažem da nemam nameru da pišem o Burmi. Precrtavam zanimanje. Sa novim identitetom mogu da uđem u Mijanmar samo vazduhom. „Putovanje kopnom je zabranjeno”, stoji mi utisnuto u pasošu. Letimo. Novi Mijanmar er internešenel sada svaki dan leti iz Bangkoka do Ranguna. Put za Burmu nije više smrtonosna avantura jer se leti novim avionom, koji je iznajmlјen od sultana Bruneja.
Monsunska sezona na Dalekom istoku je u punom jeku. Moja prva. Prošle godine sam doživela samo njen početak. U Bankoku je u poslednje dve nedelјe plјuštalo dva puta dnevno. U Rangunu, sada Jangonu (upotreblјavam starija, poznatija geografska imena; manjine u Burmi tvrde da su novi, burmanizovani nazivi još jedna istorijska prevara vladajuće hunte), kiša kao da ne prestaje.
Ovo je visoka sezona Svetskog prvenstva u fudbalu. Ljudi su prilјublјeni uz televizijske ekrane, mada je to za ovaj kraj sveta relativno nova igra. U Vijetnamu, gde prvi put gledaju Svetski kup, skoro cela zemlјa je prestala da radi, jer se prenosi dešavaju kasno noću, pa ne uspevaju da stignu na posao. U Tajlandu, čuveni bangkočki noćni život strašno trpi. Vlasnici barova i taksija su očajni zbog malog broja noćnih mušterija. U Burmi, fudbal je isto toliko popularan, ali ne primećuje se da je bitno poremetio ionako usporen ritam života.
Po onome što sam čula o burmanskoj birokratiji, očekivala sam da ću provesti sate ispunjavajući razne formulare na aerodromu, ali sve ide brzo i glatko. Neprijatno je jedino to što mora da se razmeni 300 dolara po osobi za smešne državne čekove. Međutim, lako ih je promeniti na crnoj berzi, gde se za jedan dolar dobija oko sto čata (kyat). Zvaničan kurs je jedan prema šest! Crna berza cveta. Oko osamdeset posto burmanske ekonomije počiva na crnoj berzi. Paralelna ekonomija, kao i sve druge vrste paralelnih usluga, savršeno funkcioniše. Drugi način da se dobije dobra protivvrednost za zdravu valutu je, kao nekada u zemlјama socijalističkog lagera, da se kupe engleske cigarete „555”, koje su iz nekog razloga omilјene u Burmi, viski ili jeftini ruževi. To mi je rekao poznanik, Burmanac u Bangkoku; što je pisalo u mom engleskom vodiču za Burmu, ali, nažalost nisam to ozbilјno shvatila. Bili su u pravu, prva stvar koju možete da čujete od Burmanaca jeste: „Pošto cigarete?” U Burmi morate stalno da mislite na dva paralelna koloseka – državnom i privatnom, zvaničnom i stvarnom – jedinstvenog „burmanskog puta u socijalizam”.
Prva neobična slika, čak i posle egzotike Tajlanda, jesu muškarci obučenu u sarong, ili londži. Čini mi se da način na koji se Burmanci oblače jeste jedan od klјučeva za razumevanje ove zemlјe paralelnih svetova. Gornji deo – obično sportska „polo” majica ili bela košulјa i ruka ukrašena „roleksom”, ili nekim drugim skupim satom – ogledalo je savremenog sveta. Donji deo – londži i tong sandale tradicionalan je način odevanja i postoji paralelno sa savremenim. Isti paralelni svetovi koegzistiraju i u odeći žena. Kombinovani, oni su metafora za Burmu – zemlјu pola u sadašnjosti, pola u prošlosti.
Jedino što sam uspela da uradim iz Bankoka, gde su mi tvrdili da se za Burmu ne može ništa unapred rezervisati, bilo je da zovem hotel „Strend” u Rangunu i rezervišem sobu za dve noći. „Strend” je stari grandiozni hotel podignut 1901. godine, nedavno obnovlјen. Ponovo otvoren novembra 1993, „Strend” je za Rangun ono što je „Orijental” za Bangkok, ili „Rafls” za Singapur. Elegantan i relativno mali u odnosu na svoje slavnije suparnike, ima ogromne sobe i rimska kupatila od mermera. Cene se kreću od dvesta dolara naviše. Kada smo stigli, međutim, u njegovom nešto jeftinijem depandansu nije bilo ni struje ni vode. Ton-Ton, što na manskom znači „Bistar-Bistar”, koji se iznenada pojavio u našem taksiju i predstavio se kao zvanični „aerodromski vodič”, nije nimalo iznenađen. „Naravno”, kaže, „Državni hotel. Idite bolјe u privatni”. Ovo će biti jedno od najčešćih objašnjenja za sve što ne valјa u današnjoj Burmi. I zaista, ukoliko nešto ne funkcioniše, sigurno je u državnoj organizaciji, jer, Burmanci su srdačni i prijatni domaćini. Ipak, prava frustracija nastaje kada u mijanmarskoj turističkoj agenciji, državnoj, naravno, na putu za hotel, ne uspevamo da kupimo avionske karte za Pagan. Karte se moraju rezervisati tačno dan unapred, ni manje ni više, a dok smo mi došli do agencije već je bilo kasno. Rekli su nam da moramo doći sutra, da bismo rezervisali za prekosutra, ali ni to no nije sigurno, zbog monsunskih kiša. Letovi se stalno ukidaju. Ako nam se baš žuri, možemo da uzmemo voz do Pagana, sa presedanjem u Taziju. „Vozove u Burmi treba izbegavati po svaku cenu”, šapuće mi Ton-Ton, „vrući su, pretrpani i kasne”. Dogovaram se sa Ton-Tonom i on predlaže da nađe auto sa vozačem za sutra ujutro. To će koštati isto koliko i avion u jednom pravcu (oko dvesta dolara), ali bar možemo biti sigurni da ćemo stići do našeg cilјa. To je istovremeno i jedinstvena prilika da se vidi prava Burma, koja je većim delom godinama bila off limits, strogo zabranjena za strance. Mada, kada je jednom nađete u ovoj zemlјi, granica između stvarno zabranjenog i onoga što je donekle zabranjeno postaje vrlo relativna i nejasna. Država Mijanmar je savez više država i manjinskih plemena. Podseća me na Bosnu, pošto je samo donja i srednja Burma stvarno pod kontrolom zvanične vlade. Zbog toga sam i uspela da se pre godinu dana na crno uvučem u strogo zabranjeni deo burmanskog Zlatnog trougla. Imala sam sreće. Sada je tamo rat. Opijumski kralј Kun Sa širi svoju teritoriju. Nedavno se proglasio predsednikom države Šanâ. Nјegove trupe se sada tuku sa državnom vojskom. Najnovija ponuda mijanmarskih generala Americi, objavlјena u Nјujork tajmsu, jeste da uhvate Kun Sa. Hunta se nada da će takva ponuda biti neodolјivo privlačna sa SAD koje su glavni potrošači Kun Saovog opijuma i heroina, a da će im zauzvrat Amerikanci dići embargo na oružje. Oni, pri tome, zaboravlјaju da je Kun Sa svojevremeno dobijao američko oružje da bi se borio protiv hunte. U poslednjih šest nedelјa, burmanska vojska je lansirala odlučnu ofanzivu na kralјa drogâ. U inače dosadnim burmanskim novinama na engleskom, zvanim Novo svetlo Mijanmara, koje uglavnom donose vesti o kretanju potpredsednika vlade i glavnokomandujućeg generala Maung Ajija, piše krupnim slovima: „Tatmandu (narodna armija) žrtvovala je mnogo svoje krvi i znoja da spreči dezintegraciju Saveza. Sve narodnosti saveza se pozivaju da daju sve od sebe u ovom velikom zadatku.” O tempora, o mores, – kako se balkanska istorija ovde, na drugom kraju sveta, na jugoistoku jednog drugog kontinenta, ponavlјa, samo na drugi način.
Uzimamo kola do Pagana i pozivam Ton-Tona da nam se pridruži, pošto nam je do sada toliko puta bio na usluzi. Između ostalog, zahvaljujući njemu već sam verzirana u paralelne stvarnosti, u „državne” i „nedržavne” rabote. Burmanci uvek govore o vlasti kao o nekom impresonalnom telu – Government, vlada, vlast, država, što ona i jeste budući da se tako savršeno orvelovski zove „Državni savet za obnovu zakona i reda”, što bi bilo DSOZR na našem jeziku, ili SLORC (State Law and Order Restoration Council) na engleskom. Ne verujem ni da bi sâm Orvel, koji je živeo u kolonijalnoj Burmi i pisao o njoj u romanu Burmanski dani, mogao izmisliti bolјe ime.
Ton-Ton nas vodi u hotel „Grin Hil”, jedan od novih privatnih hotela što u Rangunu niču na sve strane, koji ima i vodu, i klima-uređaje, i struju. Nalazi se u blizini mnogih ambasada i rezidencija u lepom kraju grada, blizu jezera Inja i čuvene pagode Švedagon. Dok se vozimo kroz grad u staroj „tojoti”, primećujem da vozila nisu baš toliko antikvitetna, „old-tajmerska”, kolekcionarska, kao što sam očekivala, ali nisu ni nalik na druga u svetu. To su prepravlјeni, već zaboravlјeni modeli iz šezdesetih, sedamdesetih godina. U Burmi nema novih kola. Svako vozilo je, najblaže rečeno, polovno. Autobusi i džipovi kao da stižu pravo iz arsenala drugog svetskog rata. Međutim, ulice Ranguna su prijatno neužurbane; široki bulevari, podignuti po engleskom uzoru, oivičeni su drvoredima i cvećem; u gradu se diše punim plućima zbog mnoštva parkova i jezera. Bivši kolonijalni gradovi su bezoblični, ili depresivni, ili i jedno i drugo. Rangun nije. Ništa od frenetičnog saobraćaja i zagušenja Bankoka, ili haosa i trke Sajmona. Ništa od amerikanizovanih oblakodera Singapura. Nikada nisam videla tako zelen grad. Ukoliko možeš da zažmuriš pred opštom oronulošću i nemarom naročito vidlјivim na zapuštenim fasadama, Rangun je, sa svojim negovanim drvoredima, parkovima i vilama sa engleskim baštama, jedan od najcivilizovanijih gradova u Aziji.
ZLATNI DAGON
Monsunska kiša ponovo pada kada uveče stižemo do sjajne kupole Švedagon-pagode, do „Zlatnog Dagona”, koji je srce Ranguna i srž Burme. Cipele i čarape moraju da se skinu, kao i na drugim svetim mestima. Penjem se polako jednim od četiri prilaza, duž koga se nalaze tezge što prodaju cveće, lotose, orhideje, jasmin i žućkasto-beli „Budin cvet”, kao i druge ponude bogovima i duhovima. (Za strance postoji i poseban lift.) Onoga trenutka kada se popnete iz mraka na mostiću koji vodi do platforme gde stoji „veliki Dagon”, visoko iznad grada, utisak vizualne kakofonije ostavlјa vas bez daha. Nijedna slika ne može da je dočara. Pagoda se pred vama, izronulim iz polumraka, pomalјa zaista kao „iznenadna nada u mračnoj noći duše”, kako ju je opisao Mom. Visoka je oko 90 metara, pokrivena zlatom vrednim preko sto miliona dolara, sa vrhom u obliku pupolјka koji svetluca sjajem četiri hilјade pravih dijamanata i raznih dragulјa. I dok se šetate ukrug, obavezno u pravcu časovnika, oko solidne kupole u obliku velikog zvona, šlјapkajući po toploj vodi koja je prekrila mramornu ploču okrugle pjacete, otkrivate pri svakom koraku da je pagoda okružena grozdovima manjih pagoda i svetilišta, sa nizovima većih i manjih Buda u sedećem ili ležećem položaju, sa fantastičnim tehnikolor-žutim cvetnim tornjevima. Po pjaceti bešumno klize kaluđeri u tamnocrvenim odorama noseći graciozne „basai” kišobrane u kineskom stilu i čudne pletene lepeze u obliku povijenog velikog lista. Jedini zvuk koji se čuje je nebeski zvon stotinâ malih zvona na vrhu pagode. Fantazmagorična, neuhvatlјiva čarolija slike koja se stalno širi, otvara se pred vama kao špil karata, svaka karta slična i drukčija. Ove večeri, ispod sivog neba monsuna u Rangunu, pod toplim kapima kiše, raspoloženje je kontemplativno, tiho i samim tim još čarobnije, još više nalik na san na javi. Pod užarenom dnevnom svetlošću, kada sunce blesne između dva tropska plјuska i sve se zacakli, pagoda pruža drugi doživlјaj, svečaniji u zasleplјujuće šokantnoj kakofoniji boja i bleska suvog zlata. Onda, pod novim plјuskom, boje opet naglo potamne, vrh pagode uroni u oblak i mermer pjacete postane gladak kao ogledalo. Dok omamlјena eksplozijom boja posmatram predstave Bude, uočavam da se bitno razlikuju od tipično tajlandskih iz Sukotaja, koji su otmeno stilizovani, izduženi, najčešće neobojeni i izliveni u bronzi, ili onih kmerskih iz Andora, čije su klasično fine crte lica izdublјene u ružičastom peščaru. Burmanski su, kao i sami Burmanci, kao, uostalom, i njihova slova i brojke, okruglasti, nekako dobroćudno obli. Obojeni su u licu i telu snežnobelom bojom, sa kontrastno crnom ćubom kose i krupnim, bademastim očima, odeveni u zlatne ili raznobojno islikane toge. Najčešće u sedećoj lotos-poziciji, po više skulptura Bude u raznim fazama života, jedna do druge, rame uz rame, uprkos statičnošću njihovog položaja, već svojim brojem, efektom ponavlјanja i dinamikom gotovo diznijevskog kolorita čine živu, upečatlјivu, gotovo animiranu sliku, tableau vivant.
Legenda o pagodi Švedagon kaže da je ona podignuta pre dve hilјade i pet stotina godina, ali je u mnogim zemlјotresima i ratovima bila često rušena i obnavlјana. Nјena poslednja reinkarnacija nastala je u osamnaestom veku. Legenda o Švedagonu dalјe kaže da su je podigla dva brata koja su srela Budu i od njega dobila osam njegovih vlasi, da ih ovde pohrane. Kada su ih izvadili iz kovčega da ih smeste u tajnu zlatnu kriptu u podnožju pagode, počela su da se dešavaju razna čuda, između ostalog, navodi se da je: „svo drveće na Himalajima, mada mu nije bilo vreme, počelo da cveta i donosi plodove”. Krajem šesnaestog veka, 1586, godine, engleski putopisac Ralf Fic opisao je Švedagon kao: „najlepše mesto, pretpostavlјam, koje postoji na celom svetu.” Ukoliko za putopisca ovoga veka ovo nije najlepše mesto, sigurno je jedno od najfantastičnijih.
Posle Švedagona idem da vidim druge značajne pagode u Rangunu, kao što su Sule u centru grada, i Botatung ili „Pagoda hilјadu vođa”. Ova druga je vrlo neobična, jer je šuplјa (sve pagode su inače solidne strukture sa skrivenom kriptom), i predstavlјa pravi kružni lavirint zidova prekrivenih mozaikom od sitnih ogledala, kroz čije se uske hodnike može prolaziti sve dok se čoveku ne zavrti u glavi. Ali, koliko god da su zanimlјive, ne mogu se porediti sa velikim zlatnim Dagonom. Zato ubrzo odlazimo odatle, sa Ton-Tonom, na rangunsku reku, gde vrvi od života. Tu, na doku, posmatram lјude kako u pomrčini čekaju na duge čamce, sampane, da ih prevezu na drugu obalu do njihovih kuća, i na široke teretne brodove – džunke, na koje se i noću tovare teške vreće pirinča, glavnog proizvoda donje Burme. Kanal povezuje reku Rangun sa glavnom saobraćajnom arterijom zemlјe, sa velikom rekom Iravadi. Želela sam da putujem brodom od Ranguna do Pagana, ili obrnuto, ali su mi rekli da bi to trajalo nekih petnaest dana uzvodno, nizvodno nešto kraće.
Veče završavamo sa Ton-Tonom i našim vozačem u restoranu „Lon Malaj” na obali jezera. Živahni i pričlјivi Ton-Ton poverava se da ima dvadeset osam godina, a još uvek nema devojku, jer mora da živi sa roditelјima. Nema ni stalno zaposlenje, niti on, niti iko iz njegove generacije. Prvi put na njegovom pomalo šeretsko-mangrupskom licu, primećujem izvesnu izgublјenost. Studirao je, kaže, zoologiju, ali posla u toj branši za njega nema. Nјegov prijatelј, naš vozač, krupan naočit ali ćutlјiv Čo Dži, što otprilike znači „Veliki slatkiš”, studira matematiku. Hrana u restoranu je odlična, malajska. Burmanska kuhinja ne spada među čuvene u svetu. Uglavnom se jede kineska i indijska hrana, ili nešto između. Mnogo karija i pirinča. Zabava u „Lon Malaji” sastoji se od pevačica koje izlaze jedna za drugom na podijum i pevaju po jednu pesmu. Za svaku pesmu dobijaju kao nagradu vence od krep-papira, koji koštaju 100 čata (jedan dolar) po komadu. Što je popularnija pevačica ili pesma, to će dobiti više venaca. Najpopularnije dobijaju i krunu od zlatnog papira. Muškarci ustaju od stola, stavlјaju vence oko vrata pevačice i ponekad igraju sa njom, uopšte je ne dodirujući. Još jedan oblik bezazlene zabave koji sam videla u Rangunu jeste japanski „karaoke”, pevanje uz snimlјenu muziku, u vrlo skupom „Plovećem restoranu”, koji se sastoji od dve ogromne drvene kralјevske galije. Noćni život je ovde nepoznat. Nema ni barova, ni diskoteka. Prostitucija je zabranjena. Jedina igra u gradu je crna berza. Kažu da je najjača na svetu.
Mada je Rangun sasvim prijatan grad, ovde nema mnogo šta da se vidi, a i svi mi tvrde da to nije „prava Burma”. Vreme je da se krene na sever, kroz „pravu” kuplingovsku Burmu, zemlјu polјa i šuma, bezbrojnih pagoda i sela gde lјudi žive isto kao što su živeli oduvek. Vratiću se u Rangun, na kraju puta, otići na pijacu Bođoke u potrazi za imperijalnim žadom i zvezdanim rubinom, popiti „visoki” čak u „Strendu”. I još jednom videti zlatni Dagon.
…
IRAVADI
Malaksala Madona kaska polako prema obali reke. Idemo da iznajmimo čamac. Blizu je zalazak sunca, to tako važno vreme u ovom kraju sveta. Hoću da ga doživim na Iravadiju. Iznajmlјujemo dugi čamac za nas troje, u koji može da stane dvadesetak lјudi; Mju mora da se brine o konju. Na obali sve vrvi od lјudi. Peru veš i kupaju se. Deca se veselo brčkaju. Grupa devojaka, bez bluza, sa londžijem zavezanim preko grudi, na način koji se može videti na Baliju, operu jedna drugoj dugu svilenkastu kosu. Ova lјupka scena kao da je sišla sa nekog Gogenovog platna. Iravadi miriše i liči, po svoji strmim obalama od meke zemlјe, na Dunav bez saobraćaja. Dok ne omirišeš reku nisi je osetio. Čamac je izduženi, veliki sampan, obojen jarkoplavo, kao i čamci na Mekongu, ali nema oči nacrtane na izvijenom zmijastom pramcu da ga štite od krokodila. Ovde ih nema. Elisa mu se pokvarila, pa sporo klizimo po vodi. Naš „kapetan”, mladi, lepuškasti Burmanac sa raznim amajlijama na grudima, upravlјa ogromnim čamcem sa jednim veskom, kao na Dunavu. Zaustavlјamo čamac da on popravi elisu i da bismo se popeli do drvenog manastira, gde je Tajvan proveo neko vreme u meditaciji. U dvorištu, ispred manastira se nalazi veliko banjan-drvo, isto ono ispod koga je Buda doživeo posvećenje. Manastir ima lepe drvoreze na spolјnim zidovima. Ovo je prvi manastir od drveta koji sam videla u Jugoistočnoj Aziji. Pretpostavlјam da su slično izgledale i kuće u nekadašnjem Paganu, koji su sve bile od drveta. Jedan ostareli kaluđer zove nas da vidimo unutrašnjost manastirskih odaja, koje su vrlo jednostavne. Samo aure na podu u velikoj prostoriji za spavanje.
Dok polako plovimo uz obalu, sa čamca posmatram lјude koji obavlјaju svoje rutinske poslove, kupaju se i kikoću u tiho predvečerje, čine mi se tako blizu prirodi, tako bezbrižni. Tako vanvremenski. Tajvan me, međutim, nepogrešivo vraća u drugu zbilјu. Priča mi kako su 1988. godine, kada je cela zemlјa štrajkovala protiv vlasti i kad je vlada Ne Vina konačno pala, mnogi lјudi ostali bez posla, bez para, i kako su se naselili ovde, na obalu, u hilјadama, sa porodicama i stokom, da nađu – zlato. Ispirali su ga iz peska reke i našli ga dovolјno, kaže, da prežive. Ovo je jedna od onih priča koje Tajvan priča samo ovde, nasred široke reke, u čamcu, bez svedoka. Nažalost, kada ima drugih svedoka Burmanci se zatvaraju u sebe. Na njihovim licima se tada pojavlјuje trag nepoverenja i straha, kao da se boje da ne kažu nešto što bi moglo da ih skupo košta. Dečak koji mi je prodao jedan od opijumskih tegova molio me je da ne kažem ništa o tome Mjuu. Pričlјivi Mju, postao je ćutlјiv otkako se pojavio Tajvan, jer on ništa ne priča kada je tu Mju, i obrnuto. Čim ispratimo Tajvana, Mju opet postaje onaj stari šarmer. Prirodno srdačni Burmanci, zaziru jedan od drugog zbog doušnika, ali postoji u njima i neka vrsta mafijske diskretnosti i konspiracije. Zato kada smo nasamo u kolima, u čamcu, na nekoj terasi, iznenada se otvaraju. Tajvan priča o svojim snovima da ode u inostranstvo. Burmanci ne mogu nikud da putuju. Najbolјa karijera u Burmi je da se bude mornar, jer oni ne samo što slobodno putuju nego mogu i da unose stranu robu, čak i kola. Tajvan bi da ide odavde; gde tačno, i kako, nije mu jasno. Ali, kao i mnogi, sanja o tome. Ima i poslovne planove za neki budući turistički bum. Hteo bi da negde štampa razglednice Pagana i da ih ovde prodaje, ali još uvek čeka na tri rolne filma koje je po nekom Fincu poslao da se razviju. Od tada je prošlo šest meseci a filmovi još nisu stigli. Finac mu je obećao da će ih poslati po nekome, jer je pošta ovde nesigurna. Daje mi adresu svoje rođake u Rangunu. „Odatle će”, kaže slikajući pažlјivo siluetu visoke pagode Bupaja mojim foto-aparatom, „verovatno stići”. Gasimo bučni motor na čamcu i ćutke posmatramo terasasti profil pagode postavlјen kao svetionik tačno na ivici odseka iznad velike rečne okuke. Do nje vode lavovske stepenice zarasle u džunglu. Uzvodno je Mandalej. Tajvan je zaćutao i zamislio se. Voda se plavi, svetlucava, mirna. Na drugoj obali pale vatre koje uveličavaju purpur zalaska sunca. Ptice su isto ućutale i mrtvu tišinu narušava samo tiho plјuskanje vode o čamac. Prošlo je nekoliko sati na reci. Pao je mrak. Vreme je da se vratimo na obalu. Blizu pristaništa tridesetak lјudi sedi na niskim klupama nasred prašnjavog puta i gleda televiziju. Krećemo sa g. Mjuom do njegovog sela, na večeru od sveže rečne ribe.
BUBE, ZMIJE, LUTKE I MOJ OMILJENI HRAM
Sledećeg jutra, trećeg dana boravka u Paganu, nebo je ponovo čisto i šansa da se sutra vratimo avionom za Rangun se znatno povećala. Tajvan čeka na recepciji. G. Mju sa Madonom je podalјe od ulaza u hotel. Do sada smo obišli sve čuvenije hramove, sve one podignute na mestu gde je beli slon kreknuo, i došao je red na one van centralnog dela, na sporednim neposećenim stazama. Tu sam našla neke koji su mi se najviše dopali. Mali hram dugačkog imena, Sinibitalang, sazidan od crvene cigle u XI veku, postao mi je najomilјeniji. Pre svega zbog prelepe, kolosalne, 18 metara duge figure Bude koji se odmara. Za razliku od ležećeg Bude u hramu Manuha, glava ovog Bude okrenuta je prema jugu, ne prema severu, ili smrti u nirvani, i ima blaženi smešak arhajskih kurosa. Nјegovoj lepoti doprinosi i neobična, izvanredno izvajana punđa u obliku puževe kuće. „Ovo jeste remek-delo”, odobrava mi Tajvan. Pokazuje mi pritom na čudnu, malu jarkocrvenu, okruglu bubu koja se na burmanskom zove „Princezin isplјuvak betela”. Ne volim bube. Ali kada sam na svom dlanu opipala ovu neobičnu bubu, bila je meka i glatka kao najfiniji francuski pliš.
Drugi usamlјeni hramovi su oplјačkani. U takvom jednom hramu sedi Buda, potpuno uništen, bez glave, a Tajvan mi rukom pokazuje na debeo trag velike zmije u mekoj zemlјi i prašini. Okrećem se, bosa kao i obično, i vidim kako se iza jedne cigle izvađene iz Budinog tela svetluca srebrna zmijska koža. U sledećem zapuštenom hramu, još jedan primer uništenja, ogromna statua Bude napravlјena od zelenkastog vulkanskog kamena izvađenog iz kratera Pope, ima otvoren stomak u kome se naslućuje da je bila druga, manja statua Bude. Dugo je stajala bez krova. Sada bar ima nov krov.
Kaskamo nazad u selo, na maloj kočiji, pored kralјevske palate koju Arheološki institut otkopava. Vreme je za ručak. Sedimo na zelenoj polјani, na obali, ispod krošnje stogodišnjeg banjana, za stolom prekrivenim besprekorno belim stolnjakom. Jedini smo gosti najbolјeg restorana u Paganu i imamo svu pažnju brojnog personala. Pod drugim banjan-drvetom čekaju nas, dremajući, Mju i Madona. U mrtvoj tišini ranog popodneva jedini zvuk koji čujem je krckanje lјušture velikih rečnih škampa, slatkastog mesa zalivenog lјutim sosom i srkutanje ledenog čaja od svežih listova nane.
Molim Tajvana da pokuša da sredi da vidimo tradicionalno lutkarsko pozorište. Ima ih dva u Paganu. Možemo da vidimo predstavu kasno popodne, pa idemo prvo da pogledamo proces izrade laka u obližnjem selu. Videla sam nekoliko radionica laka u severnom Tajlandu i Vijetnamu, ali nigde nisam videla ovakav starinski način obrade. Najlepše su kutije i posude napravlјene od konjske dlake upletene na okviru od bambusa, preko koga se nabacuju slojevi laka. Osnovne motive na laku crtaju muškarci slobodnom rukom, a žene ih dalјe ukrašavaju. „Šafran” ili boja cigle je tradicionalna boja laka na Dalekom istoku. Svaka nova boja pokriva se dugim slojem crnog laka i ostavlјa u podzemnu prostoriju da se osuši, zatim se oštrim perom gravira. U selima oko Pagana pravi se lak najbolјeg kvaliteta. Na njegovoj delikatnoj površini ni žar cigarete ne ostavlјa trag.
Vratili smo se. Na obali, malo lutkarsko pozorište je spremno da nas primi. Košta 100 ćata (jedan dolar) po osobi. Sve prave, autentične, ekskluzivne stvari u Burmi su skoro besplatne. Sve „državne” stvari, koje ništa ne vrede, koštaju malo bogatstvo. Pozorište je koliba sa binom i zavesom, u koju se nas četvoro smeštamo. Vruće je, ali su nam dali lepeze. Ispred kolibe okupilo se mnoštvo seoske dece koja čekaju da predstava počne. Mada je jokte pve – burmansko marionetsko pozorište – popularno još od XV veka, danas se retko prikazuje, osim u hramovima za vreme većih religioznih svetkovina. Tokom predstave koja traje nepun sat, majstor-lutkar i njegov asistent manipulišu sa oko tuce marioneta u živopisnim kostimima. Kostimi su izvanredni. Stare burmanske marionete imaju kolekcionarsku vrednost. One pričaju epske priče o princezama i prinčevima, pevaju, skaču i prikazuju niz komičnih likova kao što su uobraženi ratnici, glupi vračevi i nevešte dvorske lude. Deca su oduševlјena. Posle predstave, majstor-lutkar se pojavlјuje ispred zavese da se pozdravi sa nama. Kupa se u znoju.
I ja bih da se osvežim. Na tradicionalnoj sam burmanskoj zakusci od mariniranog svežeg lišća, od čaja sa prženim susamom i orasima, u čajdžinici koja je istovremeno i radnja, pored najvišeg hrama, Tatbinjua ili „Sveznajućeg”, na koji se još nisam pela. Na zidovima čajdžinice primećujem razne fotografije od dalaj-lame, preko slika nekih japanskih turista, do uokvirene stare crno-bele fotografije mladog, naočitog burmanskog oficira u engleskoj uniformi. Pitam vlasnika ko su ti lјudi. Pokazujući na Japance kaže da oni dolaze svake godine. To su bivši japanski vojnici koji su bili stacionirani u Paganu za vreme Drugog svetskog rata, i koji su za sobom posejali decu. Sada se vraćaju da ih nađu. Dalaj-lama je ovde čest gost. Crno-bela fotografija jeste slika generala Aung Sana, arhitekte burmanske nezavisnosti, koji je 1947. godine ubijen sa šestoricom najbližih saradnika. Svesna sam koliko je još uvek omilјen među Burmancima, ali me ipak čudi što tako mlad čovek, koji ne može da ga se seća, drži njegovu sliku na počasnom mestu. „Moj otac”, kaže ponosno, „kaže da je on najbolјi vođa koga smo ikada imali. On to zna, jer se sa njim zajedno borio, prvo protiv Britanaca, zatim protiv Japanca.” To objašnjava prisustvo slike, ali mislim da je ona ovde više simbol otpora prema sadašnjoj vlasti.
POSLEDNJI POGLED
Konačno idemo u najviši hram. Podignut je u XII veku. Visoki lukovi, čipkasti ugaoni tornjevi i pilasteri daju ovom hramu izgled gotske katedrale. Čudno je kako su se u međusobno udalјenim krajevima sveta, u Evropi, Južnoj Americi i Aziji, bez razmene ideja i dodira kultura, u isto vreme podizale slične velelepne građevine koje će ostati najveći dometi nacionalnih kultura. Na terasi ima nekoliko klupa za one koji žele da uživaju u grandioznoj panorami. „Ovde vole da dođu rukovodioci iz Ranguna i da sede, piju piće i drže nam govore. Osećaju se kao kralјevi dok nas gledaju odozgo”, komentariše naš vodič. Miloš, međutim, hoće još jednom da vidi Sulamani. Pita Tajvana koji bi mu hram pokazao kada bi imao samo jedan sat na raspolaganju. „Sulamani”, kaže on, i ponovo se penjemo na kočiju i, prolazeći pored stare zgrade biblioteke (Pitakat Taik) koja liči na palatu rane renesanse, i koja je sada prazna, kaskamo kroz ceo Pagan do ulaza u Sulamani. Piramida Inka, zigurat iz Mesopotamije i gotska katedrala na vrhu, najbliže bi je opisali. Sama kombinacija je jedinstvena. Veličanstvena. Naš prvi i poslednji spomenik u Paganu. Zidovi od savršeno lepe crvene cigle i tirkizno glazirani kalkani, živeli su osam vekova. Postoji legenda, kaže Tajvan, po kojoj se kralј toliko brinuo o lepoti cigle da je kvalitet svake proveravao posebnim šilјkom i ako nije bio zadovolјan, odsekao bi ruku zidaru. Postoji i druga legenda o Sulamaniju, da je taj isti kralј vraćajući se sa druge obale, iz posete hramu svoga dede, ugledao zrak svetlosti kako pada upravo na mesto gde je kasnije podigao hram. Na vrhu njegovog zigurata, Pagan ispod naših nogu tone u crveno svetlo sunca na zalasku. Zrak svetlosti iz oblaka, nalik onom koji je kralј ugledao sa druge obale, pada na rezervoar vode pored hrama. Poslednji pogled na Pagan. Crveno se pretvara u bakar predvečerja, zatim sve tone u tamu. Spuštamo se sa baterijama po mraku. Ispred hrama bele se jedino Mjuova košulјa i zubi. Svetilјke na najvećim hramovima se polako pale, nalik na galije, zauvek ukotvlјene pored Iravadija, sa svetilјkama na vrhu katarke. Sve ostalo je, osim baklјe na Mjuovoj kočiji, u mraku.
Boja toplocrvene cigle, bakarnocrvene zemlјe, boja plišanih leđa, one male paganske bube zvane „Princezin isplјuvak betela”, uvek će za mene ostati boja Pagana, koji zasluženo spada u čuda sveta.
RUKA
Sledećeg jutra avionom smo se vratili u monsunski Rangun. Pre polaska iz Pagana, na malom aerodromu popila sam još jednom zeleni čaj u čajdžinici preko puta zgrade aerodroma, dok sam posmatrala starijeg Burmanca kako zadihano govori sa dvojicom malih Japanaca. O čemu su razgovarali nikad neću ni saznati, ali slika će ostati. U avionu se zateklo nekoliko stranaca. Ponovo u Rangunu, ponovo u fantastičnoj scenografiji Švedagona, koja se stalno menja. Sedim na mostiću pored pagodâ, iznad zelenog grada, pušim i čekam da kiša prestane. Zatim, između dva plјuska, nizbrdo, do glavne gradske pijace. Bođoke. Usred dana je u njoj mrak. Puno otvorenih tezgi i radnjica pod jedim krovom. Sićušan, mršav trgovac, Indijanac, g. Sing, vodi nas kroz lavirint pijace. Miloš kupuje od njega londži španskog stila, ali g. Sing ne odustaje. Vodi me da vidim slatkovodne bisere, a zatim, na moj zahtev, da vidimo da li negde ima da se vidi burmanski, „zvezdani rubin”, sa zracima koji se šire iz dubine kamena, u obliku zvezde. Videla sam ga samo jednom ranije. Hoću da vidim i čuveni carski žad, boje najbolјeg smaragda. I on potiče iz Burme. „Da, g. Tan u radnji br. 33 ih sigurno ima”, ozbilјno će g. Sing, dok me vodi do kineskog trgovca. G. Tan mi pokazuje mali rubin koji zaista ima zvezdu u sredini. Tražim da mi pokaže veći, kao onaj što sam videla sam ojednom, na prstu Burmanke koja je prodavala safire na jednom koralnom ostrvu na jugu Tajlanda. Nema veći. Takav je prava retkost. Carski žad koji mi pokazuje ne izgleda mi baš carski, nema boju smaragda, uostalom, teško je gledati drago kamenje u pomrčini, pod svetlošću baterije. Primećujem čudne minđuše od neprovidno zelenog žada, u obliku zapušača za bocu, koje neka burmanska plemena proturaju kroz velike rupe na ušima. Iz čiste radoznalosti pitam ga da li ima nešto što liči na prozor od žada. Pošto se to na engleskom kaže isto jade window, bilo da se odnosi na otvor u neobrađenom kamenu žada, ili na prozor koji je napravlјen od žada, pita me na šta mislim. Kažem mu da sam prozor u žadu već videla, a da prozor od žada još uvek tražim. Onda mi on kaže da je kineski disk, pi, i jedno i drugo, napravlјen od solidnog žada i ima otvor kao prozor u žadu. Znam, znam da se taj „prozor u nebo” kineskih astronoma ne nalazi baš lako, čak ni neka vešto urađena kopija, ali on me ubeđuje da ga može nabaviti do sutra! Ne verujem, mada je u Burmi sve moguće. Uzimam od njega poslovnu kartu i kažem da ću ga zvati, sutra, ili jednog dana. Možda i hoću. Dok odlazimo sa pijace, vidim kako policajac grubo udara jednog dečaka. Dečak urla od bola. Gospodin Sing kaže da su ga uhvatili kako prosi. Sada mi je jasnije zašto nigde nema prosjaka. Poslednja stanica u Rangunu je nezaobilazni čaj u hotelu „Strend”, serviran kao u najbolјim engleskim kućama. Gotovo sam u šoku kada u elegantnom holu vidim žene s visokim potpeticama. Već sam skoro zaboravila da tako nešto postoji. Na putu za rangunski aerodrom neko nam maše iz drugih kola – to je Čo Dži. Na aerodromu čeka verni Ton-Ton. Daje mi jedan zamotulјak i kaže da ga sakrijem i da ga ne otvaram pre nego što napustim Burmu. U avionu, nad Andamanskim morem, otvaram zamotulјak i u njemu nalazim parče kamena, fragment male statue od peščara. Na tom fragmentu se vidi mala, fino izvajana ruka. Na zgužvanom papiru u koji je kamen bio umotan, piše: „Uvek ću vas se sećati, vaš prijatelј Ton-Ton” i njegova adresa – aerodrom u Rangunu. I ja ću se uvek sećati, mislim gledajući fino izvajanu šaku veličine kutije od šibica. Ruku prijatelјstva. Onaj ko putuje najbrže putuje sam, onaj ko putuje najbolјe putuje sa saputnikom, rekao je neko, možda Ton-Ton, naš saputnik kroz Burmu. Svako putovanje vodi do iste raskrsnice – jedan put može da bude prečica do otuđenja od drugog, od strane kulture; drugi put može da vodi do ponovnog otkrića nevinosti u stranom i nepoznatom. Kipling je bio u pravu. Nema nigde zemlјe kao što je Burma.
…
SLEDEĆA STANICA, VIJETNAM
Jedno od poslednjih neistraženih područja na Dalekom istoku, bivša francuska Indokina – Vijetnam, Kambodža, Laos – nekada krunski dragulј francuske imperije, sada ponovo otvara vrata svetu. Ovo je i dalјe devičanska teritorija za putnike spremne da se udalјe sa utabanih staza, za one koje mami stara kultura netaknuta masovnim turizmom. Na putu smo ka Suvana Pumu – „Zlatnom poluostrvu” Jugoistočne Azije, ili se bar tome nadamo.
Put za Vijetnam započinje pomalo kao avanturistički film. Na bankoškom sam aerodromu i ne znam da li je sledeća stanica Ho Ši Min, ili ostrvo Puket na jugu Tajlanda. U ruci, karte za Puket, u slučaju da nešto ne ide kako treba. Do poslednjeg časa ne znam da li smo dobili vize za Vijetnam, ali stiže turistički agent. Upravo pred poletanje. Ipak idemo za Vijetnam. Puket može da čeka. Sledeća stanica – ukleta romansa Vijetnama. Misterija imena „Vijetnam”. Šta je u imenu? Za svakog ko ima dovolјno godina da se seti dana kada je Kenedi ubijen, ime Vijetnama je dovolјno da evocira poseban niz predstava i emocija iz vremena davnoprošlog, ali ne i zaboravlјenog. Posle decenija izolacije, nacija od 72 miliona lјudi je ponovo odškrinula vrata prema svetu. I sada, jedna nova generacija putnika – fotografa i filmadžija, pisaca i biznismena – želi da zna kako izgleda Vijetnam, šta se dešava u Vijetnamu.
Aerodrom u Ho Ši Minu vremeplov je sa strelicom okrenutom u prošlost. Odmah postaje jasno da je ovde birokratija u punom naponu. Ubeđeni da imamo važeće vize, ispada da ih nemamo. Potrebne su tri umesto dve fotografije, kao što su rekli u Bangkoku. Stojim u redu sa ostalim zbunjenim strancima da nas fotografišu. Napokon držimo u ruci fotografije naših oznojenih lica i mislimo da smo završili posao. Ali nismo te sreće. Treba još da se ispune beskonačni formulari i, pošto nema mašine za kopiranje, sve po tri puta. Posle toga provera nakita. Carinik upisuje u listu svaki komad nakita, čak i najmanji. Šta ako imate zlatan zub? Sigurna sam da bi ga upisali. Posle toga još jedan predugačak red – za izlazak, jer postoje samo dve mašine sa rendgenom za prtlјag. Formalno, u Vijetnamu ne postoji nezavisno, individualno putovanje. Zvanično, svi turisti moraju proći kroz ruke državne turističke agencije. U praksi može se organizovati individualno putovanje preko neke nezavisne putničke agencije, koja ne samo da može da nabavi dozvolu za putovanja izvan Ho Ši Mina nego čak i da eventualno nabavi dozvolu za let do Hanoja. Napokon sam napolјu. Bin, naš vodič, maše kartonom sa našim imenima, nevešto i pogrešno ispisanim, ali to me uzbuđuje, dokle god je on tu i mogu slobodno da dišem.
Vazduh u gradu je neobično čist. Skoro bez zagađenja. Nema od čega. Učesnici u saobraćaju su uglavnom bicikli, staromodni „sikloi” (rikše sa biciklom) i mali skuteri. Uprkos neznatnom broju automobila, saobraćaj je haotičan, pošto nema semafora. Smestila sam se na zadnje sedište nove „tojote”. Vozaču nije lako da upravlјa kolima kroz rojeve i rojeve biciklista, koji nadiru sa svih strana kao mravi. Prvi vedriji prizor koji sam ugledala jesu vijetnamske srednjoškolke na biciklima. Duge, sjajne, svilenkaste kose i peševi tunikâ bezbrižno im lepršaju na povetarcu dok okreću pedale bicikla niz ulicu. Obučene su u tradicionalne dugačke, sa strane prorezane i do vrata zatvorene, snežnobele tunike preko uzanih pantalona. Neke nose šarmantne konusne šešire ispletene od kokosovog lišća, i rukavice navučene do lakta, da bi zaštitili nežne ruke od okrutnog tropskog sunca. Čak i sirotinjski obučene žene sa sela nose te pomodne rukavice. Kontrast je više nego čudan, pošto je uobičajeno da se takve rukavice nose uz večernju halјinu. Poznato mi je da se belina kože u ovim predelima izuzetno ceni, ali do sada nisam videla ni u jednoj zemlјi Indokine da žene idu tako daleko zbog lepote. Pominjem to Binu. Pomalo iritiran, Bin mi objašnjava: „Turisti koji dođu ovde misle da smo mi kao Kinezi, da svi nosimo mao-odeću. Mi nikada nismo imali kulturnu revoluciju.” Tradicionalna odeća, ao dai, sa koketnim dubokim prorezima sa strane, prefinjeno je provokativna. Ona sve pokriva i sve otkriva. Tek pre godinu dana dopušteno je da se ponovo nosi, i sada je beli ao dai postao nova školska uniforma, obaveštava me Bin. Pitam ga gde je naučio engleski. „Ilegalno”, kaže. „Tek posle pada Sovjetskog Saveza dozvolјeno je da se uči engleski”, dodaje. On je sada student engleskog jezika i radi za turističku agenciju. Obećava da će od policije izraditi dozvolu za putovanje van Ho Ši Mina. Vozimo se u grad putem uokvirenim visokim drvećem i po kojom oronulom vilom u francuskom stilu. Sve izgleda kao da je u stanju tužnog propadanja.
PRIČA O DVA GRADA
Probudila sam se kasno popodne, pre zalaska sunca, u hotelskoj sobi među kičerajskim nameštajem socijalističkog tipa. To popodne, Bin nas je ostavio na recepciji hotela. Moramo da ostavimo pasoše na recepciji, za sve vreme boravka. Binu nije dopušteno da ide dalјe od hotelskog foajea, odnosno da se popne do sobe ili da nas pokupi u hotelskom restoranu. U sobi se nalazi plafonski ventilator čija me senka podseća na početnu scenu iz „Apokalipse sada”. U Sajgonu sam. Izlazim na terasu da pogledam na ulicu. Nalazimo se u broju 12 D, u Kač Mang Tan ulici, Prvi distrikt. Kao i hotel, ulica je videla bolјe dane. Žućkaste fasade, duhovi nekadašnjih lepotica zgrada, ispucale su i olјuštene; pločnici se skoro ne vide od brojnih rupa. Sve su to nemi svedoci gotovo celog stoleća ratova i očajne ekonomije, toliko iscrplјene da nije u stanju da potroši ni na kofu boje. Stotine TV antena na krovovima jedini su podsetnik na sadašnjicu i na takozvani tehnološki napredak.
Silazim na recepciju da promenim 100 dolara. Sa blagim osmehom recepcionar odmahuje glavom govoreći: „Žao mi je, ne može.” Mislim da ne razume, i pokušavam da mu objasnim gestom. Još uvek se smešeći, vadi ispod pulta ogromnu hrpu papirnog novca koja bi jedva stala u kutiju od cipela. „Evo”, govori smejulјeći se, „koliko donga biste dobili za 100 dolara. Nećete valјda da to nosite?”
Za ovih nekoliko dana, koliko lutam gradom, opsednuta sam posebnim odblescima prošlosti – „O, Kerol” i slični hitovi trešte sa svih radio-aparata i džuboksova, zastarelo nasleđe ujka Sema. Već četvrt veka niko nije došao da osveži vijetnamsku hit-paradu. Ona nikada nije izašla iz sedamdesetih godina. Kon lai – deca američkih vojnika – živo su nasleđe tih godina.
Postoje i odblesci druge prošlosti – ostaci sovjetskog nasleđa – revolucionarni posteri, uprošćeni komunistički slogani, socijalrealistički filmovi na lokalnoj TV. Ili ogroman portret ujka Hoa koji visi u Glavnoj pošti, predivnoj zgradi kolonijalnog stila. Ili deca koja izvikuju za tobom Lien ho („Rus, Rus”), što je posle više decenija ruske dominacije postao opšti nadimak za svakog stranca.
Oba nasleđa čine samo ovo mesto – mesto paralelnih realnosti. Ho Ši Min i Sajgon dva su sveta, dva grada koja istovremeno postoje. Oni hrane jedan drugog, kriju se iza fasade onog drugog, razotkrivaju jedan drugog kroz debele slojeve istorije, jer Vijetnam jeste drevna zemlјa. I Vijetnamci ne vide sebe kao što ih vidi Zapad – kroz Vijetnamski rat. Vijetnamci su poreklom iz južne Kine i severnog Vijetnama. Sredinom trećeg veka naše ere Vijet plemena su se udružila u kralјevinu Au Lak, kasnije nazvanu Nam Vijet, koja je do desetog veka ostala spolјna provincija Kine. Kineski uticaj je ovde jači nego u bilo kojoj drugoj zemlјi Indokine. Do petnaestog veka, kada su Kinezi ponovo preuzeli vlast, zemlјom je vladalo nekoliko nacionalnih dinastija. Posle kratke vladavine, Kinezi su 1428. godine ponovo isterani i došla je dinastija Le. Ime zemlјe se ponovo menja, sada u Daji Vijet. Pre dolaska ove dinastije, Vijetnamci su se borili oko vlasti nad zemlјom sa starosedeocima Čamima, koji su imali moćnu kralјevinu u srednjem Vijetnamu. U toku petnaestog veka Čami su pobeđeni i potisnuti prema jugu. Neki su prešli u Kambodžu. Međutim, dinastija Le nije stvarno vladala zemlјom. Zemlјa je bila podelјena između porodice Trin, koja je vladala Severom, i porodice Ngujen, koja je vladala Jugom. Posle dugog građanskog rata, 1672. godine zemlјa je i zvanično podelјena na dva dela. Novo nacionalno ujedinjenje nastaje 1776. godine. Nešto kasnije, 1802. godine osniva se dinastija Ngujen. Francuzi preuzimaju vlast nad celom zemlјom 1883. godine i dele je na tri provincije. Zemlјa je ponovo podelјena na Južni i Severni Vijetnam, posle odlaska Francuza, 1954. godine. Mir nije dugo trajao. Početna intervencija SAD ranih šezdesetih godina, postepeno se razvila u pravi rat. Za mnoge Vijetnamce to je bio samo jedan od ratova. Jedna tragična epizoda više u dugoj istoriji. I ne poslednja. Posle tog velikog rata, mir je u Vijetnamu kratko trajao. Decembra 1978. godine, posle divlјačkih pograničnih napada Crvenih Kmera, Hanoj je okupirao i „oslobodio” Kambodžu oteravši snage Pola Pola u džungle, na granici sa Tajlandom. Hanoj je, zatim, postavio provijetnamsku vladu u Pnom Penu. Kina, koja je podržavala Pola Pota, reagovala je tako što je oštro napala severnu vijetnamsku granicu. Dugo je Kina vršila pritisak na Vijetnam oko pitanja Kambodže. Vijetnamska je vojska napustila Kambodžu 1989. godine, ali su zato vijetnamski selјaci koji su ostali iza nje, i danas ozbilјno ugroženi. Oko 40 000 etničkih Vijetnamaca, uglavnom ribara, napustilo je reke i jezera Kambodže, da bi izbegli rasističke napade Crvenih Kmera uoči kambodžanskih izbora, pod okrilјem Ujedinjenih nacija. Mnogi su brutalno ubijeni, u okolini grada Sijam Ripa, uporišta Crvenih Kmera. Na istočnoj kambodžanskoj granici sada živi oko 6 000 Vijetnamaca, i to na brodovima. Nјihov broj se uvećava. Kao da nema kraja vijetnamskoj tragediji. „Bilo je toliko ratova u mom životu”, kaže mi stari siklo-vozač, brojeći na prste. „Ratovali smo sa Francuzima, Japancima, Amerikancima, Crvenim Kmerima, Kinezima – sve smo ih pobedili, ali nam je od toga, za nagradu, ostala samo beda.”
Niko ne žuri više da ostavi rat i bedu iza sebe od građana Ho Ši Mina. Marksistički režim otkrio je pragmatizam. Klјučni događaj bio je Šesti kongres vijetnamske Komunističke partije 1986. godine, kada je doba doi moi, ili obnove, zvanično počelo. U to vreme je započela i perestrojka u zemlјama koje su tada činile Sovjetski Savez. Danas se veliki kapital vraća u Sajgon, bivšu južnu prestonicu koja nikada nije izgubila ukus za koka-kolu. Preko devet hilјada poslovnih delegacija iz 52 zemlјe, posetilo je Vijetnam u toku 1993. godine. Pravi pokazatelј novog vremena je i to što je stara poslovnica „Aeroflota” zatvorena, a bleštava nova predstavništva Lufthanse i Er Fransa su otvorena. Prolazeći ulicama Sajgona, vidim da je Dojče-banka sveže ofarbana i pred otvaranjem. Japanaca i Tajvanaca ima u Vijetnamu na hilјade i rade ono što će Amerikanci raditi uskoro. „Digni embargo SAD” – popularni je slogan naštampan na majicama. Kupujem nekoliko, misleći na jedan drugi embargo. Američke ekonomske sankcije su zvanično još uvek na snazi. Ne mogu da se koriste američke kreditne kartice, niti da se plaća američkim putnim čekovima. Sve ostale kreditne karte se mogu koristiti. Da ironija bude veća, mada postoji lokalna novčanica – dong, američki dolar je svuda u Vijetnamu prihvaćen kao jedina valuta. Prisutno je osećanje da je Vijetnam spreman za tržišnu ekonomiju. To je posebno jasno u razgovoru sa dobro obrazovanim, nestrplјivim mladim Vijetnamcima. Više od polovine Vijetnamaca rođeno je posle velikog rata. Toliko su spremni, da posle manje od godinu dana od moje prve posete i konačnog dizanja američkog embarga, čujem da postoji novo „svetilište market-ekonomije” u Bak Ninu. Dešava se, kažu, da to majušno svetilište dnevno privuče gomilu od preko 1 000 lјudi iz cele zemlјe.
Francuska politura Sajgona davno je izbledela, nadvladala groznicom novoga. „Hotel d`Vil” i nedavno obnovlјeni „Kontinental”, među poslednjim su podsetnicima na francusku „grandecu”. U Hanoju, uspavanoj prestonici Vijetnama, zamrli tragovi francuske Indokine su još uvek vidlјivi. Mnogo opiplјiviji dokaz francuskog uticaja u Vijetnamu je obilјe bageta na svakom stolu, na svakom ćošku. Usred opšte oskudice – izobilјe bageta! To je veoma čudno sa Jugoistočnu Aziju i zato što hleb, bilo kakav hleb, nije deo nijednog obroka. Lam prodaje bagete na uličnoj tezgi. To rade i njena majka, sestra i brat. Bageti su porodično zanimanje. Jedna vekna košta 2 000 donga (dva dolara). Lam vežba svoje znanje engleskog jezika u prodavnici koja se nalazi na veoma užurbanoj ulici Pam Ngu Lao. Uz baget možete da kupite i dodatni francuski ukus – sir La Vaš ki ri, ili komad patea. Frankofilija kod Vijetnamaca prepoznaje se i u njihovoj, za Daleki istok sasvim neuobičajenoj, slabosti prema kolačima, za gateaux, koji se piše na romanizovanom vijetnamskom fonetički kao „ga to”, u lјubavi prema žablјim batacima, kroasanima i crnoj kafi, koja se kroz filter polako sliva u šolјicu. Francuski jezik se pak govori retko, uglavnom među starijim generacijama. Nova generacija Vijetnamaca usvojila je engleski kao jezik ličnog izbora. Ipak, novi filmovi kao što su „Ljubavnik”, po romanu Margaret Diras, i „Indokina”, dovode veliki broj francuskih turista nazad u davno izgublјenu koloniju, u potrazi sa romantičnom pričom o „njihovoj” Indokini. Britanski putopisac Gorer, koji se 1935. godine zatekao u kolonijalnom Sajgonu, tada glavnoj luci i prestonici Francuske Indokine, ovako ga opisuje: „Pored solidne respektivnosti, postoji porok koji je jednak ili prevazilazi stare luke Marseja, Kaira ili Sueca. Svaki vozač rikše je podvodac: Madame français, missou? Boy français? Fumer? […] Celo mesto i većina njegovih stanovnika odišu slatkim i otrovnim mirisom opijuma.”
Noću grad Ho Ši Min tone u mrak. Siklo-vozač – ta, „rikša-mafija” – ispred hotela bučno nude prevoz. Vin nas je ponovo ostavio u hotelu, i nećemo ga videti do sutra ujutro. Prepušteni smo sami sebi. Na ulici, čak i za azijske pojmove, ima mnogo prosjaka i bogalјa. Jednome su leđa toliko iskrivlјena da mu je, dok stoji, lice uz sam pločnik. Šetamo uveče do gradskog centra, užurbanim ulicama sa sablasno bezglasnim saobraćajem bicikala, osvetlјenim samo trepravom svetlošću kerozinskih lampi sa uličnih tezgi, gradom toliko mračnim kao da je pod vanrednim stanjem, kao pred bombardovanje. I jeste bio pod policijskim časom. Doskora, kaže Bin kasnije.
Iznenada se ukazuje svetlo, i to puno svetla. Naleteli smo na hotel „Reks”. Preko puta je bašta „Reks”. Izgleda potpuno nestvarno, kao beli brod iz „Amarkorda” koji iznenada isplovlјava iz mraka, osvetlјen kao božićno drvo sa stotinama malih svetilјki. Posle ovolikog mraka, očima je potrebno neko vreme da se naviknu na ovaj luksuz. Prilazimo bliže. Tu su dva bleštavo osvetlјena teniska terena, i neki lјudi igranju tenis. Baša je osvetlјena lampicama koje vise na drveću. Kelneri obučeni u bele žakete hodaju po pedantno izgrabulјanim stazama od belog šlјunka. U jeku je privatna proslava. Dobro obučen mlad svet sedi za veoma dugačkim stolom. Neko proslavlјa rođendan. Učesnici plešu uz muziku orkestra koji svira „Kome prima”. Sedamo za sto u pozadini i naručujemo neko francusko vino. Elegantna palata što svetluca ispred mene bila je rezidencija bivšeg francuskog guvernera. Sada je to Muzej revolucije. To objašnjava prisustvo tenka i helikoptera F-5, koji izviruju kroz cvetne žbunove bašte. Ovo deluje više kao noćna mora, kao veštački raj za politički podobne, suviše bleštava oaza u moru bede, nego one mračne ulice.
Posle ponoći po povratku u hotel, čeka nas drugo iznenađenje. Oko tri sata ujutro telefon zvoni kao lud. Miloš se budi iz najdublјeg sna i odgovara. To je ženski glas, koji govori na vijetnamskom. On joj kaže da je pozvala pogrešnu sobu. Prekida vezu. Telefon zvoni ponovo. Onda prestaje. Deset minuta kasnije čuje se glasno kucanje na vratima. On viče da nas ostave na miru, ali uporno lupanje ne prestaje. Na kraju se diže i otvara vrata. Žena pokušava da uđe ubacujući nogu kroz vrata. Ja sam se potpuno razbudila. Osećamo se nelagodno jer znamo da čak ni našem zvaničnom vodiču nije dopušteno da se popne do sobe. Jedini koji još znaju da smo u hotelu jesu recepcionar i hotelsko obezbeđenje, koje drži naše pasoše. Ujutro tražimo od Bina da nam objasni razlog noćne posete. On kaže da je to verovatno prostitutka koja isprobava sreću od sobe do sobe, u očiglednom dogovoru sa hotelskim obezbeđenjem. Prostitucija je zvanično zabranjena i on kao dobar građanin mora da to prijavi Turističkom birou. Bin je vrlo oprezan.
Prvi utisci su pomalo nalik na produženu prvu scenu iz „Apokalipse”, na noćnu moru, ali posle dan-dva počinješ da se osećaš sve više kao kod kuće. Kupuješ svoj Bangkok post kod istog klinca u kafeu, čak te i siklo-vozači više ne gnjave. Možeš da otcunjaš do nekog od kafea na reci i uživaš u francuskoj kafi ispod čistog neba, nezagađenog izduvanim gasovima i industrijom, posmatrajući saobraćaj na reci Sajgon. Možeš, zatim, da se prošetaš do ogromne kičarske terase hotela „Reks”, sa pogledom na široke avenije Ho Ši Mina, koju su pre četvrt veka američki oficiri koristili kao svoj štab, i da tu pijuckaš jeftino hladno pivo usred cvrkuta ptica u kavezima i trofejnih glava punjenih zveri na zidovima. Možeš, takođe, da uživaš u dugoj prijatnoj vožnji sikloom duž obala reke Sajgon i pogledaš čudan sajgonski „Ploveći hotel”, luksuzni šlep dovučen ovde čak iz Australije, ili veličanstveni stari „Mažestik”, sada „Ku Long”. „Kontinental”, drugi starinski hotel, miran i romantičan, opisan u Mirnom Amerikancu Grejema Grina, nikada nije ni dobio vijetnamsko ime. Iz bara na krovu „Karavele”, sada hotela „Dok Lap”, bivšeg američkog glavnog štaba za informacije, novinari su prenosile ratne izveštaje ne pomerajući se sa barskih stolica. Svi ti hoteli su nedavno obnovlјeni i ponovo prekršteni u stara imena. „Ben Tan” u „Reks”. Siklo-vozači su ih uvek i zvali starim imenima.
Ne može se boraviti u Vijetnamu a ne probati nacionalno jelo nazvano fo, jaku, bogatu goveđu supu sa rezancima i komadićima mesa, koja se može dobiti u svim krajevima zemlјe. U Sajgonu je prijatno jesti fo na jednom od mnogih brodova, pretvorenih u restorane. Ukoliko imaš dovolјno iskustva i hrabrosti, možeš isto tako dobro i jeftino da jedeš sa uličnih tezgi.
Posle vekova strane vladavine određeni mozaik uticaja, od mongolske do francuske kuhinje, ušunjao se u vijetnamsku hranu. U Sajgonu je izbor veliki – od pržene zmijske glave do prženih žablјih bataka. Široka gama ukusa može se probati u restoranu „VY”, ili u „Maksimu”, koji je najskuplјi restoran u gradu, ili u „Vijetnam hausu”¸ gde se kušaju stvarno najfinija vijetnamska jela. U vijetnamskoj kuhinji nije ništa važnije od oštrog kontrasta, prisutnog u svakom jelu, između „reš” pečenog i mekanog, toplog i hladnog, živog i kuvanog, lјutog i blagog.
Jednom kada se navikneš na bešuman, haotični saobraćaj, vožnja sikloom jedan je od najprijatnijih doživlјaja u Sajgonu. Siklo-vozač sedi veoma visoko iznad tebe; putničko sedište je ispred njega. On ga spusti kada treba da sedneš i zatim polazite, uživajući u povetarcu na licu i u kosi. Tvoj saputnik je u drugome siklou i vozite se, ako saobraćaj dopusti, paralelno do odredišta. Morate da se unapred pogodite za cenu vožnje. Vozeći se sikloom čovek može i da se izgubi u Sajgonu. Moj vozač hoće da mi pokaže neku kinesku pagodu. Ne govori mi koju, ali pretpostavlјam da misli na carsku pagodu Žad, nekadašnje mesto okuplјanja kineskih tajnih društva koja su bila u zaveri da svrgnu dinastiju Manču. Dugo se vozimo i ne nalazimo je. Našli smo nešto što bi moglo da bude pagoda, ali je, nažalost, zatvoreno. Šta mari. Ima vremena da vidim njen misteriozni, tamni enterijer osvetlјen sunčanim zracima koji se probijaju kroz uzane proreze u zidu, kao oni u Korbizijeovoj crkvi pokraj mora. Važnije je to što sam tragajući za tajanstvenom pagodom videla sporedne ulice i skrivene prolaze sa baštama, gde je šarm starog Sajgona još uvek živ.
Uveče može da se sedi u malim kafeima, kao što su kafe „Sajgon” ili kafe „Kim”, i slušaju priče došlјaka. Tu stranci pričaju sa svih strana i ubrzo se skoro svi znaju. Oko stranaca su uvek prisutni ulični torbari, prosjaci, klinci koji prodaju strane novine, cigarete, majice, po tri dolara komad. Među najpopularnijim su one koje nose slogane kao što su „Mis Sajgon”, „Dobro jutro, Vijetname”. Kafei su mali, pohabani, slabo osvetlјeni i skromno namešteni, sa dva-tri stola na pločniku; firme su najčešće naškrabana rukom, ali su puni boja i života zbog animiranog razgovora gostiju – ex-patriots. Tu skoro da nema turista. Većina gostiju došla je u potrazi za avanturom ili poslovnom investicijom. Ponekad tu dođe i sede po neki Vijetnamac. Sedimo sa momkom iz Lozane, koji je bolničar i želi da se pridruži Crvenom krstu ovde. Drugi je Nemac, Majkl iz Nirnberga, koji nosi dugačku plavu kosu i izgleda kao neohipi. Buni se da su ga pokrali u hotelu. Ukrali su mu novac i kameru. Prati ga lјigavi Vijetnamac koji se zove Tri. Govori mi o svojim rođacima u Americi. On hoće da ode tamo i da napravi mnogo para. U susednom kafeu započinje tuča između stranaca i Vijetnamaca. Svi gledamo. Tri nam govori da za ubistvo, ukoliko dokažeš da si bio pijan, dobijaš samo pet godina, ali za krađu možeš da dobiješ i do dvadeset godina zatvora. U sporu između stranaca i Vijetnamaca stranac uvek gubi, dodaje. Očigledno da je život ovde manje vredan nego materijalna dobra. Da to podvuče, kaže nam da je u severnom Tajlandu dovolјno da ti se desi da prolaziš putem gde se prenosi droga pa da budeš ubijen na licu mesta. Majkl kaže da je cena za ubistvo neželјenog svedoka ovde ista kao u Tajlandu, oko 5 000 bata (200 dolara). Tri se smeši i kaže da je ovde mnogo jeftinije, oko 50 dolara. Ne znam da li nam govori istinu, ili je to samo jedna priča više iz kafea „Sajgon”.
TRGOVINA NOSTALGIJOM
Nostalgija Vijetnamskog rata veliki je biznis u Ho Ši Minu. Put u prošlost, povratak u vreme Vijetnama, ovde dostiže galaktičku brzinu. B-475, poslednji je retrobar otvoren pored barova nazvanih „Apokalipsa sada” i „Dobro jutro, Vijetname” u ulici Dong Du. U B-475 trešti muzika „Dorsa”; stolovi za bekgemon su puni. Dva helikoptera naslikana su na tavanici. „Apokalipsa” ima crno obojene zidove. U njoj je gomila mladih američkih „eks-patriota”, suviše mladih da bi bili učesnici Vijetnamskog rata, koji nose šlemove, nadvikuju se uz muziku „Stounsa”, pokušavajući da se ubace u osećanje koje je vladalo onih davnih šezdesetih godina. Imena, čak i dekor tih mesta kopirani su iz filmova, pošto su vlasnici barova mladi lјudi, rođeni daleko posle rata, koji vešto zarađuju na novom trendu. Nјihova nostalgično-veštačka verzija nekadašnjeg ambijenta Sajgona jeste Holivud‒Diznilend verzija barova iz vremena Vijetnamskog rata. Međutim, česte policijske racije u barovima ulice Dong Du su stvarne. To su pokušaji vlasti da iskoreni „društvena zla”, kao što su droga i prostitucija, koje ponovo cvetaju i doprinose oživlјavanju realnog ambijenta nekadašnjeg Sajgona.
Glavne turističke atrakcije isto su tako posvećene Vijetnamskom ratu, i trguju nostalgijom. Najfascinantnija i najbizarnija od svih jeste mreža tunela kod Ču Čija, manje od dva sata vožnje od Sajgona. Tu se vide američki turisti kako se pogađaju za uniforme Vijetkonga. Ču Či jeste čudo od 190 kilometara podzemnih prolaza, gde je Vijetkong imao ogromnu vojnu bazu, zajedno sa kuhinjama, kantinama, bolnicama, pozorištima, štamparijama i populacijom od nekoliko hilјada vojnika, muškaraca, žena i dece. Samo je mali deo grada-tunela osvetlјen i proširen, da može primiti krupnije turiste sa Zapada. Čak i provlačenje od dvadesetak metara kroz mračne, uzane prolazne ostavlјa vas sa osećajem bola u kičmi i sa poštovanjem za one koji su tu živeli i umirali.
Druge, pristupačnije atrakcije su Palata reunion, ili Palata ponovnog ujedinjenja, i izložba „Zločinȃ vojne agresije prema Vijetnamu”, poznatija kao Muzej ratnih zločina. Binu je veoma stalo da nam pokaže onu prvu atrakciju. Što se tiče druge, okleva. Palata ponovnog ujedinjenja podignuta je 1868. godine kao palata Narodim, kao mali Versaj za generalnog guvernera francuske Indokine. Od tada, ona je bila svedok najvažnijih događaja u savremenoj istoriji Vijetnama. Godine 1945, kada su Francuzi bili primorani da napuste Vijetnam, i zemlјe bila podelјena na Jug i Sever, palata je data na upotrebu premijeru Ngo Din Dijemu. Godine 1962. bila je značajno proširena kao „Palata nezavisnosti”. Poučno je videti kako je poslednji premijer Republike Južni Vijetnam živeo sa svojom glamuroznom ženom pomoću američkog novca. Tu je ogromna sala za prijem zastrta crvenim tepihom, okićena kristalnim kandelabrima i kičerskim „zlatno” profilisanim ornamentima na zidovima. Ispred palate je park sa dobro održavanim vrtovima. Salonima za zvanične prijeme kao da nema kraja. Komandni centar u slučaju rata bio je smešten u podrumu projektovanom kao sklonište. Sve je to bilo tako do 30. aprila 1975. godine, dok nisu, posle bezglavog povlačenja stranaca (slika koju ceo svet pamti sa TV ekrana), tenkovi, predvodnica komunističke vojske, provalili kroz kapije Predsedničke palate. U 10.30 h pobednička vijetnamska zastava na palati oglasila je kraj mučnog rata. Tu je pao Sajgon, da bi se ponovo rodio s nazivom Ho Ši Min. Helikopter za džunglu iz tog vremena još uvek čeka na krovu palate, visoko iznad vreve grada. Ljudi se slikaju ispred ovog gotovo mitskog helikoptera, nesvesni činjenice da se ona čuvena panična evakuacija helikopterima, slika iz poslednjih dana Sajgona koja je obišla svet, dešavala na drugoj strani grada, na krovu američke ambasade. Posle novog, trećeg nacionalnog ujedinjenja 1976. godine, zgrada je promenila naziv u „Palata ponovnog ujedinjenja”. Na poslednjem spratu nalazi se mala projekciona sala sa crno-belim monitorom, gde se neprekidno prikazuje francuski dokumentarni film o ratnim događajima. Kvalitet slike i zvuka je veoma slab, ali sam ipak uspela da razumem šta je natapirana gospođa Tijen rekla američkim novinarima upravo pre Tijenovog iznenadnog bekstva iz zemlјe, 1975. godine: „Nema nikakvog razloga za brigu.”
Druga zanimlјivost, Izložba ratnih zločina, koja je smeštena u bivšem zatvorskom kompleksu koji su u vreme rata držali južni Vijetnamci, bukvalno je to što nosi u naslovu. Ceo zid posvećen je fotografijama koje prikazuju strašne američke masakre u Maji Laju (Son Maji) 1968. godine, i Bin Dongu 1970. godine. Američki avioni bacili su skoro osam miliona tona bombi, i raspršili sedamdeset i pet miliona litara hemijskog oružja na sela, pirinčana polјa i šume Vijetnama. Sprave za mučenje u takozvanim tigrovim kavezima jasno govore i o zločinima južnih Vijetnamaca. Primećujem da su fotografije unakaženih lica, žrtava fosfornih bombi, i zapalјenih tela, žrtava napalma, često uvećani snimci preuzeti iz američke štampe. U tome muzeju strave, najstravičniji od svih jeste prizor užasno deformisanih fetusa raspoređenih u nekoliko tegli. Oni su posledica američkih hemijskih otrova upotreblјenih za vreme rata, piše na ploči ispod njih. I lјudi i priroda ove zemlјe još uvek se oporavlјaju od njih. Polovina šuma uništena je za vreme rata. Vijetnamci su sada u proseku nekoliko centimetara kraći nego što su bili pre rata. Ali oni imaju izuzetnu sposobnost da oproste i zaborave. Posle normalizovanja odnosa sa Kinom 1991. godine, sav materijal koji se odnosio na kineska nedela bio je uklonjen. Da li će se to isto desiti i sa prikazom američkih zločina kada se konačno ukloni embargo?
Ispred muzeja nalazi se prodavnica suvenira iz ratnog vremena. Nadrealistički postavlјeni jedan pored drugog, zajedno čine ironičan komentar na rat. Posle svih užasa rata, evo radnje koja prodaje čaure, kompase, čuture, manjerke, šlemove američkih vojnika, baš tu ispred Muzeja ratnih zločina. Ratni suveniri su naročito popularni među evropskim i japanskim turistima, posebno benzinski zipo-upalјači, koji imaju ugravirane lične poruke poginulih i zaroblјenih američkih vojnika o lјubavi i ratu, često u stihu, tužne i gorke. Bolne „uspomene” iz Vijetnama koje završavaju na polici u Osaki ili Kelnu, ne znače više ništa.
ČOLOM
Što se suvenira iz Vijetnama tiče, nisu svi iz rata. U državnoj radionici za proizvodnju predmeta od laka, prvoj u kojoj vidim radnike u uniformama, može se kupiti najjeftiniji lak u celoj Jugoistočnoj Aziji. Tu nema cenjkanja. Sajgonska pijaca Ben Tan, nekad glavna železnička stanica, najveća od tridesetak gradskih pijaca, puna uvezenih elektronskih i drugih proizvoda, jeftinija je od sličnih pijaca u Bangkoku ili Singapuru. U radnjama ulice Don Koi, bivše Tu Du ulice, ozloglašene po prostituciji, mogu se naći fini stari satovi bivše buržoazije. Tu su veoma ukusni i ne tako skupi predmeti napravlјeni od kornjačinog oklopa, češlјevi, narukvice, šnale za kosu i ručne tašne, koje je zabranjeno uneti u Ameriku, upozorava me prodavačica. Dugo odsečeni od sveta, živeći sa fiksnim cenama koje održava komunistička vlast, Vijetnamci su naizgled izgubili strast za cenjkanjem, neuobičajen nedostatak na Dalekom istoku.
U izludelim sokacima Čoloma, stare kineske četvrti, cenjkanje i dalјe cveta. Šverocana roba iz Kambodže, kontraband-cigarete, stare automobilske gume stoje naslagane na pločniku. Jedan stari Kinez sedi na visokoj stolici i bez izraza na licu stoički posmatra haos oko sebe. Siklo-vozači leže u hladovini. Na sredini ulice dečak sedi na niskoj stolici, čvrsto stegnut među očevim kolenima, dok ga brica, koji kleči pored njega, šiša a motocikli zuje oko njih. U Čolomu se nalazi i stari taoistički hram posvećen kultu „Nebeske gospe”, kako je Bin naziva, ili Tijen Hau, legendarne boginje mora. Ona je Kineze u XVI veku prevela preko opasnih voda, brodom, ovde na obe obale. Kinezi u Vijetnamu veruju da je ona njihov spasitelј i zaštitnik svih ribara i brodara. Veruju isto tako da se ona svake večeri vraća u hram, gde joj je prostrt ležaj koji je uvek spremno čeka, zajedno sa mrežom protiv komaraca i malo komodom na koju su položeni srebrno ogledalo i češalј. Ceo hram miriše na ogromne spirale od mirisnih štapića, koje vise sa tavanice i bacaju teške senke po podu. Bin drži slovo o Kinezima u Vijetnamu. Nјima, po tradiciji, kaže, nije bilo dopušteno da uđu u vojsku ili vladu. Dopušteno im je da se bave trgovinom i biznisom. Oni idu u školu samo četiri godine, obaveštava nas dalјe Bin, i posle toga odmah počinju da se bave trgovinom, uvek u okviru porodice. „Svi oni imaju para, mnogo para”, tvrdi, „ali njihove kuće izgledaju sirotinjski”. One stvarno izgledaju sirotinjski, slažem se, verovatno zato što to jesu, i pri tome mislim na ono što su mi govorili moji prijatelјi, Janto, Kinez iz Indonezije, i Sirat, Kineskinja iz Tajlanda, koji sada oboje žive u Americi. Govorili su mi o tome kako Kinezi rasuti po Aziji imaju mnogo sličnosti sa Jevrejima u dijaspori, ne samo kao nosioci dveju najstarijih kultura, nego i zato što su vekovima bili izloženi progonu i predrasudama, i tretirani kao azijski Jevreji.
DANI NA DELTI
„Nema puteva”, kaže Bin. Želim da idem na morsku obalu i na deltu Mekonga, ali to je udalјeno po šezdeset kilometara od grada, i u različitim je pravcima. Ono što Bin hoće da kaže jeste da ta dva regiona nisu povezana putevima i da nema šanse da stranci idu iz Sajgona putevima kojima oni žele. Još uvek je potrebna dozvola da se napusti grad. Idemo na jugozapad, do plodne delte Mekonga. Delta je masa rečnih nanosa koji su se stotinama godina tu akumulirali, plodna ravnica ispresecana kanalima. Tu se Mekong sa tri velika kraka uliva u Južno kinesko more. Zbog bogate žetve pirinča, Delta je jedan od najnaprednijih krajeva Vijetnama. Naša tojota je skoro jedini automobil na putu. Sada je prilika da se vidi zemlјa volovskih kola, zemlјa sa kao žad zelenim tepisima pirinčanih spokojstva. Stižemo do malog polјoprivrednog grada Mi To, što znači „Lepa gospođa”. Na obali iznajmlјujemo čamac. Bez ikakvog objašnjenja Bin nas upoznaje sa novim, lokalnim vodičem, devojkom po imenu Ton. Bin maše sa obale zajedno sa gomilom dečaka, koji sa oduševlјenjem prate svaki naš pokret. Ovde su stranci prava atrakcija. Rukujem se sa Ton i penjem se na naš brod, veliku plavu džunku, na koju bi se lako moglo smestiti bar trideset lјudi. Nas troje i kapetan zaplovlјavamo kroz reku Ku Long – reku Devet zmajeva – jednu od ogranaka Mekonga. Ovde se susrećem sa Mekongom u njegovoj poslednjoj inkarnaciji, pre nego što se njegove ispružene ruke spoje sa morem. Svi brodovi su obojeni u svetloplavo i svi imaju oči. I naš ima dva oka naslikana na pramcu. „Da uplaši krokodile”, kaže nam Ton. U blizini je veliki feri za Bentre. Feri i cela scena izgledaju mi nekako poznati. Ton pokazuje na feri i pita da li sam gledala novi film „L`amant” (Ljubavnik), po romanu Margaret Diras. Kažem da jesam i da mi se veoma dopada. „Sve je snimano ovde”, dodaje ona sa ponosom, „ali, pogledaj feri. Ne izgleda tako propao kao što su ga prikazali na filmu.” I nehotice, pratim put junakinje romana Margaret Diras, ali unazad. Prvo sam videla stari francuski Licej u Sajgonu, u koji je otišla pošto je napustila majčinu kuću ovde, na drugoj obali i prešla reku, videvši prvi put na feriju svog budućeg lјubavnika, imućnog Kineza. Prelazak preko reke i druge scene na Delti iz ovog sjajnog filma su nezaboravni, ali ih stvarnost nadmašuje. Ton odobrava način na koji je Delta snimlјena, ali ne odobrava odnos između mlade heroine i njenog bogatog, kineskog lјubavnika. „Zašto?”, pitam je. Ton ima divan prsten od žada. To joj je od bake, koja je kineskog porekla, ali kao i drugi Vijetnamci koje sam srela, ni ona ne voli Kineze. „Oni dolaze iz Tajvana, iz Singapura, stari bogati Kinezi i traže lepe devojke da ih povedu sa sobom”, objašnjava. „Ne volim njihov način života”, zaklјučuje bez dalјeg objašnjenja.
Plovimo za Toji Son – „Ostrvo mirolјubive planine”. Ton, na moju molbu, zapisuje prevode ovih romantičnih imena u moju sveščicu, veoma urednim rukopisom. Na ostrvu doručkujemo sveže voće – mango i najslađe male banane koje sam ikada jela. Okružni smo crvenkastim cvetovima hibiskusa pod jarkim plavim nebom tropa. Plodovi zelenog manga i bodlјikavog durijana preteći vise iznad naših glava dok se šetamo uzanim stazama na adi u Delti, toga majskog popodneva. Cvetovi na drveću, miris plodnog debelog mulјa Delte, čak i meka, vlažna vrućina na mene deluje magično. Tada sam čula priču zašto se veruje da durijan ima oči.
Posećujemo kuću u zaseoku. U kuhinji kuvaju pastu od durijana. Sredovečna žena, sa kosom zaglađenom u punđu, pokazuje put do trpezarije, koja ima četiri okrugla stola za velike porodične proslave; tu su dva kućna svetilišta ukrašena zlatnim kineskim slovima na plavom papiru, jarkoplave i crvene religiozne slike, komadi izrezbarenog, kineskog nameštaja. Prostorija je skromna, ali prostrana i uredna. Pitam Ton da li nas je dovela ovde zato što je to verovatno najbogatija kuća u zaseoku, mesto za prikazivanje. Ona tvrdi da nije, da je kuća prosečna. Domaćica nas ostavlјa nakratko i vraća se sa ibrikom čaja koji drži u kori kokosa, da bi se održala toplota. Upoznajem njenog unuka, dečaka od oko sedam godina i njenu majku, dostojanstvenu stariju ženu koja nas graciozno poslužuje čajem i zatim seda za sto sa nama. Seoska luda gleda iz bašte, kroz otvorena vrata i kao da pokušava da mi nešto kaže dok pijuckam mirišlјavi jasminov čaj. Smeši se prijatelјski. Pošto smo napustili kuću, prati nas donekle uzanim putelјcima i, pre nego što smo stigli do drvenog mostića, daje mi grančicu hibiskusa koju je sve vreme držao u ruci.
Ton ume lepo da priča. Nosi šarmantan šešir od trske i smeši se prijatelјski. Nakon samo nekoliko časova zajedno, manje je rezervisana nego Bin. Ima devetnaest godina i već govori ruski, francuski i engleski. Kao dobar đak bila je poslata u Rusiju da nauči jezik. Nјen francuski je bolјi nego engleski, kaže. Impresionirana sam, a ona se stalno izvinjava za svoj engleski, koji je veoma dobar, bolјi od Binovog. Bolјi je od engleskog mnogih tajlandskih prijatelјa koji su završili škole u Americi. Kaže mi da se njen otac borio na strani Amerikanaca i da ona i njena sestra vežbaju engleski sa njim, kod kuće. U školi se ne uči. U Mi Tou nema stranca sa kojima bi mogla da govori engleski. Moli me da joj pošalјemo razglednicu iz Nјujorka. Postavlјa razna pitanja, ali najviše priča o Vijetnamu. „Sada ima mnogo više posetilaca iz Francuske. Otkako su prikazani filmovi kao što su ῾Ljubavnikʼ i ῾Indokinaʼ, ceo svet je mogao da vidi kao je Vijetnam stvarno lep”, kaže. Kao i drugi lјudi koje sam ovde srela, a možda i više, ponosna je na svoju zemlјu. „U Rusiji”, kaže, mršteći se, „pitali su me da li ima bioskopa u Sajgonu. Pomislite. Videli ste i sami, u Sajgonu ima sve.” Međutim, ona ne može da napusti Mi To, kaže obarajući pogled. Nikada nije bila u Sajgonu. Verovatno zbog nepodobne prošlosti oca, zaklјučujem.
Ponovo mi pokazuje feri koji se gubi u izmaglici od mekog, toplog vazduha i tajanstvenog, lјubičastog zalaska sunca nad Deltom. Dok ga pratimo pogledom do druge obale i mislimo na junakinju romana Margaret Diras, Ton srkuće crveni sok od šećerne trske, zaklonjena konusnim šeširom, na plavoj džunki sa velikim očima na pramcu, nošenoj nizvodno prema Mi Tou.
BUDA SE VRATIO U VIJETNAM
Sledećeg dana sam probala specijalitet regiona – ribu iz mulјa. To je velika riba iz reke Mekong, koja se priprema u cedilјci preko koje se preliva vrelo ulјe sve dok koža ne postane tvrda i hrskava, a meso ostane sočno. Riba se služi na vrsti drvenog ražnja u čudnom vertikalnom položaju, sa jednom stranom okrenutom tako da vas jedan riblјi profil i oko stalno posmatraju. Sa strane je zdela sa najfinijim aromatičnim travama, listovima sveže zelene salate i malim, ohlađenim i veoma tankim palačinkama pripravlјenim od parenog pirinčanog brašna. Ispod ribe, koja kao da lebdi u vazduhu, nalazi se nekoliko malih posuda, sa meni nepoznatim sosovima. Dva kelnera su prišla da nam pokažu kako se jede ovaj specijalitet. Veoma spretno su odsekli komadiće ribe i umotali ih u palačinku i listić zelene salate, i sve to začinili mirisnim travama i gustim crvenkastim sosom, i servirali u tanjir ispred mene. Oprezno sam probala taj smotulјak raznih ukusa i shvatila svu suptilnost vijetnamske hrane. Hladno i toplo, meko i hrskavo aromatično-blago i slatkasto-lјuto, spojilo se u jedinstven kulinarski ugođaj koji se topio u mojim ustima. Probala sam da sklopim ovaj kaleidoskop ukusa u jednu malu palačinku, najgracioznije što sam mogla, ali bez uspeha. Kelner koji je stajao sa strane diskretno me je posmatrao. Odmah je prišao i uz lјubazan osmeh nastavio sa pripremanjem ukusnih smotulјaka. Bin ukazuje na goste restorana. Sredovečna žena koja glasno priča sa dva krupna Korejca, čuvena je vijetnamska filmska zvezda.
Po odlasku iz Mi Toa, idemo u budističku pagodu u džungli. Ulazak u hram deluje evropski. Podigli su ga Francuzi 1856. godine. Pagoda izgleda napuštena, bašta zarasla, ali se iz senke hrama pojavlјuje budistički sveštenik u braonkastoj togi i poziva nas da uđemo. Vidno je razočaran što nismo Francuzi. Stalno nas očajno pita: „Parle vu”. Žale se da se sve raspada. „Nikad nema para za popravku hrama.” Dok ga pratimo kroz senovite hodnike do oltara, on okreće skriveni prekidač i zlatni lik Bude se pojavlјuje, osvetlјen užasnim neonskim svetlom. Nesrećni prodor modernog vremena u džunglu. Palim štapiće i dajem ponude u novcu. Jedan feminizirani, neobično uglađen sveštenik pojavlјuje se iz mraka iza oltara i počinje razgovor na tečnom engleskom. On je kuvar u hramu i vodi nas da nam pokaže manastirsku kuhinju. Tu upoznajem dva druga sveštenika i dve starije žene. Sveštenik-kuvar po imenu Kju, ujedno je i prevodilac. Svi su veoma srdačni i postavlјaju uobičajena pitanja, odakle sam, da li sam prvi put u Vijetnamu, kako mi se dopada. Posmatraju me sa velikom, skoro dečijom radoznalošću dok razgovaram sa Kjuom i pijuckam čaj koji mi je lјubazno ponudio. Kju je u prethodnom, svetovnom životu boravio u Americi. Godinama je radio kao kuvar u San Francisku. Tu je naučio engleski. Neobično je otvoren kada priča o sebi. Ljudi iz Ho Ši Mina, uklјučujući i Bina, rezervisani su i oprezni u poređenju sa Ton, Kjuom i ovim sveštenim licima i drugim lјudima koje sam sretala u unutrašnjosti Vijetnama. Vijetnamska vlast gleda na sveštena lica, posebno na budističke kaluđere, kao na potencijalni izazov svome autoritetu, ali, i pod vlašću komunista oni i dalјe imaju ogroman uticaj. Pre nekoliko dana, maja 1993. godine, jedan čovek je ušao u pagodu Lin Mu, u starom gradu Hue, zapalio se i izgoreo. Kju govori o tome sa senkom duboke zabrinutosti koja mu prelazi preko okruglog, veselog lica. Priseća se sličnog protesnog samoubistva budističkog sveštenika u Sajgonu, davne 1963. godine, koji je podstakao talas velikih nemira u celoj zemlјi. Sliku tog kaluđera video je ceo svet. Ova skorašnja vatrena smrt ubrzala je proces hapšenja drugih sveštenika iz Hue i izazvala talas antidržavnih demonstracija. Žao mi je što moram da pođem. Binu se žuri. Ispred pagode, desetak devojčica iz obližnjeg sela veselo se kikoću dok vuku drvena kolica pošlјunčanom stazom u senovitom vrtu. Slikamo ih. Vrlo su uzbuđene zbog slikanja i zauzvrat hoće da me stave na kolica i počasno odvuku do automobila. Zajedno se smejemo dok me vuku. Mašu mi dok naša kola odlaze prašnjavim putem.
Važna karakteristika ovoga regiona su različite religije, od budizma, hrišćanstva i bramanizma, do opskurnijih sekti kao što su Hoa Hoa i Trin Du Ču Si, vere koje mešaju hrišćanstvo sa budizmom. Četrdeset posto Vijetnamaca su budisti. Najzanimlјivija od svih jeste Čao Dai, jedinstvena vijetnamska religija koja je osnovana dvadesetih godina ovog veka. To je neobična mešavina budizma, taoizma i hrišćanstva. Oko tri miliona lјudi u Vijetnamu posećuje u toku dana četiri raskošne ceremonije Čao Dai, od kojih svaka traje po 90 minuta, a počinju u šest i deset ujutro, i u šest i deset uveče. Bez obzira na to da li su Čao Dai ili budisti, većina Vijetnamaca veruje u kult predaka. Dok putujemo kroz unutrašnjost, Bin nam pokazuje nadgrobne spomenike podignute blizu kuća. Ovi seoski grobovi liče na male dvorce od peska, zapisujem u notes. Bin objašnjava da ukućani svaki dan, bez izuzetka, prinose svojim precima ponude u hrani, piću i mirisnim štapićima, i da svake godine proslavlјaju godišnjice njihove smrti. „Mi živimo sa našim mrtvima”, kaže Bin. „Mi smo u miru sa njima.”
Sȃm Vijetnam pak nije uvek vodio računa o duhovima prošlosti. Dok se oporavlјao od pustošenja rata, zanemario je kulturne relikte svoje bogate prošlosti. Ostaci civilizacije Čama su naročito zapušteni. Što je još preteklo od starosedelaca Vijetnama, Čama, sada uglavnom živi na visoravnima u srednjem delu zemlјe i u selima rasutim po priobalnim ravnicama provincije Nin Tuan. Na Trang je važno središte ove nepravedno zaboravlјene kulture, koja je cvetala na području današnjeg Vijetnama od sedmog do sedamnaestog veka. Čami su po veri bramani i muslimani, imaju nešto tamniju kožu od Vijetnamaca, i govore drukčijim jezikom. To su, izgleda, bili dovolјni uslovi za njihovo uništenje. Vijetnamci su poubijali starosedeoce Čame, kao što su Amerikanci likvidirali Indijance. U centralnom Vijetnamu mogu se još naći tragovi njihove nekad moćne kralјevine. Kompleks Ponangar Čam i petnaest čam-kula u Maji Sonu govore o njihovoj velikoj prošlosti. Vijetnam se još nije pomirio sa duhovima Čama. Neki Vijetnamci, sa kojima sam razgovarala o Čamima, veruju da je to jedan od razloga što je Vijetnam imao rđavu karmu u prošlosti, ali danas, kao da su svi mrtvi Vijetnama spremni da se pomire sa živima.
To je stoga što se Buda vratio u Vijetnam 1993. godine. To je ono u šta deca zmaja, vijetnamski narod, veruju. Nјihova se Pue tra ve, dobra sreća, dobra budućnost, ponovo smeši. Ona će im, posle tolikih patnji, doneti blagostanje. „Vijetnamci”, piše Džejms Kameron, „bez obzira na svu lјupkost i […] nenametlјivu taktičnost u ponašanju, spadaju među najžilavije i najnepredvidlјivije lјude na svetu. Činjenica je da kada se neko nađe okružen svim tim šarmom, tom skoro neodolјivom prilagodlјivošću njihovog karaktera, može lako da previdi, u suštini, čeličnu stranu njihove prirode.” Danas se čelična strana njihove prirode ogleda u spremnosti da postanu novi „zmaj” među drugim ekonomskim zmajevima pacifičkog kruga. Za to su, kao rasni konji koji samo čekaju na znak da počnu trku, spremne stotine i hilјade učtivih, šarmantnih, dobro obrazovanih i ambicioznih mladih Vijetnamaca, koji revnosno usavršavaju svoje znanje engleskog i mnogih drugih jezika. Takvu usredsređenu ambiciju nisam srela nigde druge u Indokini. Februara 1994. godine, američki embargo je napokon dignut. Vijetnam je na to bio odavno spreman. Cela zemlјa se budi. Gradovi cvetaju. Hanoj, do nedavno uspavana prestonica, poznata po svojim elegantnim, ćilibarskim kućama kolonijalnog stila, utkanim oko tri jezera i kanala sa vodom, gde je nenametlјiva elegancija ulicȃ bila podvučena gustom tišinom, takođe se budi. On sada trampi svoj staromodni šarm za progres. U rano proleće 1994. godine videla sam da je, uprkos naporu vlasti da zaštiti stare žućkaste vile podignute u francuskom kolonijalnom stilu koje krase tri glavne ulice Hanoja, jedna već nestala iz ulice Trang Huang Dao. Parcela je bila spremna za višespratnu poslovnu zgradu. Nove zgrade se podižu brzinom koju niko ne može da kontroliše. Kuan Naum, glavna ulica i važna raskrsnica u Hanoju, već je preplavlјena velikim reklamnim panoima koji vrište „Soni”, „Kodak”, „Sanio”. Hanojski dečaci – čistači cipela ne saleću više samo retke strance. I Vijetnamci sada nose cipele. Slike promena se mogu naći svuda. U Vijetnamu, koji se pomalјa iz posleratne hibernacije, turizam je još uvek u povoju, ali ne zadugo, jer i za to Vijetnam ima sve uslove. Na devičanskoj morskoj obali, jednoj od najlepših u Aziji, počela su da niču letovališta, koja će uskoro postati mondenska mesta za svetske putnike. Zaliv Halong, pet sati vožnje severno od Hanoja – prirodno čudo postavlјeno naspram najplavlјih voda koje se mogu zamisliti – Vijetnamski je ekvivalent američkom Grend Kenjonu, ali sa dodatkom orijentalne misterije. Halong znači „tamo gde se zmaj spušta u vodu”, i stare legende o zalivu obiluju zmajevima, devicama i ribarima. Blizu obale nalazi se i ostrvo Pesama, jedno od oko 3 000 ostrva u zalivu gde se kameni pilastri dižu visoko iznad mora i gde su, pre mnogo stotina godina, pesnici meditirajući provodili dane. Tom čarobnom mestu, sjajno prikazanom u filmu „Indokina”, suđeno je da postane važno turističko odredište. To se odnosi i na bivšu carsku prestonicu Hue, podignutu u XVII veku. U njoj je glavna atrakcija carski grad iz ranog XIX veka, građen po ugledu na pekinški Zabranjen grad. „Izuzetno putovanje od Ho Ši Mina do Šangaja”, petnaestodnevno putovanje koje uklјučuje zaustavlјanje u Na Trangu, Da Nangu, zalivu Halog, na palubi visokomfornog broda „Zvezda Kaledonije”, nije san nego oglas koji čitam u Nјujork tajmsu, za put koji počinje 15. juna 1994. godine. Dani infamancije i hibernacije su prošli. Drago mi je što sam imala retku priliku da apsorbujem Vijetnam na raskršću, pre nego što mu „progres” naplati svoju putarinu. Dani blagostanja su pred vratima. Svetilište tržišne ekonomije u Bak Ninu verovatno postaje sve popularnije. Kreditne karte brzaju u Vijetnam da uhvate deo novog tržišta. „Dobrodošli u svet ῾vizeʼ”, viče ogromna reklamna tabla, sa slikom mlade Vijetnamke koja se smeši ispod konusnog šešira od trske, nedavno postavlјene u Ho Ši Minu. Motocikli koji prolaze ispod reklame izgledaju sićušni kao mravi. Šta će, na duge staze, budućnost doneti tom najzagonetnijem i najšarmantnijem narodu, ne zna niko. Što se mene tiče, samo treba da zatvorim oči i pomislim na prvi dan u Sajgonu, kada sam među oronulim, požutelim fasadama ugledala sliku koja je oštro odskakala od haosa sivkasto-oker okoline – dve devojke u ao dai odeći, sa konusnim šeširima i dugim belim rukavicama, kako voze bicikle, dok su njihove duge snežnobele tunike i sjajne, modre kose nemarno lepršale na jutarnjem povetarcu, ili na Ton na brodu za Mi To, i da znam da se Buda vratio u Vijetnam.
Odlomak iz romana Kralj svile
XVIII
Po povratku u Bangkok, otišao sam u Nacionalni muzej da proučim malu zbirku stare svile. Pomamno sam tražio komade stare svile po bangkoškim antikvarnicama. Otkad sam prvi put došao u Bangkok, počeo sam da tu i tamo kupujem svilu. Ali, to nije bilo ozbiljno. Bio sam kompulzivni kolekcionar svega što bi me privuklo. Sada sam počeo da ozbiljno skupljam primerke lokalne svile.
Jednom prilikom sam večerao sa Džejmsom Skotom, trgovačkim atašeom pri američkoj ambasadi. Rekao sam mu šta sam video na severoistoku. Izgledao je zainteresovan. Posle večere sam pozvao njega i celo društvo u Orijental na piće i da im pokažem moju malu kolekciju svile. Skot je usput nabacio kako bi neko mogao da uradi nešto u vezi sa proizvodnjm svile u Tajlandu. Polako je ispijao martini:
“Služio sam u Siriji”, rekao je, vadeći maslinku iz čaše. Pogledao me u oči i nastavio:
“Video sam kako se tamo razvila aktivna trgovina svilenim brokatom, koji je, kao i tajlandska svila, bio slabo cenjen tradicionalni zanat. Možda se u tim žutim jajašcima, koje si video u Isanu, krije bogatstvo”, nasmejao se zabavljen sopstvenim rečima.
I drugi gosti su se nasmejali ideji o industriji svile. I ja sam morao da se nasmejem svojoj ideji da osnujem industriju tajlandske svile. Već sam prevršio četrdesetu i nisam znao ništa o proizvodnji svile. Još sam manje znao o poslovnoj strani takvog, ili bili kojeg sličnog, poduhvata. Umetnost tkanja svile bila je u ovoj zemlji teško bolesna, skoro na samrti. Tkači su bili prava retkost, a i gde da ih nađem? Nisam govorio ni njihov jezik. Okolnosti mi nisu išle u prilog. Ali, seme je bilo zasejano u meni. Imalo je naradžasti sjaj koji se mogao pretvoriti u zlato.
Koni mi je pomogla. Znala je sve i svakoga u Bagkoku. Rekla mi je da u gradu postoji jedna čudna enklava tkača. Živeli su u sirotinjskom kraju zvanom Bangkrua. Nisam mogao ni da pomislim da ću jednog dana živeti preko puta klonga, pored njih. Pronašao sam nekoliko muslimanskih porodica tkača koje su se držale zajedno zahvaljujući svojoj manjinskoj religiji, živeći u zemlji koja je devedeset pet posto budistička. Živeli su u prenatrpanim kućama i bili svesni da se bave zanatom koji izumire. Bili su vrlo skpetični u vezi s mojom radoznalošću, ali su, kao i većina Tajlanđana, bili ljubazni. Pitao sam ih da li za mene mogu da istkaju dugačke komade svile. Do tada su svilu tkali u dužini od oko metar i po, za ženske saronge i pakome za muškarce. Mene su shvatali kao ekscentričnog faranga, stranca, ali je jedan od njih, Ahmet, koji je radio honorarno kao vodoinstalater, bio dovoljno zainteresovan da istka nekoliko dugačkih komada u raznim, prigušenim, zasićenim, tipično sijamskim, bojama. Boje su uglavnom bile biljnog porekla i bledele su od pranja.
“Najskupocenija svila se veoma retko, ili uopšte ne pere”, reče mi Ahmet.
On i njegova porodica su mi tada, sve u svemu, istkali oko sto metara svile. On je bio moj prvi tkač. To je bio pravi početak jedne industrije koja će uskoro da zapošljava dvadeset hiljada tkača.
XIX
Pitate me o našem prvom susretu? Kako bih mogla da ga zaboravim. Džim Tompson se pojavio u mojoj njujorškoj kancelariji s koferom punim svile. Bila sam tada urednik “Voga”. Bivši urednik “Vaniti Fera”, Frenk Krauninšild, ga je poslao kod mene. Oni su se dru`ili tridesetih godina u Njujorku. Frenk mi je bio dobar prijatelj i imala sam poverenja u njegov ukus. Nazvao me je i rekao:
“Edna, draga, učini mi uslugu. Tu je jedan moj prijatelj od pre rata. On ima nešto da ti pokaže što može strašno da ti se dopadne.”
To me je zainteresovalo.
Nije prošlo mnogo vremena dok je Džim zakucao na moja vrata. Nosio je ogromni kožni kofer. Izgledao je kao da nosi sve što poseduje. Upitala sam ga da li namerava da se useli kod mene. Ne odgovarajući na moje pitanje, otvorio je kofer i prebacio naramak svile iz Bangkrua preko mog pisaćeg stola. Imao je smisla za teatralnost. Onda, tačno se sećam, onda je posegao za nečim što mu je bilo u džepu od košulje i izvadio nešto što je lićilo na papučicu od dijamanata. Nisam mogla jasno da razaznam jer ju je stisnuo u šaci. Pitala sam ga šta mu je to – odgovrio je: “Ah, ništa, moja amajlija.”
“Mogu li da je vidim? Izgleda kao nešto veoma dragoceno?”
“Jeste”, reče Džim, “ali, ako Vam je pokažem, izgubiće svoju moć. Molim Vas da ovo ne shvatite lično – jednostavno je nikome ne pokazujem.”
Sećam se toga, jer me je zaintrigiralo kao i sve drugo u vezi sa Džimom. Oko njega je uvek bio neki oreol misterije. On je bio nalik na njegovu svilu – mek a postojan. Uglađeno je govorio, a čvrsto se držao svoga. Šta da Vam kažem o svili? Bila sam potpuno očarana njenim sjajem, izuzetnim bojama i mistikom. Tokom moje karijere modnog urednika videla sam mnoge lepe stvari, ali je nemoguće rečima opisati boje Džimove svile – prelivale su se od ruzičastog do zelenog i od zelenog do ljubičastog, zavisno od svetla.
“Ovo je pravo otkriće!” rekla sam Džimu bez mnogo oklevanja. Znala sam vrlo dobro o čemu govorim.
“Ostavite ove komade nekoliko nedelja kod mene. Hoću da ih pokazujem okolo”, dodala sam. Nije rekao ni reč, ali sam primetila da je bio vrlo uzbuđen. Stisnuo mi je ruku. Njegova je bila oznojena, mokra. Još jednom sam bacila pogled na hrpu svile, udaljila se korak i pozvala sekretaricu:
“Niko danas ne sme da ode iz kancelarije pre nego što vidi ovaj veličanstveni novi materijal!”
Zatim sam ubedila Valentinu, koja je tada bila vrlo popularna modna kreatorka, da kupi jednu rolnu svile i da kreira haljinu. Slikali smo je za sledeći broj “Voga” u njenoj kreaciji od tajlandske svile. Navela sam Tompsonovo ime kao izvor. Po “Vogu”, tajlandska svila je već bila u modi.
XX
Koliko god teatralna bila reakcija Edne Čejs, ma koliko je velelepna i dobrodošla bila njena vera u jedinstvenu lepotu tajlandske svile, ipak to nije bilo isto što i početi njenu proizvodnju. To je bio samo spektakularan čin koji je potvrdio mogućnost njenog plasmana na strano tržište. Ali, kada sam se vratio u Bangkok, razlika između njene elegantne kancelarije u Njujorku i primitivnih tkačnica mojih novih poznanika iz Bangkrua, izgledala mi je nepremostiva. Ni moj ogromni entuzijazam, ni oduševljenje modnih urednika nisu mogli da umanje probleme s kojima sam morao da se suočim, ukoliko sam ozbiljno hteo da razvijem proizvodnju svile. To je bilo pred kraj 1947. godine.
Čitav posao sam pokrenuo iz svoje sobe u Orijentalu. Otišao bih na hotelsku recepciju s komadima svile, obešenim kao marame oko vrata, i tako stajao ili šetao sve dok se neka dobra duša ne bi smilovala na mene i zapitala me šta tu radim sa svom tom svilom. Pokušao sam da zainteresujem i moje lokalne prijatelje. Skoro svako bi se oduševio svilom, te sam uspevao da dobijem dosta postojan broj narudžbina za šačicu mojih tkača.
Otprilike u to vreme kroz Bangkok je proputovao moj prijatelj Džordž Beri, uspešan poslovni čovek iz Kalifornije, i on je, kao i ja, imao sklonosti ka avanturizmu. Nagovorio me je da osnujem kompaniju i da mu prodam deo deonica. Odlučio sam se da rizikujem i, 1948., otrilike godinu dana pošto sam imao onaj, skoro mističan doživljaj u Isanu, i počeo ozbiljnije da se interesujem za proizvodnju svile, osnovao sam Tajlandsku kompaniju svile.
XXI
Osećao sam se kao misionar, ali s vidljivim i opipljivim rezultatom. Do para mi nije bilo mnogo stalo. Nikad nisam mario za novac. Prodao sam skoro sve svoje deonice. Moj uspeh nije bio u profitu moje kompanije, već u suparničkim kompanijama koje su počele da niču po celom Bangkoku kao pečurke posle kiše.
Uspeo sam da oživim zamrlu veštinu.
Redovno sam posećivao moje tkače i stalno proveravao kvalitet materijala koji su proizvodili. Najviše sam uživao u tome da isprobavam nove kombinacije boja. U tome su me mnogo inspirisali Bakstovi baletski kostimi kojima sam se divio od mladosti. Radio sam s vretenima obojene svilene niti kao što slikar koristi paletu. Probao bih jednu kombinaciju, pa drugu, sve dok mi nešto ne bi reklo da je to ona prava. Instinkt bi me retko kada izneverio.
Ubedio sam moje tkače da pređu na brži i efikasniji način tkanja i nabavio im razboje koji su radili na nožno pedalo. Neki od mojih muslimanskih tkača su postali tako imućni da su počeli da nose fesove. Fes je bio redak prizor pre nego šta sam došao u Bangkrua. Fes je značio da su bili u Meki. Bilo je to daleko i skupo hodočašće, ali sada su mogli da ga plate.
Delio sam s tkačima verovanje da je ispiranje svilenog konca u mastiljavoj, smrdljivoj vodi klonga odgovorno za onu tajnu formulu koja je mojoj svili davala poseban sjaj. Možda je to, kad pogledam unazad, bila i formula mog života.
Uvek sam prezirao ideju o fabričkoj produkciji, koju su mi mnogi prijatelji sugerisali kao mnogo efikasniju od moje domaće radinosti. Odbio sam sve takve predloge. A nije uvek bilo lako. Moji suparnici su počeli da smanjuju troškove svoje proizvodnje tako što bi u svilu dodavali sintetički konac. I crvena Kina i Indija su počele da proizvode nešto što su zvali ‘tajlandska svila’, koja je bilo inferiornijeg kvaliteta.
Uprkos svim teškoćama, držao sam se svog visokog standarda i starinskog načina proizvodnje. Uživao sam u mojim jutarnjim posetama naselju Bangkrua. Voleo sam da čamcem prelazim kanal, klong, i da hodam po uskim mostićima od dasaka od kuće do kuće dok su mi usput, sleva i zdesna, dovikivali pozdrave. Ova atmosfera, skoro nalik seoskoj, ostala je na čudan način netaknuta naglim širenjem i brzim razvojem grada i služila mi je, naročito poslednjih godina u Bangkoku, da me podseti na grad kakav je nekada bio i u kakav sam se prvobitno zaljubio.
XXII
Dopustite mi da Vam ispričam o Džimu nešto što nećete često čuti. Mnogi su Džima videli kao imućnog plejboja kome će uskoro da dosade egzotični Istok i svila, i koji će ubrzo da se vrati poznatim zadovoljstvima Njujorka. Nisu bili u pravu. Džim je imao istinski entuzijazam za svilu. Ponašao se kao misionar. Pričao mi je kako je na jednoj večeri u Parizu jedna od gošći bila čuvena filmska glumica Polet Godar. Ona se divila odelu od tajlandske svile koje je Džim nosio te večeri i izjavila je da bi volela da kupi isto takvo odelo za svog prijatelja. Bez trenutka oklevanja, Džim joj je galantno poklonio odelo i vratio se u svoj hotel samo u kišnom mantilu koji je pozajmio od domaćina.
Džim Tompson je bio ekscentrik, o tome su Vam možda već dosta rekli, to je možda prvo što ljudima pada na pamet kada razmišljaju o njemu, ali ne znam da li Vam je iko rekao da je bio veliki trgovac. Svi uspešni poslovni ljudi su veliki trgovci. Radio je više nego bilo koji od njegovih službenika. Čak i kada je postao relativno poznato ime u svetu mode, i dalje je lutao po holu Orijentala u potrazi za turistima. Bila sam jedna od njegovih redovnih mušterija i, često sam se osećala kao hipnotisana. Bio je pravi šarmer. Često bi mi pokazao komad svile koji uopšte nisam htela da kupim, ili koji je bio suviše skup za moj džep. Onda bi izveo celu scenu – obmotao bi oko mene razne komade svetlucave svile, udaljio se korak unazad, kritički me za trenutak posmatrao, onda bi izabrao jednu il dve, opet ih prebacio preko mojih ramena, zavio kao maramu oko mog vrata da vidi kako mi stoji uz lice, i kada bi konačno našao onaj efekat koji je želeo da postigne, pogledao bi me s takvim odobravanjem da nikad nisam mogla da mu odolim. Laskao bi mi šta ta svila čini za moje oči, ten, kosu, i u sledećem trenutku našla bih se na ulici sa tri metra te proklete svile. Još uvek imam netaknute rolne i rolne svile koju sam na taj način kupila od njega. Dovoljno i za moje unuke.
XXIII
Bilo je to 1949. godine. Samo godinu dana pošto sam započeo da proizvodim svilu. Duboko su me potresali događaji koji su se odvijali oko mene i sve sam manje mario za politički život zemlje koju sam već tada osećao kao svoju. Ozbiljno sam se pitao kakva me to budućnost čeka.
Za mene je regionalna politika bila intenzivno lična stvar. Već sam se u Bangkoku osećao kod kuće, kada je u junu 1946. kralj Ananda nađen mrtav s pištoljem pored sebe. Poznavao sam neke članove kraljevske porodice i znao da je za njih veoma teško da prihvate ideju da je to bilo samoubistvo.
“Kraljevi ne izvršavaju samoubistvo”, rekla mi je šapatom tajlandska princeza koju sam dobro poznavao, tresući pritom svojom glavicom kao da će taj gest da me ubedi. Počele su da se šire glasine da je moj prijatelj Pridi deo urote protiv kralja. Pridi je tad odlučio da da ostavku na mesto premijera posle samo pet meseci provedenih na vlasti. U novembru 1947., Pibul je izveo uspešan puč i vratio se na vlast, a Pridi je jedva uspeo da se spase zatvora i pobegne čamcem koji ga je čekao na kanalu iza kuće.
Pomoću naših veza s Francuzima, Moris i ja smo pomogli Pridiju da se ipak još jednom vrati u Tajland jedne noći u februaru 1949. Da bismo bili sigurni da te noći niko neće ni u šta da posumnja niti da bude na oprezu, pomogao sam da se organizuje gala bal za dobrobit Udruženja bivših studenata američkih univerziteta i pristao da učestvujem u pozorišnoj predstavi koja je prethodila balu. Bal je trebalo da se održi u Amforn Gardens – jednom zračnom paviljonu blizu zgrade Narodne skupštine. Ironija je bila u tome što sam igrao ulogu trgovca svilom koga proganjaju tajni agenti. Pozvali smo veliki broj najviših ministara i šefa tajlandske obaveštajne službe. Najviše bangkoško društvo došlo je u punom sastavu. Jedina važna ličnost koja se nije pojavila bio je premijer Pibul. To nije bio dobar znak.
Oko jedan noću, dok sam igrao s tajlandskom princezom s kojom sam se sprijateljio, (zvaću je Mimi), čuli smo pucnjavu iz pravca reke, blizu paviljona. Utrčao je čovek, oznojen, raščupan, i rekao da su preko gradske radio stanice, koju su pučisti zauzeli, objavili novu vladu. Morao sam da se oprostim od princeze koju su odmah ispratili iz paviljona. I drugi visoki funkcioneri su nabrzinu napuštali bal. Tao Oum i ja smo ostali, čekajući da čujemo šta se desilo. Sat kasnije, bez ikakvih daljih vesti, konačno smo napustili bal.
Sledio je put kroz grad od kojeg nam se dizala kosa na glavi. Dva puta su nas zaustavili nervozni policajci koji ni sami nisu imali potpunu informaciju o razvoju puča. Ulice su bile neobično tihe. Samo se čula pucnjava iz daljine. I, onda, miris straha. Svuda je mirisalo na strah. Da li znač taj miris? Nema mu ravnog. Ako si ga jednom osetio – nikad ga ne zaboravljaš. Nalik je mirisu sagorele odeće, sagorelih stvari, sagorelog mesa, koji zauvek ostaje u kući gde je bio požar.
Konačno smo došli do Orijentala, gde sam ubedio Taoa da ostane sa mnom u hotelu. Pretpostavio sam da će vlada, ako se oseti ugroženom, moćda iskoristiti ovaj pokušaj puča da izmiri neke stare račune. Bio sam u pravu. Za pristalice Pridija ovo je bila poslednja, očajnička šansa. Neuspeli puč prate masovna hapšenja. Za neke je to značilo smrt.
Posle neuspelog pokušaja da se vrati na vlast, Pridi je, kao što znaš, uspeo opet da pobegne i povukao se u izgnanstvo iz kojeg se nikad više nije vratio. Ubijena su četiri bivša vladina funkcionera, Pridijeve pristalice, koje sam poznavao i s kojima sam sarađivao. Saznao sam to iz cedulje koju mi je jedan od njihovih slugu predao u ruke. Bio sam duboko potresen. Užasnut, otrčao sam do rezidencije ambasadora Stentona. Zatekao sam ga za ručkom. On je okrenuo nekoliko telefona i potvrdio ovu vest.
Moj prijatelj Aleks Mekdonald doneo je o tome kratku, crnim uokvirenu vest, u svom Bangkok Postu. Priča se pojavila pod naslovom POLICIJA OPISALA SMRT ČETVORICE. Policija je izjavila da su zatvorenike, koji su bili na putu za zatvor u pratnji dvadeset policajaca, napali neidentifikovani ljudi koji su otvorili vatru iz dva automobila i prorešetali mecima četiri političara. Tajanstveni atentatori su uspeli da pobegnu. Međutim, na zatvorenom policijskom vozilu nađeno je više od osamdeset rupa od metaka. Jedan od ubijenih imao je krvave oči i rane na ušima. Lice druge žrtve bilo je teško izubijano, a njegove noge izrešetane mecima. Druga dvojica imala su slomljene noge i rebra. Svi su bili muški izrešetani mecima. Užasu kao da nije bilo kraja. Dani tolerancije su bili prošlost.
Posle ove vesti, Mekdonaldove novine su bile pod cenzurom, a pitanje njegovog položaja i opstanka u Tajlandu postalo je krajnje delikatno. I moja pozicija je postala vrlo problematična. Stenton me zamolio da se ni u šta ne mešam i da zapušim gubicu. Nije mi bilo dozvoljeno ni da javno izjavim saučešće. Lična sekretarica moje princeze nazvala me je da mi saopšti da se više ne pojavljujem u kraljevskoj palati. Još jedan od mojih prijatelja među bivšim Slobodnim Taima bio je ubijen. Bio je polu ukopan licem okrenutim nadole. To je bilo upozorenje za mene.
O tome sam lično obavešten telefonom. Moji stari prijatelji su jedan po jedan nestajali. Tao Olum, koji je takođe bio blizak nekolicini ubijenih političara, odlučio je da se vrati u rodni Laos. Francuzi su ga pozvali da pomogne pri sastavljanju sporazuma koji je, navodno, trebalo da vodi oslobođenju njegove zemlje. On im nije verovao, ali Bangkok je postao suviše opasan za njega. I Moris će mu se uskoro pridružiti.
XXIV
Pitate šta je bilo sa Džimom posle Pridi fijaska, ako to mogu tako da nazovem. Suviše je to emotivno shvatao – suviše je bio lično pogođen, ako me baš pitate! U politici se ne može biti emotivan. Ova poslednja epizoda sa Pridijem je bila Džimov politički debakl. Zaradio je mnogo neprijatelja i medju Tajlanđanima od uticaja i među nekim ljudima u CIA. Bojim se da nije bio sasvim svestan toga. Zabranili su mu da posećuje kraljevsku palatu.
Narednih godina Džim se sve više udaljavao od regionalne politike. Zgadila mu se. Prestao je da piše emotivna pisma o gubitku svojih najboljih prijatelja. Sećam se jednog njegovog pisma o sahrani četiri ubijena tajlandska političara, o policiji koja ga svuda prati, njega i Aleksa Mekdonalda, gde god krenu. Pisao mi je o mirisu straha i smrti u vazduhu Bangkoka. Nikada, na moju sreću, nisam osetio taj miris. Umrli, prognani prijatelji – to su bili ljudi koji su ga prvi naučili da voli Aziju. Tek kad je počeo rat u Vijetnamu, primetio sam da je Džim ponovo emotivan u vezi s politikom…
Krajem 1949. odlučio je da ipak ostane u Tajlandu i posveti se isključivo proizvodnji svile. Bio mu je potreban rad da bi zaboravio na sve tragične događaje tog proleća. Boravio sam u to vreme u Indiji, gde sam radio portrete Nehrua i kralja Nepala, kad mi je stiglo pismo od Džima adresirano samo: “Za Čarlsa Baskervila, slikara kod Premijera Nehrua, Nju Deli, Indija.”
Čuo je od brata gde se nalazim, ali nije znao tačnu adresu. Osečao se usamljenim i bilo mu je potrebno društvo. Tada sam došao u Bangkok da ga posetim.
I ja sam odseo u Orijentalu, koji je tada bio prilično primitivan hotel s poluvratima na sobama kao u onim barovima na Divljem zapadu, bez kupatila, bez osnovnog komfora, ali to kao da nikome nije smetalo. Uživao sam. Slikao sam akvarele ribarskih čamaca na reci i velelepnih, pozlaćenih kraljevskih galija usidrenih preko puta na{eg hotela, išao u obilazak grada kao pravi turista, odlazio ponekad s Džimom u posetu njegovim tkačima. Priredio je proslavu mog rođendana na obali reke ispred hotela, tamo gde je sada bazen za plivanje. Gospodin i gospođa Peng (Laošani koji su mu bili partneri u kompaniji svile) su, pred moj odlazak, napravili oproštajnu večeru za mene u bašti svoje vile. Svi smo, kako smo znali i umeli, plesali “ram vong”, tajlandsku narodnu igru, uz pratnju onih dugačkih svirala od trske koje je svirao muž jedne od Džimovih tkalja, inače, po zanimanju “samloh”, vozač onih motorizovanih rikši. Iz tog vremena nosim vedru uspomenu o jednom neiskvarenom svetu.
Pre nego što sam napustio Bangkok, uzeo sam veće količine svile da ih pokažem svojim prijateljima u Njujorku, uključujuči i Irenu Šaraf, poznatog holivudskog kostimografa. Posebno sam se potrudio da svilu pokažem modnom uredniku Dajani Vriland. Ona je u to vreme bila apsolutni arbitar ukusa u njujorškim modnim krugovima. Svidela joj se. Džim je počeo da češće dolazi u Njujork; dogovorio se s njujorškom agencijom Taibok da distribuiše njegovu svilu u SAD. Bila je to prva u nizu velike mreže agencija za Džimovu kompaniju svile, koje su kasnije nikle širom sveta. Na Džimovu sreću, Irena Šaraf je odlučila da koristi njegovu svilu za kostime u muzičkoj komediji Rodžersa i Hamerštajna “Kralj i ja”. Sve kao da mu je išlo naruku.
Mjuzikl je zasnovan na knjizi “Ana i kralj Sijama” Margarete Lendon, koja je ranije prerađena za nemuzički film s Reksom Harisonom i Ajrin Dan u glavnim ulogama. Čudnom igrom slučaja, Margaret je poznavala Džima. Bila je žena američkog misionara u Tajlandu. Svoju knjigu je bazirala na originalnim memoarima iz viktorijanske epohe Ane Lionoven: “Engleska guvernanta na sijamskom Dvoru”. Džim je veoma blisko sarađivao s Irenom Šaraf na kostimima, upoznajući je sa stilom haljina iz retkih, starih knjiga o životu u Sijamu. Sva svila je tkana specijalno prema njenim zahtevima. To je za Džima do tada bio najveći posao koji je ikad preduzeo, a znao je i koliki publicitet može da mu donese ukoliko ga uspešno obavi. Zvezde brodvejske predstave bile su Jul Briner i Gertruda Lorens. Dok se Gertruda pripremala za ulogu koja će biti i njena poslednja (umrla je za vreme jedne predstave), srela je Džima i brzo su se sprijateljili – rezultat je bio da ga je upoznala s filmskim rediteljem Džošuom Loganom i poznatim pozorišnim kritičarem Vordom Morhausom, koji su ga kasnije posetili u Bangkoku i slali mu u radnju najpoznatija imena filma i pozorišta. Predstava je doživela veliki uspeh i kostimi su bili veličanstveni. O tome je dosta pisano, ali, istini za volju, Majkl Tod je prvi upotrebio tajlandsku svilu na Brodveju za svoju produkciju “Pipšoa”. Tod je otkrio da je kralj Tajlanda izvrstan džez muzičar i smislio je da bi bilo dobro da upotrebi jednu od kraljevih kompozicija za svoj mjuzikl, pa je glumca koji je to izvodio obukao u tajlandsku svilu. Međutim, ipak je tek Džimov dizajn doneo svetsku slavu tajlandskoj svili.
Narudžbine su počele da stižu. Džim je otvorio malu radnju na Surivongu, u srcu Bangkoka, i počeo da prvi put ozbiljnije razmišlja o stalnijem mestu boravka nego što je hotel Orijental.
XXV
Hteo sam da se sredim. Prvo sam iznajmio kučicu na kraju Satien Rouda, ali, ispostavilo se da nije dovoljno prostrana za moje sve veće društvene potrebe. Odlučio sam da napravim kuću u stilu tropske arhitekture. Nikad pre toga nisam radio u tom stilu. Iznajmio sam malu parcelu na obali klonga, blizu parka Lumpini. Dok sam crtao planove za novu kuću, hteo sam da deluje prostrano i zračno u stilu starih bangkoških kuća, samo u manjoj razmeri. Na prozorima nisam predvideo vazdušno hlađenje, čak ni mreže za komarce; nikad mi ni vrućina ni komarci nisu smetali, a nisam ni hteo da unosim arhitektonske elemente koji nisu u originalnom stilu kuće. Tada sam sastavio i prvu zbirku antikviteta.
Bangkok je u to vreme bio raj za kolekcionare. Redovno sam obilazio radnje u Nakorn Kasemu. Skoro svaku nedelju sam provodio lutajući po zabitim sokacima Kineske četvrti, preturajući po prašnjavim policama (ruke su mi uvek bile crne), ili odlazeći u staru tajlandsku prestonicu Ajutju u potrazi za retkim antikvitetima. Nisam bio stručnjak kao moj prinstonski drug i kolega iz OSS-a, Aleksandar Grizvold, koji je napisao nekoliko knjiga o tajlandskoj umetnosti. Nikad nisam imao strpljenja za ulogu naučnika. Uživao sam, jednostavno, da skupljam tajlandske, kineske ili burmanske umetničke predmete koji bi izazvali moje interesovanje.
Nisam unapred planirao šta ću da kupim. Posebno su mi se sviđale dekorativne, jednostavne, skoro primitivne tajlandske slike na platnu, koje su mi ponekad služile kao inspiracija za moju štampanu svilu. Bile su praktično nepoznate u svetu. To je bio način da sačuvam ovo nacionalno bogatstvo od propasti i zaborava.
Ali, nisu se svi slagali s mojim namerama. Posebno kada sam počeo da skupljam Budine likove. Imao sam sukob sa Odsekom za Likovne umetnosti. Na kraju sam morao da se rešim skoro svih tajlandskih umetničkih predstava Budinog lika i da se ograničim na umetničke predmete iz Burme i Kambodže. Vidiš, problem je bio u tome što za većinu Tajlanđana budistička umetnost nije samo umetnost. Svaka likovna predstava Bude, stara ili nova, za njih je religiozna svetinja i u mnogim slučajevima joj pripisuju natprirodne moći.
Kao što rekoh, nije me radovalo samo da skupljam lepe stvari za svoju kolekciju – trudio sam se i da spasem zaboravljeno. Na jednom od mojih putovanja u Burmu, naišao sam na zbirku izuzetno lepih drvenih figura u hramu Amarapura. Propadali su i trulili, nezaštićeni od sunca i kiše. Dao sam novac da se izgradi objekat u kojem će biti čuvani. Sviđale su mi se i raskošne burmanske tapiserije na plišu izvezene s komadićima stakla i sitnim perlama. U pokušaju da obnovim ovu skoro zamrlu burmansku umetnost, okupio sam tamo grupu ostarelih tkača i rekao im da mi izrade zbirku tapiserija, koje sam zatim poslao na izložbe širom Sjedinjenih Država. Počeli su da mi stižu pozivi iz drugih zemalja, između ostalih iz Sirije, Pakistana i Malezije, da im dam savet kako da ožive svoju domaću radinost.
XXVI
Pitate me kako je Džim provodio svoje vreme? Mogu Vam reći da on, praktično, i nije imao vremena za sebe. Mnogo je putovao i danonoćno nekoga gostio. Njegova slava je rasla i širila se po svetu. Postao je najpoznatiji stranac u celoj jugoistočnoj Aziji. Svi listovi su pisali o njemu. Uvek je bio spreman da govori o svojoj svili. Ali, znao sam da to nije jedina zanimljivost u njegovom životu. Činilo se kao da ga svi znaju – neznajući ga. Verovatno zbog njegove ljubaznosti i prefinjenog ukusa, zavidljivci su počeli da šire glasine da je peder, ali znam dobar broj dama koje bi mogle da to opovrgnu. Bogatstvo i uspeh učinili su ga neodoljivim. Imao je mnoge ljubavne afere, čak i s jednom tajlandskom princezom, o tome je brujalo po Bangkoku, ali ljubav njegovog života ostala mu je nedostupna – bila je srećno udata. Sve svoje veze držao je u tajnosti, što je isto dovelo do glasina da je možda homoseksualac.
Ako se o njegovom privatnom životu pričalo po gradu, o njegovoj se novoj kući počelo da priča na sve strane i pre nego što je bila završena. Bila je stalno fotografisana. Meni je pripala čast da objavim prve slike. O kući na klongu napravljen je i dokumentarni film.
Šarena galerija posetilaca prošla je kroz njegovu novu kuću – od poznatih glumaca, reditelja, vojnih lica, izdavača, reportera, diplomata, pa sve do fotografa koji su tek počinjali svoju karijeru, što je bio moj slučaj, i onih koje je Džim pozivao jednostavno zato što su ga iz nekog razloga zanimali. Za Džimovim trpezarijskim stolom upoznao sam Trumana Kapota i Džošuu Logana. Džim mi je rekao da je poznata glumica, dobitnica Oskara, ako se ne varam, En Bakster, insistirala da se noću vrati u kuću da bi je videla iz čamca, pod mesečinom, na klongu. Rekao mi je da je Etel Merman pevala uspavanke njegovom omiljenom belom kakaduu. Ovaj veliki papagaj bio mu je najomiljeniji od svih kućnih ljubimaca, kojih je imao mnogo. Džim ga je uvek nosio sa sobom, na ramenu.
Nezaboravna proslava useljenja u novu kuću bila je pred kraj aprila 1959. Iz pošljunčane bašte na klongu ušli smo u kuću. Čak i mi koji smo se divili prostranom salonu pre nego što je bio završen, nismo bili pripremljeni na raskoš koju smo ugledali. Na sve strane, po niskim stolicama i sofama, bili su pobacani jastuci presvučeni sjajnom svilom jarkih boja; nasred sobe postavljen je niski, veliki raskošno izrezbaren tajlandski krevet od tikovine, a svuda po salonu bile su postavljene retkosti koje je godinama skupljao po antikvarnicama. Iz svake od mnogobrojnih vaza gledale su nas najređe vrste orhideja.
A hrana – hrana je bila za bogove. Imao je kineskog kuvara, Tuna, koji je pre toga radio na tajlandskom kraljevskom dvoru, ali je bio otpušten zbog svoje ćudljivosti. Jednostavno je odbijao da kuva nešto što mu nije po volji. Džim je imao veliko poverenje u njega, a Tun mu je to uzvraćao neverovatnom odanošću. Međutim, za ovu priliku, Džim je iznajmio još dva tajlandska kuvara, da mu pomognu u kuhinji. Džim je voleo paprena jela, spremljena na tajlandski način. Tun je ponekad kuvao papreno, po tajlandski, da zadovolji Džima, ali je smatrao da je kineski način pripreme superiorniji. Jedna od najljućih tajlandskih poslastica je naizgled bezazlena salata napravljena od marinirane papaje. Još uvek mi jezik bridi od te salate i od izuzetno ukusnog “tom jam gunga”, čorbe sa škampima, služene tom prilikom. Stari je Tun bio besan što je Džim doveo druge kuvare. Da bi dokazao kako je nenadoknadiv, prevazišao je samog sebe, a ona dva Tajlanđana sveo na bespomoćne posmatrače. Umesto da iznajmi tradicionalne rezbare voća, što je običaj u Tajlandu, lično je izrezbario svaku voćku na stolu. Rezultat je bila gozba za jezik i oči.
“Pošto sam probao hranu u Vašoj kući, ja, koji sam proputovao veliki luk jugoistočno-azijske duge ukusa i aroma, uverio sam se da je tajlandska kuhinja njen epicentar, na samom vrhu luka”, govorio sam nadahnuto, u zanosu čula.
“Ona je ogledalo tajlandskog paradoksa”, odgovorio je Džim s guštom.
“Intenzivna je i bogata do tačke belog usijanja, eksplozije. Nalik je na tropsko sunce, a istovremeno je laka, suptilna i višeslojna, kao tajlandski osmeh, ili moja svila, ako ćemo pravo!”
“Ah, slažem se”, rekoh. “I ja lično verujem da je tajlandska hrana veoma značajan izraz verovanja u ‘sanuk’, u čulno zadovoljstvo.”
“Uzeli ste mi reči iz usta. Šta mislite zašto sam ostao ovde?” pitao me je u šali. Bio je u veoma dobrom raspoloženju.
Na terasi nad klongom, u vlažnoj noći, klasičan tajlandski orkestar svirao je tradicionalne lokalne melodije na egzotičnim instumentima. Dolaskom mraka kuća je postajala kao začarana – kao kada se pogase svetla u pozorištu pred početak predstave. Džim je pristupio dizajnu svoje kuće kao što scenograf pristupa pozorišnoj scenografiji.
Dok sam radio na fotografijama za “Lajf”, iz noći u noć bio sam svedok iste scene – razni ljudi bi mu postavljali uvek ista pitanja o njemu lično, o trgovini svilom, o lokalnoj hrani, o ovome i onome. I iz noći u noć, davao bi im iste odgovore, ljubazno i entuzijastično, kao da ih daje prvi put. To, naizgled, nije teško, ali je veoma naporno. Nešto čudno se desi s ljudima kada postanu turisti, bez obzira ko su i šta su. Čak i oni najinteligentniji i najsofisticiraniji postanu neverovatno naivni kada se nađu u potpuno im stranoj kulturi. Nikad nisam poznavao nikoga ko se tako beskonačno strpljivo odnosio prema ovom fenomenu ljudske gluposti, kao Džim. Nikad se neće znati koliko je ljudi prvi put zavolelo Tajland zahvaljujući prostoj činjenici što su proveli jedno veče s njim.
XXVII
Ne mogu tačno da se setim kada sam došao na ideju da podignem tradicionalnu kuću u tajlandskom stilu. Ova misao me je pratila godinama dok nisam iznenada shvatio da je za moju rastuću zbirku prijatelja i retkosti potreban veći prostor. A i za moju menažeriju. U novoj kući sam je proširio psima, mačkama, jatom bantama – minjaturnih kokošaka sa Jave, guskama prekog temperamenta koje su bile moji pravi kućečuvari, i kakaduom, kreste boje sumpora, koji je ubrzo postao pravi gospodar kuće. Pridružio bi mi se za večeru, zabavljao mi je goste igrajući uz simfonijsku muziku sa ploče, i voleo je da posle večere pije aperitive. Beskrajno mi nedostaje.
Uvek sam se divio tajlandskoj arhitekturi. Sviđali su mi se izvijeni krovovi sa stilizovanim zmijama i aždajama-nagama, na vrhu nastrešnica na hramovima, koje su, šarene i pozlaćene, svetlucale na suncu. Ali, više su mi se sviđale kućne verzije istih, zato što su bile jednostavnije i neobojene. Obožavao sam zidove od tikovine koji su na tradicionalnim tajlandskim kućama iskošeni prema centru, što je davalo iluziju dodatne visine.
Posle određenog traganja, našao sam mesto tačno preko puta klonga Maha Nag, gde su živeli moji tkači koje sam posećivao svakog jutra. Tu je bilo drveća nadvijenog nad vodom, dnevnog žamora sa kanala, sa čamaca, drvenih kuća koje su grlile ivicu reke. Kupio sam nekoliko kuća.
Kuća koju sam na kraju podigao sastojala se od delova šest kuća sa raznih lokacija. Za neke delove konstrukcije morao sam da idem čak u Ajutju, uzvodno od Bangkoka, kao i za staru ciglu meko-crvene boje na mojoj terasi. Zelene kineske pločice, koje sam postavio na parapet, dovezene su kao balast na brodovima za pirinač koji su se vraćali iz Kine. Spoljne zidove tih starih kuća sam obrnuo ka unutra, tako da su rezbarije ukrašavale zidove soba. Kuhinju sam našao u selu mojih tkača. Nekada je pripadala jednoj staroj palati. Želeo sam da svaki detalj u kući bude u što autentičnijem tajlandskom stilu.
Hteo sam i da se pridržavam religioznih ceremonija koje prate gradnju kuća u Tajlandu. Održali smo tri odvojene ceremonije. Prve se tačno sećam; u stvari, ne sećam se datuma, ali se sećam sata – bilo je to u septembru 1958., u devet ujutro. Rekli su da je to najpovoljnije vreme za podizanje prvog stuba od tikovine, stuba nosača, po astrološkom kalendaru. Laknulo mi je kad sam ga ugledao kako se sija, uspravan, snažan, na jarkom jutarnjem suncu.
U drugoj ceremoniji smo postavili kućicu za duhove. Ove kućice su replike tajlandskih hramova. Senka glavne zgrade nikad ne sme da ih dotakne.
Treća i poslednja ceromonija bila je najvažnija. Morali smo da nađemo najsrećniji dan za selidbu. Završna ceremonija je održana trećeg aprila 1959., nešto manje od sedam meseci posle podizanja prvog stuba. Došlo je devet budističkih monaha – pojali su u svojim haljinama boje šafrana. Simboličan konopac provučen je oko cele konstrukcije, obmotan oko svake kuće, i ostavljen da trune na kiši i suncu da ne bi izgubio svoju zaštitničku magičnu moć. Iznad svakih vrata i na moje čelo prilepljeni su tanki listići od zlata posuti prahom od sandalovine.
Moj kineski kuvar Tun, i moj kućni dečko Ji, koji nisu govorili engleski koliko ni ja kineski ili sijamski, bili su zadovoljni kako je ceremonija protekla i dali su mi znak – imali smo naš sistem znakova koje smo usavršili tokom niza godina – da odobravaju useljenje. Danas je nabolji dan, ne može biti bolji, dali su mi znak. I tako smo se uselili nekoliko nedelja pre završetka izgradnje. Prvu noć u kući proveo sam na podu moje nedovršene spavaće sobe.
XXVIII
Pitaš me ko je bila njegova prava ljubav – ljubav njegovog života? Nije bila stvarno lepa. Bila je plava, visoka i elegantna, to je bio i inače njegov tip, ali nije bila lepotica. Moj ujak je imao mnogo ljubavnica, uključujući, nakratko, i jednu tajlandsku princezu, znao sam lično neke od njih, ali, ovo je bilo, uveravam te, nešto sasvim posebno. Sve one glasine da je bio peder – čiste su besmislice. To su proširile ljubomorne žene i zavidljivi suparnici da mu naude. Sećam se kad je Nikol, tako se zvala, prvi put došla u Kraljevski sportski klub u Bangkoku. Došla je sama, bez svog muža Žerara Diprea, koji je, u to vreme, bio visoki francuski poslanik u Ujedinjenim nacijama.
Mora da je bila negde u srednjim tridesetim, po godinama bliža meni nego ujaku. Njenoj egzotičnosti je doprinosilo to što je bila poljska grofica. Po prvom mužu. Nisam tada znao da ga je Džim poznavao – pokojnog grofa Andreja Ponjatovskog, iz francuskog Pokreta otpora. Nju, naravno, nije poznavao odranije. Bila je suviše mlada. Mogla je da mu bude kći. Mislim da je to Moris, onaj njegov kolega iz Alžira – da li si imao prilike da s njim razgovaraš? – poslao mom ujaku pismo, u kojem mu javlja da ona dolazi u Bangkok. Insistirao je da treba da se upoznaju. Ne znam tačno, bolje bi bilo da pitaš Morisa? Ne, nikada ga nisam upoznao. Ali, nju jesam.
Moj ujak je, kada nije bio na putu, svakoga dana išao da pliva u klupskom bazenu. Lep bazen, velik, pod vedrim nebom. Tamo se okupljao krem Bangkoka. Bilo je to dobro i za poslovne i za društvene veze, mislim, biti član kluba. Neki su čekali godinama da budu primljeni u klub.
Ali, da se vratimo glavnoj temi, desilo se da sam bio s njim u klubu kada ju je prvi put sreo. Skinula je peškir s glave i prosula svoju platinasto plavu kosu, koja mi je ličila na sneg. Čak i pod debelim frotirskim ogrtačem naziralo se njeno vitko, lepo oblikovano, kao isklesano, telo. Ličila mi je na skulpturu, ali ne neku glomaznu, nego, kako bih se izrazio, kao od snega – sva laka, bela, kao neka snežna princeza. Dok je u pratnji klupskog konobara u prilazila našem stolu, pored bazena, primetio sam na njenom licu izraz koji i sada pamtim. Bio je to izraz prijatne neizvesnosti, ljubopitljivosti – kao da očekuje neko iznenađenje, ali prijatno – ispisan na njenom licu sitnih, delikatnih crta.
Džim ju je pozvao da dođe na ručak u Klub, kao njegov gost. Odmah su počeli razgovor o njenom pokojnom mužu. Bio je heroj Pokreta otpora. Pre nego što je umro, zamolio je svog najboljeg prijatelja, Žerara Diprea, da se pobrine o njegovoj mladoj ženi. Njen drugi brak, znači, nije bio iz ljubavi.
Tog popodneva, došla je sama. Bilo je nečeg aristokratskog i hladnog u njenom maniru a, opet, činila mi se nekako neobično bliskom. Kao da sam je od negde poznavao. Njen pomalo promukao, mazan, šaptav glas s francuskim akcentom bio je posebno šarmantan. Džim mi je posle rekao:
“Bio je to njen glas. Tog sam se popodneva zaljubio u njen glas. Podsetio me na jedan drugi glas koji sam jednom poznavao, samo taj je imao mekši, ruski akcent. Samo njega hoću da čujem”, rekao je, smejući se svom ushićenju.
Opet sam se zadesio u Bangkoku, kada ju je, kasnije, preklinjao preko telefona da ostavi muža.
“Ostavi sve i dođi da živiš sa mnom!”
XXIX
Došao sam u Tajland sredinom šezdesetih godina kao brigadirni general i komandant američkih pozadinskih trupa, snaga koje su se povećavale kako se rat u Vijetnamu širio. Štab nam je bio u severoistočnom gradu Korat, gde su bile stacionirane američke trupe. Nismo se videli od kraja Drugog svetskog rata i njegovog razvoda od Pat. Pat! Pitate me kakav je bio moj odnos sa njom? Ne želim o tome da pričam, ali reći ću Vam toliko: procenio sam da je dovoljno vremena prošlo da se stare rane zacele. Bio sam u pravu. Zaboravio je Pat. Postigao uspeh. Svi su želeli da budu u njegovom društvu. Čuo sam i da živi sa nekom Francuskinjom, ili poljskom groficom? Ne znam tačno. U svakom slučaju, ocenio sam da je spreman da me ponovo sretne. Pozvao sam ga da dođe u Korat da se bolje upozna s tamošnjom situacijom. Rado je prihvatio moj poziv. Nekoliko puta smo zajedno proputovali region, obišli naše trupe. Džim je bio pravi veteran i odličan poznavalac severoistoka.
Imao sam utisak da su mu ta putovanja prijala. Obećavala su nove izazove, prekidala rutinu njegovog, mada prijatnog, ali ipak ustaljenog načina života. Postigao je sve što je hteo. Nije bio od onih ljudi koji se odmaraju na lovorikama ili su spremni da se povuku u penziju. Što se tiče špijunske aktivnosti, posle fijaska s Pridijem, Džim je bio samo pasivan posmatrač, ono što zovemo “plovak”. Sada se, međutim, spremao novi rat i bilo je vreme da ga reaktiviramo.
Jedne noći u Bangkoku, posle večere kod Džima, kada su svi gosti otišli, ostao sam sam s njim. Pričao sam mu o nekim poslovima vezanim za CAT, tako smo zvali CIA u to vreme. Opisao sam ih kao “nekonvencionalna sredstva ratnog dejstva u jugoistočnoj Aziji”. Rekao sam mu da sam angažovan u akcijama od najveće tajnosti i da bi nam on mogao biti od pomoći, sa svojim indokineskim vezama. Bio je prirodan izbor. U stvari, rekao sam mu da postoji drugi, paralelan rat, gori nego onaj u Vijetnamu, toliko tajan da se u zvaničnim dokumetima ne pominje ni lokacija zemlje u kojoj se vodi.
“Upućeni je zovu prosto: ‘druga ratna pozornica’”, rekoh.
Džim je bio pomalo sumnjičav ali, ipak, zaintrigiran.
On je paradoksalno bio potpuno odomaćen u Tajlandu – pustio je tu korene kao pravi ‘domorodac’ , kako se to govorilo u kolonijalna vremena – a s druge strane, nije mogao da se odrekne svog porekla – ostao je ‘dobar Amerikanac’. Svake godine se vraćao u SAD da poseti porodicu i da proveri kako ide biznis – odlazio je preko Pacifika, krajem leta, kada su u Tajlandu monsuni, a vraćao se u Bangkok, na jesen, obično preko Evrope. Posetio bi tada svoje sestre i brata i brojne sestriće i sestričine. Želeo je da se ponovo aktivira, ali ne samo iz čistog patriotizma. U pitanju je bila i lična zainteresovanost. Verujem da je glavni razlog što je želeo da mi se pridruži u obilasku naših trupa na severoistoku bio taj što je želeo da se iz prve ruke obavesti o ratu kojem se duboko protivio. Čudite se? Naravno da smo znali da je protiv rata. To nije bila nikakva tajna.
Odlomak iz Digitalne galaksije
I. UMETNOST NOVIH KOMBINACIJA
Mash
1. Internet miksuje, meša, na nov način, sve što znamo o kulturi. Veb je stvorio mash.
2. Nova kultura čedo je novih kombinacija odlomaka, navoda, fragmenata, parčića, brikolaža, kolaža.
3. Glad za stvarnošću, namerno provokativna i duboko nihilistička knjiga Dejvida Šildsa (David Shields) manifest je tog novog trenda. Šilds tvrdi da je fikcija, proza o izmišljenom, potpuno marginalizovana, da roman „nikada nije bio toliko udaljen od središta kulture kao što je danas”. Umoran je, kaže ovaj autor, od izmišljenih zapleta, od izmišljenih priča: interesuje ga stvarnost, umetnost stvarnog. Reality show. Ispovest. Njegova knjiga je artefakt nove umetnosti „ponovnog kombinovanja”, ili prisvajanja. Knjiga se sastoji od 618 fragmenata i citata iz dela drugih autora, ali izvađenih iz konteksta i prilagođenih potrebom njenog autora za konzistencijom, sažetošću, ili prosto izabranih po njegovom ćefu. „Ko poseduje reči?”, pita Šilds. „Ko poseduje muziku i ostalu kulturu? Svi mi”, odgovara on. „Stvarnost ne može da se zaštiti autorskim pravima.”
Književnost se poslednja predala. Dugo se borila, ali je posustala pred navalom interneta. Književnost dugo nije prihvatala kulturu „prisvajanja” tuđeg teksta znanu kao „plagijat.” Prepisivanje odlomaka drugog autora bez fusnota smatralo se velikim grehom. Danas to postaje samo jedna od tehnika književnog stvaranja.
4. Napadi na pojmove kao što su autorstvo i originalnost u poslednje vreme su učestali. Mnogi tvrde da su to samo buržoaske kategorije zasnovane na kulturi individualnosti. Po toj istoj logici svi tekstovi su samo palimpsesti ranijih tekstova.
5. Ugledni američki teoretičar Stenli Fiš, u tekstu pod naslovom Plagijat nije veliko moralno pitanje, ide dotle da tvrdi da plagijat ne samo da nije veliko moralno ni filosofsko pitanje nego je samo pitanje profesionalne etike i konvencije. Pravilo da ne treba da se koristiš tuđim rečima bez navoda izvora manje liči na opštu zapovest da ne kradeš, nego na kršenje pravila, recimo, za igranje golfa, koji Fiš izabira kao primer jer su pravila ove igre mnogo stroža nego u drugim sportovima.
6. Nemačka tinejdžerka Helen Hegelman, koja ima punih 17 godina, objavila je knjigu Axolotl Roadkill o berlinskoj narko-diskosceni, koja je puna navoda, pa i čitavih strana preuzetih iz druge knjige Strobo. Umesto da bude optužena 21 za plagijat, ona ne samo da je predložena za važnu književnu nagradu lajpciškog Sajma knjiga 2010. godine već tu nagradu i dobija. Autorka otvoreno kaže da je prisvajanje iz drugih nenavedenih izvora bio njen plan, bitan deo koncepta knjige. Hegelmanova se tako našla u središtu sukoba između književnog establišmenta i kulture mladih koja udiše nov život u stare forme. „Originalnost ionako ne postoji, postoji samo autentičnost“, kaže ona samouvereno i bez pokajanja. Ipak, nije rekla ništa novo, zar ne? Terencije je još u drugom veku stare ere rekao: „Ne postoji ništa što već ranije nije rečeno.” A u Bibliji je to rečeno još ranije i bolje.
7. Muzika to već odavno radi. Miksuje, meša sve. Hip-hop umetnici „repuju” uz muziku Bitlsa, ili Betovena. Džej-Zija. Bitlsi su potka za Sivi album grupe Dejndžer Maus.
8. To je osvežilo i likovnu umetnost. Pogledajte Vorholovu konzervu za supu, ili Džefa Kunsa, ili savremeno pozorište.
9. Književnost tek sada počinje da miksuje, tvrdi Šilds. Zašto književnost kasni? Zašto ne ide u korak s vremenom?
Pašteta od džigerice
Navedena pitanja postavlja američki autor Džejms Frej (James Frey), koji se proslavio tako što je svemoćna Opra Vinfri prvo pohvalila njegov memoar Milion komadića (A Million Little Pieces), a zatim ga optužila da njegova knjiga nije memoar nego fikcija. Frej joj je na to odgovorio da nije ni razmišljao o tome da li je njegova knjiga memoar ili roman.
„Da memoari nisu baš tada, 2003. godine, bili u modi, moja knjiga bila bi objavljena kao roman”, ležerno tvrdi njen autor. „Da je Pikaso naslikao svoj portret u kubističkom stilu, niko ne bi rekao da zato što ne liči na njega to nije njegov autoportret.”
Negde sam pročitala da je Margaret Atvud (Margaret Atwood) rekla kako je želja da upoznaš pisca zato što ti se sviđa njegova knjiga isto što i želja da upoznaš gusku zato što ti se sviđa pašteta od njene džigerice. To je upozorenje za sve one koji hoće da čitaju memoare, posebno memoare pisaca.
Fabrika knjiga
Frej želi da stvori Fabriku knjiga po ugledu na radionice likovnih umetnika, posebno nalik na Fabriku Endija Vorhola, ili umetničku fabriku Damijena Hirsta, u kojoj će mladi, gladni i talentovani pisci raditi za njega na razvijanju njegovih ili svojih ideja. Pisaće komercijalne knjige za minimalne honorare i bez autorskih prava. Frej već vrbuje studente iz najboljih škola i daje im da potpišu surove ugovore da bi dobili šansu da pišu za njega. Fabrika knjiga je ono što Frej želi da stvori od literature. Frej je na najboljem putu da ostvari svoj san o fabričkoj proizvodnji knjiga. Njegova kompanija “Full Fathom Five” već je proizvela knjigu Ja sam broj Četiri, koja je prodata u 44 zemlje, prevedena na 21 jezik i koju je Spilberg otkupio za film!
Hepening ili pozorište?
Marina Abramović imala je (u proleće 2010. godine) veliku retrospektivu u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku. To je najveća čast ukazana ijednom umetniku iz našeg podneblja. Ova umetnica je do sada bila nekrunisana evropska kraljica hepeninga. Ovim događajem je i globalno krunisana.
Pre ulaska na izložbu posetioci nailaze na sto na kome je izložen arsenal oruđa za mučenje i samomučenje. Zatim, na samom ulazu, nailaze na dva naga izvođača, pored kojih se provlače u prvu salu izložbe.
U nizu sala umetnica izlaže re-reprodukcije svojih hepeninga iz 70-ih godina. Da li samim tim oni prestaju da budu hepeninzi i postaju pozorište sa uvežbanim izvođačima koji se smenjuju svaka dva-tri sata? Umetnica, pri tome, tvrdi da mrzi pozorište!
U ovoj retrospektivi hepening je postao replika postavljena u novi kontekst, u novi miks, koji mu daje novo značenje, trajanje.
Ali pored repriza bivših hepeninga, postojao je i pravi, jedinstveni hepening za koji je zaslužna „joginska” izdržljivost umetnice, bez koje bi maratonska dužina trajanja njenog eksperimenta u vremenu bila nemoguća. Naime, Marina Abramović se zarekla da će da sedi po ceo dan, nepomična, kao od kamena, svakodnevno, tri meseca, na drugom spratu Muzeja. Ispunila je obećanje – ostvarila svoje umetničko zaveštanje! Pokazala je superherojsku stamenost, nadljudsku koncentraciju, ali i moć umetnosti kao iluzije.
Stizala je pre publike i odlazila posle svih. Ljudi su satima čekali da bi seli preko puta Marine Abramović. Mnogi su bili dirnuti, plakali. Vrhunski performer, kakav je ona, mora da ima veliku ličnu moć. Magijsku.
Pobedila je, makar prividno, čak i prirodu, ili bar prirodne potrebe kojima svi robujemo. O tome problemu pisale su novine, razvijane su razne teorije, pravljene tehničke analize.
Slava
„Njujork Tajms” je u to vreme (16. aprila 2010. godine), na naslovnoj strani, pored slike vulkanskog oblaka koji se nadvio nad Evropom i pokazao nam svu moć prirode, doneo sliku posetioca njujorskog Muzeja moderne umetnosti koji gleda “Luminosity” Marine Abramović. Sic! O izložbi se mnogo pisalo, ali je skandal ono što je dovelo umetnost peformansa na naslovnu stranu „Tajmsa”. To se ne dešava često!
Posetilac retrospektivne izložbe Marine Abramović dodirivao je telo jednog od dva izvođača, muškog ili ženskog, zaboravila sam koga, koji nam dočaravaju originalni hepening zvani Impoderabilia iz 70-ih godina, dok stoje nagi na uskom ulazu i svi se „češu” o njih, hteli to ili ne.
Zar je drski posetilac zaboravio da umetnost, naročito ona muzejska, ne sme da se dira? Ili je možda pomislio da može, pošto je samo replika?
„Super flat” svet
Takaši Murakami je stvorio catch frazu, odnosno super flat teoriju o ravnoj, dvodimenzionalnoj, površnoj prirodi savremene umetnosti kao odrazu njene „idiotizacije” i „infantilizacije”.
Velike izložbe u njujorškim muzejima i galerijama u poslednjih nekoliko godina jasno pokazuju uticaj onog infantilno/adolescentnog trenda sa interneta koji je preplavio svet digitalnim slikama slatkih kuca, maca i meca, od slatkosti Džefa Kunsa i populizma Murakamija, do novijih imena koja dodaju i crtu infantilne okrutnosti vredne Gospodara muva.
Flarf i kako ga steći?
Flarf je eksperimentalni pesnički pokret u kome učesnici prave stihove od reči koje slučajno nalaze pretražujući ih po internetu. Slično nešto su radili i nadrealisti, ali su oni pretraživali svoj mozak, svoje znanje, svoj talenat i repertoar sopstvenih reči i osećanja. Sada su sve reči na svim jezicima bukvalno pri ruci, pristupačne svima jednim udarcem o tipku.
Literatura kao panharmonikon*
Emerson je 1830. godine pokušao da stvori „novu literaturu.”
Iste godine u Ameriku stiže nemački izumitelj Johan Nepomuk Melcel, sa svojim „panharmonikonom”, orkestrionom bez dirki, novim instrumentom koji bi, kada bi se tri puta navio, počeo da proizvodi čitav orkestar zvukova. Čule su se trube, bubnjevi, cimbala, tromboni, klarineti, violine, ali i crkvena zvona i praporci konja.
Kada je Emerson video Melcelov instrument on je novu književnost o kojoj je maštao nazvao – „panharmonikon”.
Panharmonikon sve uključuje – filosofiju, etiku, uzvišeno znanje, kritiku, poeziju, humor, zabavu, mimikriju, anegdotu, šale, ventrilokvencija – svu širinu i raznovrsnost slobodnog razgovora, najuzvišenije i najniže lične teme – sve je dozvoljeno i sve u toj novoj književnosti može da se kombinuje u jedan govor.
No-lit? Novgovor? Preteča sajberteksta?
* Kakva je bila sudbina panharmonikona, tog čuda mehanike 19. veka, koji je prvi put izložen u Beču 1804. godine? Za njega je Betoven napisao „Velingtonovu pobedu”, ili Opus 91, a Mocart nekoliko kraćih kompozicija. Jedan panharmonikon prodat je u Parizu 1807. i poslat je na turneju po Novom svetu gde je nestao u brodolomu, negde između Havane i Filadelfije, 21. juna 1838. godine, zajedno sa svojim stvaraocem. Drugi je preživeo u industrijskom muzeju u Štutgartu sve do bombardovanja u Drugom svetskom ratu. Preostala je samo poneka fotografija ovog poslednjeg.
Panharmonikon
Duga tanka žica,
kao perce,
prevučena preko dlana,
kao gudalo,
u potpunom mraku.
Nije je posekla,
u snu joj je
svirala nebesku harmoniju,
dok su svici, u letnjoj noći,
osvetljavali pećinu.
Muzika je prodirala
kroz površinu
providnog dlana
mladosti,
kada joj nisu bile potrebne
ni uši, ni oči.
Sve je čula –
prstima, trbuhom, dlanom.
Zbog toga je Melcel izabrao
baš nju
(opet se to desilo u snu)
došapnuo joj
gde da nađe to čudo tehnike –
taj orkestrion, o kome je samo slušala,
to čudo svezvukovno,
mehaničko, muzičko
što se svim čulima,
utrobom, zenicom, kožom –
prima.
PAN-HAR-MO-NI-KON,
Izgovarao je slog po slog,
kao da hoće da je hipnotiše,
osetiće vibracije,
poskočiće, od harmonije zvuka
naježiće se!
Ali, muzika je takva jogunica,
takva uzburkana voda,
neizmerna pučina,
neuhvatljiva java/strava,
kako ova mašina može da je podražava?
Pita drsko Nepomuka,
strogog gospodina,
koji joj istim tonom odgovara –
ako je bila dobra za Betovena,
kako ne bi bila za tebe – sada?
Uostalom, oceniće sama,
da li je u pitanju –
šarlatanska, ili genijalna sprava?
Našla se odjednom u muzeju!
Nije on, Panharmonikon,
poslednji svedok
vremena mehaničkih čuda,
reče joj Mencel,
nestao na putu za Havanu,
niti trune u okeanu!
Ne, ostao je još jedan u Štutgartu.
Ali, fotografija,
koju njen saputnik drži –
vara. Ona je stara.
Čudesna sprava je stradala –
žrtva rata.
Bila je nalik na mladost
kada je svet ozvučen
u travi, u kapi,
kroz sva čula.
Na mestu harmonikona –
prašina,
umesto muzike
samo se tišina –
rve s vremenom.
II. VREME FUZIJA
Tajanstvena sila
Tajanstvena sila koja ubrzava širenje svemira istovremeno sputava razvoj objekata koji se nalaze u njemu i sprečava dalji razvoj grozdova galaksija.
Da li galaksije tako postaju anemične?
Da li ta ista sila zaustavlja razvoj celokupnog svemira?
Ajnštajn je postavio hipotezu o toj tamnoj antigravitacionoj sili, a zatim ju je odbacio kao „grešku”.
Ako ta sila postoji, onda će svemir sam sebe da proguta.
Ako ona postoji, onda je Ajnštajn pesnik.
Jer postojanje te mračne energije potvrđeno je tek pre desetak godina, ali pesnici su oduvek intuitivno znali za njeno postojanje.
Fuzija kao poezija
Nauka ima prilično efikasan lek protiv sanjarenja bez osnove. Ako imaš dobru ideju, oprobaj je u praksi. Ako vidiš da ne ide prvi put, oprobaj je ponovo, ili je daj drugima da je probaju dok ne uspeju da je ostvare. Ako se ideja ni posle nekoliko pokusaja ne pokaže uspešnom, onda se obično od nje odustaje.
Fuzija je jedina naučna ideja od koje nauka nikako ne odustaje uprkos bezbrojnim ponovljenim neuspesima. Stvar je u tome što niko ne može da ponovi potpuno isti eksperiment s njom, jer fuzija nastaje u gasovima samo pod određenom temperaturom i pritiskom, bilo da se ostvaruje u bombama ili na zvezdama, i traje samo najmanji delić sekunde. Fuzija traži više energije da se proizvede nego što može da nam je pruži. Ali potraga za njom se nastavlja. Studirala sam u blizini jedne od najvećih laboratorija za fuziju. Razgovarala sam o tome s fizičarima koji su joj posvetili život.
Svi su se nadali da će da zarobe sunce i da ga zatvore u bocu.
Fuzija je san koji se ne predaje.
Teorijska fizika i poezija su slične.
Kolaž
Kolaž je jedna od najbitnijih umetničkih formi dvadesetog veka, a u dvadeset prvom dobija još veću važnost.
Ideja kolaža me odavno zaokuplja, jer sam pisac prestupa. Ovo što pišem jeste transgresivnitekst, koji, kao i druge moje knjige, prestupa granice žanrova. Ideja kolaža me zanima ne samo u književnoj praksi nego i u teoriji.
U mojoj teorijskoj knjizi o parodiji u modernističkom romanu Belog, Mana i Džojsa, objavljenoj na srpskom pod naslovom Književnost prestupa (1994), podvlačim važnost kolaža kao jedne od ključnih književno-umetničkih formi u modernizmu 20. veka, dok Šildsova polemička knjiga Glad za stvarnošću (2010) ističe u prvi plan umetnosti 21. veka.
Tehniku kolaža, koja potiče iz antike, uveli su početkom dvadesetog veka u „visoku” umetnost kubisti, da bi se kao sveprožimajući postupak potom proširila na druge umetnosti, na savremenu književnost i noviju književnu teoriju. U umetničkom kolažu nije bitno mehaničko gomilanje raznorodnih fragmenata, nego unutarnji odnos među fragmentima. Kolaž jeste umetnička fuzija.
Prodor u novo
Modernistička struja s početka dvadesetog veka najčešće se iskazivala kroz visoku parodiju prethodnih formi i prestup preko tradicija, a koristila se u tu svrhu tehnikama fragmentizacije i kolaža. Jedino su ovi postupci u književnosti parirali razvitku nauke, posebno fizike i teorije relativiteta.
Ono što su modernisti započeli u književnosti, posebno u romanu, početkom prošlog veka, sada je dovedeno do krajnjih granica. Književnost u dvadeset prvom veku pokušava da se konačno oslobodi nasleđa romana devetnaestog veka kao nepromenljivog, linearnog teksta.
Hipertekst
Nova celina je važnija od delova. Poznata je Eliotova misao: „Nezreli pesnici podražavaju, a zreli pesnici kradu.” On je predskazao nove oblike kolaža kada je rekao da je njegova Pusta zemlja samo zbirka fragmenata. Kada je ova najuticajnija poema modernizma postavljena na internet kao hipertekst, videlo se da su fusnote koje je naznačio Eliot samo trećina citata preuzetih iz drugih izvora. Ono što je važno jesu novi odnosi među fragmentima koji pomeraju stara značenja.
Sajberbalkanom
Svako može da nađe svoju nišu u digitalnom prostoru. Cass Sunbstein to zove „sajberbalkanizacijom.” (Uvek kada je nešto razoreno, razbijeno na parčiće, dobija ime po Balkanu. Engleski jeste jezik nove tehnologije i od toga nema odbrane, sem veštačkog čistunstva u rodnom jeziku i prilično zaludnog pokušaja prevođenja novih termina.)
U tom „sajberbalkanu” svako može da filtrira samo one vesti koje želi da čuje. Male grupe istomišljenika lako se okupljaju oko sitnih ideja koje bi se inače potpuno izgubile i bile odmah zaboravljene. One jačaju osećanje društvene pripadnosti. Socijalizacija postaje važnija od saznanja. Blogovi i tvitovi, Fejsbuk, Majspejs, koji dramatizuju najnevažnije lične doživljaje, postaju izvori informacija i sudova o ukusu, politici i umetnosti. Razne niše po internetu vrve od neproverenih „eksperata” i sumnjivih novinara, a njihove ideje su podržane opskurnom dokumentacijom. Ti nazovi stručnjaci, koje ranije niko ne bi pitao za mišljenje više ne moraju da dokazuju javnosti da li su tvrdnje koje iznose u svojoj niši – tačne, istinite. Živimo u vreme uvećane subjektivnosti u kulturi i politici. Naša stvarnost jeste – rašomonska.
Odlomak iz romana Ma Belle
Takav sjaj se nikad više neće ponoviti
Da, bila je to još stara edvardijanska, idilična, ali i bizarna Evropa, pre tektonskih poremećaja.
Da, taj ekstravagantni luksuz poslednji put je viđen tu, na krunisanju kralja Džordža. Taj sjaj se nikada više neće i ne može ponoviti. Ali u to vreme, pre nego što je Evropa postala ratište, Lejdi Čerčil se jednom tako pojavila na dvoru obučena kao carica Teodora. Njena pojava je ovekovečena skulpturom.
Možda je to uradila u čast svog tadašnjeg ljubavnika bivšeg srpskog kralja Milana? Ko zna. Za mene je njena raskošna odora iz pariske modne kuće Vort, bila oličenje tog vizantijskog, orijentalnog sjaja o kome vam govorim!
Ja sam tome sjaju i sama često dodavala po neki detalj is srpske narodne nošnje. Južnoslovenski folklor je, kao što znate, prebogat. Ta raznovrsnost boja i tekstura od najfinije čipke do zlatnih obruba i gajtana uklapala se u taj sjaj. Imam takav jedan dugački prsluk opervažen zlatnim koncem sa sitnim pozlaćenim dugmetima. Kada ga stavim preko neke haljine svi mi se dive.
A sada, posle rata bili smo svi željni lepote, možda jednostavnije, praktičnije, ali lepote. U toj želji za novom lepotom, novom estetikom, posebno me je podržala Alis, druga lejdi Astor, sestra Nensinog muža. Jer, sada, posle Velikog rata, moda je zahvaljujući Koko Šanel i Poareu počela drastično da se menja, korseti su odbačeni, izrezi postaju sve dublji, suknje i frizure sve kraće. Ne govorim vam o modi samo zato što sam žensko već zato što moda govori mnogo o istoriji, o istorijskom trenutku. Moda je najbolji pokazatelj duha vremena.
Da, obraćali smo ponovo pažnju na to kako se oblačimo sada kada je ponovo zavladao mir. Da! Čak i muškarci. Moj muž je kao diplomata, kao predstavnik svoje zemlje na dvorovima, morao uvek da posvećuje veliku pažnju na svoju garderobi. London je i dan danas bez premca za mušku garderobu. U Londonu je kupio ogroman broj košulja i šešira. A i cipela po meri. Sve je bilo prelepo. Ti šeširi. Sve po meri i savršeno urađeni. Taj filc bio je kao saten pod rukom. Obožavala sam one iz ulice Sent Džejms. Raj za muškarce. Uvek sam bila luda za oblačenjem. Ipak ne možete da budete debitantkinja ako ne znate bar nešto malo o stilu i modi.
A i moj Slavko je uvek imao stila. Još tada, u Atini, kao mladi diplomata stalno je morao da se formalno oblači u frakove i cilindre. I sama sam bila navikla na tu vrstu formalnosti, jer sam prošla debitantski “trening” na raznim balovima u mladosti. Koliko god obožavalaca da sam tada imala, nikad nisam bila sigurna u svoj izgled dok ga nisam srela.
Bio je vrlo staložen, vrlo elegantan. Ta staloženost kod mladog čoveka je retka i proističe iz sigurnosti u sebe. A sigurnost je proisticala iz njegovog dubokog uverenja u ideale.
Volela sam da ga posmatram kako se kreće. Kao hrt.
Naime, kada je Slavko bio sa dužnošću u Londonu, kada se osnivala nova zemlja, nova kraljevina, pre odlaska u Vašington, živeli smo na Hanover Terasi, gde je na kraju te ulice, u Hanover Lodži, živela druga Lejdi Astor, Alis, jedina kći Džejkoba Astora koji se potopio sa Titanikom 1912. Bila je to druga, dvadeset godina mlađa Lejdi Astor koja se nije bavila politikom i koja mi je bila kao kći koju nisam imala.
Živela je u najizuzetnijoj kući koju znam, koja je uvek bila isto toliko elegantna koliko i njena gospodarica. Ma kako bila elegantna, ipak je prva lejdi Astor, moja Nensi, bila ta koja me uputila pre svega u politiku, a ova druga, Alis, makar i pod stare dane, u jednostavniji stil novog doba! Niko joj u tome nije bio ravan. Možda jedino naša nova prelepa mlada kraljica Marija, prefinjenog izgleda i ukusa, koja ovih dana svojom pojavom uvodi visoki stil i jednostavnu, modernu eleganciju među beogradske dame.
Jednostavno je ipak najbolje
Ali vratimo se poslednjem spektaklu stare Evrope.
Moj muž je već ranije predao zvaničnu akreditaciju i papire kao izaslanik pri kraljevskom dvoru, ali sada je bio zvanični red i na mene. Upravo sam se poklonila i napravila kniks pred novim kraljem i kraljicom – ne onaj mali polunaklon, polu kniks kome vas uče kao devojčicu u baletskoj školi, ne to, nego puni pad na kolena i puno uspravljanje, kada mi je kralj na grudi obesio orden Ujedinjenje Kraljevine.
A onda mi je dvorski lord, veliki prijatelj moje drage Adele Aster Kavendiš, obučen u bridž pantalone do kolena, prišao i rekao, “Adela mi je rekla da će Vas večeras, posle krunisanja, predstaviti na dvoru i u intimnijem krugu, pa vas molim da mi dozvolite da Vas i Vašeg supruga otpratim do diplomatskog bifea gde će večerati svi dvorski lordovi i dame?”
Bila sam naravno očarana da sam tako lepo dočekana i da ću imati prilike da vidim kraljevsku porodicu ponovo na ovom manje zvaničnom, neformalnom skupu.
Pre toga sam se, pred samo krunisanje, slikala sa mojim dragim prijateljicama – vojvotkinjom od Devonšira i Lejdi Rasel. U punom sjaju tog vremena, o kome sam vam govorila. One sijaju mladošću i lepotom – ja sam nešto duboko zamišljena na toj fotografiji. Kao da gledam u budućnost. Kako smo tu još uvek mlade! Kako bezbrižne! Kako nagizdane!
Sve tri nosimo dijamantske dijademe, nizove dragog kamenja i bisera i duge čipkaste haljine. To su još uvek sve pravi biseri. Ja sam još imala dugačak ogrtač od svetlucave kao metal svile, koji mi je davao neki, kako je Slavko kasnije primetio, “viteški izgled” i možda naveo neke da me u novinama proglase za “srpsku Jovanku Orleanku”.
I tako smo ušli u drugu dvoranu, gde je svirala klasična muzika i služila se laka hrana – sendviči sa krastavcem i buljon supa. Jednostavno je uvek najbolje. To sam od tada uvek sprovodila kada sam pravila diplomatske prijeme za mog muža.
O tome su čak pisale i vašingtonske novine – o tim mojim prijemima sa jednostavnim, ali ukusnim posluženjima. Ali, to je bilo kasnije, mnogo kasnije.
Balkanski ratovi
A onda su počeli ratovi – balkanski ratovi. Sve je počelo 1912, kada je sićušna kraljevina Crna Gora objavila rat ogromnoj, ali umornoj Otomanskoj imperiji, i krenula na Albaniju, još uvek pod turskom upravom. Za njenim primerom su krenule tri druge balkanske države Bugarska, Grčka i Srbija. Do marta 1913 njihove krvave kampanje su oterale Otomane iz Evrope. Ali, Balkan ne bi bio ono što jeste, da se već u julu Grčka i Srbija nisu opet krvavo sukobile sa Bugarskom u Drugom balkanskom ratu. Mir koji je nastao nije bio mir, jer su se evropske sile mešale u svaku odluku a samo godinu dana kasnije srpski i jugoslovenski nacionalista Gavrilo Princip ubio je, kao što svi znamo, austrijskog prestolonaslednika Ferdinanda i Evropa je uronila u Veliki rat.
Vinston Čerčil je rekao da Balkan pravi više istorije nego što može da svari. Za mnoge političare Balkan je bio noćna mora i glavobolja, geopolitička mešavina na raskršću velikih imperija, smeša lokalno zavađenih plemena koje su velike sile podrivale da se još više zavade na osnovu etničkih i religijskih razlika. Zgađen balkanskim zavadama pruski kancelar Bizmark – arhitekta moderne ujedinjene Nemačke – prezrivo je rekao da “ceo Balkan nije vredan ni jednog pomeranskog grenadira.”
Krvi do kolena
I bilo je krvi. Mnogo krvi. Zajednička balkanska invazija turske teritorije u Albaniji, Makedoniji i Trakiji, duž obale Egejskog mora, doživela je brutalne, surove borbe, očajne opsade i hiljade zločina počinjenih na svim stranama. Jedan češki reporter koji se zatekao u vreme napada na Lozengrad, što je bugarsko ime za ono što je danas Kirklareli, Turska, opisao je to kao nešto iz Danteovog Pakla.
“Samo bi njegov mračni genije mogao da dočara užase hladnih močvara iz kojih su izvirivali izvitopereni i osakaćeni leševi palih u bitci” pisalo je u dnevnom českom listu Pravo Lidu oktobra1912. Drugi novinar koji je ušao u Adrianopolj (sada Jedrene ili Edirne, Turska) kada su ga konačno Otomani predali Bugarima u martu 1913, opisao je pustoš koja je vladala starim gradom kao “užasan teatar krvi”:
“Svuda tela svedena na gole kosti, poplavele šake iščupane iz ruku, bizarni pokreti, prazne očne duplje, otvorena usta u vapaju, razbijeni zubi iza iščupanih i crnih usana.”
Osvajanje Adrianopolja, ili Jedrena, smatralo se da označava kraj Prvog balkanskog rata. Mir sklopljen u Londonu u maju, biće uskoro, već krajem juna, prekinut kada će zbog teritorijalnih prepirki Grci i Srbi da se okrenu protiv Bugara – najvećih pobednika iz Prvog balkanskog rata – povremeno čak i uz pomoć turskih boraca da oduzmu Bugarima najveći broj teritorija koje su dobili u ranijem ratu. To je bio izvor ogromnog nacionalnog poniženja za Bugare, koji su za rat mobilizovali oko pola miliona trupa – četvrt svog celokupnog muškog stanovništva.
Sve u svemu za vreme Balkanskih ratova u roku od manje od godine dana umrlo je oko 200,000 vojnika! I veliki broj civila koji su pobijeni u raznim napadima na gradove ili pomrli od gladi i boleština. Slede jedan za drugim užasavajući opisi raznih krvavih događaja – pogroma, etničkog čišćenja, u tom kompleksnom, raznovrsnom delu sveta koji se, uprkos svim nedaćama i nepravdama Otomanske vlasti, vekovima održao u relativnoj multikulturnoj harmoniji.
Legat balkanskih ratova je danas, posle Velikog rata, jasan, to je bio samo početak kraja starog sveta.
Kumanovo
U kumanovskoj stanici 1902. godine, na onom našem prvom zajedničkom putovanju kroz Balkan, na mom i Slavkovom “medenom mesecu”, voz je dugo čekao kao da je znao da će tu deceniju kasnije biti najkrvavija, najstrašnija bitka Balkanskih ratova. Kažu da su se klali i zubima. Pored oko 80.000 turskih vonjika Srbe je čekalo i oko 15.000 Arnauta. Bečki Presbiro slao je širom sveta vesti kako je srpska vojska potučena, što bi i bilo logično s obzirom koliko je Srbija bila majušna. Ali srpski polet bio je tako silan da je slomio imperiju.
Kažu da su Turci bežali glavom bez obzira. Tu se rešila ne samo sudbina srpskog naroda, nego i sudbina evropske Turske i balkanskih ratova. Ali, koliko je to skupo plaćeno!
Gledala sam te 1902. rumena brda oko Kumanova, još uvek turska tada, ne sluteći tada da će baš tu biti slomljena turska sila i carevina pod vođstvom tadašnjeg kraljevića Aleksandra u oktobru 1912. Tada se vikalo “Osvećeni smo – za Kosovo Kumanovo.” Ali tu nije bio kraj stradanju.
Karnegijev izveštaj
Bila sam svedok mnogih krvavih događaja koji su pobrojani i objavljeni 1913, godine u kapitalnom izveštaju o Balkanskim ratovima tada novoosnovane Karnegijeve zadužbine za Međunarodni mir u Vašingtonu. U izveštaju se kaže da “nema ni jedna stavka u međunarodnom zakonu koja se odnosi na rat na zemlji i na postupak sa ranjenicima koja nije prekršena… od svih zaraćenih strana.” Pomišljam na tolike mlade vojnike koje sam upoznala na vrhuncu njihove samouverenosti, njihovog patriotizma, koji su se žrtvovali za nacionalne ideale.
Karnegijev izveštaj osuđuje “megalomaniju nacionalnog ideala” – ružnog, sirovog nacionalizma koji potpiruje ekspanzionistički žar u zemljama širom sveta. “Nasilje nosi svoju kaznu,” zaključuje se u izveštaju, “te je nešto sasvim različito od vojne sile potrebno da se na Balkanu uspostavi red i mir,” upozorava se dalje u ovom izveštaju. Šta je to?
Moj odgovor je bio – srpska epska poezija!!! Čitajte je pa ćete razumeti dublje uzroke, razloge, motive nacionalnog ideala. Tu se nalazi ključ za njegovo razumevanje.
Odlučila sam da na tome gradim mostove prijateljstva između dve zemlje.
Mostovi
I onda sam počela da ih gradim. Izgradila sam ih mnoge. Na mojim turama po Americi gradila sam mostove prijateljstva preko Atlantika. Mnogi su bili lične prirode, jedan je bio preko poezije. Neke sam mostove zatekla već temeljno izgrađene – to su Tesla i Pupin samim svojim poreklom i radom.
Za vreme balkanskih ratova sam u Americi prvi put pričala o srpskoj epskoj poeziji, a onda sam za vreme Velikog rata održala niz predavanja o tome. Epska poezija je bila moj prvi most ka američkoj publici. Pozvala sam na toj prvoj turi Teslu, želela da prisustvuje jednom od tih predavanja. Bio je oduševljen što propagiram srpske epske pesme, jer je bio njihov veliki znalac i znao mnoge na pamet. Pričao mi je jednom prilikom u Njujorku kako mu ih je majka recitovala iz glave, kao što to rade guslari, jer je bila nepismena. Znao je i gusle da svira, ali ni na jedno moje predavanje nije došao! Njemu to nije bilo potrebno, ali meni bi mnogo značilo.
Vozili smo se otvorenim automobilom po Njujorku. Pričao mi je o epskoj poeziji sa oduševljenjem pravog znalca. Istini za volju, mada se uvek ponosio svojim srpskim poreklom, u Americi su ga često zvali “onaj Austrijanac” jer je to bio po školovanju i pasošu dok nije postao Amerikanac, a Edison ga je zvao “Parizlijom” jer je u Njujork stigao iz Pariza i oblačio se kao pravi pariski dendi.
Imali smo neke zajedničke poznanike od Karnegija do Astora i naravno Morgana. Tesla je do skora bio njihov miljenik i centar njujorškog visokog društva, pozvan na čuveni bal kod Astora za samo 400 izabranih. Pričalo se isto tako da je Morgan čak hteo da uda svoju najmlađu kćer za Teslu, ali da od toga nije ispalo ništa. Mala En Morgan, zaljubila se u tajanstvenog genija, ali joj on nije uzvratio, što je razbesnelo njenog oca i nikad to Tesli nije oprostio. To mu se kasnije osvetilo.
Njegov Vardenklif toranj u Šoremu, na Long Ajlendu pored Njujorka, koji je u početku izdašno finansirao Morgan i koji je trebalo da celoj planeti prenosi bežično prenese poruke, čak i slike, što je teško i zamisliti, a kamoli izvesti, morao je da bude srušen 1917. godine. Nastala je ekonomska kriza, Morgan je prestao da ga finansira, a Tesla, navikao na raskoš života u Valdorf Astoriji i na grandiozne projekte finansirane od najbogatijih sponzora, odjednom se probudio u novom svetu posle krize. U tom svetu nije više bilo Astora, ni Morgana da odreše kese, pa je i on morao da zbog dugova bankrotira i proda zemlju i svoj toranj koji nikad nije ni proradio, verujte mi to je surova istina. A toranj je bio predviđen za dobrobit celog čovečanstva. Kao i njegova jeftina energija, od koje je, kažu, sam odustao, jer je smatrao, da mi, kao čovečanstvo, još nismo spremni za to. Tesla, on vam vidi daleko u budućnost, a mi ne možemo uvek da ga pratimo.
Bio je suviše okupiran svojim izumima da bi se posvetio nekoj ženi, ili čak nekoj zemlji. To treba shvatiti. Tesla pripada celom svetu, jer geniju nije potreban pasoš, ali ipak ostaje večiti most ka budućnosti njegove dve zemlje.
A drugi važan most između dve zemlje je isto tako ugledni američki naučnik, počasni konzul Srbije još od 1912, profesor na Kolumbiji, drugi veliki genije srpskog porekla Pupin, zvani Idvorski – on bi sve dao za svoj narod i davao je. Od balkanskih ratova do danas kada se krojila mapa nove zemlje.
Jer, on nije samo značajan naučnik nego i uticajan političar u Americi. Lično je uticao na krajnje odluke Pariske konferencije 1919, kada su se određivale granice buduće kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Pomogala sam mu i ja lično, prenoseći poruke, prevodeći, objašnjavajući neke finese Vudrou Vilsonu u tome da se tajni Londonski dogovor iz 1915, po kome bi Italiji pripala Dalmacija poništi. Ni Pupin nije smatrao da je on pravedan. Ponosan na svoj Idvor, uspeo je da ubedi Vudroa Vilsona da Banat ne da Rumuniji kao što su od Srbije tražili ostali saveznici Engleska, Francuska i Rusija. Pupin je tada lično napisao opširno pismo predsedniku Vilsonu koji je po njegovim opisima istorijskih i etničkih osobina pograničnih područja odredio granice ne samo Dalmacije, nego i Slovenije, Istre, Baranje, Makedonije i njegovog omiljenog rodnog Banata.
Srpski narod eto ima dva svoja genija u Americi – oba velika američka i svetska naučnika. Oni su mostovi koji će za uvek spajati dva naroda. Ni mnogo veći narodi ne mogu da se takvim večnim mostovima pohvale.
Još jedan most
Još jedan važan most između moje dve zemlje postao je moj ugledni zemljak Hamilton Fiš Armstrong. On je među prvima razumeo to što sam o srpskoj epici rekla glasno i jasno Karnegijevim predstavnicima i isticala na svim svojim predavanjima širom Amerike.
Srećna sam što je nedavno, odmah posle rata, 1919. godine baš on, moj verni saborac, postavljen za američkog vojnog atašea u Beogradu! On je to više nego zaslužio. Kako se samo svesrdno angažovao za pomoć Srbiji još kao student na Prinstonu, gde smo se sreli kada sam došla da prvi put tražim pomoć i podršku za moju usvojenu zemlju. Bilo je to u vreme prvog balkanskog rata 1912. Niko tada u Americi nije znao ništa o borbi mog usvojenog naroda. Sećam se kako mi je napisao svoje prvo pismo sa takvim oduševljenjem da nisam mogla da mu ne odgovorim.
Pisala sam mu iz Stratford Hausa u Njujorku, na 32. Ulici, gde sam tada bila odsela posle te prve, istorijske posete Prinstonu. U to vreme nije bilo rata koji bi imao takvu romantičnu poruku kao balkanski. U svesti srpskog naroda i Karađorđevića postojala je samo jedna pesma, jedan san – pesma o pobedi, san o povratku slave i slobode posle poraza na Kosovu. To se mora shvatiti, jer drugačije ne mogu da se objasne pobede nad carstvom kao što je Osmanlijsko posle šest vekova ropstva, pobede nad svima užasima rata, gladi, varvarskih pokolja kroz koje su prolazili.
Neki me, u zemlji gde sam rođena, kritikuju što toliko podvlačim značaj epske poezije, ali cela kreativnost jednog naroda za vreme pet vekova poniženja slila se u junačku pesmu. A negirati to bilo bi isto kao kada bi se u našoj, američkoj istoriji brisali Džordž Vašington, naše proglašenje nezavisnosti, istorijska revolucija, građanski rat, herojski prodor na Zapad i sve svelo na Vol strit i Holivud.
Početak prepiske
“Dragi g. Hamilton”, napisala sam mu prve reči, 20. marta 1912, “izvinite ako sam prekršila prinstonsku etiketu šaljući Vam toliko primeraka svog apela za pomoć Srbiji.” Pozvala sam ga tada, prvi put, da poseti taj deo sveta i da se sam uveri “kako mi u Srbiji pamtimo svoje prijatelje.”
Koliko je uspešan bio taj moj apel može da vas uveri pismo koje mi je potom napisala Fransis Klivland, ništa manje nego prva dama Amerike! I to najmlađa i najlepša. Naime, ona je postala prva dama sa 21. godinu. Bila je jako popularna i svi su imitirali tu njenu frizuru sa visokom punđom i posebnim okruglim loknicama raspoređenim na zatiljku, po njenom vitkom vratu, pa, moram da priznam, i ja.
Fransis je bila visoka, statueskna, tamne kose i plavih očiju. Mnogi su je zvali Frenki ili Frenk iz milja ili zbog njene dečačko-atletske pojave.
Pismo je bilo sa zaglavljem lokalnog hotela Prinston In, što je dokaz da ga je napisala odmah posle moga izlaganja. Pisala mi je “da se nada da će žene Amerike u velikom broju dati priloge” koji će pomoći ne samo vojnicima koji se bore u tako užasno teškim uslovima, nego i njihovim familijama, ženama, udovicama i deci koji su svi žrtve tog krvavog rata.
Hamilton, ili “Fiši” kako sam ga kasnije prozvala, još je tada, kao mlad student, pokazao veliko interesovanje za moju misiju i strasno se angažovao da među studentima skupi materijalnu pomoć. Bio je vrlo uspešan u tome. Skupili smo hiljade dolara. Tada smo i počeli našu prepisku koja evo još traje. Ne samo prepiska, nego i veliko prijateljstvo i saradnja. Prošli smo kroz sito i rešeto, kako se ono kaže, zajedno, on i ja.
Ko je to mogao da sanja onda u Prinstonu, kada smo se prvi put sreli? Kada je uleteo u salu u kojoj je trebalo da držim predavanje sa razdeljkom u sredini i dugačkim crnim pramenovima kose koje je stalno sklanjao sa lica i zadihano počeo da mi priča kako je trčao po celom prinstonskom kampusu da oblepi plakate za moj govor i za pomoć Srbiji, nisam ga još ozbiljno shvatala, ali mi se svideo njegov entuzijazam. Imponovao mi je i očarao me. Njegov entuzijazam bio je zarazan.
Seli smo u stari Nasau In, preko puta kampusa, i ja sam uz čašu šampanjca počela da mu pričam o Srbiji. On je slušao ne trepćući, onako mlad, zelen, prijemčiv za romantične ideje, kao i ja. Posle je čak i napisao u jednoj knjizi da niko nije ostavio tako dubok utisak na njega kao ja pri tom prvom susretu.
Već u decembru 1913. sam bila vrlo srećna što sam mogla da mu čestitam na izboru u uredništvo “Prinstonijana”. To je značilo da je Hamilton “stigao”, da će njegova popularnost i uticaj u društvu rasti, da će biti primljen i u najsnobovskije klubove kojih je Prinston pun. Bilo je to pred Božić u decembru 1913. Nepunih godinu dana posle našeg prvog susreta i prvog pisma opet sam se zatekla u Stratford Hausu u Njujorku na Trideset drugoj ulici. Napisala sam mu tada da “sam duboko uverena da je to samo predskazanje budućih položaja na kojima će njegova sposobnost i uticaj doći do punog izražaja u bilo čemu čega se poduhvatite.”
Ja sam se tada spremala na put za Čikago da provedem Božić kod gđe Makornis čiji je sin bio prethodne godine u Prinstonu kada sam držala svoje prvo predavanje, a noć pre toga sam doživela veliki uspeh kada sam kod moćnog Astora, tasta moje drage Nensi, apelovala za pomoć Srbiji.
“Imala sam strašnu tremu, ali mi je pomoglo to što sam pomislila na stradanja sirotih srpskih vojnika i to što sam mislila na Vašu ljubaznost i velikodušnu pomoć,” pisala sam mu.
Drugi čovek mog života
Naša prepiska počela je, kao što sam već rekla, od onog našeg nezaboravnog susreta 1912. za vreme prvog balkanskog rata kada je Hamilton Fiš među prvima organizovao pomoć Srbiji. U to vreme niko nije mnogo mario za Srbe. Međutim, ne treba zanemariti činjenicu da su ove dve moje zemlje povezane prijateljstvom od samih svojih početaka, da su prve jedna drugu priznale, da je pojava SAD na evropskoj sceni upravo počela tada – njenim angažovanjem u balkanskim ratovima. Amerika je oduvek podržavala Srbiju, samo se o Srbiji nije dovoljno znalo među običnim američkim građanima.
Hamilton, moj dragi “Fiši,” tvrdio je, kao što sam već rekla, kako niko nije ostavio tako dubok utisak na njega kao ja – laska mi to, naravno, jer je on vremenom stekao veliki ugled i postao politički savetnik najmoćnijima. Ali, mislim da nisam toliko bila zaslužna ja koliko moja priča i maloj, hrabroj Srbiji i njenoj poeziji. I moj nepresušni entuzijazam. To je ono što ga je verovatno očaralo. Uzajamno smo se u tome našli. Neki susreti se ne zaboravljaju. Neki vam promene život.
Dopadljiv, briljantan, šarmantan, elokventan, entuzijastičan – Hamilton Fiš Armstrong poreklom je iz isto tako sjajne porodice. Prava američka elita, prave aristokrate po duhu. Rođen 1893. u njujorškom elegantnom “braunstonu,” staroj kući blizu Vašington Skvera, jedan je od sedmoro dece u porodici čiji su imućni, obrazovani, sofisticirani članovi, muški i ženski, vukli svoje korene unazad do očeva Sjedinjenih Država i američke revolucije. Njegov je otac bio umetnik koji je služio kao Generalni konzul SAD u Italiji, tako da je od malih nogu kosmopolitski odgajan. Slavko je prvo bio ljubomoran na njega, na našu prepisku, ali kada ga je upoznao postali su dobri prijatelji. Hamilton je bio i ostao moj veliki prijatelj i veliki srpski dobrotvor.
Da, imam ne samo prijatelja u njemu, u Hamiltonu Fišu Armstrongu, nego je on, pored Slavka, moj najveći oslonac. Uz njega se osećam bezbednom i zaštićenom kao Nataša uz Pjera i Andreja. Da, Hamilton je drugi čovek moga života. Ne, ne preterujem, Hamilton me podseća na Pjera Bezuhova po svojoj ljudskosti, srdačnosti, po svojoj nesebičnoj spremnosti da se uvek nađe kada mi treba priteći u pomoć. Nemojte pogrešno da me razumete. Hamilton je moj najbolji prijatelj. A Slavka doživljavam još uvek kao romantičnog junaka, kao i prilikom onog našeg prvog plesa na balu u Atini. On je moj Andrej Bolkonski, po malo strog, često zamišljen, obično uzdržan, ali uvek ponosan, plemenit. U Tolstoju sam tako opet našla ključ za razumevanje svoje sudbine koja se odvijala između ova dva divna čoveka, između rata i mira. Opet, opet te knjiške asocijacije, čujem kako me prekorevate. Šta mogu kada mi književnost pomaže da bolje razumem sopstveni život, sebe. Znate, bolje poznajem misli princa Andreja nego što sam ikada znala misli svog sopstvenog oca.
Lejdi Astor, vunene čarape i zašto su one važne
Ali da se vratimo na početak ove priče, da se vratimo Nensi, lejdi Astor, koja mi je jednog maglovitog popodneva, pre mnogo godina, u Londonu rekla:
“Tvoj je problem, draga moja, što se za tebe ceo svet sveo na Balkan. Zaljubljena si ne samo u svog muža nego i u njegov narod. Ti si praaava rooomantičnaaa dušicaaa,” razvukla je po južnjački ove reči, taj svoj deminutiv. Onda je dodala, kao sa blagim prekorom, “Zamišljaš da si neki ženski Bajron, zar ne?” rekla je lejdi Astor sa osmehom koji nije bio sasvim bez ironije mada mi je bila draga, draga prijatejica. Bila je duhovita ta moja Nensi – poznata je njena izjava da je ona takva vrsta žene od koje bi ona sama bežala. Poznate su i njene prepirke sa Šoom. Anegdotske. Ali, ovo mi nije zvučalo duhovito, ni tada, ni sada.
Ipak, sam opet došla da je vidim u Londonu. Nešto ranije, prve godine mira, 1919-te je Njujork Tajms, ili je to bio londonski Tajms, objavio je članak o nama kao o jedinim Amerikankama koje imaju uticaja na evropsku politiku. Htela sam lično da joj čestitam na izboru u Parlament. Bila je to velika stvar. Prva žena u britanskom Parlamentu, moja prijateljica, Amerikanka kao i ja.
Sedele smo tada, kao i sada, u salonu hotela Dorčester, gde obično poslednjih godina odsedam na mojim učestalim putovanjima za Sjedinjene Države, sada kada više nemamo rezidenciju u Londonu. Htela sam onda pre dve decenije da skočim sa stolice od besa zbog tog njenog ironičnog tona bez obzira što je pogodila suštinu – moj bajronovski ideal. Romantizam, da. Ali, romantičnaa dušicaa? Mozda je tada bila u pravu, ali sada mi je to zvučalo skoro uvredljivo, kao da sam još uvek neka zanesena šiparicaaa. Zamisli! Meni to da kaže? Posle svega što sam preživela. Meni koja sam otvrdnula u ratu, koja sam prošla golgotu. Meni koja se borim pre svega za praktične stvari kao što je štrikanje džempera za borce! Mnogima to zvuči možda čak suviše prozaično. Ali, ja sam ipak praktična Virdžinijka – ona bi bar to trebalo da zna.
Eto tako sam na konferenciji u Valdorf Astoriji u januaru te iste 1919. godine, pre odlaska u našu novu rezidenciju u Vašington, gde je moj Slavko postavljen za drugog po redu ambasadora nove Kraljevine Jugoslavije, apelovala da američke pletilje ne prestanu da pletu džempere za savezničke i srpske borce, mada se Veliki rat završio, jer su u južno slovenskim zemljama posle tolikih godina ratovanja i dalje izuzetno teški uslovi, ali da isto tako ni američki vojnici i mornari neće preživeti zimu ako im se ne dostavi topla odeća. O tome je i Njujork Tajms objavio veliki članak.
Nije to samo moj romantizam nego, ponavljsm, čista američka praktičnost! Ja to bar znam – kada sam se povlačila sa srpskom vojskom po najstrašnijem mrazu i imala smrzotine prvog stepena na nogama, nisu mi amputirali desnu nogu samo zato što sam na njima nosila par debelih, američkih, ručno pletenih čarapa! I zato sam apelovala na sve moje Amerikanke da nastave da pletu vunene čarape.
Još o čarapama i papirnoj odeći
Dakle, rekla sam okupljenim novinarima da će jugoslovenski i američki brodovi u Jadranskom moru, koji su zajedno porazili Austrijance, biti izloženi ljutoj zimi sve do aprila.
U Parizu gde sam se zatekla za proslavu završetka Velikog rata lično sam videla mnoge američke vojnike kako se smrzavaju, jer pored svojih letnjih uniformi nisu imali ništa što bi ih ugrejalo – ni džempere, ni rukavice. Te iste godine, na brodu za Ameriku, na vojnom brodu, videla sam celu posadu kako se smrzava bez zimske odeće. Da, rekla sam tada novinarima u Njujorku, da, citiram od reči do reči, “ako takvi uslovi postoje među našim ljudima, koji su praktično bolje obučeni nego bilo koji saveznički vojnik, možete samo zamisliti kakva očajna situacija očekuje vojsku i civilno stanovništvo u jugoslovenskim zemljama”.
Znam pouzdano da je srpska vojska od države primila samo uniforme, da nema potkošulje, ni kapute. Za vreme tog užasnog povlačenja preko Albanije, kada sam sa poljskim bolnicama prelazila preko planina, što je bio najstrašniji deo ove kampanje, pakao na zemlji, bila sam svedok kako su stotine ljudi morale da se podvrgnu amputacijama samo zato što nisu imali čarape, ni rukavice, ni šalove, ni džempere. Podvlačim – izbegla sam amputaciju zato što sam imala par sokni! Toliko o romantici i romantičnoj dušici. Nije čudo što Srbi imaju poslovicu “čizma glavu čuva, šubara je kvari”. U mom slučaju to je bila jedna obična vunena čarapa!
Ali, nemojte da mislite da je situacija mnogo bolja ni među civilnim stanovništvom, rekla sam na toj konferenciji, jer, mada skoro sve žene tamo umeju da štrikaju, u zemlji nema vune, a žene nemaju ni vremena, ni snage da pletu. Neko vreme pre prestanka rata žene su sekle zavese i ćilime da prave cipele za sebe i decu, a papirna odeća je bila sve što se moglo naći! Videla sam savezničke vojnike kako su izlazili iz austrijskih zarobljeničkih kampova u tankoj papirnoj odeći, i svaki novac koji se šalje je beskoristan kada država nema pare ni za snabdevanje svoje vojske. Zato sam apelovala na moje Amerikance da nastave da pomažu Srbiji, celom Balkanu, kao i savezničkim vojnicima u ovim državama u kojima su i mnogi američki vojnici.
Uprkos mojim novim obavezama u Vašingtonu, nastavila sam da radim kao Direktor Fonda za srpsku pomoć sa sedištem u Njujorku. Samo sam nastavila rad koji sam započela ranije sa osnivanjem raznih drugih fondova za pomoć Srbiji, a i za bolnicu za decu, na koju sam posebno ponosna.
Mnogi moćni ljudi su mi svestrano pomogli, ali moram posebno da istaknem možda najmoćnijeg od svih – Džej Pi Morgana!
Zvecnula sam kašičicom
Ali, da nastavimo priču o lejdi Astor i njenoj opasci. Umesto da joj odgovorim, samo sam kucnula srebrnom kašičicom po srebrnom poslužavniku za čaj što je odjeknulo po celoj sali i svi su se redom okrenuli prema nama. To vam je bilo takvo mesto – ššš, psst, sofisticirano. Zvecnula sam ponovo, glasnije. Svi, a bilo je tu i nekih krunisanh glava, okrenuli se nazad svojim šoljicama čaja, osećajući se pomalo neprijatno zbog takvog neuobičajenog ispada!
“Slušaj,” rekla sam tada Nensi, pomiriljivo,“svako ima pravo da veruje u ono što želi.”
Uvodim vas namerno u ovaj salon stare Evrope, u ovaj mir gde jedan zvuk kašičice izaziva šok, da shvatite drastične kontraste u mom životu. Da, moj je život išao od početka gore dole, kao vašarski tobogan, od kada sam se rodila, čas sam bila na vrhu, čas na dnu – siroče i debitantkinja, u krpama i briljantima. Živela sam paralelnim životima – sedela u najlepšim salonima sveta i družila se sa krunisanim glavama, a onda se povlačila sa teškim ranjenicima preko krša bez hrane, odeće, bez osnovnih uslova za život.
Zaustavljam se sada, opet za tren u ovom paralelnom svetu mirnog, tihog luksuza posle tolikih godina rata.
Bila je sada obučena u crno, Nensi, ta božanstvena žena. Dakle, zamislite Nensi kako ulazi u salon i ide prema meni, kao nekada u Plazi u Njujorku, tada u beloj čipki, kao pahuljica, sada u ravnom crnom kaputu sve do zemlje opervaženim crnom lisicom sa crnim mufom od lisice. Ispod nosi jednostavnu crnu haljinu od satena sa bogato ukrašenim pojasom i dugim, višestrukim nizom bisera oko elegantnog vrata iznad koga je i dalje krasi raskošna, lavovska griva kose, koja je postala njen zaštitni znak. Veličanstven prizor!
Prišla mi je, sela, izvinila se zbog malog zakašnjenja i odmah prešla na stvar, “Šta ima novo?” kao ono ranije kada sam joj se pre više godina i više ratova na njeno pitanje o mom novom životu, kao iz puške odgovorila kako sam se zaljubila, kako od onog trenutka kada sam ga ugledala znala odmah, intuitivno, elementarno, da ću se venčati za Slavka. Zar to nije bio dovoljan dokaz za ono što se zove ljubav na prvi pogled? “Mi smo živi dokaz za to” dodala sam tada mladalački izazovno. Ona me pogledala sa osmehom neverice. “Ne, nije to bio samo pogled u pitanju,” brzopleto sam joj objasnila, “ne, svesno sam htela da se udam za njega. Nisam igrala nikakve južnjačke udvaračke igre. Htela sam da što više saznam o njemu, o njegovoj zemlji. Sve me je zanimalo u vezi sa njim,” rekla sam joj to sve bez ikakve ironije. Tako sam iskreno osećala.
Venčanje, naša, Slavkova i moja svadba, kada razmislim, nije bila pompezna, ni velika. Bili smo u žurbi da započnemo zajednički život, kao da smo znali da nećemo imati mnogo vremena u miru. Dvadeseti vek se tek rađao. Pariz je bio na vrhuncu svoje dekadentnosti, svog zlatnog doba. Prinčevi su, čekajući na kraljevstva i krune, punili tajne salone Maksima i ispijali šampanjac do poslednje kapi iz tananih cipelica svojih kurtizana. Ali, mi se smo se žurili u Beograd, gde je Slavko ubrzo poslat na carski dvor u Petrograd. Bilo je to 1902. godine. Da li sam vam rekla da sam tek bila napunila 21. godinu.
Bio je različit od onih mojih udvarača, taj egzotični Srbin, dr. Slavko Grujić, zato što nije pričao samo o površnim stvarima, o odlasku na neki bal ili izboru prave odeće za golf, nego je bio kao opčinjen velikim idejama o tome kako da pomogne svom narodu. Ali, to sam vam već rekla, to da me je čak podsetio na donkihotskog junaka, u prvom trenutku malo i na Teslu.
“Zar nije to sve što pričaš ne samo o njegovom narodu nego i o njemu toooliko romaaaantično, zar nije malo suviše, malo preterano, ili bar za moj ukus?” zaključila je tom prilikom odsečnije, poprimivši više britanski i izgubivši, bar za trenutak, svoj otegnuti južnjački naglasak. “Pa joooš i tooo o ljubavi na prvi pogled, ko još u to može da veruje?” čujem ponovo glas moje ironične Nensi, kako razvlači određene samoglasnike kada hoće nešto da naglasi, kako se smeška dok se naginje ka meni kao da će da mi otkrije neku dugo čuvanu tajnu.
Samo sam pretpostavila, govorila sam tada u sebi, u tom trenutku kada su nam se pogledi sreli u nekom praiskonskom prepoznavanju žene i muškarca, Adama i Eve, kao da su prvi i jedini na svetu, to da mu pripadam, da pripadamo jedno drugom, ali nisam smela to sve odjednom da joj kažem, bojala sam se da će mi se još više podsmehnuti, bojala sam se da je možda u pravu, jer je bila starija, iskusnija.
“Ispostavilo se da sam ipak ja bila u pravu u odnosu na Slavka, i njegov narod,” rekla sam joj sada, posle dve decenije, tiho, mirno, ali trijumfalno.
Neki portreti iz Skica za portrete:
Američka književna scena Maje Herman Sekulić
SOL BELOU
Sol Belou rođen je 1915. godine u kanadskom Kvebeku,
ali se već kao devetogodišnjak preselio u Čikago, gde i
danas živi. Školovao se na Čikaškom univerzitetu i započeo
doktorske studije iz antropologije u Viskonsinu, ali ih je
napustio jer je umesto teze, kako kaže, pisao priče. Među
pisce koji su uticali na njegov razvoj ubraja Džojsa, Lorensa,
Foknera, Drajzera, Ficdžeralda, Hardija, Jejtsa i klasične
ruske pisce. Piše eseje, a napisao je i dramu Poslednja analiza,
koja nije postigla isti uspeh kao romani. Prevodio je Singera
sa jidiša i druge pisce sa hebrejskog i francuskog. Započeo je
karijeru kao pisac književnih biografija, predavao je na više
uglednih fakulteta, služio u trgovačkoj mornarici 1944–45.
Nosilac je više nacionalnih i međunarodnih nagrada za svoje
popularne romane Avanture Ogija Marča (1953) i Hercog
(1964), koji su uneli „novi smisao za smeh” i komično u
američki roman. U romanu Henderson, kralj kiše prvi put je
pomerio lokalitet iz Amerike u romansiranu Afriku. Uhvati
dan smatra se jednim od njegovih najuspešnijih ostvarenja.
Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost. Smatra se
verovatno najznačajnijim proznim piscem u Americi.
Prvi roman Sola Beloua
Budući u obliku dnevnika, beležeći iz dana u dan
događaje iz „života i vremena” pripovedača, Džozefa,
roman Sola Beloua Čovek bez oslonca nužno nameće
određene zahteve. Pre svega, njegova forma omogućuje
najveću fleksibilnost u donosu na istraživanje ličnosti
junaka. S jedne strane, ona po strukturi odgovara
intelektualnom, ispovednom tonu protagoniste, ona
je „bezoblična”, i „slučajna”, kao i tok ljudske svesti i
uobrazije. Ova „bezobličnost” i „akcidentalnost” postaju
dramatizacija samog toka svesti i rada uobrazilje. S druge
strane, ograničena je na jednu jedinu svest, zatvorena u
pripovedačev svet, i njegova tačka gledišta postaje i tačka
gledišta knjige u celini. Iz tog razloga junakova zapažanja o
društvu i stvarnosti treba da se prime sa rezervom, odnosno
prevashodno kao projekcije ili refleksije njegove svesti.
Drugim rečima, ova forma isključuje mogućnosti višestruke
perspektive u odnosu na pripovedača i svet koji ga okružuje.
„Oblik dnevnika i egoističko unutarnje uživanje određuju
klaustrofobično zatvoren svet ovog romana”, prema rečima
Erla Rovita. Međutim, dnevnik kao forma, unutarnji fokus i
zatvoren svet ne impliciraju nužno i problematičan kvalitet
proze, tako da, po našem mišljenju, mnogo značajniji
problem, verovatno, predstavlja samo ograničenost junaka –
pripovedača. U prvom dnevničkom zapisu postaje očigledno
da Džozef nema veliku intelektualnu ni emotivnu snagu, da
njegova pasivnost ne obećava mnogo dramatičnih trenutaka,
da je on živeo prilično dosadnim životom i pre nego što se
povukao u četiri zida, i da čak ne zna ni kako da koristi svoju
novu slobodu: „predviđajući manje dnevne krize, dolazak
spremačice, pojavu poštara, programe na radiju, i sigurno,
periodično nespokojstvo koje u meni izazivaju određene
misli”. Iz ove situacije postaje jasnije da je ceo spoljašnji svet,
rat, grad, društvo samo „kulisa” za pripovedačevo viđenje.
Belou je od prvog romana do Hercoga, Avantura Ogija
Marča, ili Hendersona bio zaokupljen introspektivnim
viđenjem pojedinca u potrazi za samim sobom, koje samo
po sebi podrazumeva određena ograničenja u opsegu
njegovog romanesknog sveta. Ova preokupacija postaje
samo nešto očiglednija u prvom romanu u poređenju sa
poznijim delima, ali ne i različita po prirodi. Sledstveno
tome, primećeno je da bi zbog Belouove sklonosti ka
pripovedanju u prvom licu i „autobiografskoj priči”, moglo
da se očekuje da će avanture njegovih junaka da se iskažu
u obliku Bildungsromana, ili neke „poučne romanse”.
Međutim, njegovi junaci kao da nikad ne prelaze put
od nevinosti, ili neznanja do iskustva, ili znanja, bilo
kroz introspekciju ili kroz spoljašnje uticaje. Jedan od
razloga bio bi što njegovi junaci imaju manje-više fiksiran
„karakter”, koji, stoga, postaje njihova jedina determinanta
i sudbina. Takvo korišćenje jedinstvene, centralne svesti
nameće izvesne tehničke teškoće u pronalaženju pogodnog
modusa pripovedanja. Stoga su romani Sola Beloua skloni
epizodičnosti, „bez zapleta” su i „akcidentalni”, i izneveravaju
tradicionalna iščekivanja početka, sredine i kraja priče ili
„radnje”. U njima ne postoji strogo organizovan „zaplet”
ili „radnja” u klasičnom smislu, niti dramska interakcija
među likovima koja bi vodila razrešenju. U tom smislu
Čovek bez oslonca vuče svoje poreklo iz tradicije koja
počinje sa Kjerkegorom, i blisko je povezana sa postupkom
koji je Dostojevski koristio u Zapisima iz podzemlja.
Veze između prvog romana Sola Beloua i romana F. M.
Dostojevskog ne javljaju se samo na formalnoj već i na
tematskoj ravni. Nedostatak tradicionalnog „zapleta” u
beleškama iz podzemlja kao i u dnevniku „čoveka bez
oslonca” nije samo formalno „sredstvo” koje omogućuje
autoru da se slobodno kreće u zatvorenom svetu junakove
svesti, i da uključi sve slučajne i nepovezane događaje kako
se obično odvijaju u svakodnevnom iskustvu, već takođe
da strukturalno dramatizuje tu akcidentalnost junakovih
razmišljanja, reakcija, nedoumica i dilema. Zapisi Džozefa
i junaka iz podzemlja, događaji koje oni opisuju u obliku
kratkih beležaka, priča ili epizoda, njihova potreba da se
izražavaju u „funkcionalnom” modusu, njihove „idealne
konstrukcije”, koje se uvek ruše u dodiru sa stvarnošću,
jedini su način da svom iskustvu daju određen oblik i
značenje. Za oba junaka je čin pismenog beleženja iskustva
jedini dokaz da su još uvek živi, da još uvek imaju identitet.
Međutim, uprkos sličnostima, između ova dva dela postoje
značajne razlike. Jedna od njih je što negativni junak
Dostojevskog govori, uglavnom, o svojoj prošlosti i stoga je
u mogućnosti da mnogo bolje organizuje i objasni uzroke
koji su stvorili njegovu „ličnost”, dok se antiheroj Sola
Beloua bori sa svojom „ličnošću”, uglavnom, u sadašnjem
vremenu i samo povremeno razmišlja o svojoj prošlosti.
U smislu vremena i duha koji opisuje, Čovek bez oslonca
blizak je i jednom drugom romanu stvorenom pod uticajem
Zapisa iz podzemlja. Mislimo na Sartrovu Mučninu (1938),
takođe prvi roman ovog autora, i isto tako napisan u obliku
dnevnika. Sartrov junak i Belouov Džozef započinju svoj
dnevnik iz potrebe da objasne promenu koja ih je zadesila,
obojica emotivno i kreativno jalovi. Sartrov junak je, kao
i Džozef, pisac amater koji ne može da nastavi svoj rad,
obojica se osećaju otuđeni od života, sveta, sredine koju vide
u deformisanom i fragmentarnom obliku. Najteža bolest
koja ih muči je to što gledaju na život kao na mučan, gnusan
teret. Ali dok je Sartrov junak u stanju da se definiše, makar
i negativno, kao slobodan čovek, „usamljen i slobodan”,
mada je, doduše, njegova sloboda „nalik na smrt”, Džozef
nije u stanju ni tako da se odredi, i stoga mora da potraži
svoj identitet izvan sebe u „ukinutoj slobodi”, u nadzoru
duha, budući nesposoban da se okrene sebi. Ova osobina ga,
uprkos izvesnoj sličnosti, razlikuje od još jednog književnog
junaka iz istog razdoblja, od Kamijevog Mersoa, sa kojim
ga kritičari često porede. Naime, junak Stranca (koji je,
kako tvrde neki kritičari, pisan pod izvesnim uticajem
ovog američkog romana) kreće se u „obrnutom” smeru od
Džozefa, tj. Merso, za razliku od Džozefa, postepeno postaje
sposoban da izađe iz sebe da bi se „otvorio” prema životu kao
takvom.
Džozef je junak u potrazi za značenjem svog iskustva,
i u tom smislu on je prvi, „arhetipski” obrazac svih
kasnijih romana Sola Beloua, koji su na različitim nivoima
varijacija iste borbe da se nađe odgovor na (Džozefovo)
egzistencijalno pitanje: „Kako postati čovek? Kako živeti?”
Od prvog do poslednjeg romana Belou je pokušavao
da usaglasi svoj pripovedački postupak sa prirodom
protagoniste i obrascem njegovog načina mišljenja, njegovog
„traganja”, te je to „traganje” postalo „traganje samog Beloua
za formom”, prema rečima kritičara Opdala. Umetnička,
estetska borba američkog pisca čini se da vuče koren iz
obrasca ove jedne jedine priče (ili pitanja) koju beskonačno
varira. Budući da nema nijedne književne strukture od
koje bi mogao da se napravi uspešan roman bez „zapleta”
ili dramatskih suočavanja, odnosno od introspektivnog
očajanja i mozganja, čini se da je upravo oblik dnevnika,
koji je Belou izabrao u svom prvom romanu, najpogodniji
za njegovu tematsku zaokupljenost intelektualnim
dilemama introspektivnog intelektualca, čija je najveća strast
istraživanje granica nezavisnog „ja”. Pošto ova forma dopušta
proizvoljne upadice, protivrečne akcije, fragmentarnu
analizu, uključivanje naizgled nevažnih epizoda i
međusobno nepovezanih likova, ona je stoga otvorena
na svakoj tački i ne nameće piscu obavezu da „radnju”, ili
„sklop događaja” dovede do konačnog „ishoda”. Sol Belou
je u svojim poznim delima, Avanturama Ogija Marča i u
Hendersonu, kako su neki kritičari primetili, pošao samo
korak dalje od „čistog” dnevnika u pravcu autobiografske
priče koja se retrospektivno odvija. Strukturalno to znači
da je poslednji datum u dnevniku stavljen na početak, a u
Hercogu je Belou ovu formu doveo do krajnjih mogućnosti.
Drugim rečima, ukoliko bi se moglo reći da je dnevnik
književna forma koja je u osnovi celokupne proze ovog
savremenog pisca, i pošto ona, uprkos tome što je „slobodna”
i „otvorena”, očigledno nameće određena ograničenja, onda
bi bilo interesantno videti na koji način je Belou pokušao da
ih prevaziđe u „arhetipskoj formi”, u svom prvom romanu.
Iz prvog zapisa ovog romana jasno je da će beznačajnost
okolnosti i nesposobnosti glavnog junaka izazvati neke
formalne teškoće. Prvo sredstvo kojim se Belou poslužio
da proširi zatvoren svet „čoveka bez oslonca” je upotreba
vremena. Dnevnik omogućuje vrlo slobodno poigravanje
vremenskim sekvencama, opravdava simultano i proizvoljno
prisustvo sadašnjih i prošlih događaja. Drugim rečima,
svi naoko nepovezani događaji čine bitan elemenat priče i
značajni su za razumevanje Džozefove sadašnje otuđenosti.
Ovaj tok radnje u prošlom vremenu, stalno prekidan
Džozefovim sećanjima na događaje koji su se desili pre
početka njegovog čekanja i „lebdenja”, čini okvir koji teče
paralelno sa tokom radnje u sadašnjem vremenu. Ova dva
toka postaju još evidentnija u razdvajanju propovedačke
„ličnosti” na „ja” kao učesnika u sadašnjem iskustvu,
Džozefa „sada”, koji razmišlja o prošlosti, odnosno o „njemu”
ili „starom Džozefu”, otuđenom objektu, koga to „ja” hladno
posmatra i o tome diskutuje. Bez percepcije drugog lika
ili informacije koju bi dao neki opšteprisutni i sveznajući
glas autora, oslanjajući se samo na Džozefovu svest, Belou
je uspeo da dâ dvostruki ugao gledanja protagoniste,
zasnivajući ga na protivurečju inherentnom njegovoj
ličnosti. Ova dva toka, pripovedanje u prvom i trećem licu,
objedinjena su u širi okvir dnevnika, a njihova sprega daje
romanu ironičan fokus. Ovaj postupak je dalje razvijen
kroz upotrebu ironičnog suprotstavljanja dnevničkih zapisa
koji nam daju uvid u raskorak između Džozefovih misli i
dela, njegovih apstraktnih težnji i konkretnih ostvarenja.
U tom raskoraku, koji je inherentan Džozefovoj „ličnosti”,
i u kontrastnom poređenju različitih zapisa sadržani su i
nagoveštaji ironičnog piščevog stanovišta prema junaku
romana. Da bi obogatio ovu dvostruku perspektivu
u odnosu na protagonistu, pisac se koristio snovima i
dijalozima sa „duhom alternativa”. Međutim, mada ova
sredstva, s jedne strane, pomažu da se prevaziđu ograničenja
jednostranog viđenja sveta kroz usamljenu svest, ipak, s
druge strane, dijalog sa „duhom alternativa”, koji započinje
bez ikakve strukturalne pripreme, i koji veoma liči na
„pravi” dramski dijalog, izgleda kao da je veštački „ubačen”
i preti integritetu romana. Pored toga, često je i raskorak
između radnje i misli dat suviše direktno da bi čitalac odmah
uočio ironičan prizvuk. Međutim, pri podrobnom čitanju
različitih zapisa, naročito upoređenjem prvog i poslednjeg,
upotreba ironičnog kontrasta pokazuje svu efikasnost
ovog postupka i daje romanu u celini ironičnu dimenziju.
Dovoljno je uporediti Džozefovu veru iz prvog zapisa u
superiornost samostalnosti i samoispitivanja nad nemuštom
iskrenošću i tvrdokornošću, sa njegovim traženjem da mu
stave uzicu oko vrata u poslednjem: „U tuđim sam rukama,
oslobođen samoopredeljivanja, sloboda je ukinuta”. Stoga,
samo u svetlu ovog pripovedačkog postupka ironične
jukstapozicije može da se shvati Džozefovo stanovište
na kraju romana, inače bi kraj bio nagao, iznenadan, i
neprimeren Džozefovom liku, budući da nije verovatno da
bi on mogao da očekuje da će olakšanje i odgovor na svoju
dilemu naći u „nasilju” i „ustrojstvu”. Razlog za to nalazi se
u dinamici Džozefovog karaktera, kao i u dinamici drugih
karaktera u prozi Sola Beloua, koji su na kraju svakog
njegovog romana, kako su kritičari primetili, „zaleđeni
u pokretu spremnosti da zagrle čovečanstvo”, a što takav
zagrljaj čini krajnje neuverljivim i problematičnim. Mnogi
kritičari vide to kao Belouov radikalni nedostatak, kao
nemoć da svoju proznu strukturu privede neminovnom,
imanentnom završetku. Poslednje „scene” u njegovim
romanima zaista se često čine kao čisto tehničko sredstvo
da se okonča „fikcionalno” kretanje junakove svesti, osim
ukoliko se ne shvate kao umetničko sredstvo pomoću koga
autor ostvaruje ironičnu distancu, i to ne namećući svoj
autorski glas, već ugrađujući ga u samu proznu strukturu.
Često se kaže da svaki pisac uvek priča jednu istu priču,
pa bi se moglo reći i da se proza Sola Beloua usredsređuje,
pre svega, na temu junaka koji se bori da pronađe
smisao života, iskustvo uopšte, osmišljavajući svoje lično
iskustvo. Takav junak uvek je raspet između „otuđenja” i
„prilagođavanja”, idealističkih težnji i ograničenih ostvarenja.
Stoga se čini da na tematskom nivou Džozef govori u ime
svih njih, i da bi se kasniji romani, koji obuhvataju šire
prostore i problematiku, mogli da shvate kao varijacije na
istu temu. S druge strane, iz prvog zapisa u Džozefovom
dnevniku i upoređenja sa poslednjim, postaje jasnije da je
u njima sadržana klica svih značajnijih formalnih mana i
kvaliteta romana u celini (i da su one strukturalno povezane
sa tematskim protivrečnostima), i dalje, da značaj ovog
romana danas prevashodno leži u činjenici da njegova
struktura sadrži „arhetipski obrazac” kasnije nastalih dela
Sola Beloua.
ALEN GINZBERG
Američki pesnik Alen Ginzberg rođen je 1926. godine u
Njujorku, država Nju Džerzi, nadomak Njujorka. Umro je
5. aprila 1997. godine u njujoprškom Istočnom Vilidžu gde
je proveo veći deo svog života. Vest o njegovoj smrti zatekla
me je, sećam se, daleko od Njujorka, na dalekom Istoku.
Videla sam poznati mi lik na naslovnoj strani „Banghkok
Posta”, jer je njegova slava dosezala daleko. Odrastao je
u Patersonu, gradu koji je proslavio drugi pesnik iz Nju
Džerzija Vilijam Karlos Vilijams u svojoj istoimenoj poemi.
Bilo je to vreme depresije, ekonomske krize, krajnje bede
pojačane tragikom majčine paranoje. Pesnikova majka je
umrla u duševnoj bolnici 1956. godine. Sam Ginzberg je
kao student na Kolumbijskom univerzitetu, uprkos sjajnim
ocenama, bio privremeno suspendovan zbog opscenosti
koje je pisao po prašnjavim prozorima studentske sobe.
Primljen je ponovo na studije pod uslovom da se podvrgne
psihijatrijskom lečenju. U međuvremenu se Ginzberg
bavio raznim poslovima po američkom receptu. Prao je
sudove, plovio na teretnim brodovima, radio kao noćni
čuvar i, po sećanju Dajane Triling, bio stalno u neprilikama.
U to vreme, četrdesetih godina, sreo je Džeka Keruaka i
druge predstavnike kasnijeg bitničkog pokreta. Obično
su se sastajali u stanu Vilijama Borouza, od koga je, kako
Ginzberg kaže, naučio više nego na univerzitetu. Borouz
ga je upoznao sa Prustom, Jejtsom, Selinom, Špenglerom
i drugim piscima koji su uticali na Ginzbergov pesnički
razvoj. U leto 1948. godine pesnik je doživeo snažno
mističko iskustvo inspirisano Blejkovim pesmama, koje ga
je odvelo u duševnu bolnicu, gde je sreo Karla Solomona,
kome će posvetiti svoj Urlik (Howl, 1956). U San Francisku,
gde se preselio posle studija, sreo je 1954. Pitera Orlovskog,
koji će mu postati životni saputnik, i našao svoj pesnički
glas koji je poštovaoca Ginzbergove poezije podsetio na
Lindzija, Sandberga i Vitmena. Urlik je apokaliptička verzija
generacije žrtvovane zbog rata i pohlepe. Izdavač Ferlingeti,
i sam pesnik, biće 1957. godine uhapšen zbog objavljivanja
ove „prljave” knjige. Proces koji je usledio učinio je od
Ginzberga poznatu javnu ličnost i dao bitničkom pokretu
pesnički manifest. Kadiš i druge pesme objavljene su kod
istog izdavača (City Lights Books) 1961. godine. Naslovna
pesma ove zbirke, pesnikova molitva za majku, smatra se
Ginzbergovim remek-delom. Ranih šezdesetih godina,
po povratku sa Dalekog istoka, Ginzberg će promeniti
stil i svoje mističke aspiracije zameniti, kako sam kaže,
„neposrednim viđenjem, čulnom percepcijom sadašnjeg
životnog trenutka”. U to vreme će početi da propagira
jogu i meditaciju pod uticajem marihuane, pejote i LSD-a.
Godine 1965. bio je deportovan sa Kube i iz Čehoslovačke
zbog otvorenog zauzimanja za prava homoseksualaca. Iste
godine, po povratku u SAD, ovaj bivši vođa bitnika izmislio
je „flower power” i postao nekrunisani vođa hipi pokreta. U
poslednje vreme je aktivni borac za ekologiju. I danas, mada
u svom odelu sa prslukom više liči na bankarskog službenika,
on ostaje u središtu „andergraunda”. I dalje održava
obimnu prepisku sa svim slojevima ljudi iz celog sveta i
velikodušno pomaže svoje istomišljenike. Njegove kasnije
zbirke nikada nisu naišle na isti odjek kao prve dve, ali se
redovno pojavljuje kao i sam pesnik koji ih na popularnim
pesničkim večerima ritmički zapeva uz pratnju egzotičnih
instrumenata. Mišljenja kritičara o Ginzbergovoj poeziji i
dalje ostaju podeljena između oštrih osuda i velikih pohvala.
Ginzberg živi skromno u jeftinom, pretrpanom stanu u
Istočnom Vilidžu u Njujorku; provodi nekoliko meseci
godišnje u Boulderu, Kolorado, mnogo putuje i novac koji
zaradi nesebično daje Komitetu za poeziju, koji je osnovao
još 1966. godine za pomoć siromašnim pesnicima.
O stvarima, ne o idejama
Razgovor sa Alenom Ginzbergom
Novogodišnju noć u njujorškom Sohou, u adaptiranom
potkrovlju slikarke Doti Mjuler iznad galerije na ulici
Grin. Ponoć je upravo prošla. Ljubljenje, najlepše želje.
Alen Ginzberg mi na svoj prijateljski način došaptava da je
uspeo da nađe miran kutak gde ćemo moći da razgovaramo.
Ispostavlja se da je taj jedini miran kutak u ovoj opštoj
ludnici – kupatilo. Dok razgovaramo o njegovoj novoj
knjizi poezije, o Karlosu Vilijamsu, Keruaku, cenzuri, u
pozadini trešti rokenrol i otvaraju se nove boce šampanjca.
Povremeno neko pokuca na vrata i Ginzberg uzvikuje:
„Uđite! Uđite!”. Dobijamo pomalo zbunjene posetioce
kojima se neobično žuri. Razgovor teče dalje i skače sa teme
na temu. Sve to, uz mnoge propratne zvuke i smeh, ostalo je
zabeleženo na traci snimljenoj u jednom malom kupatilu sa
ogromnim ogledalom u prvim časovima ove, 1982. godine.
Maja Herman Sekulić: Vi spadate u one pesnike koji nikad
ne ćute, nikad nisu odsutni sa scene? Kako to objašnjavate?
Alen Ginzberg: Ćutim 98 odsto vremena.
Maja Herman Sekulić: Zaista? Kada se pogleda spisak
onoga što ste objavili ne stiče se takav utisak.
Alen Ginzberg: Dva odsto vremena pokriva veliki
prostor… Ne interesuje me isključivo „čista” poezija. Zanima
me kako funkcioniše um, svest. Proučavam razne oblike
misli, način na koji se javljaju u svesti, praznine između misli,
njihov ciklus i ponavljanje tog ciklusa. Sve što prolazi kroz
ljudski um je pogodan predmet za poeziju. Sa ove tačke
gledišta sve može da postane predmet poezije zato što je sve
deo umne aktivnosti. Pod aktivnošću uma podrazumevam
obične misli koje ti prolaze kroz glavu dok sediš u kupatilu.
Upravo to. Kada kuvaš jaje u kuhinji, kada ne posmatraš
samog sebe. Kada nisi svestan da razmišljaš da bi samo
trenutak kasnije otkrio da ti je pala na um zanimljiva misao
o Kisindžeru, ili o obredima na Amazonu, ili o stopalima
tvoje majke. To je naturalizam, ali proizvodi nadrealistički
efekat jer je svest diskontinualna. Postoje praznine između
misli, postoje nagli skokovi i elipse prirodne za rad svesti.
Stoga, kada prosto beležiš kretanje svesti, pišeš poeziju
koja je istovremeno subjektivna, jer si ti sam subjekt, ali i
objektivna, jer su tvoje misli njeni objekti.
Maja Herman Sekulić: Zašto, u tom kontekstu,
proglašavate Vilijama Karlosa Vilijamsa svojim učiteljem, a
Volta Vitmana svojim ocem?
Alen Ginzberg: Zato što me je Vilijams naučio kako da
gledam svet izvan svoje lobanje, kako da kroz prozore svojih
očiju vidim optičku panoramu napolju, i kako da je opišem.
A Vitman uči svakoga kako da gleda u prozor svoje lobanje,
kako da vidi misli u njenoj unutrašnjosti i kako da ih opiše.
Maja Herman Sekulić: Čini mi se da su Vam ovi pesnici
bliski i zbog njihovih eksperimenata sa jezikom. Mnogi
kritičari smatraju da je jezik glavni kvalitet Vaše poezije.
Alen Ginzberg: Moj je jezik pre svega pokušaj da
reprodukujem svakodnevni govor, upravo kao što je moja
poezija pokušaj reprodukcije rada svesti.
Maja Herman Sekulić: Ova pitanja sam Vam postavila
i u vezi sa pomalo ekstravagantnom ocenom koju ste dali u
razgovoru koji smo vodili pre nekoliko dana. Tada ste sastavili
spisak po Vašem mišljenju najinteresantnijih savremenih
američkih pesnika i rekli da je za sve njih, uključujući i Vas,
Karlos Vilijams najznačajniji pesnik dvadesetog veka. Da li i
dalje ostajete pri toj oceni?
Alen Ginzberg: Da. Znate li zašto? Prvo, zato što je
početkom ovog veka u Americi i svuda u svetu skoro
istovremeno sa Ajnštajnovom teorijom relativiteta došlo do
revizije celokupnog pesničkog metoda i načina mišljenja.
Instrumenti merenja postali su predmet izučavanja u
slikarstvu, poeziji, muzici. Otkrilo se da je sve subjektivno,
da nema objektivne stvarnosti. Sve zavisi od instrumenata
za merenje, a oni su subjektivni, što znači varijabilni.
Propozicije pre nego apsolutni realiteti. Kao što je Vilijam
Blejk davno rekao da „ja” koje se menja, menja sve. A
Vilijams u našem veku da je novi svet samo nova svest. Ili
Ajnštajn, koji je rekao da univerzum zavisi od posmatrača.
Maja Herman Sekulić: Za mene, koja zbivanja u
američkoj kulturi posmatram sa strane, čini se pomalo čudno
da je polemika između poklonika Vilijamsa i poklonika T. S.
Eliota još uvek tako živa. Prošlih nedelja u „Njujork tajmsu”
bilo je mnogo govora o tome?
Alen Ginzberg: Eliot se bio vratio suštinski engleskom
modelu blejkovsko-šekspirove versifikacije. Paund se u isto
vreme okrenuo trubadurima i Katulu, pesnicama koji su
pisali u vreme prelaska sa klasičnih na narodni govorni jezik.
Zato je on bio toliko zainteresovan za provansalsku poeziju.
Paund je uočio sličan prelazak sa engleskog na američki jezik
i prozodiju. Pitanje je, u stvari, kako merimo stih. Marijan
Mur je odlučila da meri stihove po slogovima. Paund po
kvantitetu, po dužini vokala. Sapfine kadence nalazi se
svuda u kantosima… H. D.[ Hilda Dulitl, američka pesnikinja, pripadala imažističkom pokretu zajedno sa Paundom i drugima (prim. M. H. S.).
] je isto za meru uzela kvantitet.
U to vreme se mnogo proučavao Tomas Kampion, njegova
muzika, zatim niz engleskih pesnika, Gravil, Filip, Sidni,
koji su u Italiji proučavali klasičnu versifikaciju i pokušali da
je uvedu u englesku književnost. Paund je to isto pokušao u
dvadesetom veku.
Vilijams je jedini izjavio da ne zna kako se piše poezija, da
ne zna kako se piše u američkom idiomu. Stoga je odlučio da
sluša sirovi govor ovde u Raderfordu, država Nju Džerzi,
i da polako izoštri sluh za njegove kadence i iz odlomaka
idiomatskog ritma rekonstruiše prozodiju. Na to mu je Paund
napisao: „Nevolja je što se ti interesuješ za sirovi materijal, a
ja za finalni „proizvod”. Međutim, Vilijams je odgovorio: „U
pravu si. To je sve što me zanima pošto još uvek ne znamo
kako da pišemo poeziju. Još uvek nemamo svoju poetiku.
Preostaje nam jedino da eksperimentišemo sa sirovim
materijalom kao gospođa Kiri sa radijumom. Zato on u
Patersonu[ Vilijamsova najpoznatija poema i ime grada u Nju Džerziju (prim. M. H. S.).
] često koristi Mariju Kiri kao pesničku sliku…
Maja Herman Sekulić: I Vi ste, čini mi se, iz Patersona?
Alen Ginzberg: Da, ja sam iz Patersona. Dok sam tamo
živeo, upoznao sam Vilijamsa i često se sa njim šetao po
ulicama Patersona.
Maja Herman Sekulić: Da li je on tada postao Vaš učitelj?
Alen Ginzberg: Da. Kada sam ga prvi put sreo, nisam ga
razumeo. Nisam shvatio šta radi. Onda sam čuo kako čita
svoje pesme i shvatio da on piše isto kao što govori, što je
vrlo retko među pesnicima. Svi drugi pišu jednim a govore
drugim jezikom. On je bio jedini pesnik koji je pisao kao
što je govorio, pre svega u smislu ritma, kadence. Slušao je
kako govori poštar, tamnoputi baštovan, njegovi pacijenti, [ Vilijams je bio lekar po profesiji (prim. M. H. S.).] i zapisivao njihove reči na lekarskim receptima. Težio je
da „uhvati” govorni jezik Amerike i njegove ritmove. To je
uticalo na Snajdera, Vejlena, Dankana, Krilija, mene, Čarlsa
Olsona, Eda Dorna, Gregorija Korsoa i druge. Keruak
je bio zainteresovan za isti problem, ali je ideje crpio od
crnih džez muzičara. Slušao je „bibap” džez u Harlemu
1948. godine, dah koji je izlazio iz trube ili saksofona
Dizija Gilespija ili Čarlija Parkera. Njihove kadence bile
su, u stvari, podražavanje uličnog govora koji su slušali u
Harlemu. Smatrali su da su te kadence mnogo interesantnije,
bogatije, složenije od bilo kojih konvencionalnih ritmova
koje su poznavali. Keruak je u svojoj prozi i poeziji prevodio
muzičke ritmove nazad u govornu kadencu. Mislim da je
posle Vilijamsa Džek Keruak najuticajniji i najoriginalniji
pronalazač i zapisivač ritmova. Drugim rečima, Vilijams i
Keruak su našli američku prozodiju. Isti problem postoji i u
Evropi. Na primer, Srbi, Hrvati, Albanci, svi su želeli svoje
jezičke kadence. To je svetska revolucija koja je započela
negde krajem prošlog veka. Južnoamerički pisci su prestali
da pišu na španskom i počeli da pišu na latinoameričkom.
Danas portorikanski pisci u Njujorku ne pišu ni na
španskom, ni na portorikanskom ni na engleskom, nego na
„njujorikanskom”. Postoji čitava škola njujorikanske poezije.
To je omogućilo pesnicima da progovore sopstvenim glasom
i izraze svoje emocije i svoje fizičko prisustvo. Ljudi su tako
povratili svoju telesnost.
Maja Herman Sekulić: I zbog toga je Vilijams za Vas
najveći američki pesnik dvadesetog veka?
Alen Ginzberg: Ne, najveći je Keruak. Ali Vilijams je
uradio nešto za američku poeziju što je presudno uticalo
i na evropsku poeziju… Njegova poezija je vrlo lepa, kao
čovek je bio otvoren, tolerantan, velikodušan, skroman…
Ima u njemu nešto domaće, humano, nešto što mora da utiče
na svakoga. Svako ko razume njegovo pesništvo mora da
promeni pogled na svet, književnost, jezik…
Maja Herman Sekulić: Ali, gde ste tu Vi?
Alen Ginzberg: Ja sam, recimo, zainteresovan za
ezoteričku budističku meditaciju, ali to me ne udaljuje od
Vilijamsovog, pragmatičkog istraživanja svesti i govora
kakvo je prisutno u njegovoj pesmi Četvrtak (Ginzberg
recituje pesmu, polako, reč po reč. Uživa). Tu je ograničio,
ili proširio svoju svest na fizičku prisutnost prostora, što je
na neki način minimalističko, ali je apsolutno stvarno. Od
toga je krenuo dalje i modernizovao sve u poeziji. Vilijams
je kao „bibap”, u kome su ritmički instrumenti postali solo
instrumenti…
Maja Herman Sekulić: Da se vratimo Vašoj novoj knjizi.
Naslov je dobila po Plutonskoj odi, posvećenoj plutonijumu,
planeti Pluton i istoimenom božanstvu. Pored nje, tu su i
druge pesme napisane u razdoblju od 1977. do 1982. Ovo su
prvi trenuci te godine. Knjiga je tek sad zvanično počela da
postoji. Možda to za Vas ima neko posebno značenje?”
Alen Ginzberg: Da. Ovo je novogodišnja noć i imam novu
knjigu poezije. Snimio sam i novu singl ploču rokenrola.
U februaru će da izađe moj novi dupli album Prvi bluz,
na kome su snimljeni songovi, kalipso, rokenrol pedesetih
godina, „novi talas”, renesansne „kampionske” pesme. Ploču
je pripremio uvaženi genije modernog džeza Džon Hemond,
koji ima sedamdeset dve godine i prvi je snimio Besi Smit, Bili
Holidej, Boba Dilana, Kaunta Bejsija, Djuka Elingona, Čarlija
Mingusa, Majlsa Dejvisa i Brusa Springstina.
Maja Herman Sekulić:U Vašoj novoj knjizi se, kao i na toj
ploči, nalaze stilski veoma različite pesme. Oda i recimo tekst
za „nju-vejv” hit?
Alen Ginzberg: Da. Svi stihovi su opisani na poleđini
knjige. Tu ima soneta, rimovanih katrena, haiku pesama…
Ali i tematski se veoma razlikuju. Od miltonskih tema do
vrlo jednostavnih ljubavnih pesama?
Te ljubavne, rimovane pesme podržavaju stil Džona
Skeltona, koji je u petnaestom veku pisao proste popularne,
rimovane stihove.
Maja Herman Sekulić: Pomalo čudna mešavina?
Alen Ginzberg: Slažem se. Apolinerski stih, haiku i
slobodni stih. Ipak u knjizi se najviše oseća uticaj Kristofera
Smarta, pesnika iz osamnaestog veka, koji je bio glavni
model i za Urlik.
Maja Herman Sekulić: Za razliku od većine pesnika Vi
ne samo da priznajete tuđe uticaje, nego ste i velikodušni
kad govorite o drugim pesnicima. (Ginzberg se osmehuje
i sprema se da nešto kaže. U tom trenutku pridružuje
nam se Piter Orlovski, pesnik, i Ginzbergov nerazdvojni
prijatelj. Primećujem da se i on nalazi na fotografiji u
knjizi. Fotografija je snimljena istog dana kada je napisana
Plutonska oda. Pitam ga šta on predstavlja?)
Alen Ginzberg: Sedeli smo na pruzi ispred Rokvelove
korporacije i pokušali da zaustavimo voz koji je nosio
radioaktivan materijal kroz Sjedinjene Države. Pokušali smo
da na taj način sprečimo proces proizvodnje nuklearnih
bombi u Americi.
Maja Herman Sekulić: Ali, ipak, s obzirom na to da se
fotografija našla u knjizi…
Alen Ginzberg: To je bio naš protest. Da ne radimo
ništa. Samo smo sedeli i posmatrali kako nam dah izlazi iz
nozdrva kao u Vilijamsovoj pesmi Četvrtak. To je klasičan
vid budističke meditacije zvani „šamata”.
Maja Herman Sekulić: Da li smatrate da je tzv. protestna
poezija, kakva se pisala šezdesetih godina, još uvek aktuelna?
Alen Ginzberg: Reč protest znači pre svega pro, za,
afirmaciju, svedočenje u korist nečega. Mi smo svedočili u
korist toga što nismo ništa radili.
Maja Herman Sekulić: Da se vratimo opet Vašoj poeziji.
Kažite nešto o ljubavnim pesmama koje pišete danas.
Alen Ginzberg: To su zapisi stvarnih strasti.
Maja Herman Sekulić: Ne primećujete nikakvu razliku
između ljubavne poezije kakvu ste pisali, recimo, pre
dvadesetak godina i ove danas?
Alen Ginzberg: Danas je prljavija… konkretnija…
Pošto sam već zašao u godine, i pošto sam celog života bio
frustriran kao homoseksualac, zaljubljujem se svakog dana
iznova.
Maja Herman Sekulić: Poslednje tri pesme u ovoj knjizi
posvećene su Vašem boravku u Jugoslaviji. Šta Vas je inspirisalo
da ih napišete?
Alen Ginzberg: Probudio sam se te prve noći u Evropi,
u Dubrovniku, u hotelu, u četiri ujutro i počeo da se
premeštam po postelji. Pomislio sam da imam ptičji mozak
i onda rekao: „Pa, ljudi sa ptičjim mozgom vladaju svetom.”
Napisao sam dugačku pesmu Ptičji mozak, ponovo legao
u postelju i zaboravio na nju. Tek godinu dana kasnije sam
se ponovo vratio toj pesmi. Smatrao sam da je vrlo smešna.
Jedna rokenrol grupa je smatrala da je pesma još smešnija
i napravili smo od toga rokenrol pesmu. Drugu pesmu
(Eroiku) napisao sam nekoliko dana kasnije u Kneževom
dvoru u Dubrovniku za vreme izvođenja Betovenove
simfonije. Pravio sam beleške u toku koncerta i dok sam
ih privodio kraju počela je da pada kiša. To je bio pravi
završetak za moju pesmu. Napisana je u stilu Bleza Sandrara
– kao zapis trenutka, razglednica.
Maja Herman Sekulić: Mislim da je to izuzetno dobra
pesma…
Alen Ginzberg: Delite Ferlingetijevo mišljenje. Njemu se
dopada više od svih ostalih pesama u knjizi… Napisana je u
stilu nekih ranijih pesama iz Urlika. Na primer, pesma
U garderobi Grejhaunda napisana je na autobuskoj stanici
kada se ono o čemu sam pisao dešavalo istovremeno kada i
sam čin pisanja…
Maja Herman Sekulić: Šta se promenilo u Vama, u Vašoj
poeziji od vremena Urlika ili Kadiša?
Alen Ginzberg: Više sažimanja.
Maja Herman Sekulić: A u američkoj poeziji od vremena
bitnika?
Alen Ginzberg: Celo polje američke poezije se otvorilo
da primi eksperimente Vitmana, Kristofera Smarta,
Apolinera, Remboa, Hlebnjikova, Majakovskog… Veliki
prelom je nastao sa futuristima i dadaistima… Osnovna
ideja je da su zvanična misao, vlada, medijumi, postali lažni,
„falš”, puni prirodnih fraza ezopovskog jezika, tako da kada
neko piše ono što stvarno misli a ne ono što bi zvanično
trebalo da misli, dolazi do preloma u svesti i svako počinje da
prepoznaje sopstvene misli…
Maja Herman Sekulić: Pomenuli ste da ste i sami žrtva
cenzure…
Alen Ginzberg: Kada se Urlik prvi put pojavio u
Engleskoj, nisu dozvolili da pređe američku granicu.
Onda smo protestovali preko advokata, jer je to bilo
protivustavno, i dobili smo knjigu. Zatim je bila objavljena
u Americi. Neki službenik iz odeljenja za omladinsku
delinkvenciju u San Francisku uhapsio je Ferlingetija i Šejga
Mjurala, koji je tada vodio knjižaru „Siti lajts”, zato što su
prodavali moju knjigu. Onda je došlo do velikog sudskog
procesa i mi smo ga na kraju dobili. To je bilo između 1955.
i 1957. godine. Onda su Borouz, Korso i drugi objavili
svoje pesme u „Čikago rivjuu”, a tamošnji univerzitetski
staratelji su spalili ceo broj. Tu su bili prvi fragmenti Golog
doručka objavljeni u Americi osim onih koje je Krili objavio
u „Blek Mauntin rivjuu” godinu dana ranije… Onda smo
Piter (Orlovski), Gregori Korso i ja otišli u Čikago i održali
pesničko veče da prikupimo novac za novi časopis koji
bi to objavio. I taj časopis, „Big tejbl”, bio je zaplenjen od
policije, ali morali su da ga puste u prodaju kada nas je sud
oslobodio optužbe. Ponekad su moje pesme koje su ušle u
čitanke i antologije bivale cenzurisane od strane lokalnih
školskih vlasti.
Maja Herman Sekulić: Da li Vas i dalje cenzurišu?
Alen Ginzberg: Da. „Moralna većina” želi da izbaci iz
biblioteka moje pesme, Selindžerov roman (kod nas poznat
pod naslovom Lovac u žitu), Normana Majlera, Vilijama
Foknera, možda čak i samu Bibliju. (Smeh.) Jedno vreme
se u Americi i Šekspir smatrao za „prljavog” pisca, naročito
njegovi soneti. Ni Katul nije štampan na engleskom do
1960. godine. „Slobodnije” odlomke su cenzurisali. Ali
poezija lorda Ročestera nije bila cenzurisana. (Smeh.)
Cenzura je postojala u Americi od 1960. godine. Onda su
„Grov Pres” i njegovi advokati posle serije dobijenih sudskih
procesa objavili Lorensovog Ljubavnika ledi Četerli, Ženea,
Henrija Milera, i druge… Moja poezija ne može da se čita na
radiju i televiziji ili u novinama kao što su „Njujork tajms”.
Pesme mogu da se objavljuju, ali ne u javnim glasilima. Urlik,
Kadiš ne mogu da se u njima objave jer sadrže onih desetak
reči koje su na crnoj listi, a koje su inače u najčešćoj upotrebi
u američkom svakodnevnom govoru.
Maja Herman Sekulić: Ipak, krajem šezdesetih i početkom
sedamdesetih godina bili ste često prisutni na televiziji. Da li
je to bilo drugo vreme?
Alen Ginzberg: Izgleda da su se u vreme Niksona ponovo
javile crne liste. Potpredsednik Spajro Egnju održao je u
to vreme govor u kome je zapretio radio i televizijskim
stanicama da će im vlada oduzeti monopol ukoliko nastave
da napadaju predsednika. Javna glasila su to poslušala i
„umerila” se, kao i ove godine kada je reč o Salvadoru. Stejt
department je u februaru 1981. godine zahtevao od javnih
glasila da manje govore o situaciju u Salvadoru, pa su vesti o
tome počeli da objavljuju na poslednjoj strani.
Maja Herman Sekulić: Imala sam priliku da pogledam
Vaše dnevnike iz ranih pedesetih i šezdesetih godina. Vi ste
jedan od istaknutih predstavnika tog doba. Da li biste hteli da
nam kažete nešto o tom vremenu, o svojim prijateljima?
Alen Ginzberg: To da sam bio istaknut je preuveličano.
Bio sam istaknut samo u književnom smislu. Znali su me
uglavnom samo studenti, intelektualci, avangarda. Doduše,
jedan moj stih objavili su i u „Lajfu”. (Štampan na haljini.)
Maja Herman Sekulić: Ali prijateljevali ste sa ljudima
koji su stvarali novu „bit” kulturu… Kako objašnjavate
samoubistva ili prerane smrti među pesnicima Vaše generacije?
Alen Ginzberg: Ne, nije bilo mnogo samoubistava. Ne u
izvornoj grupi „bit” pesnika. Tu su pripadali Robert Hanki,
Vilijam Borouz, Džek Keruak, ja, Gregori Korso, Piter
Orlovski i Nil Kasidi, od 1953. godine naovamo. Nil Kasidi
je verovatno umro od preterane doze amfetamina. Keruak
je umro od pića, što je uobičajena smrt među slikarima,
muzičarima, piscima. Svi ostali su preživeli. Godine 1955.
našoj grupi su se pridružili Filip Vejland, koji je sada veliki,
debeli, srećni učitelj zena u San Francisku, Gari Snajder,
dobar pesnik i predani sledbenik zena, Majkl Maklur, autor
Brade, Filip Lamantija, Robert Krili i mnogi drugi koji se
upravo sada nalaze u najboljoj formi. Procenat samoubistava
u toj grupi je relativno nizak u poređenju sa biznismenima,
diplomatama i službenicima časopisa „Tajm”. Jedino su smrt
Keruaka i Kasidija doživele slavu…
Maja Herman Sekulić: Kao i samoubistva Silvije Plat,
Džona Berimana, En Sekston… Ali, da se vratimo na vedrije
teme. Vas mnogi smatraju za „kulturnog heroja” i jednog od
glavnih predstavnika avangarde u Americi?
Alen Ginzberg: Moja uloga je da javno govorim onako
kao što privatno govorim sa Piterom, ili sada sa Vama…
Maja Herman Sekulić: Ipak, šta je za Vas avangarda, da li
ona i dalje postoji?
Alen Ginzberg: Avangarda za mene znači iskrenost i
otvorenost u onome što govorim. Sve ovo što najadekvatnije
izražava um, osećanja, telo, govor stvaraoca.
Maja Herman Sekulić: Neki kritičari sa kojima sam
imala prilike da razgovaram tvrde da kritika preuzima ulogu
avangarde koju je ranije imala poezija?
Alen Ginzberg: Savremena kritika je suviše nejasna i
apstraktna, ideologizirana i uopštena da bi mogla da preuzme
ulogu poezije koja uvek vodi računa o pojedinačnom.
Ne o idejama, već o stvarima, da slobodno parafraziram
Vilijamsa. Mislim da kritika nekad ne može da preuzme ulogu
poezije ukoliko i sama ne postane poezija. Ukoliko poeziju
definišemo kao konkretan govor u slikama. Najbolju kritiku
su, po mom mišljenju, pisali Karlos Vilijams, Ezra Paund,
Jejts, i drugi pesnici – kritičari. Ako hoćete da napravite sto,
obratićete se za savet stolaru koji zna kako se on pravi. Ako
hoćete da saznate nešto o pesničkoj praksi, obratiće se onome
ko zna kako se pravi pesma. Kritičari koji nisu pesnici ne
shvataju koliko je jednostavno napisati pesmu. Pesnik je čovek
koji se služi svojim čulima i neposredno ih prevodi u pesmu.
Maja Herman Sekulić: Na kraju, pošto je ovo početak
1982. godine, da li imate nešto posebno da poručite?
Alen Ginzberg: Novi plavi okean svesti počinje ponovo
da se pomalja ispod policijskih vrata i prodire kroz
ključaonicu pornografske „moralne većine”, koja viri u
kancelarije cenzora i birokrata ovog sveta. Nova plima svesti
nadolazi, jer je kora veštačke svesti pod sopstvenom težinom.
Ginzberg je umro je 5. aprila 1997. godine u njujorškom Istočnom Vilidžu gde je proveo veći deo svoga života. Vest o njegovoj smrti zatekla me je, sećam se, daleko od Njujorka, na Dalekom Istoku, videla sam poznati mi lik na naslovnoj strani „Bangkok Posta”, jer je njegova slava dosezala daleko.
Josif Brodski
Josif Aleksandrovič Brodski, jedan od najznačajnijih
pesnika našeg vremena, rođen je 24. maja 1940. godine u
Lenjingradu od oca Aleksandra i majke Marije. Napustio
je školu sa petnaest godina. Objavio prve pesme u
„podzemnom” časopisu „Sintaksis” 1955. Ana Ahmatova
je u mladom pesniku prepoznala jedan od najdarovitijih
lirskih glasova generacije. Njegova popularnost je rasla
zahvaljujući pesnikovom recitovanju poezije sa posebnom
intenzivnom inkantacijom i primercima pesama koji su
kolali od ruke do ruke. Od marta 1964. godine do novembra
1965. bio je u izgnanstvu u Arhangelskoj oblasti. Pre toga
je dva puta bio poslat u duševnu bolnicu. Jedan od glavnih
razloga što je optužen bilo je to što je od 1965. godine
trinaest puta promenio posao. Osuđen na pet godina
progona i teškog rada za svoj „društveni parazitizam”, na
apel sovjetskih pisaca pušten je posle osamnaest meseci. Ali
to nije bio kraj njegovih muka sa sovjetskom vlašću. Sada
je bio progonjen uglavnom kao Jevrejin, mada ni njegova
uverenja, ni pesme nisu posebno jevrejske. Zabranjeno je i
objavljivanje njegove poezije. Apsurd je što Brodski nikad
nije bio politički disident, već pre duhovni disident, prirodni
protivnik „otrcane materijalne dogme” i ružnoće koja ga je
okruživala. Jedan od apsurda njegove pesničke karijere je i
to što se u Rusiji Brodski odavno smatra jednim od najvećih
ruskih pesnika, mada njegova dela, sa izuzetkom nekolicine
pesama koje su se pojavile u lenjingradskim antologijama
1966. i 1967. godine, uopšte nisu donedavno objavljena
u Sovjetskom Savezu, nego uglavnom na Zapadu. Ovaj i
drugi čudni aspekti njegovog izgnanstva postali su predmet
medijskog interesovanja od kada se pojavio u Beču juna
1972. godine na putu za Sjedinjene Države. U Austriji sreće i
Odna, koji postaje njegov „nezvanični sponzor” na Zapadu.
Mada je odavno postao američki državljanin, još 1979.
godine Brodski je izjavio da smatra „da živi u inostranstvu, a
ne u izgnanstvu, jer egzil zvuči suviše dramatično”.
Od 1972. do 1980. predavao je u Mičigenu, onda se
preselio u Njujork i poslednjih godina po pola godine
predaje na koledžu Mount Hejoken. Prva knjiga Stihovi i
pesme izašla mu je na ruskom u Vašingtonu 1965. godine.
Već 1967. godine objavljuje knjigu pod imenom Džozef
Brodski (Joseph Brodsky), kako se i danas potpisuje
na engleskom, Elegije za Džona Dona i druge pesme u
engleskom prevodu. To je možda i najimpresivnija pesma iz
ovog ranijeg perioda. Zatim se 1970. na ruskom u Americi
pojavljuje Stanica u pustinji. Kada su se 1973. godine
u Londonu pojavile njegove izabrane pesme, koje će se
zatim pojaviti u francuskom, nemačkom i italijanskom
prevodu, Odn je u svom pregovoru zapisao da je Brodski
„pesnik prvog reda”. A kada se 1980. godine u Njujorku
pojavila njegova zbirka pesama Deo govora (Part of Speech),
nobelovac Časlav Miloš je rekao da je Brodskom „trebalo
manje od decenije da utvrdi svoje mesto u svetskoj poeziji”.
Knjige Brodskog prevedene su sada na skoro sve jezike
sveta. On je i sam izvrstan prevodilac. Naučio je poljski da
bi prevodio Časlava Miloša i engleski da bi prevodio Džona
Dona. Prevodio je i mnoge jugoslovenske pesnike. 1986.
pojavljuje se njegova knjiga eseja pisana na engleskom (Less
than One), za koju dobija Nacionalnu nagradu američke
kritike. Poslednja zbirka pesama Uranija pojavljuje se u
SAD prvo na ruskom 1987. godine, kada dobija i Nobelovu
nagradu, a zatim 1988. na engleskom (delimično i napisana
na engleskom ili u autorovom prevodu). Godine 1989.
izlazi mu kod istog njujorškog izdavača revizija komada u tri
čina (Marbles) koji je počeo da piše još šezdesetih godina, a
završio u Holandiji 1984. godine. Na ovoj poslednjoj piše
„Mojoj dragoj Maji, još jedna knjiga od istog autora”. One
već zauzimaju skoro čitavu jednu policu moje biblioteke.
Još na početku našeg druženja Brodski je rekao da je to:
„s one strane romanse ili prijateljstva, nešto kao povratak
kući”. Pri tome je možda imao u vidu neku gotovo porodičnu
sličnost koju je otkrio ili ljudsku bliskost. Naime, rekao je
da ga podsećam na slike njegove majke kad je bila mlada i da
imam oči nalik na oči njegovog oca. Često govori o svojim
roditeljima. Nedavno je objavio i pesmu posvećenu ocu.
Teško mu je što mu sovjetske vlasti nisu dozvolile da ih vidi
pre smrti i da ih sahrani. Rekao mi je da bi u Lenjingrad
ponovo išao pre svega da poseti njihov grob. Tamo mu živi
i sin, koji sada ima dete. Jednom prilikom mi je Brodski
pokazao i sliku svoje unuke, koju nikad nije video. Inače,
ne pada u nostalgično-sentimentalne izlive u vezi sa svojom
domovinom. Ipak, stalno je u vezi sa sunarodnicima.
Brodski je od 1979. godine imao tri otvorene operacije
srca, ali to nije smanjilo njegovu aktivnost, niti frekvenciju
putovanja. Uprkos pogoršanom zdravlju, i dalje deluje kao
čovek čvrste, sportske građe, brzih misli, ali sa povremenim
dužim pauzama u govoru kada traži pravu reč, visokog
čela koje deluje još više zbog proređene crvenkaste kose,
živih zelenih očiju i žustrih pokreta. U javnosti mnogima
može da deluje pomalo nadmeno, ali u privatnom životu je
vrlo opušten, lišen svake iluzije o veličini, često neobično
skroman i srdačan, spreman da pomogne drugima. Kada
smo se jednom našli na ručku posle smrti Danila Kiša,
koga je neobično cenio, i počeli naglas da razmišljamo
o mogućnostima organizovanja neke komemorativne
književne večeri preko američkog PEN-a, odmah je sugerisao
da ih još isto popodne pozovem i u njegovo ime prenesem
želju da se za Kiša nešto organizuje i da sigurno računaju
na njegovo učešće i pomoć. Kada je umro, Vasko Popa dao
mi je o njemu izjavu za „Književne novine”, koja je u svojoj
preciznosti i lepoti nalik na pravi Vaskov belutak.
P. S.: Posle najave da je Brodski dobio Zlatni venac u
Strugi, upravo (maja 1991), objavljena je i vest da je postao
prvi američki pesnik–laureat koji nije rođen u SAD, što je
još jedan od originalnih obrta u njegovoj karijeri, koja se čini
zaista bez premca. To sam prvo saznala od našeg zajedničkog
prijatelja Marka Strenda, koji je odlučio da ranije napusti taj
položaj i koga je Brodski nasledio na tom počasnom mestu.
Mnogi su se čudili tom izboru jednog pesnika koji svoju
najbolju poeziju piše na ruskom. Strend kaže da je između
ostalog podržao taj izbor jer se Brodski ne samo osećao
kao Amerikanac, nego i poznaje američku poeziju bolje od
većine američkih pesnika. Sam Brodski kaže da se oseća
toliko kao Amerikanac koliko to može neko ko nije rođen u
toj zemlji.
Poezija u svesti
Razgovor sa Josifom Brodskim
Integralni tekst ekskluzivnog intervjua sa Josifom
Brodskim, povodom njegovog dolaska u Beograd na
Oktobarske susrete pisaca 1988. godine. Razgovor je
vođen uglavnom na engleskom, koji Brodski govori sa
dosta izraženim britanskim izgovorom i blagim ruskim
akcentom. Samo povremeno smo pravili upadice na ruskom.
Razgovarali smo u stanu Brodskog, koji se nalazi u jednoj
tihoj ulici sa drvoredima u Grinič vilidžu, u Njujorku, gde
živi i radi.
Maja Herman Sekulić: Ovo je prvi intervju za
jugoslovensku javnost otkako si dobio Nobelovu nagradu za
književnost. ( JB: Tačno, i jedini koji ću dati. Smeh.) Da li je
Nobelova nagrada na bilo koji način uticala na tvoj život? Da
li si, kao pesnik, osetio neku posebnu odgovornost ili teret pošto
si je primio?
Josif Brodski: Odgovorio bih negativno na oba pitanja.
Teret osećam samo po ogromnom broju pisama koje primam
i na koja moram da odgovorim, a odgovaranje na pisma ne
predstavlja moju najomiljeniju zabavu. Što se tiče osećanja
neke posebne odgovornosti, mislim da uopšte nemam
naročito razvijeno to osećanje. Što se tiče promene u mom
životu… bilo je mnogo osoba koje su želele da me promene
i ako to nije uspelo nekolicini žena koje sam voleo, onda
ne verujem da to može da se desi zbog Nobelove nagrade.
Nobelova nagrada je sigurno od manjeg značaja za mene
nego određeni ljudi u mom životu. Ne znam. Možda samo
pokušavam da budem duhovit.
Maja Herman Sekulić: Možda si mislio da si suviše mlad
za Nobelovu nagradu?
Josif Brodski: Ništa nisam mislio. Doduše, jesam
relativno mlad, ali ne i najmlađi dobitnik. Da sam stariji,
možda bi mi to više značilo, predstavljalo rezultat životnog
dela, rada. S druge strane, već tri decenije radim to što radim,
tj. pišem pesme, mada, opet, to nikada nisam shvatio kao
rad. Mislim da je pisac uopšte marginalna figura, te je onda
priznanje ili nepriznanje piscu samo pitanje stepena njegove
marginalnosti – samo postaješ manje ili više marginalan.
Nagrada nije uticala na moje pisanje – niti se poboljšalo, niti
pogoršalo zbog toga. Mada, mnogi misle da je to poljubac
smrti, kraj pisca. Ali na mene za sada nije negativno uticala…
Maja Herman Sekulić: U tvom pristupnom govoru
Nobelovoj akademiji odaješ poštu petorici pesnika, trojici
ruskih: Mandeljštamu, Ahmatovoj i Cvetajevoj, i dvojici
pesnika na engleskom: Robertu Frostu i Vistanu Odnu. Na
koji način se osećaš dužan prema njima? Da li su oni imali
presudan uticaj na tebe kao pesnika? Da li veruješ u „strah od
uticaja” kao glavnog činioca u procesu pesničkog stvaranja, u
smislu kako to izlaže teorija Harolda Bluma?
Josif Brodski: Počeću od poslednjeg pitanja. Ne verujem
u strah od uticaja već u strah od ponavljanja samog sebe.
Pesnik, ili bar ja lično, uživa u uticaju. Uticaj u tom smislu
je zaista od presudnog značaja u stvaralačkom procesu. Biti
pod uticajem pesnika kao što su Odn, Frost ili Cvetajeva
je najbolja stvar koja može da se desi pesniku. Pre svega,
mi izabiremo da se bavimo pisanjem, posebno pisanjem
pesama, zato što je neki pesnik uticao na nas, tj. zato što
smo osetili ljubav ili bliskost prema nekom autoru ili delu.
Izabrali smo taj medijum zato što volimo nekoga ili nešto,
a ta ljubav, ta sklonost, ostaje sa nama. Odgojen sam da
učim poeziju napamet i to se kod mene razvilo u gotovo
instiktivan odgovor na nešto što mi se dopada na papiru.
Nemam niša protiv ako to utiče na mene. S druge strane,
svaki pesnik naravno teži da razvije svoj glas, stil, dikciju, ali
ako njegov stil pati zato što je pretrpeo nečiji uticaj, onda
nešto nije u redu sa njegovim stilom, sa njim kao ljudskim
bićem. Mislim da samim time što neko živi u svom vremenu,
a ne u vremenu svojih prethodnika, odvaja se od njih i na
jedinstven način doprinosi razvoju ljudskog roda.
Maja Herman Sekulić: Ne vidim u ovome što si do sada
rekao neku veliku kontradikciju sa Blumom. On nikada nije
negirao jedinstvenost svakog novog pesničkog glasa, posebno
kod tzv. snažnih pesnika koji pobeđuju stah od uticaja
emuliranjem, nadgradnjom tog uticaja kroz svoj glas i u
okviru svog vremena. Možda to kod tebe samo nije izraženo
kao anksioznost nego kao radost?
Josif Brodski: Verovatno je u tome razlika. Što se tiče
uticaja pomenutih pesnika, ili razloga zašto volim baš
njih, pokušaću da što jasnije odgovorim. Pomenuo sam
ih tada namerno, budući da nijedan od njih nije dobio
isto priznanje kao ja. A delimično i zato što sam hteo da
iskoristim tu priliku da na njih skrenem pažnju šire javnosti.
Mandeljštama sam pomenuo zato što sam ga čitao sa 21
godinu i bio potpuno fasciniran njegovom dikcijom,
njegovim poznavanjem istorije civilizacije. I zato što sam
u njemu našao odjeke celokupne ruske poezije 19. veka,
posebno one sa početka prošlog veka.
Njegova dikcija je direktno uticala na mene, kao i
dikcija Ahmatove, mada je ona različita od Mandeljštama
po tome što je mnogo uzdržanija, a ja sam uvek jednako
cenio uzdržanost kao i ekspanzivnost. Što se tiče Marine
Cvetajeve, ona je za mene prosto rečeno najbolji pesnik na
ruskom jeziku u ovom stoleću. Čini mi se da volim svaki
aspekt njenog dela. U njoj postoji neka veća ozbiljnost,
„filosofija nelagodnosti”, duboko osećanje odbijanja sveta.
Ona je za mene biblijski Jov u suknji. To osećanje odbijanja
sveta je potpuno strano duhu ruske poezije i proze,
cele ruske kulture, koji obično teži da uteši, da opravda
egzistencijalni poredak na svakom nivou, a po mogućnosti
na najvišem duhovnom nivou. U Cvetajevoj kao da se čuje
duh kalvinizma, duh strašne negacije, koji ovom ludom
svetu kaže – NE. Pisao sam, kao što znaš, o tome u nekoliko
eseja.
Cvetajeva me podseća i na svog savremenika, velikog
ruskog mislioca Lava Šestova, koji isto kao i ona kaže
biblijsko „ne” svetu. Njena energija, snaga, metrika, rima,
bez paralela su. I sa tehničke i sa metafizičke strane ona je
daleko iznad svih svojih savremenika i naslednika. Čak i
njene manje značajne stvari su značajne za mene. Sve mogu
kod nje da opravdam. Tako je to uvek sa onima koje volimo.
Što se tiče Frosta, mislim da je isto veoma duboko
uticao na mene. On je u poeziju uneo jednu sasvim novu
senzibilnost koja je do tada bila nepoznata, ili se bar
meni tako činilo, jer nisam bio dovoljno načitan. Poznat
je iskaz Lajonela Trilinga o Frostu kao o „zastrašujućem
pesniku”. On je pesnik strave, straha, terora, ne tragedije,
jer tragedija je nešto što je dovedeno do kraja, završeno, a
strava je nešto što se anticipira, to je sposobnost da se na
druge prenese negativan potencijal. U Americi Frost ima
reputaciju opšteameričkog, popularnog pesnika, „slatkog
tatice”, američkog kao pita sa jabukama. On zaista jeste
suštinski američki pesnik u tome što anticipira i projektuje
neobično snažno osećanje one mračnije strane ljudske psihe.
On je totalno neevropski, nekontinentalan pesnik. To je
čisto američko dostignuće. Osećanje stravične izolacije
ljudskog bića u vasioni, ostavljenog sebi bez pomoći sa bilo
koje strane. Postoji neobična snaga u onome što on govori
u slobodnom stihu, ogromna snaga u monotoniji koju
uspeva da izrazi u jeziku i senzibilnosti. To je kao totalni
rat generala Šermana ili tepih bombi u Drugom svetskom
ratu. To kreće na tebe a ti ne možeš da mu se suprostaviš.
Hteo sam da budem takav Amerikanac. Da učinim to
isto. Mislim da nikada u tome nisam uspeo, ali ima nešto
i u samoj toj želji, nešto što je dovoljno da te promeni, da
kanališe tvoju energiju. I konačno stižemo do V. H. Odna.
On je, po mom mišljenju, najcivilizovaniji glas u poeziji
dvadesetog veka, posebno u drugoj polovini. Nešto vrlo
čudno mi se desilo u vezi sa Odnom. Kao mladić, još u
školi, pročitao sam dosta, otprilike deset posto njegovih
pesama u Rusiji, u prevodu. Pošto su me fascinirale, hteo
sam da ih čitam na engleskom, koji u to vreme nisam dobro
znao. Skoro sam ponavljao razred zbog engleskog. Nikada
nisam verovao da ću imati potrebe da ga znam. Čitao sam
ga sa rečnikom. Ono što me je tada impresioniralo bilo je
osećanje njegove transinventivnosti. Shvatio sam da Odn u
okviru poznate poetske harmonije uspeva da napravi nešto
novo. Podseća me u tome na Hajdna. Znamo harmoniju i
u okviru poznatog stvaramo novo. Naročito mi se sviđaju
njegove pesme u slobodnom stihu i njegova duhovita
dosetljivost. Pokušao sam da i ja tako pišem. Napisao sam
nekoliko pastiša na Odna. Izvanredno su uspeli zato što je
ruski jezik nenaviknut na takav duhovni tretman predmeta.
To je tipično engleska osobina čuđenja i pred poznatim
fenomenom, gledanja na ono što radimo podignutih obrva.
Kao da kažemo: šta je sad ovo? Šta ja to radim? Onda sam
1972. godine došao u SAD, bio sam istih godina kao Odn
kada je prešao Atlantik i došao da živi ovde 1939. godine.
Sreo sam ga prvi put lično u Beču, a zatim još nekoliko puta
u Londonu i Oksfordu. Ali, to je već stara priča. (M. H. S.:
Primetila sam neke Odnove fotografije na zidu iznad kamina.)
Da, Majo, to je on… Onda je godinu dana kasnije umro i
nešto se zaista čudno desilo. Počeo sam ne samo da ga čitam
nego i da predajem o njemu. I što sam ga više čitao, to mi je
bivao sve bliži, skoro da sam izgubio kontrolu nad sobom.
Počeo sam povremeno da zamišljam da sam on, toliko sam
se potpuno identifikovao sa njim. Razvio sam jedno vrlo
intenzivno osećanje za njega. Tako jake emocije osetio sam
samo jednom ranije kada mi je bilo otprilike dvadeset i pet
šest godina i to prema budućoj majci svog deteta. Povremeno
mislim da je mrtvi pesnik najbolji predmet ljubavi.
Maja Herman Sekulić: Zato što je opasno, što nosi u sebi tu
opasnost identifikacije?
Josif Brodski: Da, to jeste veoma opasno. Ali, reći ću
ti sada, čini mi se, nešto interesantno o ljubavi. Ljubav,
naročito ljubav prema poeziji, prema nekoj pesmi koju smo
čitali, cela metodologija ljubavi prema poeziji preklapa se
i podudara sa metodologijom ljubavi u životu. Tada život
počinje da imitira umetnost. To je egzistencijalni ideal, jer
ljubav u poeziji i prema poeziji je jednostrana, naime, ne
očekuješ da ti se uzvrati. I onda u određenom dobu života
prepoznaš u tome određeni obrazac, tj. shvatiš da to tako i
treba da bude. I to je jedan od razloga zašto je mrtav pesnik
možda najbolji predmet ljubavi. Razvio sam u sebi fanatičnu
vezanost za Odna. Volim sve što je napisao i u stihu i prozi.
Sada sam se možda malo ohladio. Zar ne misliš da je to
stvarno čudan fenomen za jednog ruskog pesnika da razvije
takvo osećanje prema jednom engleskom pesniku?
Maja Herman Sekulić: To što si se malo ohladio, da li to
znači da sada voliš nekog novog mrtvog pesnika?
Josif Brodski: Ne. Ta ljubav je još u meni, ali bih mogao
da navedem još neka imena kao što su Tomas Hardi,
nekolicina engleskih i američkih pesnika, Kavafi, ili od
poznatih pisaca Robert Muzil. Hvala bogu, imao sam tuce
uticaja. Jejlska škola čini mi se smešna, mada je Harold Blum
drugačiji, skoro kao neki pesnik.
Maja Herman Sekulić: Sada svi izgleda napadaju Jejlsku
školu. (Smeh.) Ali sećam se kada sam prevodila njegovu
Antitetičku kritiku pre nekih 7-8 godina, bila sam fascinirana
ne samo teorijom nego i lepotom njegove proze. Sećam se da je
to bio izuzetno težak prevodilački poduhvat. Onda sam i lično
srela Bluma i uverila se da je on jedan od najinteresantnijih
američkih mislilaca. Sada sam se i ja možda malo ohladila za
samu teoriju, ali ostala sam fascinirana njime kao piscem.
Josif Brodski: On i jeste možda više pesnik. A i ponaša se
kao takav.
Maja Herman Sekulić: Tema susreta u Beogradu je pisac
u izgnanstvu. Ja pišem na dva jezika, na srpsko-hrvatskom
i engleskom, i ti pišeš na dva jezika, ruskom i engleskom.
Sudbina ti je odredila, kako kažeš, da pripadaš dvema
kulturama i jezicima. Kaži nam nešto o pisanju na stranom
jeziku i o tvom dvostrukom lingvističkom i kulturološkom
iskustvu? Da li možeš da pišeš pesme na engleskom?
Josif Brodski: Naravno da mogu, posebno s obzirom na
sadašnji nivo poezije na engleskom. (Smeh.) Ali, nemam
ambicije da postanem pesnik na engleskom. Počeo sam da
pišem na engleskom iz nužde, da bih uštedeo na vremenu i
na vreme završio ono što su mi naručivali urednici. Prvo sam
svakako morao da steknem neko pouzdanje u svoj engleski.
Jednog trenutka sam samo odlučio da to uradim, da počnem
da pišem na engleskom i da vidim šta će da se desi. Onda sam
počeo da to radim sve češće, mada i dalje ne vrlo često. Samo
dva-tri puta sam samoinicijativno pisao duže tekstove na
engleskom.
Što se tiče aspekta dve kulture, kao Rus gledaš na
anglosaksonsku kulturu kao na plemenitiji, aristokratskiji
svet, jer, ako ništa drugo, oni bar nikad nisu dozvolili da
budu zavedeni sa toliko demagogije kao mi, Rusi. Ta druga
kultura predstavlja alternativu, izlaz, bekstvo, ali kada se
konačno fizički nađeš u anglosaksonskom svetu, napusti
te to osećanje i nova usvojena kultura postane posle 16
godina nešto prirodno. Usvajanje anglo-američke kulture
bilo je moguće delimično zbog ljubavi prema engleskom.
Hoću da pišem isto kao oni kojima je to maternji jezik, čak
i bolje. To je, naravno, deo igre, egzibicionizam, a bez igre
nema umetnosti. Stvar je zapravo u tome, kada su jezici
tako različiti kao ruski i engleski, osećaš se kao da sediš
na vrhu egzistencijalne planine i u stanju si da vidiš obe
strane. Ako su ruske osobine refleksivnost, neodgovornost,
pasivnost, nepreciznost, engleske predstavljaju suprotnost:
odgovornost, volju, preciznost, akciju, veru da se nešto može
uraditi sa svetom oko sebe, a ne samo razmišljati o njemu.
Maja Herman Sekulić: Da li misliš da je to zbog više
analitičke prirode engleskog u odnosu na ruski i druge
slovenske jezike?
Josif Brodski: Svakako. Ruski je u odnosu na engleski
mnogo više intuitivan jezik, skloniji sintezi. Kada imaš te
osobine obe kulture, dva jezika, ujedinjene u jednoj svesti,
onda imaš mnogo punije, bolje osećanje o čovekovim
sposobnostima, o tome šta je kadro da ostvari ljudsko biće.
I onda i sam postaneš toliko bogatiji… Možeš da budeš čas
jedno ili drugo. Recimo, moji ruski prijatelji koji me sada
prvi put u ogromnim količinama posećuju posle toliko
godina, nalaze da nisam sasvim po njihovom ukusu, tj. da
sam malo suviše cool. A opet, moji američki prijatelji isto
tako misle da sam nekako drugačiji… Dodaću još ovo, svi
smo mi glumci i ako neko može da glumi, da se pretvara,
samo na jednom jeziku, onda može da učini mnogo zla i i
destrukcije, dok ako neko može da glumi i na drugom jeziku,
onda ima više opcija i može da kanališe svoju glumu na dva
plana. Samo ne znam tačno koja osećanja kanališem na kome
jeziku. Mora da ti ovo sve zvuči poznato… (Smeh.)
Maja Herman Sekulić: Pre neko veče slušala sam te kako
diskutuješ sa Oktavijom Pazom o nekim pitanjima istorije
i metafizike. Činilo mi se da ideja istorije, koncept istorijske
nužnosti, u tebi izaziva otpor i nelagodnost. Zalagao si se
za to da bi za čoveka, posebno za umetnika, bilo bolje da je
metafizičko nego političko biće. Možeš li malo podrobnije da
objasniš taj svoj stav?
Josif Brodski: A, da, to veče. Pokušao sam nešto da
objasnim, ali uzalud. Majo, ne znam ni sada kako to da
objasnim. Čovek je sposoban za razne nivoe poimanja i
objašnjenja sveta. Na prvoj stepenici tog nekog velikog
spiralnog stepeništa nalazi se političko tumačenje sveta,
na drugoj istorijsko, na trećoj tzv. duhovno, religiozno, na
četvrtom naučno-filosofsko itd. Međutim, sa verom u više
biće stvar se tu ne završava. Ona se tu završava samo za one
koji su odgojeni ili usklađeni sa strukturom u kojoj žive,
tj. sa izrazito koherentnim ili totalitarističko-autoritarnim
društvom. Za njih je više biće nešto što je na vrhu toga
stepeništa, oni na njega projektuju svoju ideju hijerarhijske,
vertikalne strukture. Više biće je neko ko predsedava nad
nečim… Ja drugačije posmatram svet – kao otvoren sa oba
kraja. Cvetajeva kaže u jednoj pesmi otprilike ovo: ne postoji
samo jedan bog, iznad njega postoji drugi bog, i iznad njega
opet neki drugi. Čini mi se da je taj otvoreni plan poimanja
života i sveta, koji ja smatram metafizičkim, mnogo
interesantniji od onoga na prvom, drugom, trećem ili čak
četvrtom stepeniku vertikalne strukture. Bar što se tiče
ljudskog uma on pruža više. U stvari, on ti omogućava da
vidiš sve kao jednu celinu. Ljudsko biće ima veći potencijal
od onoga koji mu pružaju zatvoreni sistemi tumačenja sveta.
Kada čovek operiše pre svega na političkom planu, njegove
mogućnosti su sužene, lišen je drugih opcija. I mislim da
je razlog što ljudi postaju tako intenzivno angažovani oko
političkih pitanja zato što, verovatno i nehotice, osećaju da
govore pogrešnim jezikom.
Maja Herman Sekulić: Čini mi se da sam to veče u tvom
insistiranju na metafizičkoj raspravi osetila u tebi možda neku
vrstu nostalgije za vođenjem takvih diskursa. Ne znam da li
da je pripišem čežnji za nekim drugim vremenom ili možda
drugom zemljom, za više evropskim ili ruskim miljeom,
jer Amerika sigurno nije zemlja naročito sklona takvim
diskursima?
Josif Brodski: Ne, u meni ne postoji takva nostalgija.
Naravno, smeta mi opšti nedostatak takvog diskursa. Ali
nema mesta gde bih bolje prošao. Negde na evropskom
kontinentu, u Italiji, Francuskoj ili „majci” Rusiji, možda
bih lakše našao sagovornike ili slušaoce spremne na takve
rasprave. Ali za to treba pre svega imati poseban apetit.
Taj apetit nije određen geografijom, pa čak ni kulturnim
nasleđem u tolikoj meri. Za takvu vrstu diskursa treba pre
svega imati neko zajedničko polazište. Ako imam za nečim
nostalgiju, to je za prisustvom pojma civilizacije u svakom
ljudskom biću. Najlogičnije bi bilo da je to najrazvijenije
baš ovde u SAD, s obzirom na to da su svi proizvodi prošle
i sadašnje civilizacije pristupačni svakome. Ali za to je
potrebno da prođe neko vreme.
Maja Herman Sekulić: Da li je tvoj pogled na istoriju
povezan sa tvojim isticanjem privatnosti umetnika posebno i
čoveka uopšte, nasuprot ulozi koja bi bila od nekog društvenog
ili političkog značaja? Na jednom mestu kažeš: „Ako umetnost
uči nešto (pre svega samog umetnika), ona uči privatnosti
ljudskog položaja”. Da li veruješ da nas umetnost ne uči istoriji
i da umetnik treba da se kloni takve uloge?
Josif Brodski: Postoje umetnici koji uprkos sebi samima
odrede sebi ulogu „učitelja”. Oni izlaze na podijume da bi
se obratili naciji i učili je pravilnom putu. To se skoro uvek
završava katastrofom, ličnom ili čak nacionalnom. Mislim da
je čovek, bilo da je umetnik ili inženjer, autonomna jedinka
i da to treba da prepozna u sebi. Ukoliko je taj čovek pisac,
onda treba da pomogne drugima da u sebi otkriju i razviju
to osećanje autonomnosti, individualnosti. Ljudi nisu
uvek spremni da prihvate istinu o sebi i mnogi izbegavaju
ili guše to osećanje autonomije zaklanjajući se iza raznih
mreža i veza, klanskog pripadništva bilo porodici, nekoj
organizaciji ili političkoj partiji, da bi izbegli da se suoče
sa sobom, sa onim što jesu. Ali čovek je ipak na kraju uvek
sâm kada umire, kada je u nevolji, kada pada… Ono što bih
kao pisac želeo da moji čitaoci izvuku iz mojih knjiga je
to učenje o autonomiji, koje, treba isto tako da shvate, ne
donosi obavezno metafizičke ili druge nagrade. Ali nikad ne
bih izašao na podijum niti upirao prstom na gomilu. Pisci
imaju zadatak da kažu ljudima istinu o ljudskoj prirodi, o
njihovom predikamentu, i to što preciznije, jer za to danas,
nažalost, više nisu sposobni ni političari, ni crkva, ni filosofi.
Rezultati pesničkog iskaza vrlo brzo pogađaju svoj cilj.
Pesnik treba da kaže čoveku njegovo mesto u svetu. Pesma je
lanac reči i čitalac treba da shvati gde je njegovo mesto u tom
lancu, na početku, kraju, sredini, ili možda negde izvan toga
lanca.
Maja Herman Sekulić: Da li si iz razloga ove vrste odlučio
da istupiš iz Američke akademije kada su primili Jevtušenka?
Josif Brodski: Da, upravo iz tih razloga sam izašao iz
Akademije, jer Jevtušenko je osoba sa kojom ne želim da
sedim pod istim krovom. Da, to je bio glavni razlog. Čudi
me da mi se niko još nije pridružio, ali, uostalom, radi se o
jednoj krajnje samozadovoljnoj i samozaljubljenoj ustanovi.
Maja Herman Sekulić: Da se vratimo na prethodno
pitanje, da li bi se onda moglo reći da umetnost igra pre svega
subverzivnu ulogu u odnosu na političke ideje i istorijske
koncepte koji su nam nametnuti od strane onih koji ti zoveš
„majstorima masa i poklisarima istorijske nužnosti”?
Josif Brodski: To zavisi od prirode društvenog poretka. U
nedemokratskom ili autoritarnom društvu umetnost sigurno
igra takvu ulogu. U demokratiji u idealnom smislu, a takva
ne postoji, pesništvo ne bi trebalo da igra subverzivnu ulogu,
jer demokratija dopušta da budeš autonomno, društveno ili
političko biće. To je stvar ličnog izbora. U demokratskom
društvu umetnost igra subverzivnu ulogu samo u odnosu na
ljudsku lagodnost ili samozadovoljstvo, jer su takva osećanja
zasnovana na raznim obmanama i iluzijama o sopstvenom
značenju i veličini.
Maja Herman Sekulić: Čini se da ti književnost uopšte,
i poeziju posebno, postavljaš na najviše mesto i pripisuješ joj
uzvišenu, čisto estetsku ulogu. Ti si isto tako protiv: „jezika
ulice, jezika gomile” i zalažeš se da književnost ne treba da
govori jezikom naroda, već da narod treba da govori jezikom
književnosti. Hoćeš li da malo razjasniš taj svoj polemički stav?
Josif Brodski: Od svih umetnosti samo umetnost
književnosti zaslužuje, po mom mišljenju, da bude nazvana
umetnošću, zato što sve ostale umetnosti: slikarstvo, muzika,
pozorište, balet, apeluju na našu utrobu, na čula, oko, uho,
dok se književnost, posebno poezija, odigrava u tebi, u tvojoj
svesti. I to nisu više tvoja čula koja su angažovana nego ti,
tvoj unutrašnji život, tvoja svest i imaginacija. To sâmo je
stavlja iznad drugih umetnosti.
Što se tiče pitanja estetike i etike, stvarno mislim da je
estetski sud prvobitan ljudski instinkt i da prethodi etičkom.
Prvi sud koji čovek daje o bilo kome ili čemu, bilo da je u
pitanju drugo ljudsko biće ili komad nameštaja, jeste estetski
sud, i tek onda procenjuje da li je nešto dobro ili loše u
etičkom smislu. I što je neko estetski obrazovaniji, njegova
etika je bolja. Poezija je pre svega estetski posao. Kada pišeš
pesmu ili komponuješ muziku, polaziš pre svega od nekog
osećanja harmonije koje nosiš u sebi. Još uvek ne znaš o čemu
se radi, ni šta ćeš tačno da napišeš, ali imaš određeno osećanje
kako to treba da izgleda ili zvuči. Tek posle pokušavaš
da kažeš nešto što bi bilo etički vredno. Poezija je čisto
semantička umetnost. Ona po prirodi stvari ne može da bude
apstraktna, već figurativna umetnost, tj. mora nešto da znači.
Međutim, ta potreba za značenjem ostaje podređena osećanju
lepote, harmonije od koje si pošao. Tako se rađa ideja o delu.
Što se tiče mog argumenta o jeziku, to je donekle polemička
reakcija na one apele sa svih strana, posebno iz akademskih
krugova u Americi, da moderna književnost treba da govori
jezikom modernog čoveka, ulice, gomile, itd. Ali kod mene
to ide dublje u prošlost i odjek je onoga vremena kada su mi
govorili da ću se, kada se udaljim od svoje zemlje, udaljiti i
od svog jezika, da ću ga zaboraviti, i slično. Uvek mislim pri
tome na Dantea, bez pretenzije da se poredim, koji je stvorio
italijanski jezik. Italijani danas govore jezikom Dantea; a
ne jezikom političke nužnosti i njegovog vremena. Pisac,
pesnik je taj koji stvara jezik. On je taj koji pravi selekciju iz
narodnog jezika i zato je poziv da se književnost pokori jeziku
ulice smešna. Trebalo bi insistirati na selekciji. Za tu selekciju
nije nužno potreban profesionalac, lingvista, već neko ko
stvarno mari za svoj jezik i najbolje ga intuitivno oseća.
Maja Herman Sekulić: Posle pauze od osam godina, pre
mesec dana pojavila se tvoja dugo očekivana nova zbirka
pesama, „Za Uraniju”. U međuvremenu sam imala prilike da
čitam tvoje nove pesme u „Njujorkeru” i drugim američkim
časopisima. Sećam se posebno jedne pesme pod naslovom
Letnja ekloga. Da li ćemo opet da čekamo osam godina na
tvoju novu zbirku pesama, ili spremaš novu knjigu?
Josif Brodski: U ovoj poslednjoj zbirci sam objavio i stare
i nove pesme. Za neke pesme je trebalo duže vremena da se
prevedu, tako da se hronološki preklapaju sa zbirkom Deo
govora, iz 1980. godine. Sada spremam knjigu na ruskom.
Treba da izađe za pola godine. U stvari, ja nikad ne spremam
knjigu, nego pojedinačne pesme, koje onda skupim na
jedno mesto. Pre mnogo godina razmišljao sam kako bi bilo
dobro napisati ciklus pesma i objaviti ga kao knjigu. Ali to
se nikad nije ostvarilo. Pesme skupljam po hronološkom
redu, bez posebne organizacije ili strukture. Jedina moja
knjiga pesma koja je stvarno upućena jednoj osobi, Agasti,
Nove strofe za Agastu, majci moga sina, kojoj sam upućivao
pesme preko dvadeset godina. To je, u stvari, više nešto nalik
na roman u stihu. Sem te knjige, nijedna moja knjiga, pa
ni ova poslednja, ne predstavlja celinu, knjigu objedinjenu
po nekom tematskom ili strukturalnom načelu, nego samo
zbirku, kao što je recimo zbirka starih i novih fotografija.
Maja Herman Sekulić: Pričao si mi ranije da si prevodio
neke jugoslovenske pesnike na ruski. Da li si upoznat sa nekim
novijim imenima ili knjigama jugoslovenskih pisaca?
Josif Brodski: Nisam u toku događaja u najnovijoj
jugoslovenskoj književnosti. Poslednji jugoslovenski
pesnik koga sam čitao je Vasko Popa, a on pripada starijoj
generaciji. Pre dvadesetak godina prevodio sam pesme
Desanke Maksimović, Vesne Parun, Iseta Sarajlića i neke
jugoslovenske klasike. Ali, to je bilo davno. Od proznih
pisaca znam samo Danila Kiša i Milovana Danojlića i,
naravno, klasike Andrića, Nušića i druge. Visoko cenim
Kiša.
Maja Herman Sekulić: Kišova knjiga, koliko znam,
upravo izlazi u Njujorku. Istovremeno izlazi Pavićeva knjiga
Hazarski rečnik.
Josif Brodski: Da, Peščanik. Pisao sam predgovor za
američko izdanje njegove Grobnice, mada je moja omiljena
knjiga Bašta, pepeo. Voleo bih da sam pisao predgovor za
nju. Pavića ne znam, ali mi se već sam naslov veoma dopada.
Podseća me na Kalvina.
Maja Herman Sekulić: Ne znam da li si svestan koliko si
popularan među jugoslovenskim čitaocima? Tvoje pesme i eseji
se često prevode i objavljuju kod nas. Da li se raduješ susretu
sa svojim čitaocima i kolegama u Jugoslaviji, i šta planiraš da
radiš za vreme boravka u Beogradu?
Josif Brodski: Ne, nisam svestan svoje popularnosti
u Jugoslaviji, ali mi je drago da to čujem. U početku, ta
konferencija je za mene bila dobar izgovor da odem na
lično hodočašće u Dioklecijanovu palatu u Splitu, što
već odavno želim iz više razloga. Napisao sam drugi esej
o caru Konstantinu i odavno planiram da napišem nešto
o Dioklecijanu. Jugoslavija bi trebalo da se reklamira kao
zemlja rimskih careva. Planirao sam, naime, da učestvujem
na toj konferenciji u Beogradu i onda da odem pravo za
Split. Sada, nažalost, zbog konferencije u Parizu sa Časlavom
Milošem i Lešekom Kolakovskim mogu da ostanem samo
48 sati u Beogradu. Ne znam šta mogu za tako kratko vreme
da uradim osim da pročitam nekoliko svojih pesama i da
sretnem neke svoje jugoslovenske kolege. Voleo bih da mogu
duže da ostanem i da bolje upoznam vašu zemlju.
Maja Herman Sekulić: Da li je ovo tvoja prva poseta
Jugoslaviji?
Josif Brodski: Da, ovo je moja prva poseta. Nikada nisam
bio u prilici da posetim nijednu socijalističku zemlju van
SSSR-a.
Uvlačio sam se kao divlje zveri u kaveze,
ekserom urezivao rokove i nadimke na zidove barake,
živeo kraj mora, igrao rulete,
ručavao u fraku s ljudima razne fele.
Sa vrha glečera video pola sveta;
dva puta potopljen, tri puta rasporen.
Izgnan iz rodne zemlje.
Zamišljam gradove ispunjene
svima što zaboraviše na mene.
Lutao sam stepama što znaju hunske urlike,
oblačio ono što danas opet nose,
sejao raž, katranisao štalske krovove,
lokao sve osim ledene vode.
Puštao u snove treće oko stražara,
jeo hleb izgnanstva do poslednjeg okrajka.
Darovao plućima sve zvuke osim krila;
prešao na šapat. Sada mi je četrdeseta.
Šta da kažem o životu? Dugo traje,
Bljuje mi se od omleta;
rastužuje me razbijeno jaje.
Samo s bolom osećam solidarnost.
Ali sve dok mi ilovača ne zapuši usta,
iz njih će se čuti samo zahvalnost.
Ovo je pokušaj paralelnog prevoda dvojezičnog
„testamenta” Josifa Brodskog napisanog na danteovskom
raskršću pola životnog puta. Ton pesme, međutim, bliži je
vijonovskom smehu kroz suze, golijardskom humoru ispod
vešala.
Geneza prevoda prati redosled čitanja dve verzije pesme.
Pesmu sam prvo čitala na engleskom, u autorovom prevodu.
Onda na ruskom u prvobitnoj verziji. Prvo sam je prevela sa
engleskog, ali sam se na kraju opredelila za prepev sa ruskog
zadržavši neke elemente iz engleske verzije, po sugestiji autora.
U engleskom izdanju to je prva pesma u zbirci Uraniji, sa
gornjim naslovom. U istoimenoj knjizi na ruskom pesma je
pri kraju zbirke, na 177. strani, bez naslova. Ali razlike se ne
završavaju na tome.
Engleska verzija je nešto duža, sa više prideva. Na
engleskom su snovi u koje ulazi „treće oko stražara” –
„vlažni i gnusni”, na ruskom su to samo „snovi” u koje ulazi
„mračan zračak konvoja”. Na engleskom pesnik „žvaće” hleb
izgnanstva koji je „bajat, bradavičav”, a na ruskom ga jede
„do poslednjeg okrajka”. Na engleskom je život „dug i gnuša
se providnosti”, na ruskom samo „dugo traje”.
Ruska je sažetija, izrazitije rime. Pokušala sam da sačuvam
ritam i rimu gde god je to na našem jeziku bilo moguće.
Tako, imamo na primer: kaveze, rokove, nadimke, barake;
potopljen, rasporen; okrajka, krika; traje, jaje; solidarnost,
zahvalnost itd.
Podvukla sam mesta preuzeta/dodata iz engleske verzije.
Naime, na ruskom je pesnik „tri puta” tonuo, „dva puta” bio
rasporen, na engleskom obrnuto. Engleska verzija nastala je
kasnije, kada je pesnik stvarno već „tri puta rasporen”. Stih:
„Bljuje mi se od omleta; rastužuje me razbijeno jaje” ne
postoji na ruskom. Po želji pesnika, srpskom prevodu dodat
je i stih iz engleske verzije.
REJMOND KARVER
Poznati američki pisac Rejmond Karver umro je 2.
avgusta 1988. godine u Port Andželsu, država Vašington.
Imao je 49 godina. Iza sebe je ostavio deset knjiga pesama,
kratkih priča i eseja. Smatrao se „ocem” novog realizma i
izvršio ogroman uticaj na mlađe generacije američkih pisaca.
Karverove priče se ubrajaju među najbolja ostvarenja u tom
žanru u američkoj književnosti posle Hemingveja.
Bio je izuzetno skroman, drag, srdačan čovek, krupne
građe i dobroćudna lica. Pomalo je zamuckivao kada je
govorio svojim prijatno napuklim, dubokim glasom, u kome
je bilo mnogo topline i blagosti. Često smo razgovarali
i dopisivali se. Uvek je nalazio vremena da porazgovara
o mom radu na prevodu Katedrale. Radovao se njenoj
pojavi u Jugoslaviji. Smatrao je to svojom najzrelijom i
najpotpunijom knjigom, koja čini stilsku tematsku celinu,
i zbog toga mu se činilo važno da se prvo njome predstavi
našim čitaocima. Kada sam spremala pogovor za nju, rekao
mi je da sam na pravom putu u oceni njegovog dela u okviru
američkog i svetskog realizma. U poslednje vreme prestao
je da komunicira sa svetom. Nije odgovarao na telefonske
pozive, ni pisma. Tes Galager, poznata američka pesnikinja
i Karverova životna saputnica u poslednjih desetak godina,
postala je njegova spona sa spoljnim svetom. Čuvao je
snagu za pisanje. Bila sam među desetak ljudi sa kojima je
još održavao kontakt. Poslednje što od njega imam je parče
papira na kome je, negde u maju, nesigurnom rukom ispisao
naslove nekoliko časopisa u kojima su izašli tekstovi o
njemu. Naš planirani intervju nikad se nije ostvario.
Vest o Karverovoj smrti saznala sam po odlasku u
Njujork. Strašno me je iznenadila i pogodila. Prijatelj
koji se našao pored mene u trenutku kada sam to saznala,
uzviknuo je: „Nema više priča”. Poslednjih šest meseci
provela sam u najintimnijem dodiru sa njima, ulazeći u
nijanse njegovog stila, jezika, psihologiju njegovih likova,
ošamućenih, zbunjenih tragikomičnih izgubljenika, koje
je autor smatrao „svojim ljudima”. Nedostajaće mi ne
samo priče nego i naše priče o tim pričama. Upravo sam
se spremala da mu se javim i pošaljem svoj tekst o njemu i
priču Pažljiv, koji su objavljeni u (zabranjenom) julskom
dvobroju „Književnih novina”. Tom prilikom sam u belešci
povodom knjige Katedrala, koja se pojavila u izdanju
Narodne knjige, pomenula kako je u toku pisanja priče o
Čehovljevoj izgubljenoj bici protiv tuberkuloze Karver
saznao da ima rak na plućima. Neko vreme je izgledalo da je
Karver dobio svoju bitku. Ali tu je život tragično imitirao
umetnost. U istoj belešci pomenula sam i kako jedino želi
da se što pre vrati u Port Andželes, gde je posle mnogih
potucanja konačno „našao mir” sa Tes Galager. „Mislim
da ako bi neko živeo i nekoliko života ne bi mogao ovako
dobro da potrefi”, rekla je jednom prilikom o njihovoj vezi.
Razgovarala sam sa Tes telefonom desetak dana pre njegove
smrti. Interesovala ih je sudbina jugoslovenskog izdanja
Katedrale. Bila je optimistički raspoložena. Rekla mi je kako
se Rej u poslednje vreme odlično oseća i da će, ako bude
sposoban da putuje, možda ipak doći u Beograd u oktobru,
kao što je odavno želeo, naročito ako tada izađe Katedrala.
Ta želja mu se, nažalost, neće ostvariti. Tragičkom ironijom,
jedna želja mu se ipak ostvarila. Vratio se u Port Andželes.
I tu našao svoj mir. Večni mir. Kada je u maju primljen za
člana Američke akademije umetnosti i književnosti, izjavio
je: „Voleo bih da na mom grobu piše: pesnik, pisac kratkih
priča i povremeno esejista.”
Postmodernistički realizam Rejmonda Karvera
U okviru savremene američke književnosti scene
Rejmond Karver, autor knjige Katedrala, često se smatra
za „rodonačelnika” grupe pisaca među koje se ubrajaju En
Biti, Ričard Ford, Elizabet Talent i Frederik Bartelmi, čija
dela imaju zajedničko to što govore o običnim ljudima i
stvarima, škrto, šturo, „običnim” rečima, upotrebljavajući
pritom minimalna pesnička sredstva. Međutim, tu, na tim
najopštijim paralelama, svaka sličnost između Karvera i,
recimo, Biti ili Bartelmija, prestaje i počinje da se uočava
ono ono što je mnogo bitnije – upadljive razlike u temama,
likovima, formi. Dok su tzv. postmodernisti odbijali da se
vezuju za lokalne teme i određeni socijalni milje, Karverova
proza govori o radničkoj klasi na severozapadu, Frederik
Bartelmi piše o potrošačkom društvu na urbanizovanom
tzv. novom jugu, a En Biti o srednjoj, uspešnoj i obrazovanoj
klasi istočne obale Amerike. Ali razlike među njima ne
svode se samo na lokacije i klase o kojoj pišu, nego i u načinu
na koji pišu. Bartelmi je „reformirani” postmodernista,
dok Karver odbija da nastavi posmodernističku tradiciju
„eksperimentalne” proze. Neki kritičari, tražeći zajednički
imenitelj za ovu novu književnu pojavu koja je još u procesu
stvaranja, najčešće je nazivaju „minimalizmom”, zatim
„prljavim realizmom” (časopis „Granata”), „novim” ili „poprealizmom”.
Drugi pak predlažu maštovite, često i maliciozne
nazive, kao što su „koka-kola realizam”, „postalkoholičarski,
radnički, minimalistički superrealizam” (Džon Bart) ili
„TV-proza”. Karver odbija da ga zovu „minimalistom”. Pre
nekoliko godina, u jednom intervjuu, tim povodom je
izjavio: „U prikazu moje poslednje knjige neko me je nazvao
’minimalističkim’ piscem. Prikazivač je smatrao da mi time
daje kompliment. Ali ja to nisam tako shvatio. Ima nešto u
’minimalizmu’ što mi se ne sviđa, jer miriše na skučenost ne
samo vizije nego i načina na koji se ona izlaže”.
Uobičajeni napadi na tzv. minimalizam svode se
uglavnom na zamerke što takva dela ne određuju velike
„filosofske” ideje, lišena su istorijske perspektive, što su
apolitična, ili, pak, što književni likovi nemaju dovoljnu
„dubinu”. Ipak, u nedostatku boljeg termina, američki
časopis „Misisipi rivju” posvetiće posebnu svesku kritičkom
određenju „minimalističke proze”, gde će Karver biti
„ustoličen” kao vrhunski minimalist (u pozitivnom smislu
te reči). Jer oni koji su pristalice minimalizma polaze od
pretpostavke da pisac ne može da ima viši cilj nego da sa što
manje sredstava kaže što više.
Glavni pečat minimalizma je sigurno Čehov, ali na um
padaju i Džejms Džojs iz Dablinaca, Kafkini faktografski
opisi najčudovišnijih zbivanja, Hemingvejev lakonski
stil, Beketova strogost u izrazu. Mogli bismo isto tako
ovu pojavu da stavimo u istorijsku perspektivu van
književnosti i da se vratimo do Dišana i Stravinskog, za
koje je striktnost forme još uvek samo metod, da bi se u
vreme kada Mis van der Roe proglašava da je: „manje –
više”, metod pretvorio u sistem. Taj sistem je prenesen
i u delu najboljih američkih postmodernista kao što je
Donald Bartelmi, samo nije uvek povezan sa realizmom
kao što je slučaj kod Karvera.
Karverova minimalističko-realistička remek-dela u žanru
kratke priče imala su presudan uticaj na celu generaciju
najmlađih pisaca. Među sledbenike Karvera spadaju
pripadnici „nove izgubljene generacije”: Dejvid Livit, Bret
Iston Elis, Džej Makinerni, Tama Janovic i Emi Hempl,
koji smatraju Karvera za „oca” žanra. Pošto se radi o veoma
mladim piscima koji su doživeli ogroman komercijalni
uspeh već prvim knjigama, koje boluju od svih nedostataka
početničkog pisanja, još je prerano donositi sud o njihovom
potencijalnom talentu i književnoj vrednosti. Ipak, ono
što se odmah primećuje jeste da su dela ovih autora lišena
duboke ljudskosti i emotivnosti koja odlikuje najbolje
Karverove priče. Naslov Elisove knjige Manje od nule
najrečitije govori o nultom kvalitetu emotivnog života u ovoj
prozi iz školske klupe, potpunom povlačenju od jezika ideje
i jezika emocija u prazninu potrošačke psihoze tzv. japija,
blazirane i privilegovane omladine modernog velegrada,
Njujorka ili Los Anđelesa.
Međutim, Karverovo delo nije uticala samo na
najmlađu generaciju američkih pisaca, nego je i među
piscima srednje generacije izazvalo radikalno okretanje od
tzv. eksperimentalne ili postmoderne fikcije a la Donald
Bartelmi ili Džon Bart, popularnih sedamdesetih godina,
i pomeranja u pravcu novog realizma. To je, istovremeno,
dovelo do šireg preporoda žanra kratke priče američke
književnosti. U svojim esejima Karver nije prikrivao otpor
prema „trikovima” koji su kod „eksperimentalista” često
bili sami sebi cilj, ali je istovremeno isticao, na primer,
zasluge Donalda Bartelmija kao inovatora i naglašavao
da pisac ne treba da se boji preuzimanja rizika. Ove
njegove izjave mnogi su tumačili kao direktan napad na
postmoderniste, čija su dela puna dvostrukih ogledala, meta
– meta – asocijacija i svakojakih drugih književnih igara
i marifetluka. Međutim, po našem mišljenju, Karverova
proza ne negira dostignuća postmodernista, ona samo obrće
prioritete i njihovu brigu za intelektualne igre i konstrukcije
stavlja u drugi plan, ističući u prvi plan svakodnevicu,
stvarnost, ljudske emocije. Njegov „realizam” je stoga
postmodernistički, jer ni u jeziku, ni u načinu prikazivanja
stvarnosti nije pokušaj povratka tradicionalnom,
socioistorijskom, premodernom realizmu. Njegova proza
govori o gradovima i lokacijama na Severozapadu na isti
način na koji je Vendersov Pariz – Teksas film o Parizu na
jugu Amerike. Ravan, nereljefan ton „opisa”, sveden često
samo na imenovanje gradova kao što su „Klivland” ili
„Portland”, ili pogled ograničen na ono što se vidi sa prozora
u prizemlju (Uzda), ili sa verande (Odakle zovem), ili sa
prozora sa koga se ne vidi ni ulica ispred kuće: „Sagnuo je
glavu da pogleda kroz prozor. Po uglu pod kojim su padali
sunčevi zraci i po senkama u sobi zaključi da je negde oko
tri sata” (Pažljiv), dovodi do dekonstrukcije naših unapred
stvorenih predstava o određenim, imenovanim lokalitetima i
do njihovog sigurnog „oneobičavanja”. Novi američki realisti
su nasledili od postmodernista, pisaca i teoretičara, saznanje
da ima i stvari o kojima može da se piše. U intervjuu za
„Misisipi rivju” Karver je tim povodom rekao: „Ne zanimaju
me dela koja su samo tekstura bez krvi i mesa… I još uvek
postoji, ili treba da postoji, sporazum između pisca i čitaoca.
Pisanje, kao i bilo koji drugi oblik umetničkog stvaranja, nije
samo ekspresija, nego i komunikacija.” Ako su pak sredstva
te komunikacije svedena na minimum, kao što je to slučaj
u njegovoj prozi, onda je to deo rizika o kome ovaj pisac
govori, odnosno eksperimenta od koga pisac ne treba da
zazire, sem ukoliko nije sam sebi cilj.
Međutim, ukoliko se Karverove rane pripovetke mogu
doslovno nazvati minimalističkim, on u svojoj najzrelijoj
zbirci Katedrala svesno proširuje i produbljuje svoje
teme i interese i približava se glavnom toku realističkohumanističke
tradicije najbolje američke i svetske kratke
priče. Ta promena se najjasnije može uočiti ako se uporede
dve verzije iste priče: Kupanje iz ranije zbirke i Dobra
stvarčica iz Katedrale. To je priča o mladom bračnom
paru koji se sprema da proslavi rođendan svog sina. Tim
povodom oni naručuju rođendansku tortu od neljubaznog
poslastičara, ali pre proslave rođendana dečak doživi
saobraćajnu nesreću i roditelji su prinuđeni da bespomoćno
posmatraju kako on umire. U međuvremenu, poslastičar ih,
kao neki zao duh, uporno zove da dođu po tortu. U prvoj
verziji priča se naglo završava time što ih poslastičar ponovo
zove. U drugoj verziji, koja je tri puta duža od prve, ali ništa
manje sažeta u izrazu, roditelji odlaze kod poslastičara, kome
je sada data prilika da se pokaže u humanijem svetlu i da im,
onako iscrpljenima, ponudi vruće pecivo i trenutno smirenje
u „dobroj stvarčici” kao što je hrana. Ova druga verzija
zadire u ljudsku psihologiju i preinačuje poslastičara od
aspektne „zle sile” u trodimenzionalni književni lik.
U lakonskom Karverovom stilu iz najboljih priča ove
zbirke naslućuje se, po mišljenju velikog broja kritičara, pravi
naslednik Hemingveja. Karver kaže da su na njega, pored
Hemingveja, najviše uticali Isak Babelj, Anton Čehov, Lav
Tolstoj i Frenk O’Konor, a od pesnika – Vilijam Karlos
Vilijams, koji je najbolje umeo da uhvati kadencu govornog
jezika američke svakodnevice. Vilijamsov čuveni stih: „u
stvarima, ne u idejama” mogao bi da se uzme kao ključ
Karverove umetničke vizije. Ova lista književnih uzora može
za mnoge, koji u Karveru ne prepoznaju velikog majstora
konceptualne lepote, da predstavlja iznenađenje. Ali upravo
u Katedrali je došao do punog izražaja njegov dar da stvori
značenje kroz formu na koju raniji kritičari nisu dovoljno
obratili pažnju. Njegova umetnost u ovoj zbirci, kao i u
poslednjih sedam pripovedaka iz najnovijeg izbora Odakle
zovem, ostaje i dalje umetnost isključenja koja je posledica
strogosti forme, ali ne više nauštrb bogatstva nijansi i
finijih osenčenja u ljudskim sudbinama koje prikazuje. Oni
koji veruju u sumornog, asketskog minimalistu Karvera
propuštaju da uoče humor i komičnost mnogih likova i
situacija. Oni koji pre svega ističu bizarnost i grotesknost
Karverovih likova zaboravljaju na njihovu suštinsku
ljudskost i sklonost ka sentimentalnosti. Karver se ne
podsmeva svojim junacima, ni ružnoj bebi u priči Perje, ni
svojim pijanicama, ni slepcu u Katedrali. Njegova „dobra
stvarčica” je to što jeste, ni manje ni više od toga.
Rejmond Karver je rođen u gradiću Kletskeniju, u
Oregonu, 25. maja 1938. godine, u siromašnoj porodici
najamnih radnika i drvoseča. Od malih nogu je, kako
sam kaže, bio sanjalica i želeo da piše i jedino se po tome
razlikovao od svoje okoline. Otac porodice postaje već sa
nepunih devetnaest godina. Za Karvera nastupa period
teškog rada, prihvatanja raznih, često najgrubljih fizičkih
poslova da ishrani porodicu, vreme u kome se nije mogao
posvetiti pisanju. Skromna sredina iz koje je potekao kao i
njegova lična sudbina u to vreme su veoma nalik na sudbine
mnogih njegovih likova. Karver to i potvrđuje: „U suštini,
i ja sam jedan od tih zbunjenih, ošamućenih ljudi, od njih
sam potekao. To su ljudi sa kojima sam radio i rame uz
rame zarađivao svoj hleb… Njihov život je bio takav da su se
stvarno plašili kada bi im neko zakucao na vrata, bilo danju
ili noću, ili kad bi telefon zazvonio; ljudi koji nisu znali kako
da plate kiriju ili šta će da rade ako im se frižider pokvari.”
Kada je kasnih šezdesetih godina uspeo da u časopisima
objavi prve pesme i pripovetke već je bio u zavisnosti od
alkohola, a do 1976. godine, kada je njegova prva knjiga
kratkih priča Hoćete li da ćutite, molim Vas? predložena za
najugledniju nacionalnu književnu nagradu, Karveru je
zdravlje toliko popustilo da je mislio da više nikad neće moći
da piše. Posle cele godine provedene po bolnicama i centrima
za lečenje od alkoholizma, uspeo je ne samo da se izleči i
da nastavi da piše, nego i da postane jedan od najplodnijih
savremenih američkih autora. U toku poslednje decenije
objavio je osam knjiga, od čega su četiri zbirke pripovedaka,
četiri knjige pesama, od kojih su najznačajnije Gde se voda
spaja sa vodom (1985) i Ultramarin, (1986) i jedna knjiga
eseja Vatre. On je jedan od retkih pisaca koji sa istom lakoćom
pišu prozu i poeziju, smatrajući da je žanr kratke priče srodniji
pesmi nego romanu ili drugim proznim formama. Njegova
neobična i teška životna putanja ima izvesnih dodirnih
tačaka sa sudbinom drugog pisca sa severozapada američkog
kontinenta, Džeka Londona, koga Karver pominje u jednoj
od svojih najboljih priča Odakle zovem.
Svet Rejmonda Karvera je svet koji ne zna za velike
avanture, za velike ideje i velike strasti. To je svet
poluindustrijalizovanih, provincijskih gradova, skromnih
duhovnim i materijalnim mogućnostima. Skučenost toga
sveta najslikovitije je prikazana u pripoveci Pažljiv. Lojd,
glavni junak priče: „Imao je dve sobe i kupatilo na mansardi
trospratnice. U sobama je plafon bio oštro nakošen. Saginjao
je glavu kada se šetao po stanu i povijao leđa kada je gledao
kroz prozor. Pažljivo se uvlačio i izvlačio iz kreveta… U
kuhinji je imao kombinovani sićušni frižider i štednjak. Bili
su uklješteni između sudopere i zida. Morao je da se sagne,
skoro da klekne, da nešto izvadi iz frižidera.” Toj kafkijanski
klaustrofobičnoj atmosferi još više doprinosi junakova
nepodnošljiva bol u uhu, nemogućnost da čuje spoljašnje
glasove i nemoć da pomogne sam sebi: „Kada se toga jutra
probudio, otkrio je da mu je uho začepljeno smolom. Nije
dobro čuo i činilo mu se da je izgubio osećanje ravnoteže,
svoj ekvilibrijum. Poslednji sat proveo je na sofi jalovo
čeprkajući uho i udarajući se pesnicom po glavi.”
Karverovi junaci su usamljenici koji ne mogu da
artikulišu svoje želje i osećanja, ljudi koji obično rade kao
nekvalifikovani radnici ili konobarice. Oni piju „RC colu”,
nešto nalik na našu koktu (Vitamini), ili „soda pop” (Uzda),
što je opšti, arhaični naziv za svako piće nalik na naš naziv
„klaker”. Kada otvore frižider, u njemu se nalazi jeftin
(„Andrè”) šampanjac (Pažljiv), ili jeftina gotova jela kao
što su „Steak-ums” (Održanje), što bi bilo adekvatno našem
mesnom doručku. Nazivi ovih artikala široke potrošnje
američkom čitaocu odmah određuju njihov socijalni status,
koji smo pokušali da približimo našem čitaocu služeći se,
gde god je to bilo moguće, sličnim nazivima na našem
jeziku. Kadenca Karverovih pripovedača nije ona pisanog,
već govornog jezika – naizgled neodređena, nedorečena.
Oni pričaju svoje priče nepoznatom sagovorniku, čitaocu,
kao kada nam neko dok dokono sedimo za barom ili
putujemo vozom iznenada počne da se ispoveda. Karverovi
pripovedači u prvom licu ne mogu da shvate ni sebe,
ni svet koji ih okružuje. Ali oni zbog toga nisu izloženi
ironiji i podsmehu. Ukoliko u nekoj komičnoj, ili češće
tragikomičnoj situaciji očekujemo poentu, vic ili razrešenje,
nećemo ih dobiti. Čitaocu je ostavljeno da dopuni rečenice
i misli kao u dijalogu preko stola; autorsko prisustvo se
uglavnom samo oseća u centriranju toka priče oko jedne
središnje slike, kao što je, na primer, zlokobno prisustvo
pauna u izvanrednoj pripovetki pod naslovom Perje.
Međutim, ovakva centralna slika nema funkciju napred
smišljene metafore već izrasta prirodno iz toka same priče i
samo se u čitaočevoj imaginaciji može, a i ne mora, pretvoriti
u simbol. Sve na površini izgleda kao nešto već viđeno,
poznato, dok se odjednom nešto ne prelomi u slici i mi
shvatimo da zavesa ne pokriva prozor nego goli zid, da beba
može da bude čudovišno ružna. Taj prelom može da se desi
i u rečenici („Džej Pi je pre svega i iznad svega alkoholičar.
Ali, on je odžačar”, Odakle zovem), ili, kao kod Čehova, u
ćutnji između redova i reči, kao na kraju priče Šefova kuća,
kada junaci shvataju da im ništa drugo nije preostalo nego da
se zauvek rastanu:
„Izgovorila sam u sebi njegovo ime. Bilo ga je lako
izgovoriti jer sam već dugo navikla da ga izgovaram. Onda
sam ga još jednom izgovorila. Ovoga puta naglas. Vese, rekla sam.
Otvorio je oči. Ali nije me pogledao. Samo je ostao da
sedi na istom mestu i da gleda prema prozoru. Debela Linda,
rekao je. Ali znala sam da ne misli na nju. Ona mu ništa nije
značila. Samo ime. Ves ustade, navuče zavese i okean namah
nestade. Ja sam otišla da spremim večeru. Bilo je još nešto
zaleđene ribe. Skoro ništa drugo nije ostalo. Spremićemo
malo kuću večeras, pomislila sam, i to će biti kraj.”
I upravo tu, u takvim trenucima, mi u Karverovim pričama
Osetimo neki zagonetan strah ili pretnju baš od toga
svakodnevnog, prepoznatljivog, običnog.
Ta zagonetnost, prisutna u njegovim najuspelijim
pričama, ne predstavlja nedostatak značenja već zbunjenost
pred značenjem koje nam se odjednom otkriva tamo gde ga
najmanje očekujemo. Otkrovenje koje doživljavamo čitajući
Karverovu prozu je nešto nalik na Džojsovu „epifaniju”.
Njegovi pripovedači počinju svoje priče in medias res, obično
sa „onaj moj prijatelj”, ili „onaj stari ford ’karavan’”, kao kada
deca pričaju o stvarima koje su im se desile, pretpostavljajući
da i mi znamo sve o njima. Ali Karverove poslednje rečenice
su te koje nam se urezuju u sećanje i ostaju sa nama i pošto
smo završili čitanje. Tako na kraju priče Vitamini pijanac
traži aspirin: „Ispale su još neke stvari. Nisam mario. Stvari
su nastavile da padaju.” Ili u drugoj priči, žena razmišlja o
džemu na uzdi koju su zaboravili njeni tajanstveni susedi:
„Kada bi ti tako nešto stavili u usta brzo bi uhvatio korak.
Kada bi osetio da ga neko povlači, znao bi da je došlo vreme.
Znao bi da si se uputio negde.”
Za iskazivanje pomeranja u percepciji stvarnosti kroz
najsitnije, gotovo neprimetne detalje gesta ili govora, jezik
mora da bude krajnje precizan. Karver pripovetku revidira
po deset puta pre nego što smatra da je završena i spremna
da se objavi. U tom procesu priča od preko trideset strana
skraćuje se obično na desetak. Ta briga za jezik i formu je
nešto što je nasleđeno od postmodernista, ali pre svega
potiče iz njegovog ubeđenja da dobra kratka priča mora
da ima istu stilsku i jezičku sažetost kao i dobra pesma.
„Reči mogu da budu toliko precizne”, zaključuje Rejmond
Karver u svom eseju O pisanju, „da čak i ako su ravnog
tonaliteta i dalje mogu da ponesu, a ukoliko se upotrebe na
pravi način mogu da pogode celo sazvučje”. Jednostavnost
i jasnost njegovog jezika i reči upotrebljavanih kao znak,
kôd, u prvom značenju, napor je da se stvori ćutnja, kao kad
stavimo prst na usta i kažemo „pst”, ne da bismo čuli manje
nego da bismo čuli bolje.
JERŽI KOZINSKI
Jerži Kozinski je rođen u Poljskoj 1933. godine od
jevrejskih roditelja. Izgubio je u Holokaustu sve osim dva
člana svoje brojne porodice. Godine 1957. napustio je
Poljsku i postao američki državljanin. Romani: Obojena
ptica, Dobro došao, Mr. Čens, Pasija, Cockpit, Pinball,
prevedeni su na preko trideset svetskih jezika. Dobitnik
je Nacionalne američke nagrade za roman Koraci, nagrade
Američke akademije za književnost i umetnost, i britanske
nagrade za scenario za film Being There (Dobro došao, Mr.
Čens). Biran je dva puta za predsednika američkog PEN-a i
aktivan je borac za ljudska prava.
Skica za portret
Slušala sam Jeržija Kozinskog prvi put na večeri
posvećenoj Brunu Šulcu i dodeli književne nagrade koja nosi
njegovo ime. Govorio je sa mnogo, kasnije ću shvatiti, njemu
svojstvenog entuzijazma, o Šulcu, o književnosti, o prvom
dobitniku nagrade Zbignjevu Herbertu. Nagrada „Bruno
Šulc” je, kako sam saznala od Suzan Sontag, pre svega plod
vizije i velikodušnosti Jeržija Kozinskog. Nisam ni slutila da
ćemo godinu dana kasnije zajedno učestvovati na isto tako
svečanoj književnoj tribini povodom (posthumne) dodele
iste nagrade Danilu Kišu. Moji prvi utisci o Kozinskom su
živahna ljubopitljivost, sposobnost za entuzijazam. Njegove
prodorne, sjajne oči kao da stalno ispituju okolinu. Izbliza
liči na pticu grabljivicu. Oštar povijen nos, gusta kruna
kose, vitkost, elegancija, povišen glas, britkost u rečima,
odsečenost u pokretima doprinose utisku o neobičnoj
energiji koja zrači iz njegovog prisustva. Malo iznenađuje jak
poljski akcenat na engleskom i posle više od trideset godina
u Americi.
Priča mi sa oduševljenjem kako je od svih stranih izdanja
njegovih knjiga najlepše jugoslovensko. Razgovor skače
sa teme na temu. Zanima ga da li je Kišu otac ubijen u
Aušvicu, objašnjava mi šta znači novoosnovana Fondacija za
jevrejsko prisustvo, čiji je predsednik, zove me da ih posetim
u novim prostorijama, priča mi kako je mnogo uradio
na modernizovanju američkog PEN-a dok je bio njegov
predsednik. Njegovo ime se na engleskom izgovara „Džerzi”.
Žalim se što se i moje ponekad ovde izgovara pogrešno. Kaže
da ću da se naviknem na to, ili da ga promenim u englesku
transkripciju kao što je učinio Brodski postavši „Joseph”.
Dogovaramo se za dalji razgovor. Na miru, kod njega u stanu
u 57. ulici. U zgradi koja se zove „Hemisfera”.
Dočekuje me već u hodniku. Pruža mi srdačno levu ruku.
Iščašio je zglob desne na skijanju, objašnjava. Razgovor
prelazi na skijanje, koje mu je velika strast. Iznad radnog
stola veliki poster Montane Kransa – čuvenog švajcarskog
skijališta, gde ima kuću. Ide tamo za koji dan. Da se skija
i radi. Oboje se spremamo za Evropu. Kažem da možda
idem kod prijatelja takoreći iza brda, u Zermat. Zove
me da svratim u Montanu. Priča kako pet godina nije
skijao i zaboravio je veštinu, izgubio osećaj. Radna soba je
skromna, puna knjiga. Izdanja Jeržijevih knjiga na raznim
svetskim jezicima. Dosta knjiga o Poljskoj, jevrejskoj istoriji,
kabali. Priča mi kako je Obojena ptica upravo zabranjena u
Mineapolisu, a Dobro došao, Mr. Čens u Nebraski. (Sećam se
kako je on na Njujorškom univerzitetu emotivno govorio o
cenzuri i citirao Kišov odlomak o autocenzuri.)
Pred moj dolazak postavio je (očigledno namerno) na
sto knjigu Stenlija Korngolda o Kafki. Hteo je da proveri
moju reakciju pošto je pretpostavio da znam njenog autora
sa Prinstona. Zadovoljan što sam odmah reagovala pokazuje
mi čudni metalni predmet i pita da li mogu da pogodim šta
predstavlja. Liči na okruglu kvaku. „To je veštački zglob”,
kaže likujući kao dete, „još niko nije uspeo da pogodi šta je.”
Osvrćem se. Još nisam imala priliku da odahnem i sednem.
Vadim mali kasetofon i kažem da bih volela da snimimo
naš razgovor. Kozinski odbija. Kaže da bi više voleo da na
ta pitanja odgovori pismeno. Kažem mu da nisam otkucala
pitanja već samo nabacila neke ideje na papir u želji da se
razgovor spontano razvija. Pokazujem mu beleške koje
samo ja mogu da razumem. Predlaže da mu ih diktiram
u pisaću mašinu. Već je ubacio papir. Dešifrujem pitanja
iz beležaka. On kuca. Objašnjava da će mi tako ne samo
uštedeti vreme koje bih utrošila na „skidanje” razgovora
sa trake, nego da će i on verovatno moći da smisli mnogo
interesantnije odgovore. Slažem se sa tim, ali i dalje žalim
za neposrednošću nepripremljenih odgovora. Ali i shvatam
da naš razgovor uopšte ne prestaje. U mojim telegrafskim
beleškama uobličuje se portret.
Na zidovima mnogo karikatura Kozinskog. Primećujem
na zidu diplomu doktora hebrjeske književnosti i povelju
National Book Award za roman Koraci. Fotografije. Vraća
se za svoj pisaći sto i pruža mi svoju sliku sa konjem.
Znam da je i strasni igrač pola. Već godinama se bavi
fotografijom. Imao je i samostalne izložbe. Na zidu iza
mene crno-bela fotografija zatvorskog zida i prozora sa
rešetkama. Do nje je ženski akt. U vodi. Počinje da mi priča
o lebdenju u vodi satima. To mu je još jedna od strasti.
Poklanja mi svoju fotografiju kako lebdi u bazenu u joga
položaju, objavljenu u „Njujork tajmsu”. Daje mi primerak
poslednje knjige, Pustinjak 69. ulice, sa sličnom slikom na
koricama. Traži po sobi pero da mi napiše posvetu. Pružam
mu svoje crno-zeleno „pelikan” pero. Odobrava što imam
pravo pero a ne hemijsku olovku. Onda ga zagleda i priseća
se sa smeškom da je takvo bilo i njegovo prvo pero. „I
moje”, kažem „zato sam ga ponovno i nabavila”. Piše mi
posvetu i brzo crta svoju karikaturu iz profila. Onda, kao
da je pero na nešto drugo podsetilo, vadi iz fioke stari sat.
Kaže da je to prvi sat koji je dobio od oca. Marke „revue –
sport”. Pokazuje mi sliku oca i majke. Kaže da ima i brata
u Poljskoj. Roditelji Kozinskog su ga posle rata usvojili
i on im je zbog odvojenosti od Jeržija, rođenog sina,
postao bliži. (Ovo, mislim u sebi, još nikad do sada nisam
pročitala o njemu. Šta je sa onom popularnom predstavom
o Kozinskom kao siročetu?) Sve vreme dok razgovaramo,
njegova žena Katarina, Kiki, ulazi i izlazi iz sobe donoseći
Kozinskom neki kućni tekst koji on stalno prepravlja.
Kozinski brzo precrtava nekoliko rečenica i onda, kao da
se opet nečega setio vadi foto-aparat, i počinje da me slika,
zatim moli Kiki da nas slika zajedno.
Pitam ga da li je to što prepravlja rukopis na kome radi.
Kozinski kaže da je to nacrt za cirkularno pismo koje treba
da pošalje povodom osnivanja prve Američko-poljske
banke, čiji je on (opet) jedan od osnivača i predsednik.
Priča mi kako preko dvadeset miliona Poljaka živi van
domovine i kako je to izvanredna poslovna šansa. Pitam ga
kako pored svih svojih pasija i aktivnosti stiže da se bavi i
tzv. velikim biznisom i čudim se istovremeno da kao autor
tolikih svetskih bestselera ne živi samo od pisanja. Kaže da
je za njega pisanje vokacija, ne profesija, a biznis je biznis.
Veče nastavljamo na rođendanu kod prijatelja. Kozinski je
u svom elementu. Našavši se u većem društvu, počinje da
„radi” na svom „mitu” i zabavlja društvo bizarnim pričama
o transseksualcima i o nekom iranskom princu koji je postao
„princeza” a koga/koju je fotografisao ne znajući ko je u
pitanju, pa je onda imao posla i sa agentima CIA, itd. Svi
ga zadivljeno slušaju. To je Jerži Kozinski kakvog očekuje
publika. O Kozinskom kruže razne priče, koje on sam često
pothranjuje: da je kao dete onemeo od užasa koje je video
lutajući po nacističkoj Evropi (roman Obojena ptica), da je
bio upleten u stravičnu tragediju Šaron Tejt (zbog zbrke
sa prtljagom zadržao se u Njujorku i nije stigao isto veče u
kuću svog prijatelja Romana Polanskog, te za dlaku izbegao
smrt od Mensonove bande; roman Blind Date), da je bio
oženjen jednom od najbogatijih žena Amerike, Meri Vir
(posle njene smrti preko noći se našao takoreći na ulici), da
noću luta po Njujorku i zadovoljava svoje bizarne strasti,
da je nepristupačni snob, da ne piše sam svoje knjige (veliki
skandal iz 1982. godine), itd., itd.
Jerži Kozinski – pripovedač bizarnih priča o seksu i
nasilju, kozer, šarmer, čovek mutne prošlosti, šokantnih
sklonosti. Često lično zanimljiviji od svojih književnih
junaka. Na oprezu da nikada ne otkrije granicu gde prestaje
njegova biografija a gde počinje fikcija. Pisac otvoren prema
svim manifestacijama života, prema vrhu i dnu ljudskog
iskustva. Čovek koji je kao dete doživeo Holokaust, kao
mladić staljinizam, kao emigrant bez pare u džepu američki
san i gubitak istog, kao pisac svetsku slavu i optužbe za istu,
i – preživeo. Survivor.
Nedelju dana kasnije, u Štutgartu, otvaram kovertu od
Kozinskog. Održao je reč. Iz nje se prosipa velikodušno
bogatstvo informacija: njegovi odgovori, adrese i telefoni gde
ga mogu naći, fotokopije članaka o njemu, poslednja priča
sa posvetom meni, fotogafija sa dodele britanskog Oskara
(Bafta) za scenario filma Being There u režiji Hola Ešbija, po
istoimenom romanu Kozinskog sa Piterom Selersom u glavnoj
ulozi. Opet slika sa konjem, ovog puta sa statuom konja.
Autofikcija
Razgovor sa Jeržijem Kozinskim
Ovo su odgovori Jeržija Kozinskog na moja pitanja
kompilovani iz naših razgovora, beležaka, pismenih izvora
i preko telefona između Njujorka, Štutgarta i Montane
Kransa u februaru i martu 1990:
Maja Herman Sekulić: Kada si počeo da pišeš?
Jerži Kozinski: Kada sam uređivao školski list. Bilo je
to 1948. Pisanje i čitanje bilo je naša porodična tradicija.
Osećao sam da je za mene književnost izmišljanja jedan
od načina bekstva od totalitarne države. Poreklom sam iz
poljsko-jevrejske porodice, u kojoj su pisaći sto i stolica
bili dovoljna garancija sreće. Mislim da se to do sada dobro
pokazalo. I sa pedeset sedam godina zadovoljan sam što
pisaći sto i stolica zauzimaju središnje mesto u mom životu.
Svi članovi moje porodice bavili su se pisanjem. Jedan ujak je
bio helenista. Otac je bio filolog. Majka mi je bila koncertni
pijanista, a muzika je isto simbol. Dede i babe su mi sa obe
strane bili intelektualci. Sve je u koncentraciji. I pisanje je
koncentracija. Uvek sam želeo da pišem.
Maja Herman Sekulić: Kada i zašto si napustio Poljsku?
Jerži Kozinski: Decembra 1957. Prvi put sam se vratio
tamo pre dve godine da pronađem Sebe – sebe sa velikim
S. Da bih objasnio zašto sam otišao iz Poljske poslužiću
se metodom mog junaka Koskog iz Pustinjaka 69. ulice
i navešću drugog pisca koji je to bolje rekao. Tomas Volf
objašnjava u Ne možeš da se vratiš kući zašto je napustio
Austriju. „Da napustiš zemlju koju imaš za veće znanje; život
koji imaš za veći život; prijatelje koje si voleo za veću ljubav;
da nađeš zemlju nežniju od doma, veću od zemlje.” Zato sam
otišao. Ne bih umeo da to lepše iskažem.
Maja Herman Sekulić: I da li si našao Sebe? Jednom
prilikom si rekao da si došao u Ameriku da bi postao
univerzalan? Kakvu ulogu je u tome odigrao engleski jezik?
Jerži Kozinski: Poslednjih tridesetak godina egzistiram
u veštačkoj dimenziji. Prve 24 godine života proveo sam u
Poljskoj, a identitet čoveka se rano formira. Po povratku u
Poljsku shvatio sam koliko čovekova unutrašnja fondacija
počiva na onome što zovemo zemljom u kojoj smo odrasli.
Po dolasku iz Poljske nisam prekinuo sve veze sa njenom
kulturom i jezikom. Mogao sam da promenim ime da sam
hteo da prekinem tu vezu. Mada su mi roditelji umrli dok
sam bio u Americi i godinama nisam video svoje prijatelje,
otkrio sam da delimo istu svest. To mi je dalo novo osećanje
identiteta, koje mi je potrebno sa 57 godina.
Engleski jezik mi je dao novu svest pre 30 godina kada
sam došao ovamo. Engleski mi je dao drugačiji filter, novu
perspektivu. Kada sam počeo da govorim samo engleski,
osetio sam da mogu slobodnije da se izrazim, ne samo što
se tiče lične istorije, ličnih poriva, nego i svih misli koje
bih mnogo teže izrazio na maternjem jeziku… Engleski,
moj „pomajčinski” jezik, pružio mi je osećanje otkrovenja,
ispunjenja, oslobađanja.
Maja Herman Sekulić: Da li možda upravo činjenica
što pišeš na stranom jeziku i što ti je u toku rada na rukopisu
prirodno potrebnija saradnja sa lektorima nego nekome ko piše
na maternjem jeziku, doprinela onim ružnim pričama kako
plaćaš druge da pišu za tebe, koje su se 1982. godine pretvorile u
skandal koji je dugo potresao ne samo tebe lično, nego i američku
i svetsku književnu scenu? Zašto i kako je došlo do toga?
Jerži Kozinski: U „Vilidž vojsu” se 1982. pojavio
provokativan članak napisan od strane dvoje dobronamernih
ljudi koji su, po mom mišljenju, površno shvatili neke
podatke iz moje biografije. Zaključili su da sam plaćenik
CIA, jer kako bih inače mogao da budem toliko
antikomunistički raspoložen. Blaženi, nisu živeli u Istočnoj
Evropi. Ali zaključili su da to mora da je tačno s obzirom na
to da nemam književnog agenta, da sâm plaćam svoje lektore
i urednike i pišem u svom stanu. Inače, nemam nikakve veće
teškoće nego bilo koji drugi pisac koji piše na jeziku koji
mu nije maternji. Od početka sam se brinuo o celokupnom
procesu pisanja. Pokušali su da insinuiraju da moj lektor
mora da radi mnogo više nego lekturu. To nije bio skandal
za mene. Iznenada sam video da me neko koristi za svoju
„fikciju”. Bilo je traumatski utoliko što sam iznenada shvatio
koliko sam sujetan.
Inače, mi pisci smo pitoreskne ličnosti. Tada sam već
igrao i negativan lik u filmu Crveni. Bilo je i mnogo izdavača
i urednika koji su bili nezadovoljni što mi je na naslovnoj
strani magazina „Njujork tajms” izašla slika kako polunag
igram polo. Romanopisac se obično tako ne fotografiše. Sve
je to doprinelo da se stvori prilično zabavna metafora kako
je Kozinski isto što i njegovi književni junaci. U jednom
mom romanu junak ne piše sam svoju doktorsku disertaciju
– znači ni Jerži Kozinski ne piše svoje romane. U drugom
romanu je agent CIA, a pošto su svi romani autobiografski,
znači…
Maja Herman Sekulić: Koliko je tvoj prvi roman Obojena
ptica autobiografski?
Jerži Kozinski: On je najmanje autobiografski od svih
mojih romana zato što predstavlja kolektivno iskustvo
stotine hiljada dece koja su preživela Drugi svetski rat,
potucala se od nemila do nedraga… To je vizija mene kao
deteta. To je možda moja najuniverzalnija knjiga upravo zato
što govori o detinjstvu.
Maja Herman Sekulić: Poslednji roman, Pustinjak 69.
ulice, prvi koji je izašao posle napada na tebe, nazvao si
„autofikcija”. Šta to znači? Da li ti smeta da se na taj način
javno eksponiraš?
Jerži Kozinski: Naprotiv. Na taj način otkrivam samo
ono što hoću i osećam se mnogo jači i da više imam
kontrolu. Uostalom, svaki pisac se, hteo to ili ne, ogoljuje
pred čitaocem. Knjigu sam nazvao „autofikcijom”, a čitaocu
prepuštam da sam oceni šta je istina a šta izmišljeno. Prve
ideje za autofikciju nalaze se u beleškama iz 1965. godine
za dodatak Obojenoj ptici: „može da se kaže da pisac uzima
izvan sebe samo ono što bi ionako mogao da stvori u svojoj
uobraziji”. To je platforma autofikcije. Inače, romanopisac
je vrhunski duhovni zabavljač. I to važi za svaki trenutak
njegovog života i pisanja. Zašto bi se moj život razlikovao do
romana? Za oboje je potrebna imaginacija. U tome je suština
drame. Ona treba da nas pročisti od opasnih emocija. Kao
pisac ih imenujem i oslobađam čitaoca od njih. Mislim da
je to svrha umetnosti. Oslobađanje, pročišćenje. U životu
smišljam slične akcije, razlika je samo u tome što posedujem
veoma jaku moralnu svest.
Maja Herman Sekulić: Smatraš se piscem ideja. Koje ideje
su najviše uticale na tebe?
Jerži Kozinski: Predstave o sebi, o životu i duhovnoj
odgovornosti kako su formulisane u filosofiji Abrahama
Jošue Hešela, američko-jevrejskog teologa, i Pola Tiliča,
vodećeg američkog protestanskog teologa. Preporučio mi
ih je otac kada sam se 1950. upisao na Univerzitet u Lodžu
da studiram sociologiju i istoriju. Imaj na umu da posle
užasa Holokausta, nacizma i sovjetske okupacije moja
generacija nije verovala ni u kakvu teologiju ili ideologiju,
čak ni religiju jer smo osećali da oni „služe” ili državi,
partiji ili nacionalnoj crkvi – kolektivnim institucijama
ravnodušnim prema sudbini pojedinca. Hešelovi iskazi
da „ljuska egzistencija ne može da izvede svoje značenje iz
društva, jer je samo društvo u potrazi za značenjem” i da se
„čovečnost začinje u pojedincu kao što se i istorija začinje
u pojedinačnom događanju” dali su mi početnu snagu da
kažem „ne” totalitarnom sistemu, da postanem državni
neprijatelj i smislim način da pobegnem na Zapad. Da nisam
u tome uspeo, ubio bih se kapsulom cijanida koju sam uvek
nosio sa sobom od 1955. godine do bekstva u rano jutro 19.
decembra 1957. godine. Isto tako Tiličovi koncepti ličnosti
i „granične situacije” stvorili su za mene duhovnu sintezu
koja je uobličila moje poglede na sebe, čoveka i društvo, i
dala mi snagu za bekstvo. Svi moji romani su na neki način
meditacije na ove duhovne izvore.
Maja Herman Sekulić: Mnogi tvoji likovi su „autsajderi”?
Jerži Kozinski: U mojim romanima je „autsajder” onaj
koji uspeva da preživi uprkos sebi i tome kako ga je društvo
odredilo. U isto vreme on je u stanju da se posmatra kao da
je druga ličnost.
Maja Herman Sekulić: Jedan takav „autsajder” je i junak
romana Dobro došao, Mr. Čens (Being There)? Kako je
došlo do ideje za taj roman?
Jerži Kozinski: To je moj treći roman. Želeo sam na neki
način da izrazim suštinu američkog političkog i finansijskog
sistema. U isto vreme hteo sam da pokažem kako prisustvo
televizije daje novu dimenziju američkoj demokratiji. Pitanje
koje sam postavio bilo je – da li stvarno nevin čovek može
da ostavi traga na televiziju i preko televizije na američki
politički proces? To nije bila ni satira ni sociološka studija.
Smatram da je to bila neka vrsta romaneskne meditacije na
temu šta predstavlja prirodu američkog karaktera.
Maja Herman Sekulić: Imao si neobična iskustva sa
Piterom Selersom, koji je bio tvoj poslednji izbor za glavnu
ulogu u filmu Being There?
Jerži Kozinski: To ti samo govori o tome kako pisci ne
treba da se mešaju u izbor glumaca. Piter Selers je zavoleo
knjigu čim se pojavila 1971. godine. Čitao mu je preko
telefona Džordž Harison, jedan od Bitlsa, inače moj stari
prijatelj. Harison je mislio da je Selers prirodan izbor za
ulogu Čensa. Kada sam sreo Selersa u Londonu, on je došao
smešno prerušen i odmah izrazio želju da igra tu ulogu. A
ja sam mislio da je on poslednji glumac koji to treba da igra
– ne zato što nije dovoljno veliki glumac, nego upravo zato
što jeste. Suviše je prepoznatljiv. Moj junak je niko i ništa.
Kako da gledaoci ne prepoznaju Selersa? Ali Selers je ostao
uporan. Šest godina kasnije odlučio sam da je vreme da se
konačno napravi film i da se nađe neki nepoznati glumac.
Pozvao sam Selersa u Malibu da mu kažem da nema šanse
da igra ulogu u filmu. Čuo sam da je bezbroj puta do tada
igrao Čensija Gardnera pred raznom publikom. Rekao mi je
da strašno grešim. „Gardner je vrlo nevin čovek. Nepoznat
glumac će pokušati da ga glumi. A Čensi ne glumi. Ja neću
da ga glumim, igraću samog sebe.” I pretvorio se preda
mnom u lik mog romana. U tom trenutku sam rekao sebi:
„Jerži Kozinski, ne mešaj se u izbor glumaca. Ovo je jedini
glumac koji može da igra Čensija Gardnera.”
Maja Herman Sekulić: Bio si dva puta izabran za
predsednika američkog PEN-a i pokazao si se kao veoma
aktivan borac za ljudska prava?
Jerži Kozinski: Zbog mojeg porekla i prošlosti hteo sam
da što više promovišem prvi amandman o ljudskim pravima.
Zahvaljujući PEN-u više desetina pisaca i intelektualaca
oslobođeni su zatvora u Iranu, Latinskoj Americi, Istočnoj
Evropi i SSSR-u. Ukratko, u toku poslednjih dvadesetak
godina posvetio sam jednu trećinu svog radnog vremena
borbi za ljudska prava.
Maja Herman Sekulić: Šta te pokreće?
Jerži Kozinski: Prirodan poriv prema životu. Volim dan
i volim noć. Volim ljude. Volim skijanje i konje i lebdenje
u vodi. Veoma sam posvećen ideji o promeni predstave o
Jevrejima u istoriji. Želeo bih da se Jevrejin ponovo vidi kao
čovek bogat kulturom, duhovnim životom, ne traumom.
Aušvic nije moj spomenik, to je moja tragedija. Moj
spomenik je ono što sam, kao kolektivna jevrejska svest,
poklonio svetu: osećanje drame, muzike, životne radosti, pa
i deset zapovesti, ako ćemo i njih da računamo, mada radije ne bih.
Maja Herman Sekulić: Kaži mi nešto o svom bavljenju
fotografijom.
Jerži Kozinski: Fotografija je za mene suprotnost pisanju.
Pisanje uvek dolazi od apstraktnog – od reči – i onda vodi
konkretnom u svesti čitaoca. Fotografija uvek polazi od
konkretnog i završava kao nešto apstraktno. Fotografije su
moje beleške na drugi način.
Maja Herman Sekulić: Na čemu sada radiš?
Jerži Kozinski: Na dva romana i zbirci priča.
Maja Herman Sekulić: Možeš li da kažeš nešto određenije
o njima?
Jerži Kozinski: Jedan roman će imati naslov na
italijanskom Dialoghi d’Amore i pisan je u trećem licu. Drugi
se zove Center State i pisan je sa subjektivne tačke gledišta,
u prvom licu. Zbirka pripovedaka još nema naslov. To i nisu
priče nego „fikcije”, odnosno ono što zovem „autofikcije”.
In memoriam
Američki pisac poljskog porekla Jerži Kozinski nađen
je mrtav u svom stanu u Njujorku u petak 3. maja 1991.
godine. Imao je 57 godina. Izvršio je samoubistvo. Noć pre
toga proveo je naizgled u dobrom raspoloženju na prijemu
kod književnika Geja Talesija. Četrnaest sati kasnije, njegova
supruga Katarina (Kiki) fon Fraunhofer Kozinski našla ga
je kako leži u kadi punoj vode sa plastičnom kesom preko
glave. To je način samoubistva koji preporučuje društvo
za „samooslobađanje” Hemlok. Scena kao iz jednog od
njegovih romana – tragična, surova i groteskna. Istovetna sa
nagoveštajem tog čina u njegovoj poslednjoj knjizi Pustinjak
69. ulice, a inspirisana načinom samoubistva Artura Kestlera
i njegove supruge Sintije. Mnogi delovi toga romana iz ove
tragične perspektive dobijaju novi značaj. On tu piše: „Moje
vreme je skoro isteklo. Pedesetsedmogodišnjaku svet više ne
veruje da može da piše romane, a ja već dugo znam da me se
zemlja zasitila.” Ne treba zaboraviti da je 1982. godine bio
optužen od nekih novinara iz „Vilidž vojsa” za plagijarizam,
što se, naravno, pokazalo potpuno netačnim, ali se Kozinski
nikada više nije sasvim oporavio od tog šoka.
U poslednje vreme Kozinski je patio od srčanih smetnji i
depresije. Zbog lekova koje je uzimao bio je omamljen, gubio
koncentraciju i teško pisao. U poruci koju je ostavio govori
o tome kako nije hteo da postane bespomoćan, na teret ženi
i prijateljima. Njegova odluka je bila prerana, ali svesna,
unapred planirana. Ipak, svi su bili zatečeni. Ceo književni
Njujork je to doživeo kao tragično iznenađenje.
Kozinskog sam u poslednjih godinu i po dana imala
prilike da bolje upoznam. Bio je čudak. Još više sam se
uverila u njegovu ekscentričnost, ali i velikodušnost. Bio je
lišen svake malicioznosti. „Noćna ptica” – spavao je danju,
i to dva puta po četiri sata. Voleo je noću, često prerušen,
da luta po Njujorku. Imala sam tako priliku da me vodi
na neobične „ture” po Njujorku – naime, po opskurnim
mestima i klubovima na Menhetnu. Dogovor je bio da mi
ništa unapred ne kaže o mestu koje ćemo da posetimo već
da sama pokušam da pogodim kakva vrsta ljudi tu dolazi,
zašto i slično. Voleo je igre skrivalica i prerušavanja, kao da
je stalno u bekstvu. Nije želeo da ima bilo kakav materijalni
posed. Sve je iznajmljivao. Poslednji put sam ga videla pre
nekoliko meseci na projekciji filma za koji je pozajmio svoj
glas o getu u Lođu, gde mu je ubijen veći deo porodice.
Pripremajući prošle godine njegov književni portret,
napisala sam da je bio survivor, što i jeste tačno. Kozinski
nije imao osećanja greha, tako često u onima koji su preživeli
Holokaust, koje je dovelo Prima Levija do skoka u ponor
pre četiri godine. Ali da bude bespomoćan i na teretu svojim
bližnjima, očigledno nije mogao da – preživi.
SUZAN SONTAG
Suzan Sontag rođena je 16. januara 1933. u Njujorku.
Autor je romana: Dobročinitelj (1963), Oprema za smrt
(1967), knjige pripovedaka: Ja, itd., dva filmska scenarija,
i uticajnih eseja koji su joj doneli svetsku slavu: Protiv
tumačenja (1966), Put u Hanoj, Stilovi radikalne volje
(1969), O fotografiji (1977), za koji je dobila nagradu kritike,
Pod znakom Saturna (1980), Bolest kao metafora i SIDA i
njene metafore. Bila je predsednik američkog PEN-a i veoma
je aktivna u borbi za umetničke slobode i ljudska prava.
Suzan Sontag ima široku i kontroverznu reputaciju. Ona je
entuzijast i istraživač, filmski kritičar i pisac eksperimentalne
proze i scenarija, društveni kritičar i politički aktivist,
istoričar ideja i kulturni hroničar. Iznad svega je stalan izazov
za sve koji vole da autore lako klasifikuju i etiketiraju.
Suzan Sontag sam upoznala pre više godina i više
puta. Ne mogu više da se setim ni kada, ni ko nas je
prvi predstavio. Čini mi se da je to ipak učinio poznati
britanski slavista Majkl Skeml posle jedne književne večeri
u Njujorku. Svejedno. Bili su to kurtoazni, površni susreti
koji se i ne pamte. „Pravo” upoznavanje sa Suzan Sontag
bilo je mnogo ranije, pre dvanaest godina, kada sam
prvi put čitala njene eseje. Sećam se da je esej o Valteru
Benjaminu na mene ostavio poseban snažan utisak i da
sam u njenom pristupu osetila neku srodnost. Kasnije sam,
radeći doktorat na Prinstonskom univerzitetu, ponovo
čitala Suzan Sontag kao deo „obavezne lektire”. Nedavno
sam se ponovo vratila njenim zapisima o fotografiji kada
sam i sama pisala o fotografiji za knjigu Marka Glavijana.
Suzan Sontag nije samo pisala o fotografiji nego je bila i čest
objekt fotografske kamere. Sećam se i svog prvog susreta sa
njenim likom preko fotografije na poleđini njene knjige (ne
sećam se više koje, možda Pod znakom Saturna). Bila sam
očarana njenim likom – markantne žene izrazito crne kose
i očiju, gotovo egzotične lepote. Sedi na okviru prozora,
obučena u crno, i gleda nekako izazovno u kameru. Crna
kosa je, sada, posle više od decenije, uokvirena kontrastnim
srebrno-belim pramenovima kao dijademom, ali, na slici
koju mi je dala, onaj isti izazovan pogled u oko kamere nije
se izgubio. I u njenom ponašanju u četiri oka iza ozbiljnosti
pisca i samosvesti uticajne „sveštenice” visoke umetnosti,
često probije neskriveni, gotovo detinji entuzijazam i
razoružavajuća ranjivost. Uvek zainteresovana za novo i
neobično, ona se često trudila da najneobuzdanije i lično
najbizarnije figure u svetskoj književnosti predstavi kao
velike humaniste i učitelje čiji će „plamen”, kako jedan
kritičar primećuje, preneti budućim generacijama. Stojeći
između Amerike i Evrope, ne pripadajući nijednoj, ona
zauzima poziciju koja joj omogućuje da obe kulture vidi kao
celinu.
Još jedno „pravo” upoznavanje desilo se za vreme
komemoracije Danilu Kišu u Njujorku. Tom prilikom mi
je rekla da želi da ponovo govorim na književnoj večeri
povodom dodele nagrade „Bruno Šulc” Kišu. Potrudila se da
se to preko PEN-a i ostvari nekoliko meseci kasnije. Njeno
čitanje odlomaka iz Kišovih dela to veče bilo je jedno od
najlepših čitanja koje sam ikada čula. Nekoliko puta smo se u
međuvremenu bezuspešno dogovarale da snimimo razgovor.
Na kraju smo uspele da ga ostvarimo u njenom stanu, u
jednoj mirnoj ulici u njujorškom Sohou. Vrata na terasi
iznad bašte bila su širom otvorena. Izašle smo na terasu.
Rekla mi je da je ovaj stan izabrala pre svega zbog velike
terase. Stan je bio pun sunca i knjiga. Zidovi su bili bez
slika. Jedini „ukras” koji sam primetila bile su razne školjke
na komodi. U drugoj sobi se kao glavni „ukras” nalazila
kolekcija od nekoliko hiljada ploča. Naglasila mi je da
nema televizor i da u svom intimnom prostoru želi da bude
okružena samo stvarima koje joj daju energiju i podsećaju
je na standarde koje poštuje. „Ovo je kao neka tvrđava
standarda,” dodala je pola u šali.
Dok smo razgovarale telefon je često zvonio i Suzan se
dogovarala oko organizovanja projekcije filma nekog mladog
reditelja iz Nju Džerzija čijim se filmom oduševila. Žalila
je što joj je neprijatno da zove poznate kritičare, ali želela
je da mu pomogne na svoj način pozivajući prijatelje. To je
bila Suzan Sontag u ulozi otkrivača novih dela, pokrovitelja
novih talenata. U akciji.
I pre, a posebno u toku ovog našeg razgovara, otkrile
smo uprkos svim razlikama, neke neobične podudarnosti u
pogledima na mnoge stvari, od književno-estetskih pitanja
do privatnih opredeljenja i sklonosti. Ovo je snimljeni deo
tog našeg razgovora.
Ozbilјnost u umetnosti
Razgovor sa Suzan Sontag
Maja Herman Sekulić: Zauzimate, po mom mišljenju,
posebno mesto u modernoj američkoj književnosti jer ste
istovremeno važan kritičar, vrhunski esejist i ugledan
romanopisac. Kako biste sami odredili sebe i svoje mesto u
kontekstu savremene američke književne scene?
Suzan Sontag: Ne određujem se na složen način, ali
se nadam da je moje pisanje složeno, jer je određena vrsta
složenosti neophodna da bi delo bilo dobro. Pravim razliku
između sebe i svog dela. Određujem se prosto kao pisac.
Imam vrlo staromodnu ideju o piscu kao o nekome ko je
tvrdoglavo nespecijalizovan. Pišem u raznim oblicima i
žanrovima. Mislim da će Vam ovo biti blisko jer se i sami,
koliko znam, izražavate u raznim književnim formama.
Pisala sam prozu izmišljanja, eseje, kritike. Napisala sam i
dva pozorišna komada koja još nisu objavljena, ali se nadam
da će biti ne samo uskoro objavljena nego i izvođena.
Maja Herman Sekulić: Režirali ste, koliko se sećam, jedan
komad, Kunderinu adaptaciju Žaka fataliste?
Suzan Sontag: Volim da režiram i želela bih da opet
radim u pozorištu, ali to je za mene očigledno drugostepena
vokacija. Kvantitativno sam napisala više eseja nego bilo
čega drugoga. Moj rad se sada menja. Počela sam kao prozni
pisac i mislim da ću od sada uglavnom time da se bavim.
Pišem roman i očekujem da ga završim do kraja godine. Sada
svaki dan pišem. Jednostavno stalno idem dalje i nadam
se da ću tako da nastavim. Ali, da odgovorim na drugi deo
Vašeg prvog pitanja koje se odnosi na savremenu američku
književnu scenu, smatram da ne pripadam ni jednoj školi ili
grupi. Ne razmišljam o nacionalnoj, lokalnoj pripadnosti
već o svetskoj književnosti. Ne govorim Vam to zato što ste
Jugoslovenka, ali osećam se mnogo bliže Danilu Kišu nego,
recimo, mnogim američkim piscima. I to mi se ne čini ništa
neobično. Razmišljam o književnosti kao međunarodnom
preduzeću. Naravno, ja sam američki pisac i polazim od
američkog iskustva. Rođena sam u ovoj zemlji i to oblikuje
način reagovanja na mnoge stvari, ali nisam patriota i ne
zanimaju me takva osećanja. Ne, nikako. Strani pisci su
verovatno više uticali na mene nego domaći, ali ih i ima
više. Amerika je samo jedna zemlja sa jednom književnošću.
Volim neke američke pisce, ali ništa manje ili više nego neke
strane. Da sam građanka male zemlje možda bih, mada
sumnjam, osećala veću obavezu da se odredim u odnosu na
nacionalnu književnost, ali pošto sam građanka imperijalne
zemlje i pošto pišem na svetskom jeziku, to me na neki način
oslobađa svakog šovinizma i patriotizma. Ne interesuje me
da odgovaram na trenutna zbivanja na način na koji to ovde
čine slikari. Oni, na primer, uvek znaju ko je kada i gde imao
izložbu, koji su poslednji trendovi i tendencije. Pisac može
da ima mnogo duži pogled. Mene mogu više da zanimaju
pisci od XVIII ili XIX veka nego iz XX. Ovakav pristup mi
daje slobodu bez koje ne mogu da radim.
Maja Herman Sekulić: Vaša je pozicija retka na
američkoj književnoj sceni i u tom smislu što ste lišeni svake
provincijalnosti i antiintelektualnosti. Neko Vas je zato nazvao
„dobrom Evropljankom”. Za mene, kao Evropljanku, Vi ste
pre svega američki književnik kosmopolitske širine. Zašto su
američki pisci i danas često provincijalni i antiintelektualni?
Suzan Sontag: Moja pozicija je ne samo retka nego
jedinstvena. Za razliku od Evropljana, mene ne očarava
američki varvarizam. Slažem se sa Vama da je ovo, sa
izuzetkom Njujorka i još nekih gradova, na mnoge načine
provincijalna zemlja i čini mi se da postaje sve više takva.
Ljudi koji su je kulturno obogaćivali tokom više decenija
„poslati” su ovamo od Hitlera i u nešto manjoj meri od
Staljina. Veliko, svetsko kulturno središte kakvo je Njujork
„tvorevina” je Hitlera. Neverovatno je samo šta su stvorili
Jevreji iz Nemačke – muzičari, arhitekte, profesori, naučnici.
U poslednje dve decenije intelektualna emigracija bila je
više iz Srednje i Istočne Evrope i Rusije. Ali, kako sada
Evropa ponovo postaje Evropa, videćete kako će sve više
Amerikanaca da ide u Evropu i kako će Amerika biti sve
više kulturno izolovana. Zašto se meni uvek čini prirodno
da budem internacionalno opredeljena ne bih umela
da Vam objasnim. Verovatno je to proizvod određenog
temperamenta, uobrazilje.
Maja Herman Sekulić: Ali, da se vratimo Vašem
književnog delu, da li u njegovoj raznovrsnosti postoji neko
jedinstvo i, ako postoji, šta predstavlja?
Suzan Sontag: Ne vidim u njemu jedinstvo koje bih
mogla da definišem, ali ga osećam. To je jedinstvo moga
glasa, moga temperamenta, a ne jedinstvo ideje. Postoji
jedinstvo duše, osećanja. Upravo je izašla knjiga o meni.
Prva takve vrste. Nisam je videla i ne želim da je čitam jer
mislim da je neprijatno čitati o sebi, ali znam da se zove
„Suzan Sontag – elegičan modernista”, (smeh). Zanimljiv
naslov? Ne bi mi palo na pamet da se tako nazovem. Ali
pretpostavljam da u mom pisanju postoji neka elegična
tema, raspoloženje, osećanje. Kada počinjem da pišem, uvek
mislim kako ću da napišem nešto sasvim različito od svega
prethodnog. To osećanje da stvaramo nešto novo deo je
zadovoljstva u pisanju. A onda posle pomislim. „pa i nije
baš tako različito”. I tada shvatam da je to što sam napisala
povezano sa prethodnim radom. Ne umem da govorim o
svom radu. Znam da imam reputaciju kritičara, ali ne vidim
sebe kao kritičara. Mislim da imam veoma strastan odnos
prema određenim delima drugih pisaca. U stanju sam da
prikažem one strasti u nekom tuđem delu koje se prepliću ili
podudaraju sa mojima. Međutim, pošto nemam isti odnos
prema svom delu kao prema delima drugih ljudi, teško mi je
da objasnim svoj rad.
Maja Herman Sekulić: Autor knjige o Vama zove
Vas „elegičan modernizam”, isto čini i Elizabet Hardvik,
na primer, koja dodaje da je Vaša tema „senzibilitet
modernizma”. Ne razumem zašto Vas tako često nazivaju
modernistom! Da li se smatrate modernistom?
Suzan Sontag: Nikad ne primenjujem takve termine na
sebe. Mislim da je moderno u izvesnom smislu besmislena
reč zato što prosto znači „sada”. Međutim, postmodernizam
onda tek ništa ne znači. Ako ipak modernizam u
književnosti i umetnosti znači nešto, to je pre svega
posvećenost određenoj vrsti ozbiljnosti i ambicioznosti. I da
ponovo pomenem Kiša, pošto je on jedna od veza između
nas, ja sam modernista koliko je i on modernista. Ali, ko
onda nije modernista? Hoću da kažem, ljudi koji nisu
modernisti nisu ni deo literature!
Maja Herman Sekulić: Kako to mislite?
Suzan Sontag: Hoću da kažem da je literatura jedna stvar,
a pravljena knjiga ili postojanje raznih autora nešto sasvim
drugo. Većina knjiga ne predstavlja književnost.
Maja Herman Sekulić: Šta je književnost?
Suzan Sontag: Književnost je poduhvat koji se danas
nužno praktikuje sa određenom količinom svesti ili čak
podsvesti. Možda negde postoje i dobri naivni pisci, ali
smatram da je danas veoma teško biti naivan i dobar pisac.
Maja Herman Sekulić: Bez obzira na neadekvatnost ovih
i sličnih termina, ipak postoji razlika između modernog i
modernističkog. „Modernizam” je, kao što znate, u nedostatku
boljeg izraza prihvaćen u teoriji kao istorijski termin koji
se odnosi na određenu vrstu književnosti i umetnosti u
razdoblju od početka veka negde do tridesetih godina, a
„postmodernizam”, bar u arhitekturi, ima sasvim određeno
značenje…
Suzan Sontag: Ako je to značenje modernizam, onda
ne mogu da budem modernista. Verovatno me nazivaju
modernistom zbog moje privrženosti tradicijama visoke
književnosti kakva je predstavljena mnogim figurama iz
prvih decenija ovog stoleća. Ali nijedan od ovih termina, kao
što ste i sami rekli, nije adekvatan. Dobro je što ste pomenuli
arhitekturu, jer i modernizam i postmodernizam znače
nešto vrlo određeno u toj oblasti. U stvari, rekla bih da ih
razumem samo kada se odnose na arhitekturu. U književnoj
praksi ne znače ništa. Bila sam svedok prekvalifikovanja
određenih pisaca iz moje generacije iz „modernizma”, u
„postmoderniste”. To se desilo Donaldu Bartelmiju, koga
veoma cenim i čija smrt je još jedan veliki gubitak. Uvek
su ga zvali „modernistom” i onda ga odjednom prozvaše
„postmodernistom” mada je nastavio da piše isto kao i ranije.
Maja Herman Sekulić: Ubrajali su ga i u tzv.
eksperimentaliste, minimaliste i slično…
Suzan Sontag: Ranije su postojali još gluplji termini kao
što su „vangarda” ili „avangarda”. Kada sam 60-ih godina
počela da pišem, često su me pitali da li sam član avangarde.
Taj termin se upotrebljavao još sredinom XIX veka. Bodler
je govorio o avangardnim umetnicima. To je, kao što znate,
militaristički izraz i danas ga više niko ozbiljno ne koristi.
Maja Herman Sekulić: Čemu ste posvećeni u svom
književnom radu?
Suzan Sontag: Posvećena sam ozbiljnosti. Posvećena
sam nastavljanju književnosti kao poduhvata koji je pod
stalnom opsadom, koji je uvek u opasnosti. Ono što me
najviše interesuje u modernom, savremenom svetu su upravo
prepreke koje se postavljaju pred književnim stvaralaštvom.
Iskušenja i kompromisi kojima ljudi podležu. U Srednjoj i
Istočnoj Evropi ljudi su mnogo više svesni problema vezanih
za konformističko i represivno društvo, posebno za pitanje
cenzure. U ovoj zemlji svesniji smo problema vezanih
za visoko komercijalizovanu kulturu koja marginalizuje
ozbiljan rad u svim umetnostima. Pri tome postoje i mnoge
nove forme snobizma, koji svako ozbiljno delo naziva
„elitističkim”. Verovatno ste upoznati sa debatom koja se sada
vodi na univerzitetima oko tzv. kanona. Raspravljaju o tome
da li treba i dalje čitati mrtve, bele, evropske, muške pisce, ili
se treba okrenuti, recimo, piscima trećeg sveta. Ne želim da
učestvujem u tome zato što ne gledam na književnost kao
na društveni fenomen. Svesna sam da ona to jeste, ali me se
to kao pisca ne tiče. Moj posao pisca je da stvorim delo koje
ću sama poštovati sa stanovišta standarda zasnovanih na
velikim delima prošlosti kojima se divim. Za mene je veza sa
prošlošću od apsolutne presudne važnosti.
Maja Herman Sekulić: Vašim poznatim esejima iz 60-ih
i 70-ih godina („Protiv tumačenja”, „O kempu”, „O stilu”,
„O fotografiji”, itd.) uticali ste na oblikovanje senzibiliteta
nekoliko generacija. Šta vas je podstaklo da se bavite
fenomenima sadašnjice?
Suzan Sontag: Interesuju me eseji koji opisuju razliku
između sadašnjih i prošlih pretpostavki. Pišući o fotografiji,
koristila sam je kao primer promene senzibiliteta. U tom
smislu moji eseji se bave modernošću. Ali mislim da se to
ne razlikuje od načina na koji su Gete ili Bodler pisali o
umetnosti svoga doba. Svi smo mi deca svoga vremena.
Pisac je kao profesionalni posmatrač prirodno očaran
mogućnošću prenošenja u jezik onoga što smatra posebnim
kvalitetom svog vremena. To su uradili i rade svi pisci
modernog razdoblja unazad od XVIII veka, do Didroa i
Sterna. Tu je pravi početak moderne književnosti, mislim na
književnost kao igru, kao refleksiju.
Maja Herman Sekulić: Svi Vaši eseji iz tog doba govore o
„stilu”. Šta pod tim podrazumevate danas? Na kraju način je
„stil” povezan sa pitanjima morala, politike, estetike?
Suzan Sontag: I taj termin je namerno neodređen
i neprecizan. Nije me interesovalo da pišem o idejama
nego o senzibilitetu. Najveći uticaj na mene, na moj način
mišljenja (oklevam da mu pomenem ime jer može da zvuči
pretenciozno, mada je istina) izvršio je Niče. Ono što sam
preuzela iz njega jeste, prvo, pretpostavka da su ideje odraz
temperamenta ljudi, i drugo, da svaka ideja ima svoju
genealogiju i istoriju. Ono što sam pokušala da ostvarim
pišući eseje bilo je da definišem nešto što je teško opisati
kao temperament i senzibilnost, a stil je bio način da o tome
govorim. Pokušala sam, naime, da govorim jezikom koji nije
pogrešno preciziran.
Maja Herman Sekulić: A kakav je Vaš temperament i
senzibilitet?
Suzan Sontag: Moj temperament nije intelektualan na
način na koji se obično definiše, jer razmišljam, pišem o
idejama kao oblicima strasti. U mom radu postoji veoma
snažan lirski element. I sav moj rad je proizvod opsesija.
Pišem samo kada sam opsednuta nečim i jedan od razloga
zašto pišem je da se oslobodim, rasteretim neke svoje
opsesije. Ne mislim time da kažem da je pisanje terapija.
To je samo deo procesa pisanja. Nisam od onih pisaca koji
ustaju svako jutro da pišu. Ne živim od pisanja. Nadam se
da ću uvek moći da se delimično izdržavam od pisanja, što i
postižem, ali ne shvatam pisanje kao karijeru. Prolazim kroz
razdoblja kada uopšte ne pišem, kada samo čitam, slušam
muziku ili provodim vreme s prijateljima. Pisanje nije posao.
Potreban mi je pritisak opsesije da bih pisala.
Maja Herman Sekulić: A šta možete reći o svom „stilu”?
Suzan Sontag: Ne shvatam stil u smislu mode. Često
me opisuju kao nekoga ko stvara mode i to me, moram da
priznam, vrlo uznemiruje jer osećam skriveno prebacivanje
koje je nepravično. Kao da ja to namerno pokušavam da
predvidim ili stvorim tendencije, stilove ili mode, što nije
moj slučaj. Pišem, prvo, o onome što me strasno zanima, i
drugo, o onome o čemu osećam da se do sada nije pisalo.
Jednom je jedan novinar pitao ko je moj omiljeni pisac i
kad sam mu odgovorila da je to Šekspir prsnuo je u smeh
i rekao: „Ali nikada ne pišete o njemu!” Jednostavno o
njemu nemam ništa posebno novo da kažem. Sedamdesetih
godina sam, recimo, objavila esej o Kanetiju. Otkrila sam
njegovo delo mnogo ranije, ali sam tada primetila da se o
njemu nije ništa pisalo. Naravno, to ne znači da sam mislila
da je Kaneti veći pisac od Šekspira. Napisala sam, dakle,
esej o Kanetiju, onda je on dobio Nobelovu nagradu i svi su
počeli da pričaju kako je nagradu dobio zahvaljujući mom
eseju. Nisam kriva ako imam dobar ukus! (Smeh.) Znači,
pisala sam o nekome ko je vrlo dobar pisac a zatim su i drugi
počeli tako da misle. Na neki način učinila sam uslugu. Daću
Vam i drugi primer, pošto ste bliski s jednim arhitektom i
verovatno se interesujete za arhitekturu. I sama sam odavno,
već tridesetak godina, zainteresovana za arhitekturu i njenu
istoriju. Isto koliko i za fotografiju. Ipak, izabrala sam da
pišem o fotografiji kada sam želela da pišem o modernom
senzibilitetu i da se pozabavim nekim idejama o modernom
svetu. Zašto? Zato što tada, 1973. godine, jedva da je
postojao dobar tekst o fotografiji. Samo 3-4 zanimljiva eseja,
između ostalih i jedan od Valtera Benjamina. Postojale su i
neke zanimljive izjave samih fotografa i nešto o istoriji ovog
čudesnog fenomena, ali nije bilo opštih misli o fotografiji. S
druge strane, o arhitekturi je postojalo mnoštvo zanimljivih
tekstova, kao što ih ima i danas. Fotografija je pružala otvoren
prostor, prazninu koju je trebalo ispuniti. Znači, opet su,
kao i u mom pisanju o Kanetiju, delovala dva činioca. Nisam
ove tekstove pisala da bih lansirala modu, kako neki zlobnici
tvrde. Ljudi su, u stvari, toliko u vlasti mode da odbrambeno
kritikuju neke pojave kao modu. Hoću da kažem da Kaneti
nije ušao u „modu” zato što je dobio Nobelovu nagradu, već
zato što je izuzetno dobar pisac.
Maja Herman Sekulić: Nedavno sam čitala Vaš esej o
brazilskom piscu iz prošlog veka Mačadu da Asisu, u kome
ste opet učinili sličnu „uslugu” jednom sjajnom i nepravedno
zapostavljenom piscu. Tu sa humorom pominjete da ste, pošto
je Vaš prvi roman ocenjen kao srodan Asisu, „priznali da ste
retroaktivno bili pod uticajem Asisa”, mada ste tada prvi put
čuli za njega od svog urednika. Da li postoji neki savremeni
pisac koji je u poslednje vreme aktivno ili retroaktivno uticao
na Vas ili osvojio Vašu uobrazilju?
Suzan Sontag: Tomas Bernhard me u poslednjih
nekoliko godina najviše zanima. Iznenađena sam da me
toliko zaokuplja s obzirom na to da u njegovom delu postoje
mnoge stvari koje mi se uopšte ne sviđaju. U stvari, ne u
njegovom delu, nego u temperamentu. Njegova surovost mi
je potpuna strana. Ženomrstvo, ljutina, bes. Sve te emocije
i stavovi su suprotni onome što osećam, a ipak, uprkos
svemu tome, nalazim da je njegovo delo vrlo uzbudljivo,
vrlo inspirativno. To je više pitanje prepoznavanja nego
uticaja. Kada čitam Bernharda kažem: „Oduvek sam to
znala.” Naravno da nisam, ali sam prepoznala nešto u njemu
što kao da sam oduvek znala. U poslednje vreme su mi bili
bliski i Donald Bartelmi, Elizabet Hardvik, Brus Četvin,
Danilo Kiš. To su pisci čija bih dela ponela sa sobom kad
bih, recimo, krenula na letovanje. Dovoljno bi mi bilo
da pročitam po nekoliko stranica i dobijem kao neku
transfuziju energije. Sve su to snažni pisci koji ne mogu i ne
treba da se podražavaju, ali ono što može i treba da se imitira
jeste standard njihove snage i ozbiljnosti. Postojanje takvih
dela pruža mi energiju i utehu jer potvrđuje moje osećanje
da je veoma važno u životu mnoge stvari ignorisati.
Naime, veoma je teško zaštititi se od poplave trivijalnih
briga. Dosta je samo da čovek svakodnevno čita novine pa
da se zarazi besmislenim informacijama. Ja se ne krijem od
sveta, ali ipak, važno je zaštititi se od njega ako čovek hoće
intenzivno da se bavi nečim. Za mene je ozbiljno umetničko
delo ono kome se vraćaš. Književnost je, po definiciji, nešto
čemu se vraćaš, što bezbroj puta možeš ponovo da čitaš i da
uvek iznova otkrivaš nešto drugo, novo.
Maja Herman Sekulić: Vaši tekstovi su uvek lični, ali
ne i autobiografski. Otkrijte nam nešto o svojoj porodici,
poreklu, školovanju, prvim putovanjima, prvim književnim
pokušajima.
Suzan Sontag: Ne potičem iz porodice umetnika. U
stvari, imam vrlo oskudnu porodičnu istoriju. Moj otac
je bio poslovan čovek i živeo je sa majkom u Kini. Nikad
nisam stvarno upoznala svoje roditelje. Otac je umro u
Kini. Rođena sam u Americi, ali su se roditelji posle mog
rođenja vratili u Kinu i ostavili me ovde sa rođacima. Bila
sam na neki način napušteno dete. Majka se vratila iz Kine
posle smrti oca. Meni je tada bilo šest godina. I kada se
vratila, uglavnom je bila odsutna. Imala sam vrlo usamljeno
detinjstvo. Pretpostavljam da je to jedno od mogućih
detinjstava pisca da bude usamljen i bez porodičnog
života. Pričaju da sam počela da čitam već sa tri godine.
Ali kao dete nisam želela da budem pisac. Mislila sam da
ću postati naučnik ili lekar. Moj prvi idol bila je je madam
Kiri. Ipak, počela sam rano da pišem priče, drame, pesme.
Prve prikaze i kratke priče objavila sam sa nekih šesnaest
godina. Bile su loše. Udala sam se sa 17. godina. (M. H. S.:
Još u srednjoj školi?) Ne, završila sam srednju školu sa 15, a
koledž sa 18. Prošla sam kroz školu brzo jer je bilo tako lako.
(Smeh.) Studirala sam prvo na Berkliju, zatim na Čikaškom
univerzitetu, gde sam i diplomirala. Postdiplomske studije
iz filozofije radila sam na Harvardu i Oksfordu. Posle toga
sam jedno vreme predavala filosofiju na raznim američkim
univerzitetima. Prvi put sam putovala u inostranstvo
u Francusku, sa mužem, kada mi je bilo 18 godina, ako
ne računam kratak prelazak preko granice u Meksiko.
Detinjstvo sam provela u Arizoni i južnoj Kaliforniji. Sa
19 godina sam rodila sina, Davida, koji je danas odrastao
čovek, pisac i bivši Kišov urednik. Sa 26 godina sam se
razvela i odlučila da sa detetom dođem u Njujork. Mnogi
pogrešno misle da sam rođena Njujorčanka. Između 1968.
i 1974. godine živela sam u Evropi. U Švedskoj sam živela
dve godine, radeći na dva filmska projekta. Provela sam
skoro pola svog odraslog života u inostranstvu, najviše u
Italiji, Francuskoj. Često putujem. Putovanje je integralni
deo mog života i stvaranja. Pretpostavljam da znate da se
sada spremam na tri meseca u Berlin. (M. H. S.: Upravo
sam se vratila odande. Verovatno je to danas najinteresantniji
grad u Evropi. Ipak, zašto baš u Berlin?) Da pišem roman.
Da se krijem. Naravno, i zato što je, kao što ste rekli, sada
najzanimljivije biti tamo, u novoj Evropi. Kada čovek
razmišlja unazad, shvata da je Nemačka bila predodređena
da bude dominantna zemlja u Evropi, a Berlin da bude
evropski Njujork. Ova sudbina je zbog Hitlera odložena za
šezdeset godina. Berlin me je fascinirao i ranije kao izolovan
grad, ostrvo, a sada hoću da budem svedok njegovog
preobraženja u novi, glavni grad.
Maja Herman Sekulić: Kada smo već kod nove Evrope,
kako gledate na nedavne ogromne promene i revolucionarne
događaje u Srednjoj i Istočnoj Evropi?
Suzan Sontag: Imam strašno pomešana osećanja u vezi
sa tim. S jedne strane, niko pametan ne može da žali što
je došao kraj tom užasnom sistemu. To se samo po sebi
razume. Boljševički sistem je propast. Divno je što su se
te zemlje oslobodile užasnog konformističkog sistema i
glupe planske privrede koja ništa ne proizvodi i uništava
zdrav odnos prema radu. Međutim, novi kapitalistički
sistemi koji će se tamo formirati stvoriće mnoge probleme
i teškoće. I to ne samo ekonomske nego i kulturne prirode,
jer snage komercijalizma koje dolaze da ispune prazninu
izazvaće velike promene. Naglo, preko noći. Čula sam, na
primer, kako u Poljskoj, koja ima veoma bogat pozorišni
život, zatvaraju oko 75% pozorišnih kuća. Visoku, ozbiljnu
umetnost koju više ne finansira država zameniće bar u prvi
mah najniža vrsta komercijalne, kapitalističke kulture. Ta
ogromna promena neće samo traumatizovati ljude nego
će imati i nepovoljno dejstvo na umetnost. Prazninu će
ispuniti Mekdonaldsi, antisemitizam, pornografija, žuta
štampa. Nažalost, to je neophodna katastrofa. Boljševički
sistem je morao da propadne, ali njegova propast je veliki
šok. Sada izbijaju na površinu stara pitanja još od pre Prvog
i Drugog svetskog rata. Pitanje, recimo, nacionalizma koje
je toliko zaoštreno u vašoj zemlji. Ali do toga je moralo
da dođe. Živimo u veoma zanimljivom vremenu. U novoj
eri. I u tom novom svetu Amerika će morati da igra novu
ulogu. Amerikancima to teško pada. Uplašili su se od kraja
Hladnog rata. Odgovaralo im je to stalno pripremanje za
rat bez stvarnog vođenja rata. Odgovarala im je privreda
kojom dominira zaludna vojna produkcija. Sada je kraj
tome. Navikli su da imaju neprijatelja, sada ga više nemaju.
Američka politika nije sofisticirana u evropskom smislu,
ali su zato Amerikanci veoma uspešni u akcijama na
lokalnom, komunalnom nivou, za vrlo specifične ciljeve
kao što su, recimo, zaštita sredine. Pre svega treba razumeti
da Amerikanci preziru politiku i političare, što se može
proceniti po kvalitetu naših lidera. Najbolji umovi se uvek
klone politike. I mi smo na neki način, kao i Jugoslavija,
izmišljena zemlja. Ali, za razliku nje, mi smo zemlja –
antologija. Sve do Džonsonovog zakona o imigraciji iz
1977. godine u SAD su dolazili 90% Evropljani. Sada 90%
ljudi dolazi iz Latinske Amerike i Azije. To će za dvadesetak
godina promeniti izgled ove zemlje, stvoriti novu Ameriku.
Vi to, naravno, već osećate u Njujorku. Njujork je uvek bio
grad stranaca. Otvoren prema svetu. To je jedan od razloga
zašto živim ovde. Ne bih mogla nigde drugde da živim u
SAD, jer volim strance a i sama volim da budem strankinja.
Ostali deo zemlje nije kao Njujork, kao što vam Amerikanci
uvek rado daju do znanja, a zbog čega upravo i živim ovde.
Maja Herman Sekulić: Izuzetno mi je draga Vaša
priča – ispovest o susretu sa Tomasom Manom dok ste bili
srednjoškolka u Kaliforniji. U njoj sam prepoznala nešto od
svog ranog obožavanja Mana, čijim delom sam se „zarazila”
sa nekih 13 godina čitajući Budenbrokove. Mislim da
nijedna knjiga nije ostavila na mene takav trag kao Čarobni
breg, drugi njegov roman koji sam čitala. Da li možete da mi
kažete nešto više o osećanju pri tom susretu?
Suzan Sontag: I ja sam se zaljubila u Mana sa 13-14
godina. On je za mene oličavao veličinu književnosti. I
Evropu. Čitala sam tada već neke američke i evropske pisce,
Viktora Igoa, na primer, ali ipak je Man, posebno njegov
Čarobni breg, bio neverovatan šok. Obožavala sam sliku o
njemu kao osobi totalne kulture. Njegov interes za druge
umetnosti, posebno za muziku, koja mi je mnogo značila.
Ali, kao što sam rekla u tom memoaru, nisam imala nikakvu
želju da ga sretnem. Naprotiv, bilo mi je vrlo neprijatno što
sam zbog drskosti mog tadašnjeg prijatelja bila primorana
da ga sretnem na taj način. Prvi naslov za priču je i bio
Neprijatnost. Nisam se mnogo promenila od tada. Ostala
sam ista. Manovo delo je za mene bilo ogromna inspiracija i
ostavilo neizbrisiv trag u meni.
Maja Herman Sekulić: Vaše poslednje dve knjige govore o
bolesti, tuberkulozi, sidi, kao metafori. U tome prepoznajem
manovsku inspiraciju. Da li vidite u tome neku, makar i
podsvesnu, vezu, uticaj?
Suzan Sontag: Da, mislim da je to izvanredno zapažanje.
I apsolutno je tačno. Moj prvi susret sa mitologijom
bolesti, moje prvo razumevanje bolesti kao metafore bilo
je preko Čarobnog brega. Smrt moga oca bila je obavijena
nekom vrstom mitologije o mladom čoveku (imao je 33
godine), koji umire u nekoj stranoj zemlji (Kini) od neke
misteriozne bolesti (tuberkuloze). Odrasla sam sa tim
mitom. I čitajući Manov roman koji govori o mitologiji
tuberkuloze, verovatno sam ga povezala sa ocem i njegovom
neprihvatljivom smrću. Neprihvatljivom, jer mi je ostala
nerazjašnjena… Kada se majka vratila iz Kine, Drugi svetski
rat i japanska invazija su već počeli. Tek šest meseci posle
očeve smrti uspela je da izađe iz Kine. Živeli su u mestu
Tin – Sin, na severu, iznad Šangaja. Proletela su još tri
meseca pre nego što mi je konačno rekla… Sećam se da sam
je zapitkivala gde je tata i da mi je odgovarala da je ostao
tamo i da će doći kasnije. I onda jednog dana mi je rekla…
(Nije baš bila dobra majka. Nije mnogo volela decu.) Rekla
mi je: „On se neće vratiti. U stvari, mrtav je”, i pri tome se
tako uznemirila da sam počela da je žalim umesto da ona
mene teši. Nisam imala priliku da iskažem svoj bol. Na neki
način, celog života pokušavam da se izborim sa osećanjima
koja nisam smela da iskažem kao dete. Vaša perceptivnost
me je navela da odem dalje i dublje nego ikada ranije u
autobiografsko razmišljanje na tu temu. Ovo sada prvi put
činim. U pravu ste što se uočili tu dublju emotivnu vezu,
jer se Bolest kao metafora zasniva na poređenju tuberkuloze
i raka, a moj otac je umro od tuberkuloze, dok sam ja u
to vreme bolovala od raka. Naravno, postojao je i solidan,
racionalan razlog za to poređenje, jer sam kao bolesnik od
raka želela da se razne predrasude o toj bolesti prevaziđu.
Mislila sam da je najbolji način ako pokažem kako su slične
predrasude vladale o tuberkulozi kao bolesti preosetljivih i
pesničkih duša i kako su danas prevaziđene. Ali, sa emotivne
strane, to je sigurno bio način da se povežem sa ocem, koga
nikad nisam znala. U stvari, jedino što sam znala o njemu
je kako je umro. Dobio je izliv krvi na usta i izdahnuo
pošto tada još nije bilo penicilina, a i Japanci su počeli sa
bombardovanjem. Međutim, moja majka nije bila prisna
sa mnom i nikad mi nije pričala mnogo o njemu. Onda
sam čitala Manovu knjigu, koja je na mene ostavila tako
ogroman utisak. I zatim, mnogo godina kasnije, razbolela
sam se i govorili su mi da umirem, a ja sam se osećala i dalje
živom i punom interesovanja za svet oko sebe. Nisam htela
da budem žrtva. Mrzim to osećanje. Volim da organizujem
događaje za druge, da pomažem ljudima. To je jedan od
načina da se bude aktivan. Bila sam u mnogim bolnicama za
rak i videla kako ljudi pate od predrasuda i motiva vezanih
za tu bolest. Mnogi su se stideli svoje bolesti i krili je od
porodice i prijatelja, dok, recimo, kada neko dobije srčani
udar, nema potrebe da to krije. Tako je bilo 70-ih godina.
Bolnički rezultati su mi stizali u običnoj koverti, kao da je
u pitanju neki opsceni časopis. Pitala sam lekara zašto je to
tako, a on mi je rekao da je to iz obzira prema pacijentima
koji ne žele da porodica ili susedi saznaju da boluju od raka.
Maja Herman Sekulić: A šta je sida kao metafora?
Suzan Sontag: I ona je okružena sličnim tabuima i
fobijama kao i rak. Samo je situacija još mnogo gora, jer
je prate i svi stereotipi vezani za venerične bolesti. Knjiga
o sidi je očigledno nastavak prve knjige. Sada će prvi put
da se pojave u jednoj (džepnoj) knjizi, kao što i treba.
Nisam želela da pišem tu knjigu. Kada je počela kriza side,
primetila sam da mnogi citiraju ideje iz moje prve knjige,
ali sam smatrala da je to dovoljno, da drugi treba time da se
bave. Međutim, krajem 80-ih počela sam da bivam sve više
opsednuta sidom jer su se mnogi moji prijatelji i poznanici
razboleli do nje. Onda sam pomislila da treba da napišem
postskriptum od tri strane o sidi za novo, džepno izdanje
Bolesti kao metafore. To sam i saopštila izdavaču u septembru
1987. godine. Posle tačno godinu dana umesto sa tri strane
došla sam kod njega sa novom knjigom. Nisam ni znala da
ću imati toliko da kažem o sidi.
Maja Herman Sekulić: Pominjali ste roman koji sada
pišete. Kažite nam nešto više o njemu i o planovima za buduće
knjige.
Suzan Sontag: Roman na kome radim zove se Vulkanski
ljubavnik i predstavlja lirski roman o opsesijama. Radnja
je smeštena u Italiji, u osamnaesti vek, ali je to moderan
roman, sa modernim glasom. Likovi su zasnovani na
stvarnim, istorijskim ličnostima. Ponovo mi pada na pamet
Danilovo delo koje je zasnovano na dokumentima. Vrlo je
interesantan problem pisati roman, „fikciju”, zasnovanu na
stvarnim ljudima. Planiram da napišem knjigu pripovedaka
i dramu. Spremam se da napišem i knjigu o Japanu. Ne znam
da li će to biti „fikcija” ili meditacija. U poslednjih deset
godina bila sam šest puta u Japanu. Interesuje me japanska
verzija modernog. Modernizacija se obično poistovećuje
sa amerikanizacijom. Ali stvar je mnogo složenija. Treba
samo pogledati savremena azijska društva, od kojih je Japan
najmodernije. Rolan Bart je 60-ih godina napisao obiman
esej o Japanu pod naslovom „Carstvo znakova”. Možda ću
i ja da napišem esej, ali, kao što sam Vam rekla, sve više me
interesuje „fikcija”, jer lako je ubaciti ideju u fikciju, a teško
fikciju u eseje.
In memoriam
Suzan Sontag umrla je u Njujorku 28. decembra 2004.godine posle duge i teške bolesti o kojoj je napisala knjigu.Posle njene smrti pokrenula se čitava manufaktura knjiga o
njoj kao jednoj od ikona legendarnog Njujorka koji nestaje. U knjizi Karla Rolisona (K. Rolyson, Susan Sontag:The Making of an Icon, 2016) na str. 168-9, navodi i moju malenkost u tom kontekstu.
ČARLS SIMIĆ
Čarls Simić – pesnik oneobičavanja
Čarls Simić rođen je u Beogradu 9. maja 1938. Otišao
je u SAD 1954. godine. Jedini je značajniji američki pesnik
našeg porekla. O svom detinjstvu u Beogradu napisao je
izvanredna sećanja. Studirao je na Čikaškom i Njujorškom
univerzitetu. Došao je iz Čikaga u Njujork 1959. godine.
Napisao je mnogo izvanrednih pesama posvećenih tom
gradu. Od 1973. godine živi i predaje u Nju Hempširu. Za
svoj pesnički rad dobio je više priznanja i nagrada, od kojih
su među najznačajnijima Makarturova za „genijalnost”
1983. godine, i čuvena Pulicerova za poeziju 1990. godine.
Dobio je i nekoliko uglednih nagrada za svoje prevode
jugoslovenske poezije. Prevodio je Ivana Lalića, Branka
Miljkovića, Slavka Mihalića, Milorada Pavića, Ljubomira
Simovića. Pre svega je poznat po svojim prevodima poezije
Vaske Pope u više tomova. Njegova uloga u upoznavanju
američke čitalačke publike sa našom poezijom je jedinstvena
po svom kvalitetu i značaju. Sa Strendom je bio i urednik
antologije evropskih i južnoameričkih pesnika Druga
republika, koja je izašla 1976. godine. Prvu knjigu pesama,
Šta kaže trava, objavio je 1967. godine u San Francisku.
Krajem šezdesetih godina na američkoj pesničkoj sceni
pojavila se nova generacija pesnika, koja se okrenula
čitanju i prevođenju stranih, evropskih i južnoameričkih
pesnika. Simić je deo te generacije. Veoma je plodan pesnik.
Gotovo redovno, svakih godinu-dve, nekad i dva puta u
jednoj godini, objavljuje po zbirku. Već sâm obim tog dela
od preko petnaest knjiga poezije čini ga nezaobilaznim
glasom američkog pesništva. Ali i jednim od najlucidnijih
i najupečatljivijih. Njegova poezija je dobila mnogo
pohvala od kritike i dosta podražavalaca, ali je zbog svoje
kriptičnosti i enigmatičnosti često teško odrediva. Tako,
poznata pesnikinja Dajan Vokoski, mada očarana njegovim
pesmama, na jednom mestu kaže: „Nisam još odlučila da
li je Čarls Simić veliki živi nadrealistički pesnik Amerike,
pisac za decu, religiozni pisac ili je prostodušan.” Njegova
bogata pesnička zadužbina građena je od elemenata folklora,
sećanja, detinjstva, primordijalne svesti, preverbalne
komunikacije. Ona je ispunjena mrtvom prirodom, običnim
predmetima, stvarima, ali i čudovištima iz bajki. Njegova
knjiga Klasični balski plesovi može, recimo, da se čita kao
niz pesničkih bajki, ali bez dobrih vila i srećnog kraja. Čar
Simićeve poezije je u tome što nam, s jedne strane, daje
novi, neobičan uvid u obično, svakodnevno kao što su
stolice, stolovi, noževi i viljuške, i da nam, s druge strane,
približi i demistifikuje neobično: bogove i đavole, veštice
i vile. On vrši dvostruki pomak u našoj percepciji. Pomera
granice logike i podele između jave i sna. On na tematskom
planu verbalizuje naše strahove i naše snove. Njegov
iskaz je pritom uzdržan, gotovo mangupski nonšalantan,
„mrtav-hladan”. Sintaksa mu je jednostavna kao u nekom
praktičnom priručniku, čak i kada je scena koju opisuje
nadrealistički košmar ispunjen obezglavljenim lutkama
na invalidskim kolicima i majkama koje se pridržavaju
noževima umesto štulama. Slike koje Simić postiže svojim
svedenim, često i šturim jezičkim sredstvima uvek su
upečatljive. A glas u pesmi, njegova pesnička persona, često
je glas zdravog razuma pred užasnim avetima i skrivenim
terorom modernog sveta. Neki u tome vide i tragove
njegovog istočnoevropskog senzibiliteta, kafkijanskog duha i
ironije. Međutim, njegova lirika zadire isto toliko duboko u
američku psihu i tradiciju koja polazi od priča strave i užasa,
od Poa. Ali i od slepstik komedije i kamenog lica Bastera
Kitona usred opšteg haosa. Njegov poseban dar je dar za
humor. Najčešće crn. Za epigramski stih. Često u obliku
zagonetke i dosetke. U jeziku i smislu. Tragičan ili komičan.
Surov ili nežan. Ali uvek je iznenađenje. Udarac ili poljubac,
kako primećuje jedan kritičar. Nikad se ne zna. Kod Simića
je sve moguće.
Simića toliko dugo poznajem da ne mogu ni tačno da
se setim kada i kako smo se upoznali. Imamo i mnogo
zajedničkih prijatelja. Ipak, čini mi se da je to bilo u
Beogradu, jednog leta, pre desetak godina u stanu njegove
tetke. Stanovali smo prekoputa, u istoj ulici. Sećam se da je
tada njegova tetka objasnila Čarliju i Milošu, mom mužu,
da su oni neki dalji rođaci. Oni nisu ništa znali o tome. Čarli
deluje simpatično, skromno, nepretenciozno. Na prvi pogled
može da prođe kao tipičan kolečski profesor sa naočarima
tankih, okruglih okvira, sa pomalo iznošenim sakoom od
tvida i udobnim, somotskim pantalonama. Ali ispod koga
se odmah otkriva jedna druga, nekonvencionalna strana,
jedan izuzetno živ duh i temperament, vrcav humor i rezak
jezik. Uvek je spreman da pomogne drugima. Sećam se
da mi je svojevremeno pomogao oko sastavljanja izbora
iz naše savremene poezije na engleskom, pregledao neke
moje prevode, poslao mi svoje, Pope i Mihalića. Sećam se
i da smo zajedno učestvovali kao gosti na Međunarodnoj
konferenciji o prevođenju na Barnar koledžu Kolumbijskog
univerziteta. Govorili smo o prevođenju naše književnosti na
engleski. O mukama i lepotama tog posla. Ali više smo čitali
prevode. Jer, mislim da se tu slažemo, više verujemo u sam
čin prevođenja nego u teoriju o tome kako se to radi. Njemu
sam prvom javila kada je Vasko Popa umro. I to prijateljstvo
prema Vasku je jedna od stvari koje su nam zajedničke.
Komička vizija
Razgovor sa Čarlsom Simićem
(Njujork–Stratford, januar 1991)
Maja Herman Sekulić: Ti si rođeni Beograđanin.
Nedavno si objavio sećanja na detinjstvo u Beogradu. Iako
spadaš među najuglednije savremene američke pesnike, kritika
ne propušta da pomene tvoj „istočno” ili „srednjoevropski
senzibilitet”. Kako se ova dva sveta prepliću u tvojoj poeziji?
Čarls Simić: Teško je reći. Ja sam gusta supa;
kobasica napravljena od mnogo bogova i đavola. O tzv.
istočnoevropskom senzibilitetu ne razmišljam. Jugoslaviju sam
napustio pre trideset šest godina. Kao petnaestogodišnjak.
Vraćao sam se samo dva puta u kratke posete. Moje pesme su
uglavnom o Americi. Ako američko iskustvo posmatram iz
različitog ugla, to je zbog tog mog porekla.
Maja Herman Sekulić: Književnu karijeru počeo si kao
prevodilac jugoslovenskih pesnika, Vaska Pope, Ivana Lalića i
drugih na engleski. I danas prevodiš sa srpskohrvatskog i sigurno
si jedan od najboljih prevodilaca na engleski i jedan od retkih
pravih „ambasadora” jugoslovenske poezije. Kako si se opredelio
da se posvetiš tom teškom i često nezahvalnom poslu?
Čarls Simić: Nije bilo drugog izbora. Pročitao bih pesmu,
strašno bi mi se dopala i pristupio bih poslu. Neke stvari sam
radio po narudžbini, ali većinu prevoda sam radio iz ljubavi.
U stvari, nisam počeo karijeru kao prevodilac. Moje prve
pesme na engleskom objavljene su 1959. godine, mnogo pre
nego što sam se ozbiljno posvetio prevođenju.
Maja Herman Sekulić: Da li su jugoslovenski pesnici
kojima si se bavio uticali na neki način na tebe? (Brodski je,
pre nekoliko dana, govoreći o Popi, pomenuo njegov uticaj na
tebe.) Ako jesu, koji, kako, zašto?
Čarls Simić: Bez sumnje. Prevod je najbliže moguće
čitanje književnog teksta, najimaginativniji uvid u pesnički
zanat. To je neka vrsta šamanizma. Useliš se u „drugog”.
Gledaš čudne prizore. Govoriš jezicima. To je zastrašujuće i
zabavno. Mnogo sam naučio od ovih „opsednutosti”. S druge
strane, treba da se shvati da sam poslednjih dvadeset godina
predavao, a poslednjih četrdeset godina čitao američku
književnost. Te druge uticaje treba isto uzeti u obzir.
Maja Herman Sekulić: Znam da lično pišeš samo na
engleskom. Kako je i kada u tebi došlo do tog potpunog
prisvajanja drugog jezika? Da li sebe vidiš pre svega u okviru
američke pesničke tradicije? Koja bi bila to tradicija?
Čarls Simić: To nije stvarno bila odluka. Kada sam 1955.
godine počeo da pišem pesme, sve devojke kojima sam hteo
da ih pokažem bile su Amerikanke. Sada sam se uglibio. Ne
mogu da se zamislim van američke književnosti i engleskog
jezika.
Što se tiče tradicije, pisci i pesnici Nove Engleske:
Hotorn, Dikinsonova, Melvil, Stivens, Frost, Bišopova, Krili
i drugi, moji su heroji. Nalazim da mi je taj pogled filosofski
blizak. Sem toga, u tom pejzažu se osećam kao kod kuće.
Uvek sam voleo sever sa njegovim sumornim, studenim
predelima. Napisao sam mnoge pesme o tom svetu.
Maja Herman Sekulić: Koje bi savremene američke
pesnike izdvojio kao najbolje? Ili najbliže tebi? Da li sa njima
osećaš generacijsku ili neku drugu pripadnost?
Čarls Simić: Piše se mnogo dobrih stvari. Teško mi je
da kažem ko je najbolji jer sam usred svega toga. Pesnici
sa kojima osećam srodnost su: Džejms Tejt, Rasel Edson,
Bil Not, Mark Strend i nekolicina drugih. Preko dvadeset
godina smo bili kolektivno zloupotrebljavani i identifikovani
kao grupa. Nazivani smo „duboki imažisti”, „neonadrealisti”,
i slično. Naravno, ima i drugih savremenih pesnika koji su
mi mnogo značili. Ljudi kao što su Čarls Rajt, Robert Krili,
Deniz Levertov, Dejms Rajt, Robert Dankan, Džon Ašberi i
Frenk O’Hara.
Maja Herman Sekulić: Neki kritičari su u tvojim prvim
pesmama prepoznali odjeke Retkea, Blaja, pa i Strenda, ali i
evropskog, pre svega francuskog, nadrealizma? Da li se slažeš
sa tim ranim ocenama?
Čarls Simić: Retke – da. On je na mene duboko uticao.
Dao mi je ideju kako da pišem. Blajove rane pesme su bile
zanimljive i svi smo ih pomalo imitirali, ali je ubrzo postalo
očigledno da je on veoma ograničen pesnik. Što se tiče
Strenda, on je moj najbolji prijatelj. Čitali smo iste knjige u
poslednjih dvadeset pet godina i to može da objasni zašto
ponekad zvučimo slično.
Maja Herman Sekulić: Tvoja prva knjiga pesama, Šta
kaže trava, izašla je 1967. Kada i gde smatraš da si prvi put
našao svoj autentični pesnički glas?
Čarls Simić: U toj knjizi ima pesama koje mi se još uvek
sviđaju. Napisane su između 1963. i 1964. godine. Pesme
kao što su Mesnica, Kamen, Moje cipele, Viljuška. Mislim da
su nepogrešivo moje.
Maja Herman Sekulić: U zbirci Povratak mestu
osvetljenom čašom mleka (1974) kažeš: „Nema ništa
ozbiljnije od šale.” Poznat si po svojim aforističkim stihovima
i duhovitosti. Da li smatraš da je humor, koji toliki kritičari
ističu kao karakterističan za tebe, presudan deo tvoje poezije?
Čarls Simić: Moje viđenje je komičko. Više volim
Aristofana od Sofokla, Rablea od Dantea. Smeh je jedan
od najsuštinskijih načela da se kaže istina o istoriji i ljudskoj
sudbini. U smehu ima više istine nego u tragediji. Ovaj pogled
me je doveo u razne neprilike sa kritičarima. Tako dolazi
do toga da se neko proglasi minornim piscem. Komedija se
shvata kao negacija, kao izazivanje. S druge strane, ne znam
ništa životnije i stvarnije od prave komičke vizije.
Maja Herman Sekulić: Pre nekih desetak godina, u
jednom intervjuu izjavio si kako su tvoje novije pesme sve više
autobiografske? Da li je to tačno i danas? Da li to važi i za
tvoju poslednju Knjigu o bogovima i đavolima?
Čarls Simić: I jeste i nije. Nova knjiga, kao i sve moje
knjige, govori o stvarima koje su mi se stvarno desile.
Naravno, mnogo i lažem. Kada bi samo mogla da čuješ moje
učitelje iz osnovne škole u Dečanskoj ulici u Beogradu, oni
bi to potvrdili. Rekli su mi pre četrdeset i pet godina da sam
prvak u laganju.
Maja Herman Sekulić: Dobio si mnoga značajna
priznanja i nagrade. Prošle godine si dobio i Pulicerovu
nagradu za knjigu pesama u prozi The World Doesn’t End
(Nije kraj sveta). Šta je za tebe značila ta nagrada?
Čarls Simić: Bio sam vrlo srećan. To je veliko priznanje.
Mnogi ljudi iz književnog sveta su bili potišteni. Videli
su to kao najjasniji znak da je došlo do propasti američke
civilizacije. Zbog toga sam posebno bio oduševljen.
Maja Herman Sekulić: Sada ti je izašla Knjiga o
bogovima i đavolima. Govoreći o njoj, kritičar Dejvid Kirbi
kaže da je u tvom svetu „akcija sve”. Kako to objašnjavaš?
Čarls Simić: Nisam siguran da znam šta je Kirbi hteo da
kaže. Pričam priče pa ispada da se u mojim pesmama nešto
dešava. Ili, lako se dosađujem, pa moram da držim stvari u
pokretu.
Maja Herman Sekulić: Ako je za tebe delanje važnije od
mišljenja, gde u svojoj poeziji vidiš mesto za osećanja?
Čarls Simić: Sve je važno. Dobra pesma mora da misli i
oseća i zamišlja i da radi sve ono što ljudska bića čine.
Maja Herman Sekulić: Šta vidiš kao glavni cilj ili svrhu
svoje poezije?
Čarls Simić: Cilj poezije je za mene isto toliko tajanstven
kao i priroda vasione. Hajde samo da kažemo da želim da
kod drugog stvorim doživljaj poezije. Želim da se poezija
desi.
Maja Herman Sekulić: Kakva je, po tebi, uloga pesnika u
savremenom svetu?
Čarls Simić: Njegova uloga je da podseća ljude da je
pesništvo – pesništvo. Kao što je Stivens rekao: ono nije ni
politika, ni filosofija. Mislim da je to dovoljno.
O književnom radu Maje Herman Sekulić
Ana Šomlo – Plovim Južnim morima
Budim se iz popodnevnog sna. Ne znam koje je doba dana, gde sam ni koliko mi je godina. Ovo poslednje je dobro. Često se sa čuđenjem osvestim i pomislim da sam neko drugi, neko iz vremena letnjih školskih raspusta. Zujanje erkondišna podseća me gde sam. Ispravan je, ali sparina se ne da. Kroz prozor vidim more, ali i ono je tako belo, sjajno pod suncem, kao da je užareno. Pružam ruku da dohvatim knjigu Šulamit Lapid. Prevodim njenu priču Skok na glavu. Jedna žena u poznim godinama odlučila je da nauči da skače na glavu. U vodu, naravno.
Razmišljam, možda još sanjam svoj popodnevni san. Ali, žena onda shvata, dok roni, da joj je život promašen i da se ne može očekivati nešto neverovatno u ovim godinama, da je sa svim zabludama završeno.
Poučena iskustvom Jelene Stakić, koja me je preko Mostova prevela Žednu preko vode, shvatam da se ne mogu tako olako igrati životom junakinje Šulamit Lapid. Morala bih da ustanem, da konsultujem sve rečnike koji su daleko, čak na mom pisaćem stolu, jer hebrejski nevokalizovan tekst traži punu pažnju i koncentraciju. Ne mogu da se igram sa životom žene koja skače na glavu.
Prevodilac mora biti odgovorna ličnost, jer lošem prevodu povratka nema.
Radije ću pružiti ruku do Prozora u žadu Maje Herman Sekulić. Pisac ovih slika iz Jugoistočne Azije, izuzetno lepa i markantna žena, poklonila mi je svoj putopis prošle jeseni, kada smo se srele u Klubu književnika u Beogradu. Ona je došla iz Njujorka, gde živi, a ja sam bila na Oktobarskim susretima pisaca. Ponekad prozrem u sebi onu mušku pakost: lepa, zgodna, pa još i pisac?
Nije li malo mnogo? Sebe pravdam logikom, zar pored televizije koja sve vidi, čuje i zna, još uvek neko piše putopise? Nije li to prevaziđen žanr? I istovremeno pomišljam da je šteta što za ovih šest godina otkada živim u Nataniji, nisam zabeležila nijednu opasku o kontroverznom Izraelu. Dakle, otvaram Majin Prozor u žadu. Počinjem da čitam o Bankoku, Tajlandu, o stvarnim i nestvarnim imenima, o Gradu anđela, o Maji Herman koja tamo boravi prvi put u monsunskoj sezoni. Saznajem neverovatne stvari. Mislila sam da sam u toku svega što se zbiva u svetu, da me novine svakodnevno obaveštavaju o onome što se događa, da kablovska televizija putem BBC-a i CNN-a donosi u moju sobu svako veče vesti sa svih meridijana, da je lokalna TV stanica obaveštena o svim izraelskim zbivanjima, da sam oguglala na sve nerede u Irskoj, Španiji, da se hronično plašim kosovskog epiloga. Ali, kroz Prozor u žadu ja otkrivam Daleki istok sa novim mirisima durijana, voćke veličine fudbalske lopte, snažnijeg mirisa od manga, putujem po ostvrima Južnog mora… Ne, nisu to ružičaste priče o zalasku sunca i plavim zorama. To je stravična slika o pretnjama koje nas čekaju u nastupajućem milenijumu. Samo nekoliko suvih podataka: u junu 1994. godine u Tajlandu ima oko dva miliona prostitutki, od kojih su 800.000 deca. Pretpostavlja se da će do kraja ove decenije četiri miliona ljudi biti zaraženo sidom. Ukoliko se ovo zlo i bolest, piše MHS, ne spreči, predviđa se da će do kraja ovog veka u Tajlandu i celoj Jugoistočnoj Aziji biti uništene čitave generacije. Nestaće mladost Tajlanda, Burme, Indonezije.
Ali, nije sve samo pretnja. U ovoj knjizi se može brzim brodom, zvanim “Orijentalna kraljica” otputovati u staru sijamsku prestonicu, Ajutaju. Osnovao ju je 1378. princ koji je tada pobegao iz svog rodnog grada Sukotaia, zbog kuge koja je tamo harala. Ne primećujem kada okrećem stranice, nisam zapazila da je pao mrak. Neko drugi je upalio svetlo. Nisam čula signal TV Dnevnika. Pitam: ko je postao svetski prvak na Mondijalu u Parizu, Brazil ili Francuzi? Nijedan pravi muškarac ne bi mi poverovao da je jedna knjiga mogla tako da me zanese da nisam čula urlanje publike. “Ko je?” – pitam. Knjiga me je zanela kao u negdašnje letnje veče za vreme dugog školskog raspusta.
Ne, ne mogu da zabeležim mesta koja su me posebno zainteresovala, kao što to obično radim. Počela bih da prepisujem knjigu Maje Herman Sekulić. Ostaviću da ujutru vidim da li je Erna Šulc, u priči Šulamit Lapid,posle skoka na glavu, isplivala iz bazena.
Jul 1998.
Веселин Мишнић
У ЗЕМЉИ ЗМИЈА И БИСЕРА
(У потрази за ишчезлим временом)
За наслов овом тексту који се делимично бави ликом и делом Маје Херман Секулић (акценат је стављен на поезију, одређеније на њене управо објављене “Изабране песме“) а наслов је један стих,дословно узет из њене сјајне песме Путовања. Кажем делимично, јер комплетнија анализа и темељнији осврт на њено свеукупно стваралаштво захтева много више стрпљења, преданости, ишчитавања и рада и једна таква студија ( надајмо се да ће бити реализована у неко догледно време) комотно би могла да прерасте у једну опширну књигу о свеколиком стваралаштву Маје Херман Секулић.
Ко иоле познаје животне изборе и кретања песникиње М.Х. Секулић, разумеће зашто се ова песничка слика тако моћно издваја и уклапа како у животну причу наше ауторке, тако и у миље одакле је потекла. Балканско легло змија никада није сасвим уништено, увек нека змија преживи и неки отровни ујед уследи, било да је тај ујед намењен појединцу, било читавом народу. Маја Херман Секулић је сведок овим уједима који нису увек и само змијски, али ујед никада није добронамеран, ма од кога и зашто долазио. Ипак бисер као најсавршенији облик који је природа створила, тим савршенством плени посматрача, а као метафора која указује на зрење, квалитет и поменуто савршенство, на опсену и непролазну лепоту пре свега, удева се у ђердан око врата наше моћне песникиње, као исказ њене физичке и душевне лепоте, али и духовног богатсва, које се темељи како на личним искуствима, тако и на спознајама минулих епоха. Она се као песник не задовољава причама које су доступне свима. Она је истраживач оностраног и ванвременог. Отуда не треба да чуди што се Маја Херман Секулић, мало-мало врати причама које баштини и од заборава чува историја, само што она као песникиња увек има свој лични угао гледања и бира особен и препознатљив ракурс осветлења догађања у приказу историјских датости и личности о којима пише. И није важно има ли у њеној поетској иконографији митског наслеђа, (а има га итекако „Госпа од Винче“) или су ту пак довољно знане историјске личности, каква је била Проклета или за нашу песникињу Силна Јерина. Историјске теме и ликови, митско наслеђе и легенда, указују на непоновљиву трансформацију духовног сажимања и препознавања оних битних садржаја које песнику прегаоцу нису временски блиске, понајмање истражене, али су сасвим могуће, јер коренсподирају са идејом водиљом, а у овом случају суштина се прелама кроз песничку визуру Маје Херман Секулић. Отуда је њен исказ моћан и убедљив, толико упечатљив де се овим менталним и монументалним реконструкцијама сасвим верује. Као на биоскопском платну смењују се слике и призори ликова и времена којег нема и које кроз песничку форму осмишљава и износи песникиња Маја Херман Секулић.
Нема обећане земље нити има поузданог прибежишта за оне ретке појединце које неизвесност гони у непознато, пре свега дух авантуризма, снага властитог заумља, нешто савим лично, моћно и никада сасвим дефинисано. И све се подређује том зову који се не може јасно дефинисати и циљу који је у измаглици, видљив само у фантазији оног ко се дрзнуо да крене у нешто безимено а примамљиво, негде и ка нечему, чему се не може ни одупрети, ни одолети.
Нема ни пута који је унапред уцртан у било чију животну мапу. Нема ни јасног циља који само чека одређеног трагаоца. Нема коначно ни знакова крајпуташа, који поуздано воде у неку жељену луку спокојства, задовољства и успеха о ма чему се радило. Постоје само неки путеви који се морају проћи и препреке на њима које нису мале, али су за оне који јесу одважни, савладиве. То су били они ретки појединци моћне визије, (а са ових простора било је само неколицина таквих) које није држало освојено место, који су прво својом генијалношћу задивили свет, па су тек онда код нас завредили славу и поштовање. Можемо само претпостављати на какве препреке су наилазили великани и научници попут Тесле, Пупина, Миланковића, да би далеко од завичају снагом ума засенили оне највеће светске позорнице науке и креативностви, а својим открићима занавек задивили и задужили свеколики свет. Права признања и хвале у домовини из које су потекли уследиле су тек онда када тих генијалних људи није било међу живима, када је значај њиховох дела надмашио сваку локалну ауру неразумевања и неприхватања. А сигурно их је било много више од ових који су овде поменути, јер завичај признаје само оне који су негде далеко постигли успех и досегли звездане висине. Било је и у нашој књижевности писаца који су напросто морали да се неко време склоне из завичајног миљеа. Од власти која им није била наклоњена. Да у осами неких малих хотелских соба стварају своја ремек дела, која се потом нигде, па ни у домовини нису могла оспорити. Врате се они на крају коренима (јер где би друго) и тамо одакле су и потекли, и даље са кофером пуним горчине, али и искуства, нових спознаја и непорецивих доказа да је ово самовољно изгнанство дало немерљиве и добре резултате. Такав пут су одабирали ретки и они најбољи међу најбољима, они најхрабрији, људи визије и прегнућа, а пре свих писци Милош Црњански, Растко Петровић, или Борислав Пекић и Данило Киш. Свакао да су се и Иво Андрић и Јован Дучић, иако наизглед лагоднијим путевима дипломатије кретали пространством и световима који им нису баш увек били наклоњени. Мук у домовини из које су одлазили није задуго јењавао, ипак свако путовање се једном мора завршити, овако или онако, а ови прегаоци су се враћали овенчани славом која је долазила из атара вечности и која се није могла порицати. Мало је жена са ових простора, конкретно са Балкана одлучило да своју срећу потражи у неком другом свету. Милена Павловић Барили је одолела духу провинцијализма и мимикрији мале средине из које се у бели свет отиснула по властито парче славе. Са њом Маја Херман Секулић дели многе биографске сличности па су се тако недавно нашле и у истој књизи Икона стила Србије 20-тог и 21-ог века, што није мала част! Све остало што је чинило живот М.П.Барили, и не само њен, било је суд, процена и признање времена. Јер време је једини поуздани судија у трајању.
Маја Херман Секулић се отиснула путевима поменутих великана, и у бисерној огрлици своје креативне узвишености удевала зрно по зрно мудрости, искуства и спознања, све док се одблесак са тих бисера није вратио коренима и тамо где се, како то иначе бива, у свет кренуло са пуним пртљагом неизвесности. Маја је свет освајала корак по корак, низала дане у месеце, месеце у године, учила од живота а потом друге учила како спознање није тренутак, већ је саздано у трајању и да свако свој живот гради као тврђаву коју ће увек неко пожелети да освоји, неретко и насилним путем. Уосталом, тако је био од када је света и века. Рушиле су се трврђаве у нама и око нас, и оне које смо сами градили и оне друге чије су се капије отварале како би прегаоцу и намернику пружиле уточиште.
Треба рећи да је коначно први пут код нас Маја Херман Секулић представљена на начин који доликује њој као интелектуацу и ствараоцу, романописцу и песникињи пре свега, чија дела су објављивана и превођена на више светских језика, од којих су нека тек накнадно стизала код нас као ехо њене популарности изван ових простора. У неку руку та неправда је исправљена објављивањем њених Изабраних дела у суиздавачком подухвату године два наша највећа издавача Завода за уџбенике и Службеног гласника, који је и проглашен за такав 2017. Као уредник и издавач ове едиције у Заводу се потпусује се Драгољуб Којчић, филозоф, политички теоретичар, аутор низа студија на тему либерализма, познавалац наше и не само наше савремене књижевности, врхунски инелектуалац, угледник и човек визије и добре процене, чијем суду се верује, а у Гласнику сјајан књижевни критичар и уредник исто тако многих капиталних и награђених књига који се сматра једним од најуспешнијих издавача, Петар Арбутина, чији суд је исто тако цењен и релевантан.
Крајем исте године је одржана и јединствена међународна конференција о њеном стваралаштву организована од стране Алфа БК универзитета у Београду који је издао и Зборник радова о стваралаштву Маје Херман Секулић. У Црној Гори је у припреми и академски Водич кроз њено дело. Ови догађаји, изузетно ретки у историји српске књижевности, посебно у случају жена стваралаца, посебно једне савремене књижевнице, свакако су помогли да се књижевни лик Маје Херман Секулић коначно и код нас почне да тумачи, вреднује и сагледава на прави начин.
У том значајном књижевном подухвату ревалоризације, да још једном нагласимо, крајње нетипичном за ово ново време, када се скоро и не објављују сабрана и изабрана дела писаца класика, савремени писци уопште, а посебно жене, су поодавно изопштени из овакве издавачке продукције, ипак Завод за уџбенике и Службени гласник праве преседан и објављује изабрана дела Маје Херман Секулић, која чине њени романи, путописи и наравно песничке књиге. Истовремено у оквиру Смедеревске песничке јесени у угледној едицији Меридијани, излази и књига поезије Велики План са новим и изабраним песмама на српском и у преводу на немачки језик.
Но овом догађању, појави њених изабраних дела, претходио је дуг и особен, могло би се казати по свему јединствен животни и стваралачки пут. Песникиња и романописац, Маја Херман крчила је властити пут пространствима ове планете и њена популарност је далеко већа у свету него овде одакле је пуна младости, енергије и лепоте кренула у неизвесност, пратећи ону невидљиву звезду водиљу, која је за неке људе прегаоце видљива само њима и која им осветљава кретање водећи их намењеним стазама и богазама, које прегаоца на крају приведу коначном циљу, а тај је: успех и вредновање онога чему се намерник гоњен нагонима трагалаштва препустио. У овом „бескрајно плавом кругу“ о којем је писао Црњански, уплетена је и поетска душа Маје Херман Секулић. И из тог круга никада није ни изашла. И чини се када се досегну неке звездане стазе са тог пута којим доминира вечност повратка у приземност и обичност нема. Не барем када је о уметности реч.
Сажета и моћна стваралачка биографија М.Х. Секулић се може наћи где год се завири на инернету и потраже подаци о њој. Прочитаћемо у том сажетку да је објавила 17 књига и да је један од ретких наших међународно афирмисаних и признатих аутора у свету. Често је књиге објављивала двојезично, на српском и енглеском језику. За енциклопедисте она је важан песник, популарни романописац, угледни теоретичар, значајни преводилац, коначно и доктор наука са Принстона, и наравно: светски путник. Може да се похвали да је живела и школовала се на три континента. Објавила је три романа од којих је најзапаженији Ma Belle, објављен и на енглеском језику у угледној едицији Serbian Prose in Translation. Аутор је више запажених песничких књига које су по речима угледног песника и критичара Милана Ђорђевића унеле нови трансмодерни сензибилитет у наше савремено песништво, један „нови дрхтај“ који, ако ми је дозвољено да приметим у сваком смислу освежава и нашу песничку сцену чини богатијом за једам аутохтон и препознатљив песнички исказ.
Њене песме су преведене на више светских језика, па чак и на монголски. Преводио ју је и Марк Стренд, познати амерички песник, есејиста и преводилац консултант за поетику и песнике у Конгресној библиотеци, угледни професор енглеског језика и компаративне књижевности на универзитету Колумбија, добитник Стивенсове награде за књижевност. На енглески је њену поему Силна Јерина препевао и познати енглески песник и професор са Кембриџа Ричард Беренгартен који је и писао о њој и поеми Госпа од Винче као најважнијем истраживању мита у српској поезији после Васка Попе. Такође ју је на француски преводила песникиња и угледни преводилац Елизабет Брунаци, а француски песник Матју Бомије направио је и избор њене поезије на француском. О Маји Херман је похвално писао нобеловац Јосиф Бродски и заједно су преводили неке песме.
У овом контексту свакако треба поменути и њену књигу есеја Скице за портрете, која је у међувремену постала и уџбеник за студенте англистике на више катедри, а у којој говори о сусретима и разговорима са великанима америчке и светске литературе. Ту су за ново издање у оквиру Иzабраних дела уврштени и разговори са Бобом Диланом, Дереком Волкотом, Артуром Милером. У овом избору дела Маје Херман Секулић ускоро треба да се појаве књига путописа Прозор у жаду која је код нас била велики бестселер и роман Краљ свиле, који је као и друга два њена романа био у ужем избору за престижне награде. Обе ове књиге су биле објављене на енглеском језику.
Ово кратко путовање кроз биографске животне врлети наше песникиње и кроз њено стваралаштво било је непходно као конкретнији увод у њену поетику. Но како све што јесмо има своје узроке и последице за писца ових апологема о стваралаштву Маје Херман Серкулић посебно место заузима њена поетика, која се може а и мора тумачити на више начина.
У изабраним и новим песмама крије се или открива свеједно је „Велики План“ наше песникиње. Ипак тај план није само једно поље посматрања на које се могу наћи очекивани одговори. Оно можда и најлепше у овој поетици лежи у нечему недореченом, овлаш наговештеном, на шта се указује из песме у песму. Тако је у песми „Потрага за ишчезлим временом“ све у назнакама и наговештајима. Јасно а опет слућено. Конкретизована уметност је одавно прерасла идеал за који је вредело живети или умрети. Ово тумачење уметности сонорним патосом незадовољства испољио је и Марсел Пруст (Marcel Proust) у потрази за изгубљеним временом. Дакле, одавно се више не трага трага за изгубљеним временом, па макар оно било Прустово завештање, јер изгубљено време је оно које се истрошило у доколици. Уосталом, време као категорија пролазности ипак припада свима а опет није ничији посед. Маја јасно уочава разлике и подвајања ова два наизглед слична појма. Није исто значење за изгубљено и за ишчезло време. Изгубљено време се заборавља. Ово друго се памти. Ишчезло време изазива сету, јер је оставило трага иако је и у њему неминовност учинила своје. У овој песми у први план попут астралне слике, ако таква може да постоји, искаче рањавање ваздуха и оно је за песникињу погубније од рањавања душе, јер ваздух стално удишемо и то је онда болно спознање. То је радња која се упорно и сваког тренутка понавља. Бол душе може да буде стање трајања, појава која се не мења и онда се на такав бол, онај који га носи, навикне, јер је он ту, као суштаство и нешто што и јесте личан посед. Рањавање ваздуха долази са стране и неко нам тако нешто упорно приређује. То је нечији свестан чин и чињеница да смо повређивани у континуитету. Како се онда од такве пошасти сачувати? Како утомити нови и непознати бол, који цепа утробу а опет и јесте и није у поседу душе. Његово деловање је свакако разорно а последице се не могу предвидети. Тај бол постаје унивезалност. Трагична последица. А тело је приморано да се носи са њиме. Како уме и како може. О последицама, које јесу евидентне, тада се и не размишља. Бол има улогу сустанара који се не може избацити. Јер је ренту за становање у нама унапред платио. И преплатио свакако.
А свега тога можда не би било да песник није изгубио сигурно тло под ногама. Јер му је напросто наметнуто сагледавање реалности са позиције која није поуздана. Нагиб земље наједном бива извесност и са тог места се креће путем који нема поузданог ослонца, јер је пут стрмен, уграђен на том нагибу. Део је једне померености, била она нестварна или сасвим извесна. Какав је то нагиб земље, може ли се сасвим одгонетнути ова мистерија, јер ако и јесте нагиб, а наша песникиња тврди да јесте, и да је то њена тачка ослонца, и не само њена, онда је та искривљеност све унаоколо захватила. Намеће се питање шта је са равнотежом, и како је успоставити. Како, ако нисмо сигурни у ослонац. А притом слике и оно што сагледавамо и само је на неким начин непоуздано, јер се свет посматра из криве, или накривљене перспективе. И како поверовати нечему што већ на почетку указује на аномалочност, или најблаже речено на игру непредвидивости.
Из ове померености и другачије посматрања света у први план испливава све оно што је подсвест присвојила. Можда се лепота искона крије у „шумовима заробљеним у шкољци“, сањари песникиња. Треба веровати и некада се стварно верује да такви шумови постоје. Нечујни шумови а опет тако моћни. Они буде чула и одагоне уснулост тела, фине миофибриле гоне да се узјогуне и уздрхте, као да им говоре, као да телу говоре, тајне су дубоко у нама. Шумови заробљени у шкољци можда једино песнику блиски, имају властиту гласност и нуде поруке које само време одгонета.
Године се слажу у ђердане за које се повремено посегне и најчешће онда када нека успомена и слика из прошлости извири и на трен одагнају јаву у којој се обитава. Преплави чула и призове сету. И само тада, свашта се може наћи у тим „безименим стовариштима“ где се ове моћне слике из прошлости, далеке као што је детињство увек далеко, одлажу за неко друго време, па чак и нешто што је толико моћно као успомена. Тако неочекивано блесне неко бајколико сећање на „пиније“ и оца на кеју, док нешто или некога чега, рецимо рибаре који доносе улов. Ове слике постају темељ песме, њена суштина, нешто што јесте део незаборава и минулог живота, и што се враћа с времена на време, призвано ко зна чиме и ко зна зашто.
„Чуда се дешавају! Рекли су једни. Није ништа случајно, рекли су други. Бог се не коцка, рекао је Ајнштајн.“ А шта је пресникиња у овој променади доживљеног, личног и за њу могућег казала. Само неколико заветних стихова да поруке непогрешивог шума судбине и нису свакоме читљиве, само је реткима та моћ удељена.
У песми “Повратак кући“ осмеси, гле чуда, бивају снимљени на звучној траци. Како је то могуће и са којим техникалијама и реквизитаријем располаже песникиња Маја Херман Секулић. Јер звук није оку видљив, он није слика, а ипак је њиме забележен осмех, не смех, на тој траци која можда и није трака, већ некакав универзални читач уловљених тренутака, безимен додуше, као што су и највеће лепоте безимене. Оне су у свим чулима и трају колико и живот траје.
Следи неминовно, а пре тога „спаривање библијских имена“ као слагање карата судбине, овај низ је наметнула случајност, која на крају пресуђује тренутку када он досегне суштаство и жељену лепоту. И када остала чула проговоре а речи једноставно занеме. И све ће једном бити траг у времену отргнут од истог тог времена. Кристали ума и стакласти сведоци су прозирни и порозни, као и време које је сва та краткотрајна чуда изродило.
(Све је доиста у Витменовим „Влатима траве“ али само се траве нису мењале у протоку времена, или и оне јесу? (Песма : „Тесла и ја“)
Дочим, у песми “Супер месец“, вртложна кретања песникиње Маје Херман Секулић немају краја. Као ни њене сањарије, ни слике које се без престанка врте и мењају,као у неком калеидоскопу. Лунарни принцип, Месец и месечеве мене су у њеној песми лудило. Моћан и непроменљив. Свеприсутан. Са менама које доноси тај Мајин „супер месец“ мења се слика постојећег света. Она која нам се намеће и која није увек наша, која мења историју. Стари свет одева у ново рухо, али му суштину не додирује. Није у томе поента и значај ове духовне трансмисије. Заробљено је време библијског Егзодуса на пустој земљи планине Синџар, и све који ову слику сагледавају, обасјани су сјајен истог оног „супер месеца“ који буди језу, али прихрањује сету која се у срцу бескућника гнезди, али и у срцу путника који не мирује, иако се не помера са места. Песник први учествује у разоткривању ових моћних привида и притом је стално у покрету, јер лута пространствима која су у њему, у његовом уму. Дилема је ипак решива “боље је преживети, него бити жив сахрањен“ каже песникиња. И обраћа се лично свемоћној Исис, опомиње је да буде на опезу и да се чува “агената смрти“, који краду и затиру имена, па ће тако и њено име, ако им дозволи и буде неопрезна затомити. Престо који богиња носи на врх главе намењен је месечини да одахне и иманацији божанске провидности која се чува за песнике.
Поетски свет Маје Херман Секулић није саздан од једне идеје и једне приче, јер када би тако било онда то и не би био свет. Био би то огризак света. Делић по свему безначајан. Њена јава се прелама у огледалима којима она осмишљава оквир, јер та огледала чувају одразе нечега што се само у тренутку може сагледати, једном и никада више. Е такве тренутке лови Маја Херман Секулић, из дана у дан из године у године. То су њени лични, каткад ирационални избори, али препопзнатљиви и самосвојни, јединствени у сваком погледу. Њена поетика је сва у лепршавости између реалног света и митологије. Сизиф, тај Бог који је преварио смрт, у Мајиној интерпретацији гура камење на „Голом отоку“ указајући на бесмисао казне коју су осмислили баш они који би морали да буду кажњени. Јер то није грех нових Сизифа, а било их је безброј у време комунизма, Титово време. То време „злочина и казни“ није нестало, јер су у витринама ништавила и бесмисла трагови ових злодела заувек сачувани. Само је физички нестанак означио крај животне трагике овим модерних Сизифа. И Маја Херман подсећа на ово бесмислено страдање у песми „Сизифова кћи“. Она је дакле сведок страдања, оца првенствено, и њени записи су траг који је остао у времену да подсећа на немоћ страдалника.
На почетку овог текста, у већ поменутој песми “Путовања“ која садржајем задире у онострано, описујући индијског краља (небитно је којег) али моћног, који забаве ради, или ко зна због чега, умире 84 пута, песникињу тај шаљивџија учи како да из „пећине змија“ изнесе дијаманте. За то време у свету астралног спокоја у немерљивих чудеса, млетачки трговац Марко Поло, као да у песникињи види сапутника, поверава јој тајне са далеких путовања, прича јој тако о Кублају, великом монголском кану, до кога је путовао „ од Хормуза преко Кермана, дуж пустиње Гоби и врхом Палмира“. Тај велики путник кроз време, кроз снове, дошаптава песникињи да ће и сама сва та чудеса једном видети. Ипак ова ванвремена порука доплутала директно из снова не откљања зачудност, зато се наша песникиња пита: од када је овај наш свет постао тако раван. Вероватно се мисли на плоху где је наједном све видљиво и све доступно свима. Нема их и нестале су мистерије непознатог и изазови трагалашта, нестала су чудеса, али и зачудност, без које нема ни креативног узлета, јер данас, у овом времену, сви одговори су површни, али и у трену доступни и упаковани у меморијску картицу рачунара и модерних телефона. Мимикријско сажимање спознања. Свет открића и спознаја се окренуо наглаваче, посматра се из изврнуте перспективе која то и није, јер нас удаљава од нас самих. Промене за које су некада требале деценије и векови, у овом времену се дешавају у једном дану. Све је сведено на убрзавање, као да то не значи и бржи долазак смрти. Куда нас воде сви прорачуни и математичке операције простог збрајања бојева. Битније је да се у коначном сабирнику графикон успешности креће узлазном путањом. Све остало је мање важно или скоро небитно. Емоција од које је накада све полазило склоњена на је у запећак свести, одбачена као безначајност, сентимент је којег се треба стидети, трулеж духа, болест која се не лечи, и од које ретки појединци и даље поболевају. Баналност је победила у свему. Умножавају се још бржи и мање више непромишљени животни избори. Муњевите промене у свим сферама живота. Убрзавање којем као да нема краја постаје матрица живота и његов основни смисао. У неизвесности је суштину кретања савременог света. Све у шта се веровало наједном се преиспитује и подложно је осуди и негацији. Преиспитивање и сумња су циљне одреднице. Ништа се не чини на томе да се оплемени и обогати духовни свет појединца. Безвољност има улогу филтера кроз који пролази све оно штосе некада лепотом хранило. Сваком лепотом. Понајвише оном која је уздизала нашу духовност и хранила душу трагаоца чинећи пут неизвесности бескрајно примамљивим. Некада и јединим. Данас таквих путева скоро и нема. Они се утварно простиру кроз етар. Слике наше свести се контролишу на безброј начина. Све је упаковано у један неразградиви целофански омот обичности који када се уклони открива празнину духа и моћ опсене. Боље рећи обмане. Орвеловска визија о фаталности прагматизма се одавно обистинила. Слобода је нужно релативна. Уствари ње и нема. Избори су они који су нам наметнути и унапред одређени. Прихаватање промена, некада и на дневном нивоу значи опстанак и прилику да се још један дан како тако проживи. За песнике и сањаре су дошла најгора времена. Егзил је скврчен у појединцу. Борба са оним креативним демонима је премештена у свет где песника и сањара више нема. Нестају државе, нестаје свет у којем су се зачињали први снови и дамарима поигравала блудна и санолика буђења. Од истог жита справљени, истог су укуса, али „хлеб“ и „крух“ чине размеђе и праве границу која дели свет кором која се пекла на ватри горчине и која тако препечена нема сласти и која ломи зубе, уколико се неко дрзне да загризе, очекујући сласт које одавно нема.
Лек за песникињу Мају Херман Секулић је „путовање уобразиљом“ на начин који осмишљава машта она се креће путем којим се из себе нигде друго не излази. Њени перони на којима чека и укрцава се, њене долазне станице су у њој самој. У томе је и тајна њене сталне потребе за путовањем. И новим открићима света који је једном у некој другој прилици спознала. Новим читањима већ прочитаног. Путовање душом краја нема. Јер пут у души је исти онај затурен у сећању, којег опет на јави нема, и који лови прамсаје минулих снохватица, који тиња као жар који догорева на исти начи како се то и са животом дешава, само што се живот никада не реплицира, само облици живота мутирају.
Чини се да песнички пут Маје Херман Секулић нема краја. Ако се тај крај назире, он је у неком сутра које долази. И које не подлеже суду времена.
Маја се у песми и песмом обнавља. А то су дарови удељени ретким смртницима. И она је такав дар добила.
У Београду, мај-јуни 2019 год.
Srba Ignjatović
Igra fakata i fikcije
Žanrovski veoma teško odredivom knjigom »Kamerografija« Maja Herman-Sekulić se predstavlja kao autor koji je svoje pisanje doveo u neposrednu blizinu iskustava drugih, a pre svega modernih vizuelnih medija. Insistira se, u stvari, u toj knjizi sačinjenoj mahom od malih hibridnih formi na »jednakosti« svakog pojedinačnog teksta, odnosno svake stranice, sa »fokalnom tačkom«, onim fokusom što je arbitraran pri snimanju, pravljenju fotografija.
No, kako je ovo pisanje naglašeno postmoderno, sazdano od samih »rubova« i »okrajaka« doživljaja i prizora, utemeljeno na prožimanju i sudaranju različitih značenja i informacija, to Maja Herman-Sekulić svoju knjigu – kako veli u uvodnom tekstu, obraćajući se čitaocu – smatra osobenim »objektom«, uobličenim tako da pruži što veću slobodu i »mobilnost« čitanja. Konačno, puni naziv njene knjige jeste »Kamerografija ili njujorški sni(mci)«. Ovo dvojstvo snimanja i snevanja pri tome ni najmanje nije slučajno.
Uistinu, najveći broj tekstova okupljenih u »Kamerografiji« osim slikovitosti kao bitno obeležje nudi snovidost. Konkretna slika, dočarana jezikom i u jeziku, obično se »rastače« po ivicama, zapravo »kondenzuje« na početku i »rasipa« pri kraju teksta, pripremajući nas za susret s narednom slikom – narednim tekstom. Time je, kao i svojstvima samoga teksta, jezika i urbane slikovitosti, inače temeljne opsesije Maje Herman-Sekulić, postignuto željeno mešanje fakata i fikcije, stvarnog i izmaštanog odnosno naslućenog.
Igra što se zbiva među stranicama »Kamerografije« ujedno je obogaćena i metaknjiževnim potezima. Tako, posle svojevrsnog uputstva čitaocu kojim se knjiga otvara, sledi tekst u kojem se hotimice prepliću i mešaju motivi Gogolja i Dostojevskog, a spominju i Hofman, Stern i En Sekston. Autorka nastoji da pomeša Gogoljevu viziju Petrograda sa svojom vizijom Njujorka – najapstraktnijeg »od svih gradova«. Potom, poigravajući se s idejom camere obscure, mračne komore, otvara niz »uslovnih« priča što su, u isti mah, i epistole prijatelju označenom kao Ž.
Menhetn i Bateri park, Vrata Novog sveta i Statua slobode upućuju je, međutim, da se finom igrom asocijacija vine i do tragičnog pekinškog Tjenanmena.
Ova nevelika knjiga, sačinjena od mahom kratkih tekstova, uistinu je lucidna, višeslojna i višestruko osmišljena tvorevina. Hibridna priroda najvećeg broja tekstova što je sačinjavaju stoga je istinski teško razlučiva i analitički gotovo neuhvatljiva. Ono što kroz nju struji pre svega je istančan, moderan senzibilitet.
Ovakve knjige prava su retkost u našoj kulturi. A reč kultura nije upotrebljena slučajno. Jer, u osnovi, projekat što se »Kamerografijom« realizuje pripada književnosti ali je i prožet nastojanjem da se izađe iz nje, da se utemelji pismo što bi bilo sagrađeno od samih prepleta kulturno relevantnih informacija podvrgnutih igri književnog preoblikovanja, vrsti »nove konstrukcije« u kojoj je delatan i unutrašnji, dekonstruktivistički crv.
U ishodu, svejedno, »Kamerografija« je ne samo intelektualna i duhovna, nego i literarna poslastica, štivo za obaveštene i rafinirane poklonike sveta jezičke i šire medijske izražajnosti.
Dragan Velikić
Grad bez senki
Krajem prošle godine beogradski izdavač Sfairos objavio je knjigu pesama i poetskih zapisa Maje Herman Sekulić Kamerografija koja u podnaslovu glasi Njujorški sni(mci). Svaka stranica knjige je žarišna tačka, kaže autorka, a stranice su među sobom u dijalogu, tj. »relacionoj geografiji« koja omogućava čitaocu višesmerna tekstualna putovanja kroz predele i žanrove.
Vrednost neke knjige slutim i u želji da je nakon čitanja »dopišem«. U slučaju Kamerografije Maje Herman Sekulić »dopisivanje« čitaoca je olakšano samom činjenicom da na kraju tekstova i pesama ne postoje tačke.
Kamerografija se sastoji od četiri ciklusa: Tačka, Camera Obscura, Camera Lucida i Kamerografija, a u uvodnoj napomeni autorka kaže da »čitalac ima veliku slobodu kretanja, mobilnosti u tekstu koji pokušava da se približi maksimalnoj jednovremnosti prezentacije svih delova knjige kao objekta«. Među tekstovima Kamerografije koji i grafički dopunjuju koordinatni sistem grada Njujorka najuzbudljivijim mi se učinio ciklus fragmenata koji počinju sa Dragi Dž. Čitalac ne mora da bude mnogo literarno obavešten pa da u sagovorniku Maje Herman prepozna irskog pesnika i kosmotvorca Džemsa Džojsa. U svom remek-delu Uliks opisao je jedan junski dan 1904. godine u Dablinu. Međutim, taj dan, 16. juni, nije prošlost budući da ga je ovekovečio pesnik koji je u »uličnom nameštaju« Dablina prepoznao onaj nepropadljiv sloj. A možda je Džojsov Dablin večan baš zato što ga je irski pesnik sanjao i opisivao u Trstu?
Maja Herman Sekulić poput pravih zaljubljenika urbanog prostora, grad doživljava kao čežnju za fasadama, interijerima, tajnama slučajnih prolaznika, kao mapu vlastite duše. Džems Džojs je jednom rekao da kada bi Dablin nestao u nekoj katastrofi, mogao bi se rekonstruisati iz njegovog romana Uliks. Kamerografija je dobrim delom inventar grada Njujorka gde već godinama živi Maja Herman, Džojs nije jedini kosmotvorac unjenoj knjizi. Pominje i Itala Zveva, životnim pseudonimom Etore Šmic, koji je kodirao Trst, kao što je to činio Lorens Darel u Aleksandriji; javlja se i Aleksandar Beli, tvorac romana Petrograd, a inicijalom je prisutan i Brodski.
Hroničaru često izmiče neprolazni oblik grada budući da je zaokupljen činjenicama koje svako doba tumači na svoj način. Grad može ovekovečiti samo pesnik. U tekstovima naslovljenim Dragom Dž. našao sam važne tačke ove knjige. Čitalac svakako ne mora biti toliko obavešten i u prezimenu izvesne gospođe Globočnik prepoznati sekretaricu škole Berlic u Puli gde je u jesen 1904. godine radio kao nastavnik engleskog jezika irski pesnik Džems Džojs. Međutim, čitalac ne može da ne oseti zgusnute emocije u pomenutoj tački knjige. Ali, pođimo redom, pratimo »oko« koje pokušava da obuhvati Njujork koristeći se iskustvom nadahnutog čitaoca koji je jednom video svoj Njujork u Dablinu, Trstu, Petrogradu.
»Grad vidim kao – knjigu – kao život. Pun je neiscrpnih kombinacija. Ne mogu sve da se prate. I ti si grad tako shvatao. Hoću zato da ti pričam o metropolisu – ostrvu koje nikad nisi video. Vremena su se, kako kažu, promenila. (Na primer – u vreme kada si malim parobrodom išao na izlet za Brione, pisao si bratu kako je to ostrvo poznato po siru! Vidiš, sada, mada sam rođena u toj zemlji, ostrvo mi nije po tome poznato. Da li ti je to rekla Frȁulein Globočnik? Biću tvoje oko. Oči te ionako nikad nisu dobro služile. Radnja tolikih gradova zbiva se u ovom gradu, a nema još knjige o gradu. Tebe je to isto čudilo kada si svojevremeno pisao o drugom gradu, s druge strane okeana«. I tako bez tačke, završava peto pismo Džojsu uvodeći ga polako u pakao Njujorka. Samo, u Kamerografiji, kao da su Vergilije i Dante zamenili uloge.
Maja Herman niže važne tačke Njujorka škrtošću pesnika koji ne žele da naracija uguši magmu što ključa u utrobi grada. Ako bih nešto želeo da izbegnem putujući ovom knjigom, onda je to razmišljanje o simbolici. Taj posao prepuštam jalovim »šifrantima« književnosti čija alhemija rešava probleme gospodina Frankeštajna. Mene zanima lepota. Kamerografija je knjiga traganja za inicijalnim tačkama koje opisuje strastveni čitalac, a slučajno je ta osoba i pesnik.
»U Njujorku, na Koni Ajlendu, početkom veka sagrađen je prvi Luna Park. Kanarsi Indijanci zvali su to mesto Nariok – »Mesto bez senki«. Kao da su znali da će to biti pozornica fantastičnih pojava… Samo duhovi nemaju senke«.
Kamerografija podseća na mapu grada na kojoj je neko olovkom poremetio ravnotežu sivila, uneo svoje znake, kružićima obeležio omiljene restorane, na margini zapisao adresu, povukao linije prema obodu grada, ucrtao putanje koje nikada nećemo dešifrovati. Međutim, baš taj trag nepoznate ruke izvlači na svetlost dana jedno postojanje bez kojeg bi Njujork bio samo grad senki, dakle, podzemni grad. Književnost može biti ugodan zavičaj ukoliko svoje uspomene smestimo u rečenicama i stihovima dragih pesnika. Uostalom, »želja uvek u sebi sadrži sećanje«, kaže Maja Herman u četvrtom pismu Džojsu. Ali, autorka Kamerografije bi izneverila svoje poreklo da nije uspela da i sama ostavi sedefne ljušture koje će nastaniti neki nepoznati čitalac.
Stihove i zapise ove knjige dele fotografije; zapravo, ti vizuelni zapisi predstavljaju granice između ciklusa. A fotosi su motivisani ne samo činjenicom što autorka na početku knjige sebe poistovećuje sa okom kamere, već i zato što je čitava knjiga pokušaj da se različitim agregatnim stanjima izrazi čestica koja predstavlja »najmanju hipotetičku jedinicu haosa«, kako je pesnikinja definiše u poslednjem trinaestom, pismu Džojsu.
Putovanje arhipelagom Njujorku je od samog početka lutanje oblastima koje su označene kao »negde drugde«. »A ja samo sni(ma)m i imenovanjem svoga sn(imk)a dozivam ga u postojanje«, kaže pesnikinja polazeći na hodočašće Njujorkom. »Ne znam da li su moja čitanja puteva grada iz mape sećanja – epifanije ili detalji, pesme ili proza, fakt ili fikcija… mene zanima prelaženje granica, ne njihovo utvrđivanje«. Nakon poslednjeg obraćanja Džojsu, pesnikinja otvara ciklus Camera Lucida koji je sav od fragmenata zabeleženih na njujorškim ulicama. Ona nije zaboravila nauk svoga sagovornika da se u uličnom nameštaju svakog grada nalazi onaj nepropadljiv oblik, i zato kao pauk premerava svoj grad. Čitalac putuje glavnom plažom Njujorka, Džons bičom, sreće portorikansku decu na Devetoj aveniji i Amiše na Junion-skveru, tamo gde »statua Linkolna izgleda kao da plovi u beloj izmaglici«, čitalac vidi gomile pacova na šinama njujorške podzemne železnice, da bi se konačno zaustavio ispod Bruklinskog mosta, gde je nekad »Volt Vitman pevao o ljudima koji ga prelaze«.
Vasa Pavković
Slike sveta
Svaka od dosada objavjenih knjiga Maje Herman Sekulić bila je naročiti izazov standardnim očekivanjima i navikama ovdašnje književne publike. I kritike.
Kamerografija iz 1990. po atipičnoj montaži njujorških snimaka.
Skice za portrete, objavljene 1992. po kombinovanju esejističkih fragmenata autorke o značajnim intelektualcima američke scene sa intervjuističkim materijalom.
Knjiga Prozor u žadu, objavljena 1995. godine, trudila se, sa uspehom, da obnovi interesovanje za putopis.
Konačno, Kartografija iz 1992. je bila zbirka pesama sa izrazito kosmopolitskom tematikom.
Knjiga Iz muzeja lutanja je ustvari prošireno izdanje Kartografije, obogaćeno sa desetak novih pesama. Nastajale u vreme raspada druge Jugoslavije, one su naročiti individualni lament nad sudbinom te zemlje – uporedite stihove:
Svi smo pomalo ta zemlja,
koje nema.
Maja Herman Sekulić je, besumnje, jedan od najupornijih putnika koje je srpska poezija imala. Samo letimičan pogled na datiranje pojedinih pesama pokazaće da su one nastajale diljem svetskog šara, od Indokine i Indije, preko Britanije i Portugalije do Kariba, Meksika i Severne Amerike.
Pesništvo Maje Herman Sekulić je verni pratilac tog nomadizma, pesme su tragovi putničkih, ali i duhovnih doživljaja s puta.Vizija naše pesnikinje je moderna, nežna ali suzdržana. Tekstualni mozaik pesme nastaje od opisa prizora, slika scena, odlomaka razgovora, razmišljanja i sećanja. Skoro svaka pesma, čak i omaži Endi Vorholu, Vladimiru Nabokovu ili Vasku Popi, rekonstrukcija je proteklog vremena i prokrstarenog prostora. Radoznali pogled pesnikinjin, najčešće ovlašno, ali lucidno u detalju i ubedljivo, obeležava reminiscenciju egzotičnog krajolika, a svako njeno putovanje svetom je istovremeno i putovanje kroz vlastito biće.
Zato je, po mom osećanju, knjiga Iz muzeja lutanja reminiscentni atlas razmišljanja i emocija, vizija i snova. Posebno je pri tome interesantna zvučna strana ove poezije. Ukrštanjem zvukova inostranih toponima, Maja Herman Sekulić kao da stvara male zvučne kutije, možda s uverenjem da se uspomene u takvim kutijama bolje čuvaju.
Najnovija pesnička knjiga Maje Herman Sekulić svojim kvalitetima ulazi u uzak krug relevantnih lirskih izdanja u ovoj godini.
1998.
Danica Vukićević
Uporedni putopis
Ispisivanje mape nepoznatih predela podrazumeva putovanja. KARTOGRAFIJA Maje Herman-Sekulić je knjiga uporednih usvajanja prostora, prihvatnja sveta i sebe. Tipično za literarno opisana lutanja po svetu je zapravo traženje, iščekivanje preobražaja, ili još bolje – prosvetljenja. Traženje sopstvenog jezgra koje je možda izgubljeno, zatureno u nekom tajnom kutku Meksika, ili Venecuele, ili Džordžije, ili Jamajke, ili Švedske, ili Venecije same… Maja Herman-Sekulić nam se javlja sa dalekih mesta, sa putovanja koja su sudbinska, preklapajući fizička i mentalna prostranstva, bez procena, bez komentara i hijerarhije, jednostavno se baveći njima onako kako izlaze, kako se crtaju, pišu. Ne tražeći od tih lutanja ništa, živeći prirodno u porivu, o čemu se nešto kazuje već u prvoj pesmi: »Tu su počela putovanja s te strane.« Ciklusi u zbirci su određeni različitim podnebljima i aromama, faktički i duhovno. Kako se seli svojim kartama, tako se seli i svojim sećanjima, identitetom, sopstvenom i trenutnom prisutnošću TU, određujući se prema GDE – JE kroz prizmu GDE – JE – JA. Ova vrste predmetne poezije intimnu ravana rasterećuje i čulno univerzalizuje. Maja Herman-Sekulić se vešto koristi jednom vrstom formule koja objedinjuje svih pet ciklusa a to su: lokalno-univerzalno – lokalno (diskretno intimno). Posebni, neponovljivi doživljaji, bez nametnutog ugla za gledanje.
Prvim ciklusom U SENCI SENKI postavljen je problem tragova, porekla, ishoda (pesme PORODIČNA ZBIRKA I SENKE): »Zavičaj mi je davno u drugom jeziku.« Ciklus U SENCI ZMIJE je najgeografskiji, najputopisniji, moguće je identifikovati zemlje (uglavnom Južna Amerika). Upoređujući mesta viđenja u snu i u stvarnosti, vraća se natrag prema utisku iz vizije kao verodostojnijem, čime je zapravo spasen autentični doživljaj (pesma UBOD, IZ BAJKE). U uspelim minijaturama – jednokratnim prizorima dočarana je tama, sunce, guste šume i vlaga nekog drugog sveta (pesme LA MIRADOR, POGLED SA PROZORA, JUŽNJAČKI BLUZ, SIESTA, U VRTOVIMA SAN HASINTA, LAS MAS BELLA DA LAS FIESTAS). Ne zaboravljajući očaravajuće bizarnosti: na svom putu do amnezije (GAMBO, SPISAK, INDIGO), u ritmu bosa-nove, u svetu nestvarnom kao svetiljke božićnog drveta usred leta, dok je visoko nad pustinjom oblak u obliku zmije, a ispod trulež dublja od blata, boje jače od značenja na zlokobnoj crti vazduha bez povratka. Kao noćnu moru koju nosimo u sebi, važno je prećutati najdragocenije, primiti istinu prirode, svet sjedinjen u čorbi sa Juga, u čorbi iz Vučedola.
Razumevanje stvarnosti kroz zamenu jednoga drugim – gde je početni impuls u viđenom, konkretnom (SENKE CRKVI VEĆE OD SELA, PRISUSTVO), navodi na tihe, ukočene konstatacije u rangu suštastvenih životnih uvida.
Pesme trećeg ciklusa IZMEĐU DVE OLUJE intimnije su, melanholične, uvode nas u novu vrstu prostorno-misaonog i čulnog senzibiliteta. Problem prostora je ovde prisutan u višestrukom opozitu, u unutrašnjem sučeljavanju evropskog i američkog, u traženju i izmišljanju sopstvene stvarnosti, izgubljenih mesta ljubavi, ogledala u kojima se niko nije ogledao (STAKLENO ZVONO, PROSTOR, MESTO, SCENOGRAFIJA, ANĐELI NAD BERLINOM, ŠTOKHOLM). Dve jezgrovite prozne pesme (14. JULI i BEZ) pitaju se o prisustvu-odsustvu kao pretpostavkom stvarnosti. Najveća vrednost zbirke je što nas Maja Herman-Sekulić, iz određenog, objektivnog, stvarnosnog, vraća isključivo poeziji, pesmi samoj, na relaksiran, nenaporan način. Slike i mape koje nam daje (pesme! iz albuma, iz atlasa) funkcionišu u tolikoj meri kao prirodne poetske rukotvorine da se zaboravlja šta je njihova intencija i svrha.
Četvrti ciklus NEGDE DRUGDE gotovo u celini posvećen je duhovnim koordinatama, ličnostima očito značajnim za autora. Time je zatvoren i ostvaren porodično-kulturni okvir identiteta započet prvim ciklusom. Nalaženje među-drugima, među-svojima, sa Danilom Kišom, Vorholom, Nabokovim, Mačadom, V. Popom, ostvareno je i kao rekapitulacija njima svojstvenih umetničkih postupaka. Odajući poštu konkretnom: imenu, postupku, biografiji, smrti, prijateljstvu, umetnosti, Maja Herman-Sekulić se zapravo samodefiniše. Zapitanost da li je »hiljadu godina civilizacije ipak poništeno varvarstvom« dobija u slici groba Fridriha Šilera utešan odgovor: »… i njegov grob… ukazao mi se kao piramida« (pesma PIRAMIDA).
Premeštanjem dominantne misaone dimenzije stižemo do kraja, na kraju je ključ, poetika zbirke ZOVI ME IŠMAIL. Tu je i mogući moto ovih putovanja: »Boje kartografa su boje mašte«, »kartografija jeste poetika bez hijerarhije«. Poetsko je ono što ide pre i posle stvrnosti: »… dok mapa prethodi stvarnom i nadživljava ga«; »Teritorija je ta koja se krza na ivicama / a mapa je ponovo rađa netaknutu osipanjem« (iz pesme KARTOGRAFIJA). Od problema početka pevanja i idealnog, željenog poetskog glasa (pesma pomerenog, udaljenog GLASOVI DUBINA), zaustavljanja trenutka (HRONOGRAFIJA). do neznanja, do tajne poetskog: »Ovde, biti vidljiv je biti beo.« »Belina je tama« (iz završne pesme ZOVI ME IŠMAIL). Tražiti, lutati, od početka, do misteriozne beline, tame.
Milan Đorđević
Poezija i egzotično
Putovanje i lutanje glavni su motivi zbirke pesama Iz muzeja lutanja Maje Herman Sekulić, a u svih šest ciklusa ove knjige oni su zapravo drugo ime za traženje identiteta, kao i za estetski autentično obnavljanje i uobličavanje doživljaja iz prošlosti. (Treba reći da je motiv putovanja u književnim delima još od najstarijih vremena simbolizovao potragu za istinom, mirom, besmrtnošću ili traženje i otkrivanje duhovnog središta.)
Sam naslov zbirke Iz muzeja lutanja u sebi nosi paradoks jer reč muzej povezuje sa rečju lutanje odnosno sa besciljnim hodanjem i kretanjem u pogrešnom pravcu. Naime, reč muzej podseća na nešto što je po definiciji suprotno kretanju i lutanju. Kod Grka i Rimljana rečju muzej ili hram označavani su mesto ili hram koji su bili posvećeni muzama, a od renesanse tom rečju se naziva mesto na kome se čuvaju određeni predmeti. U dvadesetom veku, naročito među pripadnicima avangardnih i neoavangardnih pokreta u književnosti i umetnosti, pojam muzeja je imao izuzetno negativnu konotaciju i najčešće je shvatan kao nešto mrtvo, nepokretno. Prema tome, polazeći od naziva, ovu zbirku mogli bismo slobodno da definišemo kao osobeni, lični, intimni muzej, a pesme u njoj kao eksponate svog pesničkog muzeja. (Naslov ove zbirke pesama podseća me i na znanu sintagmu Imaginarni muzej Andre Marloa.)
Već prvi ciklus U senci senki čine ispovedno intonirane i lično obojene pesme. U njemu nabrajanje istorijskih činjenica i sećanja na pojedina poglavlja porodične istorije poprimaju elegičan ton ili bivaju lirski poentirani. Drugi ciklus pesama Plava kiša povezujem sa autorkinom putopisnom knjigom Prozor u žadu i otkrivanjem egzotike. Pesme ove pesnikinje prožete su egzotikom i istovremeno su neka vrsta lirskih zapisa sa putovanja po egzotičnim mestima i predelima. Poetski govor je inače govor žudnje, a egzotika u pesmama naše pesnikinje simbolizuje Drugo, drugačije kao što izuzetno čulne slike i jarke boje manifestuju govor žudnje. Iz ciklusa pesama U senci zmije vodi nas u svet tropskih vrućina, diluvijalne vlažnosti, gde su ,,boje jače od značenja“, u divlje i rajski nestvarne predele o kojima smo sanjali ili čitali dok smo bili deca. On nam dočarava obilje mirisa, zvukova i boja, čudesnu raskoš biljnih oblika a simbolika zmije i senke evocira svet koji je istovremeno izmaštan i gotovo opipljiv. Neke od pesama naslovljene su muzičkim terminima (Bosa-nova, Južnjački bluz) koji simbolizuju i dočaravaju životvorni princip. U pesmi Gambo koja govori o jednoj vrsti guste čorbe, aludira se na Američki građanski rat (Šermanov marš), na poraze, uništenja i sve ono što ,,nismo učili u školi“, a što je učiteljica života poslednjih godina ponavljala i nama u vidu okrutne ratne lekcije. Surovost istorijskih događanja i destrukcija u ovoj pesmi bivaju ironično transponovani u lekovitu kulinarsku delatnost. U pesmi Indigo slušanje regea ,,put je do amnezije“, put ka prvobitnoj nevinosti i prostoru gde se „more spajalo sa nebom“ kao „indigo sa indigom“. Indigo je tu i modra boja i ono preko čega se ostavlja otisak na praznoj belini papira, dakle, doživljaj i njegov poetski izraz. Temu mora, odnosno vode i neba, pesnikinja razvija u pesmi Glasovi dubina iz posljednjeg ciklusa. Ciklus Između dve oluje vraća nas „pripitomljenim“ pejzažima i predelima Evrope i Severne Amerike i traženjem „svega što je postojalo“ u njima. Oluja u Bibliji označava božansko posredovanje. U oluji se iskazuje stvaralački čin, a kod romantičara, oluja je simbol težnje za strasnijim i uzbudljivijim životom i postojanjem. Pesma Između dve oluje izražava upravo taj trenutak između dva trenutka stvaranja, odnosno intenzivnog postojanja. U pesmi Scenografija pred nama je noćna Venecija i pesnikinja kao da nam u toj atmosferi izmišljanja realnosti otkriva svoju poetiku. Pesme ciklusa Negde drugde govore o smrti i duhovnim srodnicima pesnikinje, umrlim stvaraocima: Danilu Kišu, Endi Vorholu, Vladimiru Nabokovu, Vasku Popi, Mašado de Asisu. Pesma Piramida korespondira sa pominjanjem uništenih sinagoga u pesmi vendersovskog naslova Anđeli nad Berlinom, a sve se to povezuje sa uništavanjem hiljadu godina civilizacije iza koje kao svedočanstvo veličine ostaje samo piramida – Šilerov grob gdje je njegovo ime napisano slovima gotice. Ciklus posveta stvaraocima biva dopunjen pesmom Belina – elegičnim obraćanjem rodnom gradu od kojeg je ostao „samo vetar u amblemu“. U toj pesmi belina je boja nevinosti, svetlosti, radosti ali i žalosti. Kako kaže pesma: „aveti njegovih bivših građana, davno izbačenih / iz grobova i kuća“ mogu da se vide „samo kada napada dubok sneg, pršić, samo / kada zavlada grobna tišina. Oni su jedina belina.“ Poslednji ciklus Zovi me Išmail sastavljen je od hermetičnijih pesama i pesama koje literarnim aluzijama i citatima propovedaju o žudnji za onim čega ima samo u sećanjima, izgnaničkim lutanjima koji su posledica išmailovske ukletosti. U pesmi Kartografija poezija se definiše kao umetnost stvaranja duhovnih mapa „bojama mašte“ koje sežu do „granica sećanja“. Ono empirijsko, stvarno, „apstrakcija ugažene trave“, iznova se doživljava i „netaknuto osipanjem“ vaskrsava pomoću ovakvih mapa-pesama, kao što nestale civilizacije bivaju donekle oživljene pomoću arheoloških iskopina. Pesma Glasovi dubina kao da priziva drevne glasove senki iz prvog ciklusa pesama. Pesnikinja kaže: „pevala bih glasovima ulješura / čujnim samo preko hidrofona / pevala bih glasovima izvan slutnje / drevnim / zabeleženim / neodgonetnutim / nečujnim / na površini / čujnim samo u dubini“. Ti glasovi iz dubine jesu glasovi iskonskog, možda glasovi zemlje bez obličja i puste, kada se rastavljala svetlost od tame i vode od kopna. Ako je pesnikinji u pesmi Scenografija praelement voda, odnosno „more jedina istina“ i „eho svega što je postojalo“, onda su glasovi kitova „obdareni mozgom starijim od ljudskog / koji nam pevaju pesmu o početku“ i pesma ševe koja tek kada se „vine visoko i postane nevidljiva“ počinje da peva, oni pravi zvuci te istine koja je starija od svih istina. Zovi me Išmail prva je rečenica romana Hermana Melvila Mobi Dik, a istoimena pesma-citat jeste varijacija na temu beline o kojoj sa toliko erudicije i skoro filozofski piše Melvil u poglavlju svog romana O belini belih kitova. „Belina je neprovidna“, „belina je tama“, a možda i simbol nevinosti kao u pesmi Belina ili je to jednostavno belina neispisanog lista hartije. A možda samo ono što je slikar Vasilij Kandinski nazvao „ništa pre svakog rođenja, pre svakog početka.“ Jer biti nevidljiv, odnosno beo, kako se kaže u ovoj pesmi, znači biti slobodan da stvaraš čiste arhetipske slike.
Poezija Maje Herman Sekulić je estetizovana i u njoj se ukrštavaju ono ispovedno sa intelektualnim, lirski asocijativno sa književnim aluzijama i skrivenim citatima. Njena poezija je istančana i osetljiva za nijanse, boje i mirise. Nama koji živimo okruženi sivilom, bedom, glađu, strahom, smrću, lažima i beznađem, ovakva poezija omogućava da vidimo raskošnije, živopisnije i egzotičnije predele kakvi se možda mogu naći samo u snovima ili dečjim maštanjima.
Vasa Pavković
Tajna boje žada
Tajland, Burma, Laos, Kambodža i Vijetnam, a zatim i Malezija i Singapur, zemlje su kojima je tokom 1993. i prve polovine 1994. Maja Herman-Sekulić boravila i u kojima je, vodeći putopisni dnevnik, stvorila osnovu za pisanje “Prozora u žadu”. No pre putovanja u ove daleke zemlje, za koje, posebno posle kraja krvavog vijetnamskog rata, kao da je minuo interes medijskih sila, autorka se pripremila čitajući najbolje bedekere i beletristiku pisaca koji su, posebno na engleskom govornom području, pisali o Indokini: Somerset Mom, Radjard Kipling, Džordž Orvel, Džozef Konrad, možda su najčešća imena kojih se Maja Herman-Sekulić priseća, putujući po živopisnim indokineskim prostranstvima, suočavajući vlastita iskustva i znanja sa tim svetom u malom, gde se budizam, hunduizam, islam i sasvim delimice hrišćanstvo suočavaju vekovima. Posmatrajući savremene prizore i ostatke davnašnjih sukoba, autorka neprekidno povlači paralele sa situacijom na Balkanu, koji je imao nesreću da u medijima s kraja veka, krvavim ratom zameni Indokinu.
Putovanje po jugoistočnoj Aziji za čitaoce ove knjige počinje iz Bangkoka, marta 1993. Dakle iz Tajlanda, koji je uz Burmu, tradicionalno izolovanu, najmanje poznat našoj publici. Čitalac biva prosto bombardovan nizovima informacija i uzbudljivim slikama sa ulice, iz centra i predgrađa, iz hramova i letovališta, a autorka se, vazda, trudi da mu predoči i drugu, tamniju stranu života Tajlanđana. Svake godine se, naime, oko milion dece iz najsiromašnijih krajeva, prodaje industriji seksa. Pa ipak, miris ploda durijana i tajanstvena boja žada možda su sušti simboli ovih prostora, koji putopisu daju naročitu aromu. Vođena, Maja Herman-Sekulić će potom stupiti u zagonetni “Zlatni trougao”, između Tajlanda, Laosa i Burme, kraj opijuma krijumčarenja i plemenskih konflikata (planinaca i brđana), da bi se najviše pozabavila Burmom – zemljom kakva nigde ne postoji.
Prozor od žada
Socijalne, ideološke i političke promene u Indokini koji nam “Prozor u žadu” predočava, formiraju, indirektno, i stil putopisa. Poglavlje posvećeno Singapuru, gradu kazni i zabrana, ispisano je trpkim i ironičnim rečenicama, koje ukazuju na tamnu stranu privrednog čuda u toj trgovačkoj utopiji. Govoreći pak o Vijetnamu putopis postaje živahni bedeker u kojem se okolnosti obnove zemlje, posle američkih razaranja i građanskog rata, i analiza prožimanja kultura severnog i južnog dela zemlje, sklapaju u provokativno štivo. Najturobnije stranice ove zanimljive knjige posvećene su Kambodži, posledicama Pol Potovog “komunizma” i tragovima industrije genocida.
Neobičnost “Prozora u žadu” je činjenica da knjiga ima dva epiloga – prvi, “prirodni”, u kojem nam Maja Herman-Sekulić govori o magičnom zelenom kamenu, žadu i njegovom “hladnom srcu”, i drugi, koji se bavi biografijom Džima Tompsona, Amerikanca koji je stigao u Indokinu kao ratnik i špijun, potom zavoleo ove krajeve, patentirao bojenje tajlandske svile, obogatio se i onda, pod krajnje zagonetnim okolnostima nestao u toplo uskršnje popodne 1967. godine. Tajna njegovog nestanka i kratkotrajnog traganja naše autorke za istinom o jugoistočnoj Aziji. Zagonetka ostaje zagonetka, menjajući lica.
Nedavno je novosadska kuća “Polaris” objavila interesantan kompendijum Saše Radonjića, “Rečnik srpske putopisne proze”, gde je prezentovana opisna bibliografija tog žanra u srpskoj književnosti, počev od 1783. do 1988. Sem spiska, Radonjić je s puno ukusa odabrao i odlomke najboljih srpskih putopisa, potvrđujući da su u XIX veku Nenadović i Matavulj, a u XX Rastko Petrović, Crnjanski, Isidora Sekulić, Dučić, Andrić i Vinaver naši ključni putopisci. Dodajući možda još ime ili dva, tom elitnom društvu mi bismo, mirne duše, pridodali i ime autorke “Prozora u žadu”.
Božo Koprivica
Knjiga kao zagrljaj
Ovo je vešto sklopljena knjiga po uzoru na ukrštene reči Vladimira Nabokova. Tako su u ovoj verziji epilog i prolog lako zamenili mesta. I oseća se ta radost skladanja. Rimuju se esej i stih, pismo i ogledalo, mit o biblijskoj Lilit i kratka porodična povest. Rimuju se Jejts i Nabokov (štima to, štima), pa mit o Loliti i Lilit sa Kalenića na rolšulama.
Vladimir Nabokov u junu 1962. pokušao j da nagovori Stenlija Kjubrika da za ulogu Lolite uzme tinejdžerku iz Beograda. Da je uspeo (u tome), romana Slike kojih nema – ne bi ni bilo. Jer ta klinka Lilit zahtevala bi da ulogu Hamerta Hamberta igra Orson Vels. I onda bi priča Maje Herman krenula nekud drugde. Tada bi Orson Vels i Lilit snimili film o Malom Princu, pa film po jednoj bajci Oskara Vajlda. Nije tako bilo, jer je ovu knjigu Maja Herman morala napisati.
Knjige se pišu po narudžbi, po inerciji, iz sujete, iz dosade; za novac, za konkurs, za nagradu, za penziju, za stipendiju. Ali postoji, ako si pisac, jedna knjiga koju moraš napisati. To ili ništa. Jedna knjiga, kao jedna mati, kao jedna smrt, jedna ulica, jedan stih: »Biti spreman, to je sve«, kao jedna američka noć u Kinoteci. Jedna knjiga kao osećanje prostora Stjepana Bobeka, kao jedan slepi pijanista u kafani Dva Ribara, koji svira Prokofjeva od tri do pet. Jedna knjiga kao Andrej Bolkonski. A zašto Andrej Bokonski – to neću da kažem.
Ovo je knjiga koja je od prve do poslednje reči prošla kroz telo Maje Herman. Jer, slobodno telo je mesto gde sve živi, živi ili umire. To kaže Piter Bruk, ili Breht, ili Oskar Herman ili – ili ja. Ovo je knjiga kao ono Matoševo kaj, kao zagrljaj. Ovo je roman u traganju za Lolitom, i to je knjiga o Njujorku, i roman u traganju za ocem. Knjiga kao linija na porodičnom grbu. To je knjiga ispovest. Ispovest narcisa – kao oblak u suknji. Ima li reč narciskinja, narcis kao harfa. A zašto harfa, ne znam. Ispovest narcisa je apsolutna iskrenost, kao iskrenost sna, ili, samo je privid stvaran.
Ono čega se sećam nije se nikada dogodilo kaže Ilejn Feri u jednoj pesmi posvećenoj Beketu. Beketu ili Rob-Grijeu, ne mogu da se setim. Lilit – Lola u romanu Maje Herman, boluje od polarne samoće. Usamljenost lebdi ovom knjigom. Kao onaj stih brazilskog igrača – Roberta Rivelinja. Jednoj devojci, Lima Nazario, rekao je u Meksiku 1970., 14. juna, posle finalne utakmice Svetskog prvenstva: Dribler je sam kao nož u srcu. Usamljen kao Lilit u prvom i poslednjem poglavlju romana Slike kojih nema.
Ovo je vešto sklopljena knjiga po uzoru na ukrštene reči Vladimira Nabokova. Tako su u ovoj verziji epilog i prolog lako zamenili mesta. I oseća se ta radost skladanja. Rimuju se esej i stih, pismo i ogledalo, mit o biblijskoj Lilit i kratka porodična povest. Rimuju se Jejts i Nabokov (štima to, štima), pa mit o Loliti i Lilit sa Kalenića na rolšulama. Brodski i Crnjanski, Selin i Tin, bajka i 11. septembar u Njujorku, perunike i prah. Belina i belina kao kod Edgara Poa, groblje u Vukovaru i pozorište Liberti u Kapošvaru. Znam da Liberti nije u Kapošvaru, ali tako mi se sviđa, tako mi se hoće.
Jer ceo svet je Hiperboreja. I sve je samo u radosti prepoznavanja. U prostoru, u ritmu, u prijateljstvu, u ljubavi. Svet se deli na radoznale i trutove. Na tigrove i hijene. Život je vredan samo kao incident, kao mit, kao incest, kao igra na prekršaj. Ili kako kaže Nabokov u pismu Edmundu Vilsonu: »Sve sam ubeđeniji da je jedna jedina stvar važna u literaturi – šamanstvo, pisac je pre svega, mađioničar«. I Maja Herman je opsenar.
Godine 1951., 9. aprila. Obećao sam Bogomiru Hermanu, na dnu Petrove rupe, na Golom otoku, još su bili prisutni Dragutin Gustinčić, Petar Komnenić i Rinaldo Robert, časni ljudi na mestu gde je najteže bilo biti častan, biti vitez, obećao sam da ću govoriti o knjizi njegove ćerke, Lilit, Maje Herman.
I još je Bogomir Herman rekao da kažem jedan njegov haiku:
I kad ga proganjaju, leptir, kao da ne žuri.
I, evo, održao sam obećanje.
Samo nisam, samo nismo mogli znati, tamo na Otoku, da će u ovoj knjizi biti i reč dribling. Na stranici 60. I, evo, šta je o toj reči Johan Krojf rekao Maji Herman u avgustu 1968. u Amsterdamu:
Dribling je Lovac na jelene, Trnova ruža u srcu. Ko me je pročitao u Driblingu? Niko. Moj dribling mogu pročitati samo Okean i ja.
Pre više od 20 godina obećao sam Maji Herman, na terasi hotela Metropol. Bilo je sunce kao ispod piramida, da ću otići u Petrograd po tragu Gogoljeve priče ,,Nos“. U Petrogradu sam oktobra 1989. upoznao italijansku opersku divu Angelinu Bozio i ona mi je rekla da u dnevniku Druge Obale Nabokov piše da je počeo kao golman. U svojoj ulici, ulica Morska 47 (danas ulica Hermana). Nekad je u toj kući bila Danska misija, a kad sam ja bio, bila je arhitektonska škola.
Predlažem da dve sledeće večeri o knjizi Senke kojih nema Maje Herman, govorim, govorimo u kući Nabokova (Morska 47) i na brodu Loliti, koji plovi po Lamanšu. I da bude mlad mesec, sam kao nož u srcu.
Tihomir Brajović
Smisao čežnje
Kao drugi, alternativni naslov roman Maje Herman-Sekulić nosi odrednicu „U potrazi za Lolitom”. Poklonici Nabokovljeve globalno poznate nimfice dobili su, dakle, domaću spisateljsku pikanteriju po sopstvenom ukusu, knjigu što izlazi u susret golicavoj mašti koja je oduvek pratila ovaj moderni literarni mit. Možda bi čak moglo da se kaže da Slike kojih nema pre svega i u prvom redu računaju upravo na tu maštu i na taj mit.
Prolog i svih osam glava ove manje-više slobodne fikcije ispisani su, naime, u maniru koji počiva na svojevrsnoj eksploataciji beletrističkih i iskustvenih praznina, na imaginativnoj rekonstrukciji „nepostojećih” romanesknih situacija i memorijskih toposa. Zajmeći od Nabokovljeve nedorasle heroine nadimak i čitalačku famu, a od same autorke, čini se, neke bitne biografske reference, Lola, glavna junakinja ovog romana, svoje metanarativno traganje za izgubljenim vremenima i ličnostima sprovodi na transkontinentalnoj relaciji Beograd – London – Njujork. Činjenica da se ova potraga odigrava u produženoj senci bombardovanja Srbije i rušenja Svetskog trgovinskog centra nesumnjivo joj donosi određenu vrstu egzistencijalne težine i aktuelnosti.
Ali Slike kojih nema ponajmanje su angažovano štivo. U potpunosti posvećen „arheologiji nostalgije” i skrivenoj „poeziji dobrovoljnog izgnanstava”, ovaj mozaični narativ Maje Herman-Sekulić zapravo donosi individualističku refleksiju u vidu pripovedanjem obrubljenog i na taj način u neku ruku materijalizovanog odsustva znanja, fakata, svedočanstava, artefakata, sećanja… Nabokov, Brodski, Pasternak, Crnjanski, Virdžinija Vulf predstavljaju, pri tome, međusobno analogne i zamenjive figure (samo)izgnanstva u kojemu i (ne)stvarna ovovremenska junakinja raspoznaje sopstveni usud. Umesto dokonanja o političkim i ideološkim uzrocima i posledicama, Lola, međutim, brani paradoksalno verovanje da „baš zahvaljujući tome što nije ostvarena… slika ima svoju posebnu vrlinu… istinu za koju ne treba dokaza – apsolut”.
Praćen kulturološkim opaskama o tome da, u eri interneta, „u našoj digitalnoj sadašnjosti nema šanse za takve apsolute”, budući da „više nema romantičnog bekstva, nema privatnosti”, ovo verovanje naposletku dobija značenje melanholičnog žala za iščezlom veličajnošću same književnosti. Otuda su Slike kojih nema u krajnjoj liniji zapravo roman poetičke detekcije, priča o (ne)mogućoj potrazi za izgubljenim rajevima modernističke inspiracije, naznačenim već i prisustvom pomenutih uzornih autora. Sekulićkina Lola, koja opsesivno ponavlja i simbolički reciklira pojedine sudbinske momente bizarne ali slavne Nabokovljeve junakinje, tvrdi, doduše, takoreći sasvim postmodernistički, kako kruži „bešumno oko svoje priče, svoje istorije” jer ova uistinu „nema centra”. Ali to naizgled sasvim antiesencijalističko ispovedanje praćeno je istodobnim „esencijalističkim” prizivanjem „neotključanih soba” i „kuća sećanja”, koje, opet paradoksalno, postoje još samo u pripovedanju što, tako modernistički, „pokušava da iznese nevidljivu dimenziju iz mutnih dubina na površinu” jer „istina je toliko duboka da samo duhom može da se prodre u nju”.
Ovo nehotično trenje između duha vremena i individualne istine prisutno je, čini se, i u samom ustrojstvu knjige. Pitajući se već s početka „da li je roman još uopšte moguć”, da bi negde u središnjici kao mogući odgovor ponudila nekonvencionalnu zamisao da „šetnja je kao roman”, zato što „ne vodi obavezno cilju… ona je sama sebi cilj”, autorski osenčena pripovedačica pred čitaoca iznosi kompoziciono zaokruženo, te stoga u određenoj meri ipak konvencionalno ostvarenje. Uokvireno poslednjim, i doslovno sudbinskim susretom negdašnjih ,,nabokovljevskih” ljubavnika u samo predvečerje 11. septembra, ono, naime, i pored naizgled fragmentarne mozaične strukture, neizbežno sugeriše smislotvorno kompaktno, tragizmom prožeto razumevanje. Čak ni ,,nepredviđene epifanije, neočekivana zrnca iskustva, neproračunati susreti”, koji se inače pominju kao obeležja samosvrhovite narativne ,,šetnje”, a koje je moguće pronaći u mozaičnim poglavljima romana, zapravo ne suspenduju dejstvo ove, u osnovi modernistički dubinske i dubinski (neo)modernističke potrebe za pronalaženjem objedinjujućeg smisla, baš zato što je potpuno skriven i zapretan.
Ovaj diskretni, ali i te kako čujni vapaj za smislom čini Slike kojih nema u izvesnom smislu dvostrukom pripovešću, knjigom koja na manifestnoj ravni beleži gotovo sva ona iskustva i fenomene koje današnja književnost i njena teorija smatraju bitnim, ne odolevajući pri tom sveprisutnoj čežnji za onim što je minulo. Smisao same čežnje pak pokazuje se – zar ne? – uvek u nuhvatljivosti i nedohvatljivosti, u izmicanju onoga za čim se čezne.
Dante Mafia
Predgovor za knjigu poezije Maje Herman Sekulić Veliki plan
u prevodu na italijanski jezik
Pre svega čestitam Klaudiji Pićino za njen savršeni prevod; nije bilo lako da se prenesu raspoloženja, vizije i percepcije sve to sadržano u samo jednoj knjizi Maje Herman Sekulić.
U jednoj vrsti idealnog putovanja, ova srpska i međunarodno priznata pesnikinja ispunjava i bogati svoje pesme snažnim senzacijama, likovima, mestima i uspeva da na isti nivo postavi Ameriku i Burmu, Rim i Beograd, razne tradicije, različite senzibilitete, sa prirodnošću koja govori mnogo o njenoj univerzalnoj viziji, o koncepciji sveta koja je bogata iskustvima, susretima, poređenjima. Maja Herman Sekulić sada, ili je to možda samo jedan utisak, razmišlja kao da je stekla istočnjačku mudrost, kao osoba koja je intenzivno živela i koja je najzad uspela da nađe dubinu i lepotu svoje duše i srca
Kako bi inače mogla da oživi prisustvo oca koji je pretrpeo Titovu diktaturu, kako bi mogla da skupi i spase ostatke rušenja i razgradnje svoga sveta? Ona to odmah izjavljuje: “ljubav je jedini plan”, “veliki plan”; ostatak je samo trka bez daha ni prema čemu, prema raspadanju, trka da se zgrabi prolazno.
U Italiji već decenijama postoji manir, skoro bolest, da književni kritičari prave razliku između angažovane, lirske, eksperimentalne i intimističke poezije ili čak i političke poezije. Meni je ovo razlikovanje uvek bilo smešno i smatrao sam gospodu kritičare gomilom diletanata koji se nikad ne udubljuju u tekstove, u knjige, nego samo žive od svog teoretisanja. Da li može jedna žena da se posmatra tako što se kaže kako su joj ruke lirske, nos politički, a bokovi eksperimentalni? Da li može da se tako raščlani jedna osoba? Dakle, da li se može procenjivati nečije pesništvo ili pak jedna knjiga poezije kao što je ova Maje Herman Sekulić tako što se izdvoji samo jedan njen deo, a zanemari ostatak? Ovu pesnikinju treba čitati u njenoj celovitosti i osetiti u svoj njenoj punoći i odmah će biti jasno da se ova knjiga sažeto kreće u mnogim pravcima sa stilskim amalgamom retke efikasnosti odlučno odbijajući bilo kakvo parcijalno tumačenje.
U stvari ovo je knjiga istovremeno angažovana i lirska; knjiga koja ume da stavi akcenat na ljudsko stanje i na prave vrednosti; knjiga koja istovremeno podvlači nežno i humano, kao Boris Pasternak, da navedemo jedan primer, svoje korene; to je jedna svesna knjiga, kako bi rekli i Karl Marks i Papa Franjo, koja se bavi živim, gorućim, aktuelnim pitanjima, počevši od raspada Jugoslavije sve do pandemije Korona virusa. Maja Herman Sekulić nije pesnikinja koja sitničari ili se, dok gricka zrno grožđa, zanosi njegovim ukusom. Ona ponire u osećanja sečivom dleta i iz toga izvlači strasno i često gordo pevanje ali koje se uvek drži nivou izražajne jasnoće da bi izbeglo zbrku i dvosmislicu.
Za vreme mojih stalnih lutanja (izvinite za ovu ličnu opasku) jedan od gradova koji sam mnogo zavoleo bio je Beograd. Uređivao sam za jednu veliku lokalnu izdavačku kuću Antologiju italijanske poezije prošlog veka i doživeo prevod svog romana o Tomazu Kampaneli. Tom prilikom sam skitao po Beogradu i Srbiji i pri tome ispijao onaj nektar koji priroda pruža onima koji umeju da uživaju u njenim darovima. Beograd ima magiju koja se da dodirnuti rukom, ukus koji može da se oseti na Kalemegdanu, a Maja Herman Sekulić je bez napora umela da mi prenese ove emocije svojim krilatim, lakim, čak nežnim rečima i onda kada je tema dramatična ili tragična.
Pred jednom smo pesnikinjom koja svojom izražajnom žestinom ume da oživi uspomene i da pretvori i lično u univerzalno značenje. Mislim da su to retke vrline i retka je ona njena toplina kada tvrdi da je “zadovoljstvo malih stvari pred nama”, da je “Rim… kao sa slike De Kirika”, ili kada tvrdi “Svi smo pomalo lanjski sneg / pepeljave pahulje”. To me sve podseća na atmosferu kod Umberta Sabe i uverava me da sam prošao koz jedan pesnički svet koji intimno i duboko pripada Maji i koji je sada pomalo i moj. A to znači da je Maja Herman Sekulić kao pesnik sposobna da prenese onu pokretačku supstancu, ne samo kroz slike, uspomene, situacije i trenutke istorije, nego kroz podsticaj i nadahnuće bogato sugestijama da se uvek ide dalje, još dalje i dalje, da se ide u večnu potragu… Nije važno znati nešto unapred, nego tražiti – tražiti smisao života, tražiti ljubav koja daje smisao životu.
Prevela s italijanskog Ivana Golubović
Neki razgovori sa Majom Herman Sekulić
Momčilo Đorgović
Intervju sa Majom Herman Sekulić
Žurim sa Majom od vrha Lekinog brda pored stare električne centrale, Kruševačkom, prema Ulici kralja Bodina. Toplo junsko veče, uske ulice su u poslednjih nekoliko godina postale još uže zbog iznenada niklih raznobojnih i raznolikih višespratnica, bez estetskog i etičkog plana. Odlučili smo se na mini hodačašće i da potražimo kuću u kojoj je prohodala i progovorila. Da li su joj se u Njujorku, ili dok je putovala po setu, javljala sećanja iz tog vremena, bilo na javi ili u snu?
– Ima ih i na javi i u snu. Da, na Pašinom, ili Lekinom, brdu smo imali divnu kuću. Kasnije smo se preselili kod Kalenića. Kada sam u Beogradu, odem bar jednom u Kalenić kafanu, u mojoj bivšoj zgradi, koja je jedna od retkih starih beogradskih kafana koje su još preživele. Naravno, ove lokacije ima i u mojim knjigama – posvetila sam tome dosta prostora u romanu »Slike kojih nema«, koji je potom izašao u drugom, tzv. »ženskom« izdanju pod naslovom »U potrazi za Lolitom« i sada je u pripremi na engleskom.
Na početku Ulice kralja Bodina nismo pronašli tu divnu kuću, srušena je, kao i niz lepih kuća sa baštama, građenih između dva rata. Osakaćena dvorišta deluju krezubo, poremećena dugačkom novom zgradom na čijoj fasadi je okačeno »Stanovi na prodaju«. Ne primećujem tugu na Majinom licu.
– Zašto tuga? Samo razočaranje. Ove novoizgrađene kuće na mestu naše vile me ne podsećaju ni na šta. Ostala je netaknuta samo ova elegantna i pomalo tajanstvena kuća na ćošku – jedino nju prepoznajem, jedino ona može da me podseti na nešto iz ranog detinjstva.
– Jedva se sećam i naše kuće, sem sa fotografija, jer sam otišla iz nje sa nepune četiri godine, a ove nove zgrade jedino mogu da izazovu togu zbog neukusa. A tuga vezana za ovo, ako jeste u meni, suviše je duboka za jedan intervju. Ona se nalazi u jednom poglavlju mog romana »Slike kojih nema«. Iz ove kuće koje više nema, kako mi je majka pričala, odveli su moga oca, limuzinom (sic!) na robiju, na Goli otok, zato što je potpisao humanitarnu pomoć za ruske ratne udovice! On, ne da nije bio staljinista, već je izašao iz Partije, zajedno sa Pavlem Bihaljijem, kada je nemačka komunistička partija poražena, pošto nije verovao u staljinsku varijantu komunizma, a upravo kada je Tito postavljen za sekretara partije. I to mu nikada nije oprošteno. Bio je ubeđeni humanitarac i levičar, jedan od osnivača Nolita, a njegova polemika sa Krležom započela je istorijski sukob na književnoj levici. O tome se mnogo pisalo. Ali, to je druga priča…
Živela si na mnogim mestima u svetu, a zemlja u kojoj si se rodila i odrasla izbrisana je sa karata sveta?
– Naša domovina je ova planeta, oduvek sam se tako osećala, ali sam pre svega ostala neizlečiva Beograđanka, a pošto sam pri tome pisac – domovina mi je u jeziku, znači pre svega u srpskom jeziku. Naravno, nedostaje mi kulturna sinteza i raznovrsna trpeza zemlje u kojoj sam odrasla – to, da se razumemo, nije »nostalgija«, jer baš ne patim previše od te boljke, nego prirodno osećanje gubitka zbog poraza viših principa na kojima je bila zasnovana od strane najboljih među nama, a rasparčana od najgorih. Osećam kako je ona mene napustila, a ne ja nju. Melanholija je možda bolja reč od nostalgije. Međutim, moj Beograd još stoji, zato mi je »Lament nad Beogradom« najdraža pesma. Moj Beograd se još drži, još u njemu ima onog pravog velegrada, mada mnogi hoće da ga provincijalizuju prema svom aršinu. Uvek sam govorila da je lakše otići iz Beograda u Njujork nego iz Bruklina u Njujork, koji je taj neki super metropolis za nas, kao što je Pariz bio za naše roditelje.
– A to što kažeš da sam stalno u putu – nisam toliko provela na putu, koliko sam živela u raznim podnebljima, što me je samo obogatilo raznim svetovima i naučilo većoj toleranciji. A biti u egzilu, pre svega onom unutrašnjem, prirodno je stanje u ovom vremenu za mene, kao i za svakog modernog pisca koga volim, od Džojsa do Nabokova, od Crnjanskog do Kiša, od Mana do Brodskog.
Pominjem njene putopise »Prozor u žadu«, a i roman »Kralj svile«. Tajanstvenost Indokine prvi mi je otkrio Andre Malro. Svila, žad – čarobne reči i materije, od asocijacija koje izazivajaju može se napraviti čitav filosofski sistem. A izazivaju grabež i ratove. Zašto ona piše o njima?
– Da, provela sam skoro celu deceniju 90-ih u Tajlandu i Jugoistočnoj Aziji koja je nekada činila Indokinu. »Prozor u žadu« je knjiga mojih putopisa iz tog perioda. Naslov označava »prozor« koji se urezuje u neobrađeni kamen žada gde se vidi boja i kvalitet, kao kada se napravi otvor u lubenici. Žad je za mene takav prozor u kulturu koja se hiljadama godina unazad, od Kine do Kambodže, zasniva na osobinama koja simbolizuje upravo – žad! Svila je isto jedan od važnih »prozora« u tu kulturu, a u mom romanu »Kralj svile« svila je i konkretno »prozor« u zagonetku nestanka čoveka koji je obnovio industriju svile.
Dela su ti popularna, a bila su i u najužim izborima, ali nagrade nisi dobila, a kod nas bar nagrada ima na pretek? Nema ni priznanja, mada bi svaka kultura mogla da se ponosi sa nekim kao ti?
– Možda zato što nisam stalno prisutna u čaršiji, što ne pripadama nijednom klanu pa nema ono trange-frange! Priznanje mi je što su me čitali, što sam u dva-tri maha bila čak najčitanija u mnogim gradskim bibliotekama, što sam bila dobro primljena od kritike i što sam imala ugledne izdavače. Recimo, moja knjiga »Skice za portrete« u kojima su sabrani razgovori sa mojim prijateljima, nekim od najvećih pisaca sveta, bila je ne samo među najčitanijima u više biblioteka Srbije, nego je već odavno udžbenik za studente treće godine anglo-američke književnosti! I to ne samo u Srbiji, nego, saznajem, i u Crnoj Gori! Eto, čak ni ona, kao udžbenik, nije još doživela obnovljeno izdanje, a studenti je fotokopiraju i dele. Ne razumem poslovne instinkte naših izdavača.
– Imam i priznanja druge vrste – ima onih koji su pošli mojim književnim tragovima. Evo vidim da je roman (»Tai«) o Tajlandu, koji još nisam videla, pokupio sve nagrade. Ono što mi nije drago je što sam otkrila da su neki noviji autori preuzimali moje stvari bez ikakve oznake izvora. To je intelektualni kriminala koji se u svetu teško kažnjava! Otkrila sam tako nedavno piratsko izdanje Procesa u prevodu moga oca koje je u Sarajevu izašlo, kažu, u desetinama hiljada primeraka 2004. godine kod Civitasa, biblioteka Dani, piše jezik: bosanski, bez moje dozvole i znanja! Tek ću da se pozabavim time, mada je kod nas zaštita autorskih prava pod znakom pitanja. Sada tražim pravog izdavača ne samo za neka nova nego i za reprint izdanja, da se vidi šta je šta. Verujem da je prevod mog oca najbolji. Prvi put je štampan u Beogradu 1962. godine, izdavač je bila Kultura, a zatim je prevođen na hrvatski, bosanski, crnogorski, bilo je 16 raznih izdanja širom Jugoslavije. Tada su se poštovala autorska prava i redovno su mi se uplaćivali honorari i tantijeme.
I Maja Herman Sekulić intenzivno se bavila prevođenjem. Prevod Blumove »Antitetičke kritike« uveo je nove termine u našu kritiku, a prevod Karverove »Katedrale«, smatra se, ide u sam vrh našeg prevodilaštva. Kako objasniti da ni njeni prevodi nisu nagrađivani mada bi svaka kultura trebalo da ceni tu vrstu rada?
– Da, mnogo sam prevodila to ne samo na srpski, nego sam po pozivu uredila i jednu bitnu antologiju jugoslovenske poezije, te prevela mnoge naše pesnike – ti se moji prevodi često preštampavaju i bez mog znanja. Nedavno sam tako otkrila da je moj prevod pesama Milana Milišića kao i moj izbor, rađen po Milanovoj želji, izašao u Zagrebu tako što se moje ime nalazi samo pri dnu, ispod poslednje pesme, te mi se jedan urednik iz Škotske obratio sa molbom da mu odobrim da koristi moj prevod te pesme misleći da je to jedina! Prevodila sam sa zadovoljstvom sve dok se kod nas nisu počeli gajiti, pa i nagrađivati, polutanski, piratski, neknjiževni prevodi. Moji prevodi ne da nisu nagrađeni, nego, uglavnom nisu ni dostupni. Ali su i dalje kultne knjige. Ljudi me dan-danas zaustavljaju na ulici sa pitanjem gde mogu da ih nabave.
Maja Herman Sekulić je lepa, atraktivna žena, (čuveni modni fotograf Marko Glaviano je u svojoj knjizi fotografija 90-ih uvrstio u najlepše žene sveta), čini mi se da bi mogla ispunjeno da živi i od obožavanja, a ona se posvetila književnosti koja zahteva odricanja i usamljenost. Kako je to pomirila? Čuo sam da je upoređuju sa Lu Salome, koja je bila i muza i autor?
– Ne vidim zašto bi žena, ako pored lepote ima pameti i talenta, trebalo da živi od muških obožavanja. To može ženi da pruži privremeno osećanje moći, ali trajna moć dolazi iznutra. Ne znam zašto bi baš žena bila ta koja, ako se bavi književnim stvaralaštvom, mora da bude usamljena? Za književnost je potrebna samoća, ali ne i usamljenost. Može se, ponekad, biti i stvaralac i muza.
Opredelila se za pogone teške književne industrije i družila se sa najboljim svetskim autorima: Velek, Karver, Brodski, Kozinski, Ginzberg, zatim Mark Strend, Suzan Sontag, Harold Blum, Bret Elis… Lista je podugačka. Jedinstvena je pojava u našoj sredini, pa i šire, i po tome što je bila njihov prijatelj i ravnopravni sagovornik. Kako se snalazila među tolikim živim velikanima?
– Na taj spisak se mogu staviti i naši velikani kao što su recimo Kiš i Popa, sa kojima sam imala sreću da se lepo družim, a i sada kada pišem često mislim na njihov sud. Vasko me je posebno ohrabrivao kao neki duhovni otac. Takav sličan odnos imala sam i sa Blumom, koji me proglasio za duhovnu kćer, i donekle sa Brodskim, koji mi je u jednom trenutku napisao da sam njegov ženski dvojnik. Odrasla sam u intelektualnoj, kreativnoj sredini. Moj otac, Bogomir Herman, ne samo da je bio jedan od osnivača Nolita, nego, između ostalog, i prvi prevodilac Kafkinog »Procesa« i mnogih drugih knjiga. Kada su Breht i Beket bili u Beogradu, došli u u našu kuću, dok sam je slušala njihove mudre rasprave, krijući se ispod stola. Oko mog oca su se okupljali i mladi intelektualci. Slično se nastavilo posle njegove smrti i sa mojim očuhom, Tišmom, koji je bio profesor i rektor univerziteta i vrstan um. Kroz našu kuću na moru su svakog leta prolazili svi rektori Evrope. Moj deda, Oskar Herman, veliki slikar, pripadao je Minhenskoj školi. Odrastala sam od malih nogu među značajnim ljudima i nemam kompleks autoriteta.
Studirala si kod Nortropa Fraja, istraživača arhetipova, mitova, metafora. Nisu li ovi pojmovi zastareli za novi, vrli svet? Svet je danas »flat«, opsesivna konzumacija, hipnotički marketing, bez metafizike, već just-do-it.
– Evo, upravo sam ovih dana otkrila da je Fraj sačuvao prepisku i intervju sa mnom, još dok sam bila mali student u Beogradu, tj. radila magistarski o njemu, što je sve objavljeno u njegovim Sabranim razgovorima, u 50. glavi pod naslovom »Kritički put.« Mislim da su baš ti arhetipovi i mitovi o kojima Fraj govori danas jako prisutni, posebno u raznim trilogijama za mlađe čitaoce i u velikim holivudskim film i TV produkcijama.
Maja Herman Sekulić ističe da je do sada jedina Srpkinja koja je doktorirala na Prinstonu. Glavnu pažnju je tada posvetila Džejmsu Džojsu i, kako kaže, prva na svetu imala privilegiju da piše o njemu služeči se kritičkim izdanjem »Uliksa.«
– Da, sećam se kako mi je ta ispravljena poglavlja, još u šifovima, donosio jedan od urednika tog prvog kritičkog izdanja, moj mentor Volton Lic, vrhunski stručnjak za Džojsa. Tu su, konačno, posle toliko vremena bile ispravljene neke bitne greške iz svih ranijih izdanja, koje su menjale značenja pojedinih odlomaka.
U Americi te priznanja nisu mimoišla?
– Dva puta sam dobila Fulbrajta, zatim sam nagrađena stipendijom Američkih univerzitetskih žena. Pet godina sam uzastopce nagrađivana sa Prinston »fellowship«, što je najviša univerzitetska stipendija.
Da li je tačno da se Josif Brodski dvoumio da dođe u Beograd i da si makar malo uticala da promeni tu odluku?
– Da, Mark Strend i ja smo malo morali da ga ubeđujemo, na jednoj večeri u Njujorku, pred polazak za Beograd. Naime, Brodski je čuo da kod nas jako vole Jevtušenka, koji ga je izdao i cinkario KGB-u, oterao na robiju, iz zemlje, pa nam je rekao da ne zna da li želi da ide u zemlju u kojoj Jevtušenka toliko cene. Rekla sam, pomalo u šali, da nije baš sve tako jednostavno da njega cene više od Jevtušenka, ali da ne brine, da Česlava Miloša cene više od njih obojice zajedno i to mu se veoma svidelo. To je i jedini put da je posetio Beograd na 24 sata.
Maja Herman Sekulić ovog leta nije našla novog izdavača. Ona, međutim, sledi svoj put. Ako ne može ovde, može negde drugde.
– Obradovala sam se što časopis Racours au poeme, koji mi je objavio mnoge pesme na engleskom i francuskom, sada priprema dvojezičku, prilično obimnu e-knjigu mojih izabranih i novih pesama. Izbor treba da se preda u januaru, a knjiga da se pojavi u junu 2015, kao jedna od prvih u novoj ediciji, posle knjige Čarlsa Simića, a u prevodu na francuski Elizabet Brunaci.
A šta radiš trenutno?
– Trenutno na poziv Tesline naučne fondacije iz Filadelfije, a uz punu podršku Teslinog muzeja u Beogradu, pripremam prvu Teslinu biografiju na engleskom namenjenu za mlađe čitaoce. Prezentaciju imam 10. januara na godišnjoj konferenciji o Tesli u Njujorku. Inspirisalo me to što Teslina fondacija želi a pokuša da upozna američku decu sa ovim našim genijem, što je krajnje vreme, jer se o njemu nedovoljno zna, čak i kod nas, a ovo je njegovo vreme.
Tešio sam Maju da ovdašnje nagrade nisu i merilo stvarnih dostignuća. Dezavuisane su upravo sa onima kojima su dodeljene. Nagrade i priznanja dopadnu i nekom autentičnom stvaraocu, ali prečesto služe za promovisanje i instaliranje agitpropovskog podmlatka ili za reanimaciju kakvog starog kadra. U poslednje vreme se množe oni koji imaju više nagrada i priznanja nego godina života. U toj žurbi štancovanja »uticajnih renomiranih javnih ličnosti« postoje oni koji su »napunjeni« nizom raznovrsnih priznanja dužim od perioda njihovog boravka u Srbiji. Kako onda da »srpska kultura« primeti izuzetnost Maje Herman Sekulić, koja u Njujorku piše na srpskom, ali ne na onom srpskom kojim se govori Kako Aktuelnom Agitpropu Treba?
Autor intervjua je novinar i publicist, pisac više knjiga, bivši izdavač
Nedeljnog Telegrafa. Autor je serijala »Zrake iz sadašnjosti« u Nedelji Danas.
Miška Knežević
Prozor u žadu
Prozor u žadu pesnika i esejiste Maje Herman-Sekulić (drugi niz godina živi u Americi, New York) predstavlja zavodljivu avanturu jezika, zvukova, ukusa i mirisa egzotičnih predela i likova daleke Jugoistočne Azije u koju nas vode putopisni eseji puni poetskog naboja i razvijenog osećanja za etiku i kontrast lepog i ružnog. Knjigu je objavila Izdavačka kuća »Prosveta« iz Beograda a boravak umetnice u zemlji bio je prilika za razgovor.
Šta Vas je inspirisalo da krenete na ovakav put?
Bio je to sticaj okolnosti. Moj suprug je arhitekta i dobio je da radi neke projekte u tom delu sveta, jer je to, kao što verovatno znate, jedan od najdinamičnijih delova planete u ekonomskom i svakom drugom smislu, tako da sam ja došla dva puta da ga posetim i polako ulazila sve dublje u istoriju, kulturu i običaje tih ljudi i na kraju iz tako nekog spontanog odnosa prema celoj stvari, videla sam da se u meni rađa jedna knjiga. Nije to bilo nešto unapred planirano, ali sam iskoristila priliku da putujem po Indokini i da vidim neke spomenike, neke delove Jugoistočne Azije, koji su bili dugi niz godina, čak i decenija, zatvoreni za svet.
Šta biste mogli da kažete o samom nastajanju knjige?
To je počelo spontano, bili su to utisci, beleške i tako dalje. Ja sam ranije povremeno pisala neku putopisnu prozu, ali samo u kraćim formama. Međutim, kada sam shvatila koliko me je fascinirao taj deo sveta i koliko želim da ga upoznam, onda je to već izgubilo spontanost i išlo je sa planom i proučavanjem mnogih, mnogih pojava, traženjem podataka o nekim stvarima koje su bile nepristupačne i čitanjem neke literature, jer tu su u pitanju neki spomenici koji spadaju među svetska čuda, kao što su Akonvart na primer, ili Pigan u Burmi koji je još uvek nepoznat svetu. Sam proces pisanja jeste mučan, mučna rabota i tu ima nekoliko faza, nekoliko slojeva. Najteža je možda ona poslednja, redigovanje teksta, skraćivanja. Ja sam to radila, naročito poslednje glave, pod velikim pritiskom jer sam obećala mojim izdavačima, pre svega uredniku Milisavu Saviću i Čedomiru Mirkoviću, koji je inicirao ovo izdanje, da ću ga završiti tako da bi moglo da se pojavi za Sajam knjiga. Zato je to bio veliki pritisak, ali nekad se pod pritiscima najbolje radi.
Šta još smatra interesantnim vezano za ovu knjigu?
Mislim da su o tome na promociji dobro govorili Milisav Savić i Čedomir Mirković. Oni smatraju na neki način da je sprska književnost imala vrhunac u putopisima Isidore Sekulić, Rastka Petrovića, Crnjanskog i da je onda iz nekog razloga koji ne mogu tačno da objasne, taj žanr bio zapostavljen mada on spada među najpopularnije u svetu i da su tu prazninu kod nas uglavnom popunjavali novinari, a naravno to nije potpuno ista vrsta pisanja i gledanja na svet i govorili su o literarnosti ove knjige i o tome da će ona na neki način, oni se nadaju, vratiti taj žanr na taj neki poetski, literarni nivo u srpsku književnost.
Šta Vas je opredelilo za naziv »Prozor u žadu«?
To je ključ za razumevanje ove knjige. To jeste, u stvari, mada zvuči poetski, jedan tehnički naziv, za otvor, prozor koji se otvara u sirovom kamenu žadu da bi se video njegov kvalitet, boja, sjaj, providnost i svi ostali kvaliteti koji određuju cenu tog kamena a sam sirovi žad kao kamen je veoma neprivlačan i grub. Ja sam to shvatila kao metaforu za celu moju knjigu i za viđenje te kulture koja je ipak nama daleka i strana. Naime, smatram da su moja putovanja po Indokini i po celoj Jugoistočnoj Aziji bila otvaranje takvih prozora u žadu gde možemo kao da naslutimo suštinu te kulture.
Da li razmišljate o novoj knjizi ili nastavku ove?
Tek sam nedavno završila ovu knjigu pa ne mogu da razmišljam o nastavku. Možda će biti još nekih putopisa, to ne bih mogla u ovom trenutku da Vam kažem. Imam nekoliko planova, a jedan je vezan za ovu knjigu. Naime, poslednja glava u toj knjizi koja se zove Priča o Džimu Tomsonu je na neki način pisana različito od knjige. Zato sam je odvojila i stavila naslov Umesto epiloga, jer je to priča o jednom liku, jednoj ličnosti iz tog dela sveta koji je imao tajanstven i zanimljiv život. Tako je i završio. Nikada se nije otkrilo kako je nestao, da li je možda još uvek živ. E, sad, ja sam tu priču ubacila kao metaforu za celu knjigu, jer je možda priča o njemu kao ličnost na neki način isto tako tajanstvena kao i cela Azija. Kada sam završila taj tekst na engleskom, neki ljudi su to pročitali i rekli, ono što sam ja odavno osećala, da to ima sve dobre elemente filmske priče i sugerisali su mi da napišem jedan sinopsis, što ja do sada nikada nisam radila, kao jednu kratku priču o tome i to sam ja dala sada Džeremiju Larneru, koji je moj poznanik i inače je scenarista i dobitnik Oskara za film »Diplomac«, i on je to pročitao i složio se da u tome ima dovoljno materijala za filmsku priču. Pa možda će nešto od toga i biti. Imam još jedan projekat o kome ne mogu sada konkretno da govorim. Verovatno ću raditi nešto sa Duškom Petrovićem za Rikol, nadam se.
Nastasja Radović
Sajberbalkanizam u sajbergalaksiji
Svakodnevno se suočavamo sa složenošću svijeta i njegovim, istovremenim unificiranjem kroz globalizaciju. U ovom drugom, jedna od najvažnijih komponenti je sajber globalizacija, internet i digitalne tehnologije. Na Sajmu knjiga u Beogradu, pojavila se veoma zanimljiva knjiga eseja i refleksija na tu temu, Digitalna galaksija, dr Maje Herman-Sekulić, književnice, prevoditeljice, esejistkinje. S njom smo razgovarali ne samo o dobrim i lošim efektima ovih pojava, već i o konkretnijim događajima kao što je Volstrit revolucija, koje ima u Njujorku a slabo u čitavom našem regionu. Zašto je to tako?
MONITOR: Sajber prostor vam je donio razne dileme i iznenađenja. Vi govorite i o tome da je internet povezao milione ljudi koji nijesu čuli jedni za druge, ali da je i otuđio mnoge koji su bili u klasičnoj socijalnoj vezi?
HERMAN-SEKULIĆ: Došla sam do podatka, naučno evidentiranog, da svake godine „gubimo osam odsto humanosti”. Pa je pitanje šta bi od humanosti ostalo u nama za desetak godina.
MONITOR: Druga stvar je uzdizanje sveopšteg amaterizma kroz sajber prostor. Tako se u doktoratu kao ključni, citira termin objašnjen iz Vikipedije?
HERMAN-SEKULIĆ: Sada svako može da nađe neku svoju nišu gde će prikazivati šta misli o svemu i svačemu.
MONITOR: Tako se pojavio i veliki programski tekst masovnog norveškog ubice, ali ga izgleda nije otkrila nijedna svjetska tajna služba iako im je bio pred nosom, svima dostupan.
HERMAN-SEKULIĆ: Ono što mene najviše zabrinjava, baš lično, pored tog opšteg amaterizma koji je uvek postojao je ovo oko Vikipedije. Kada sam radila doktorat, morala sam za jedan svoj stav da pročitam tridesetak knjiga da nađem tri rečenice koje na to referiraju, koje se podudaraju, podržavaju moju tezu. Nekad sam dolazila do toga da moja teza ne stoji, da je neprimerena, nije dovoljno jaka. Danas, ako hoćeš da to uradiš koristeći Gugl i druge pretraživače, izađu ti izvori i sve se poklapa s onim što si hteo da kažeš. Nigde nisi izazvan. Tako je to postavljeno na internetu. Nisi izazvan, niti je dovedeno u pitanje to što tvrdiš.
MONITOR: Što je loše za istraživački i naučni posao?
HERMAN-SEKULIĆ: To je strahovito, to je ono što je pogubno. O tome nemam ni prilike da govorim. To je ono što me plaši jer sam nekada morala da pregledam i pročitam stotine tomova, da bih potvrdila nešto što želim da zaključim, a danas je sve to lako, sve se poklapa, ako odgovor tražiš na internetu. Nije potrebno više da čitaš te silne knjige.
MONITOR: Neke informacije na kojima se mnogo insistira, u stvari su pogrešne jer ne odgovaraju činjenicama. Pominjete primjer s dominirajućom tvrdnjom da je Obama „prvi obojeni američki predsjednik”.
HERMAN-SEKULIĆ: Jeste, bio je jedan pre njega – Džon Harison, Mavar, krajem 18. veka. Njegov dan se i danas slavi u državi Merilend.
MONITOR: Sada je kod nas velika rasprava čiji je Andrić. Uočljivo je da se ljudima velike i potvrđene kreativnosti ne dopušta da se identifikuju preko kulture već isključivo u etničko-genetičkom kodu?
HERMAN-SEKULIĆ: Pa to je jasno: arbitri su oni, posebno u književnosti, koji imaju neke osnovne probleme: nedovoljno su obrazovani, ne govore strane jezike, ne poznaju svet. Mada tvrde da su otvoreni prema njemu i pokušavaju da se tako ponašaju. Ali duh palanke im ne da mira.
MONITOR: Mislite li da je ovdje ipak postojao nekakav kulturni koncept,makar i tradicionalistički, ili je kada se radi o davanju sredstava pa i nagrada, uvijek bila stvar političkih kuhinja i književnih kuloara, tzv. centara moći?
HERMAN-SEKULIĆ: Ma kakav kulturni tradicionalistički ili modernistički koncept, pa to je bilo u Rusiji u 19. veku. Maknimo se od toga. To je prevaziđeno. Ti su sporovi postojali u vreme Vaska Pope i drugih, pedesetih. To je bio napad na Kiša, ali to više ne postoji. Postoje struje, kao tradicionalnija ili modernija, postoje grupe koje su u postmodernoj ili transmodernoj misli. Ali to ne znači da to ne može da se menja. A i zašto sukobi, čemu to? Šta fali, i ranije je istovremeno postojala Mir jam i Crnjanski. Nije ovde, reč o nekim sukobima oko koncepcija i načela, već o pohlepi. Ja sam članica srpskog i američkog PEN-a. U jednom momentu tražila sam zaštitu srpskog, u vezi sa zaštitom mojih prava kao pisca, čemu PEN i služi, i nikada nisam dobila odgovor. PEN ovde služi nečem drugom, da se dovode pisci koji će onda kod sebe pozvati neke naše pisce. To je kao neka agencija za putovanja.
MONITOR: Istakli ste „četiri T” 21. vijeka: terorizam, trivijalnost, transparentnost, tviter revolucije. U imperativu za transparentnošću, intima ljudi je ugrožena kao nikada do sada?
HERMAN-SEKULIĆ: Nema više mogućnosti da pobegneš, detalji tvog ličnog života dostupni su svima, a istovremeno si otuđen. Ali i ta transpatrenost opet ima i svoju pozitivnu stranu, to je što je sajber svet dostupan svima, i to je dovelo do toga da se pokrenu neki najzabitiji delovi sveta, neke najkonzervativnije zemlje kao arapske.
MONITOR: Ali, kod tviter revolucija, kažete „ishod još nije poznat”?
HERMAN-SEKULIĆ: Kad sam pisala tu knjigu još nije bilo počelo ovo što se sada događa na Volstritu…
MONITOR: Jedan od glavnih problema danas je oporezivanje siromašnijih građana koje je neproporcionalno veliko u odnosu na oporezivanje najbogatijih?
HERMAN-SEKULIĆ: Pa, evo, ovde ima toliko sličnih primera, za to ne moramo da idemo na Volstrit. Čitam sada u novinama da Mišković koji je prodao Maksi nije platio porez državi…
MONITOR: Velika je ovdje mentalna klaustrofobičnost. Svi su na Fejsbuku, ali ne vjeruju da se ono što se dešava na Zapadu tiče i njih.
HERMAN-SEKULIĆ: A svi idu u zapadne banke, vole da imaju kreditne kartice, gledaju TV program koji je 95 odsto američki…
MONITOR: Pominjete da je „Poncijeva shema” po kojoj je funkcionisalo bankarstvo Volstrita, kod nas već oprobano samo sa malim igračima kao što su Dafina i Jezda
HERMAN-SEKULIĆ: To je jedna ista, stara šema, to je šema za pohlepu. Pohlepa je ljudska univerzalna osobina.
MONITOR: Pišući o sajberprostoru, otkrili ste termin „sajberbalkanizam”. Do sada je postojao samo politikološki termin „balkanizacija”.
HERMAN-SEKULIĆ: Sad je ovaj „sajberbalkanizam” apdejtid, to je novo.
MONITOR: Živite godinama u Njujorku, koliko se sada vaš život promijenio?
HERMAN-SEKULIĆ: To nije od juče. Sve je počelo sa deregulacijom banaka, sa davanjem kredita za kuće onima koji to nikako nisu mogli da vraćaju. To se toliko ne vidi u Njujorku, ali je strašno ono što se može videti po ostatku Amerike. Pretprošlog leta prošla sam Floridom, i to je strava. Čitava predgrađa, čitavi gradovi su polupusti, divne kuće s bazenima napuštene, zarasle u travu ili se nude na prodaju za nekoliko hiljada dolara, a vredele su po pola miliona. Niko neće da ih kupi jer je tamo velika kriza, otpuštanja, svi su u stalnoj napetosti. Sve je blizu velikoj depresiji iz 1929. Oni tvrde da se situacija poboljšava, ali se to ne vidi. Glavni problem je slab ili negativni bilans u porastu zapošljavanja. Dok nema velikih poslova nema napretka u privredi.
MONITOR: U SAD ste doktorirali i predavali na Prinstonu…
HERMAN-SEKULIĆ: Ja znam američki sistem s obe strane: i kao student i kao predavač. Američkih devet i po univerziteta IVY lige stvoreni su da prave vođe. Harvard, Prinston, Jejl su prvi. S tih univerziteta „vrbuju”se svi predsednici, svi ministri… Na Prinstonu je škola Vudro Vilson gde se direktno vrbuje za politku. Odatle su gotovo svi američki državni sekretari, osim Hilari Klinton. Ja sam to gledala svojim očima. To je sistemska stvar. Američki sistem je na neki način ustrojen po ugledu na stari Rim – postoji Senat, vladajuća klasa – elita i postoji narod koji se drži u prilično moronskom stanju. Ogromne su razlike između elitnog obrazovanja i drugog, i na nivou srednjih škola. Da bi došao iz naroda do nekog elitnog univerziteta, moraš da budeš zaista izuzetan. Ili da si bilioner, da možeš da daješ velike priloge. A treće je vrhunski sport. Đoković bi verovatno mogao da bira. Ja inače, ne verujem da vrhunski sportista može da bude glup. A onda počinje veliki posao, neprekidno, naročito ako dobiješ stipendiju.
MONITOR: Protesti vam se u Americi dešavaju, takoreći „pod prozorom”, samo se ovdje ništa ne dešava?
HERMAN-SEKULIĆ: Da, jedino se ovde kod nas ne dešava. Nama je super, šta će to nama? Ovde se kaže: pa to je zbog tog Volstrita, zbog bankara, šta mi imamo s tim? A ti bankari kroje sudbinu i nama. Oni diriguju, vama i meni. Oni koji to kažu ne razumeju svet, ne razumeju da je sve povezano. Svaka zemlja je našla svoj ugao iz kojeg gleda na Okupirajmo Volstrit. To je revolucija koja još nema jasan koncept, nema vođu, ali ljudi ipak znaju protiv čega se bore. Protiv velikih socijalnih nepravdi, tolikih da stvari ne izgledaju normalno. Bankari mogu da unište čitav svet i da nikome ne odgovaraju. Ta deregulacija banaka nije stvar od juče, počela je još s Reganom.
Mi naravno ne moramo da se borimo protiv bankara na Volstritu, ali valjda ima nešto i ovde što proizvodi ovo kod nas. To ne moraju biti bankari, možda su ministri preuzeli njihovu ulogu. Trebalo bi naći svoj ugao gledanja na opštu krizu, jer ovo jeste revolucija koja hoće da promeni ekonomski poredak ili bar da smanji socijalne razlike. Nije normalno da u SAD jedan bankar ima sto puta veću plata od njegovog službenika, a u Švedskoj je na primer ta da razlika deset puta.
MONITOR: Pojava interneta jedan je od najvažnijih fenomena našeg vremena. O tome i vi govorite u novoj knjizi. Podsjećate nas da novo izaziva ne samo strah već i dramu privikavanja?
HERMAN-SEKULIĆ: To ste lepo primetili, jedan od ciljeva moje knjige bio je da to postavim u pravu perspektivu: da je svega toga bilo i ranije, tehničkih pronalazaka koji su zbunjivali svet. Eto, to je Gutenbergova galaksija za kojom i danas žalimo. I žalimo se kako se svakakvo đubre objavljuje u toj „sajber galaksiji”, a i onda se u najvećoj meri objavljivala popularna književnost, tračevi.
Ljubeta Labović
Vinčanska kultura je središte stare Evrope
Novo dopunjeno izdanje kultne knjige »Skice za portrete« Maje Herman-Sekulić objavljeno je kao prva knjiga »Izabranih djela« svjetski priznate pjesnikinje, prozne spisateljice i teoretičarke književnosti. Herman-Sekulić je jedinstvenu zbirku eseja i intervjua (Brodski, Nortrop Fraj, Rejmond Katver, Suzan Sontag, Alen Ginzbegr i dr.), obogatila sa tri nove »skice« velikana Boba Dilana, Dereka Volkota i Artura Milera. Druga knjiga u izabranim djelima zbornik je njenog pjesništva iz pet objavljenih knjiga »Poezija«, dok treću knjigu čine književna razmišljanja na temu »Digitalna galaksija«. Izabranim djelima biće obuhvaćena putopisna proza »Prozor u žadu« i tri izuzetna romana Herman Sekulić »Kralj svile«, »Slike kojih nema ili u potrazi za Lolitom« i najnoviji »Ma Belle« koji je prošle godine bio u konkurenciji za NIN-ovu nagradu. Herman Sekulić decenijama živi na relaciji Njujork-Beograd, doktorirala je na Univerzitetu Prinston, a predavala je na Univerzitetima Harvard, Kolumbija i Ratgers. Članica je srpskog i američkog PEN centra. Knjige su joj prevedene na više stranih jezika, a dvojezični izbor njene poezije na francuskom i engleskom sačinio je pjesnik Matju Bomije u ediciji »Ailleurs« gdje su objavljeni Čarls Simić i F.G. Lorka.
POBJEDA: Dugo živite u Americi, putujete u razne krajeve svijeta, književno se najdublje iskazujete u poeziji, ali i u ostalim žanrovima. Kako biste onda sebe odredili u okviru južnoslovenske i književnosti uopšte?
MAJA HERMAN-SEKULIĆ: U okviru naše poezije Vasko Popa je meni bio zaštitni znak i uz Brodskog i još neke pjesnike veoma je cijenio moje pjesništvo. Iako je teško govoriti o sopstvenom stvaralaštvu, sebe vidim u jednom postmodernom ambijentu i senzibilitetu; svakako urbanom, čak možda i transnacionalnom. Ali, istovremeno mislim da su mi duboko korijeni ovdje. A to je upravo između Beograda i Lepenskog vira, gdje ta vinčanska kultura jeste neko središte Stare Evrope. Te prema tome, osjećam da sam s tog tla i Dunav je moja Rijeka, on se pojavljuje u mnogim mojim pjesmama. Lijepo ste to osjetili da bez obzira na razne žanrove u kojima sam se izražavala, vidite mene prije svega kao pjesnikinju. Jer, uostalom i sebe tako vidim, i kad pišem prozu to su obično kratke rečenice kratka poglavlja, kao neke pjesme u prozi, tako to i osjećam. Neki kritičari su čak pisali da vide veću sličnost sa recimo Alešom Debeljakom i sa mnom nego sa nekim u srpskoj poeziji. A u srpskoj književnosti vidim moje velike dodirne tačke sa »zlatnim dobom« srpske književnosti, mnogo više nego sa ovim što me danas okružuje. Kad kažem »zlatno doba mislim na doba Rastka Petrović, Crnjanskog, Isidore Sekulić, pa sve do generacije Danila Kiša, koji je bio moj prijatelj i ljetovali smo godinama zajedno u Dubrovniku.
POBJEDA: Poezija je u mnogim kulturama i književnostima marginalizovana. Možete li reći nešto o tokovima u savremenoj poeziji?
MAJA HERMAN-SEKULIĆ: Za ovu ispovijednu struju moglo bi da se kaže da je postmodernistička. Druga struja, koju bih nazvala estradna poezija, ona izlazi iz Alen Gnzberga i bitnikaa. U toj poeziji ima vrhunskih pjesnika, ali nema ih mnogo. Ali ima puno tih estradnih pjesnika koji njeguju u jeziku neki dijalekt. Mislim da je poezija u SAD na neki način živa zahvaljujući tom estradnom elementu. Živa i popularna, možda popularnija nego ikad. Postoje mnogi klubovi gdje se recituje poezija gdje je neki muzički i poetski slem, cijelu noć se druže ljudi i pričaju. A to opet nijesu neki ozbiljni književni klubovi to su kafići gdje u određenim danima to postoji kao džez, sve je povezano sa muzikom. To je neka vrsta »usmene« poezije koja nije izašla iz naroda da tako kažem, ali je izašla iz nekog geta. To je »geto-usmena« poezija koja opet ima nekolicinu vrhunskih majstora te takave žive riječi. Postoji i pjesnička struja koja je često akademska, suva, zatvorena, ograničena na lične motive, nema šira značenja.
POBJEDA: U romanu »Ma Belle« govorite o jednoj znamenitoj ženi, srpskoj dobrotvorki koristeći dokumentarnu građu. Šta Vas je podstaklo da se u romanu bavite jednom istorijskom temom s početka XX vijeka?
MAJA HERMAN-SEKULIĆ: Bila sam inspirisana za ovu temu kad sam otkrila da je u prinstonskoj biblioteci rukopisa pohranjeno oko 50 sanduka prepiske Hamiltona Fiša Armstronga koji je bio jedan od vodećih američkih novinara, jedan od ljudi koji su najviše uticali na američku spoljnu politiku u 20. vijeku. Tu sam pronašla nekoliko sanduka prepiske između glavne junakinje romana Majbl Grujić i H. F. Armstronga u trajanju od pola vijeka u kojoj sam otkrila veliko prijateljstvo. Činilo mi se da je zanimljivo da se napravi zanimljiva knjiga o tom vremenu kada su srpsko i jugoslovensko-američki odnosi bili najbolji u istoriji. To je vrijeme kad se srpska zastava vijorila na Bijeloj kući i mi smo bili najprivilegovanija zemlja. I htjela sam da kažem da bi se trebalo vratiti takvim nekim izvorima i trebalo bi reći prvi put nešto o susretu srpske i američke elite. O tome nikad niko ne govori, a danas se ovi srpski političari samo svađaju sa Amerikancima gdje su Srbi prikazani kao poludivljaci, kao zločinci itd. A imala sam i želju da napišem knjigu o jednoj ženi koja je odigrala jako veliku ulogu u srpskoj i jugoslovenskoj istoriji, koja je vjerovatno jedna od najvećih dobrotvorki našeg naroda u istoriji. Ona je počela tu dobročiniteljsku misiju 1912. u Prinstonu i to je trajalo do poslije Drugog svjetskog rata, jer je sarađivala i sa Titom i partizanima. Tako da sam mislila da to treba da se zabilježi i pokaže svijetu. Vrlo sam srećna što je ta knjiga jedno vrijeme bila u vrhu čitalačkih lista u knjižarama.
POBJEDA: Upravo je objavljeno novo izdanje Vaše zbirke eseja i razgovora »Skice za portrete / Američka književna scena«. Izdanje je dopunjeno sa tri nova portreta?
MAJA HERMAN-SEKULIĆ: Da, to je novo izdanje izbora mojih razgovora, prikaza i eseja koji je nastao uglavnom tokom osamdesetih godina prošlog vijeka i predstavlja dopunjenu zbirku portreta nekih značajnih ličnosti i pojava na američkoj književnoj sceni. Knjiga je nastala kao rezultat prije svega mojih književnoteorijskih interesovanja. U novom izdanju prvi put se pojavljuju razgovori i sjećanja na Boba Dilana i Artura Milera, ali i esej o Dereku Volkotu. Za tim je bila velika potreba jer je knjiga »Skica za portrete« postala udžbenik za studente anglistike treće godine. Radujem se da to sad izlazi u ovom obnovljenom izdanju sa ova tri potpuno nova portreta.
POBJEDA: U Vašem romanu »Slike kojih nema ili u potrazi za Lolitom«, koji je remek djelo savrmene južnoslovenske i svjetske književnosti, glavni fiktivni lik romana je Vladimir Nabokov. Zašto Nabokov i koji su Vaši uzori u književnosti?
MAJA HERMAN-SEKULIĆ: Nabokov je meni veliki uzor. Uspio je da na stranom jeziku postane najbolji stilista, i to na engleskom. Naučio je engleski prije ruskog, ja sama takođe naučila da pišem engleski između četvrte i šeste godine, dakle prije nego što sam otišla u osnovnu školu. Tako da mi pisanje na engleskom nije toliko teško, možda čak bolje pišem nego što govorim. Nabokov je jedan od rijetkih pisaca koji na stranom jeziku može tako superiorno da vlada stilom. On je neponovljiv, naravno. Bio mi je strahovito zanimljiv kao lik, nešto me kod njega neodoljivo podsjećalo i na mog oca. »Lolita« je naravno jedan od najvažnijih romana 20. vijeka, možda je to taj veliki američki roman o kome se uvijek govori, mada ja mislim da je to »Mobi Dik«. Ali, u svakom slučaju on jeste moj uzor.
Međutim, i danas obožavam Tomasa Mana. Ako govorimo o pravom uticaju na moje mišljenje i pisanje Manov »Čarobni brijeg« je imao najveći uticaj na mene od svih knjiga. Sjećam se išli smo redovno na klizanje na Tašmajdan. Onda se čitavo društvo poslije klizanja skupljalo u nekom mliječnom restoranu, a ja sam bukvalno jedva čekala da dođem kući da nastavim da čitam. Kad sam prvi put pročitala »Čarobni brijeg« on je na mene ostavio najveći trag, ali takođe i Džojsov »Uliks«.
POBJEDA: U knjizi »Digitalna galaksija« lamentirate nad knjigom. Koliko digitalizacija utiče na kvalitet i masovnost čitanja?
MAJA HERMAN-SEKULIĆ: Volim knjigu u štampanom obliku, ali digitalne knjige su tako praktične, naročito kada mnogo putujete. Mogu da ponesem sa sobom biblioteku od mnogo tomova u svom telefonu. I to moja knjiga želi, ta digitalna koja isto izlazi u okviru izabranih djela. U njoj jeste lament nad knjigom koju obožavam kao objekat, kao nešto što držim u rukama, kao nešto što ima miris, što ima ukus. Ali želim da kažem da kod svih veoma velikih revolucionarnih događaja, izuma postoje negativna i pozitivna strana. Pozitivna je to što mogu da ponesem sa sobom oko svijeta 15 romana, a negativna je što sad svako može da piše šta god hoće i što to stvara vrijeme amatera i marginalnih ljudi koji dobijaju svoj glas i svoje poklonike vrlo lako. I to je ta opasnost. Međutim, spremajući »Digitalnu galaksiju« čitala sam i kakvi su bili odjeci u vremenu kad je Gutenberg izmislio štampu i vidjela sam da je i u tom vremenu postojao neki negativni otpor i da je isto tako bilo mnogo šunda, a sve osim Biblije bilo je šund.
POBJEDA: Kako komentarišet stanje da je feminizam na Balkanu i dalje ružna riječ i odvija se uglavnom u sferama radikalnih koncepata?
MAJA HERMAN-SEKULIĆ: Mislim da je feminizam odigrao veliku ulogu, ali još uvijek, naravno ne postoji stvarna ravnopravnost polova. Istovremeno, ekstremni aspekti feminizma su mi veoma daleki. Ja stvarno ne mislim da treba da budem vozač kamiona da bi postojala ravnopravnost. Upravo je ova terma dobar povod da ponovo spomenem vinčansku kulturu, to se smatra matrijarhalnim društvom, a vinčanska kultura je imala preko hiljadu godina mira. Međutim, to nije bilo matrijarhalno društvo u smislu da su žene bile iznad muškaraca i da su ih oni služili, itd. To je upravo bila ravnopravnost, oni su se gledali oči u oči i zbog toga je moglo da se održi hiljadu godina bez ikakvog sukoba. A jeste bila ta kultura ženskocentrična jer je ta velika »Bijela boginja« bila zaštitnica i bila majka svih, a ne neko superiorno biće koje je vladalo drugima. Mislim da bi takav feminizam trebalo da se njeguje ovjdje. Feministkinje koje ja znam, ovdje meni nijesu opšte naklonjene. Jednostavno me ignorišu, a ja sam na Prinstonu bila pionir tog pokreta.
Aleksandra Nikčević-Batrićević
Jedan razgovor sa Majom Herman Sekulić
Dok pokušavam da odredim tačan mjesec, ili barem godinu, kada su „naši razgovori” započeti, sjetim se da je pravi povod za moje prvo pismo Maji Herman Sekulić, bilo izazvano željom da joj dočaram oduševljenje mojih studenata knjigom Skice za portrete (1992) koja se već nekoliko godina nalazi na spisku obavezne literature na Studijskom programu za engleski jezik i književnost, Filološkog fakulteta u Nikšiću. Jednako inspirativni za nas bili su oni segmenti njenog stvaralaštva u kojima je naglasak na Njujorku, kao kulturnom i književnom centru savremenog svijeta, što je razumljivo s obzirom na naš anglo-američki fokus. Tako smo svim dosadašnjim pročitanim knjigama koje su nas vodile ulicama ovog grada, kroz njegovu prošlost i sadašnjost, dodali njen roman Slike kojih nema (2009) i njene prevode djela kanonskih američkih pisaca, koji mogu poslužiti kao reper za postavljanje kriterijuma za vrhunski prevod. Dobar dio „naših razgovora” doticao se još jedne zajedničke tačke, jednog grada na obali Jadranskog mora u kojem smo, baš pored Sfinge, obje, u različitim vremenima, provodile djelove života koji su imuni na zaborav. O književnom stvaralaštvu ove inspirativne žene, o njenom stručnom i naučnom radu, koji spadaju u sam vrh književnih dostignuća, pisano je nedovoljno. U nadi da kontinuirana čitanja njenog stvaralaštva predstoje (Alfa BK univerzitet organizuje u novembru konferenciju na tu temu), predstavljamo ovaj ,,razgovor”.
Rođeni ste u Beogradu, u Beogradu ste odrasli. Kakav je bio Beograd u vrijeme Vašeg odrastanja?
Bio je manji ali i više kosmpolitski i manje novokomponovan. Bio je glavni grad jedne ozbiljne i nemale zemlje. Tada su se stvari događale pararalelno sa velikim svetom – od rok scene koja se razvijala paralelno sa onom u Londonu (moj suprug bio je vođa prve rok grupe,,Iskre” od koje je započela naša rok revolucija, ali to je bilo malo ranije) do Bitefa koji sam pratila od početka – bili smo ne samo ,,svet” nego išli ponekad čak ispred.
Veliki dio života provodite u inostranstvu: pored Njujorka, vrijedi pomenuti i godine koje ste proveli na Dalekom istoku. Kakva su Vaša sjećanja na taj period života?
Od svoje trinaeste godine sam se povremeno školovala u inostranstvu, prvo u Engleskoj kao tinejdžer, što je bilo najbolje vreme, vreme „Bitlsa” i,,Roling stonsa”, sve sam to doživela iz prve ruke, živela dosta u Parizu, gde sam se formirala, zatim radila doktorat u Sjedinjenim Državama, da bih se na kraju opredelila za Njujork kao centar sveta. U međuvremenu smo 1990. godine počeli sa boravkom od godinu dana u Nemačkoj upravo pred ujedinjenje, a zatim do kraja devedesetih uglavnom na Dalekom istoku, od Japana do Tajvana, sa bazom u Bangkoku. Skoro cele decenije devedesetih sam živela na tri kontinenta. Imala u tim mestima, kuće i adrese, jer ja ne govorim o turističkim putovanjima nego o periodima života. Taj period je često ličio na sjajni film Sofije Kopole ,,Izgubljeno u prevodu”. O mom životu i putovanjima po jugoistočnoj Aziji pisala sam u putopisima Prozor u žadu, romanu Kralj svile i mnogim pesmama.
Gdje je Vaš dom?
SVET. To je danas normalno. Od malih nogu sam se osećala građankom sveta i uvek išla za višim znanjem. U bukvalnom smislu, imala sam i nekoliko domova, ali Beograd je uvek moj prvi dom i uvek je sa mnom.
Porodični kontekst u kojem ste se razvijali veoma je bitan. Odrasli ste u kući punoj slika i knjiga.
Da, odrasla sam u kući intelektalaca, aristokrata i revolucionara, gde je bilo dosta glembajevske gospoštine (jedna pratetka je, kažu, bila inspiracija za barunicu Kasteli), ali i dosta pravog levičarenja. O tome sam najbolje rekla u pesmama iz zbirke Iz muzeja lutanja.
Moj otac (Bogomir Herman) bio je jedan od osnivača Nolita, a od njegovog članka ,,Quo vadis Krleža?” počeo je čuveni sukob na levici o čemu je napisano mnogo knjiga od Lasića, Matvejevića do Kalezića, a posle rata, po kazivanju moje majke, Krleža je došao u njihovu kuću da se pomire, što malo ko zna jer je dugo bilo tabu tema, i on je teško platio za svoja buntovništva… Kada se vratio sa Golog otoka, prvi je preveo Kafkin Proces. U našu kuću su redovno dolazili Oto Bihalji, Hugo Klajn, a i jedan Breht i Beket, i okupljao je mlađe intelektualce kao što su bili Radomir Konstantinović i drugi… O tome imam samo vrlo maglovito sećanje.
Moja majka Lili školovala se prvo u Švajcarskoj, zatim je studirala na Sorboni i Monpeljeu i kada je svratila kod svojih rođaka u Beogradu, koji su bili osnivači čuvenog Prizada, tadašnje berze žitarica što je današnja zgrada Tanjuga, naletela je na mog oca, mnogo starijeg od nje i levičara, ali i ingenioznog ekonomistu i generalnog sekretara te berze. Majka se kao prelepa žena udavala skoro koliko i Elizabet Tejlor, a kao i ona dva puta za istoga muža (u ovom slučaju mog oca). Moj očuh (Toša Tišma), sa kojim sam odrasla, bio je finansijer, predsednik Nuklearne komisije u Beču, profesor i rektor univerziteta u Novom Sadu, a i predsednik Udruženja rektora tako da su kroz našu kuću, posebno onu na moru u Zadru, blizu one ,,naše” Sfinge, godinama defilovali svi mogući čuveni profesori i rektori naših i stranih univerziteta.
I moja tetka je zanimljiv lik – studirala je moderni balet kod čuvenog Labana u Berlinu i postala njegov najmlađi asistent, ali je rat prekinuo u sjajnoj karijeri. Deda mi je bio čuveni slikar (Oskar Herman), koji je pripadao Minhenskom krugu. Nedavno sam u prelepoj Neue Gallerie u Njujorku, koju je osnovao sin Este Loder, Ronald, a koja je posvećena secesiji, slučajno otkrila veliku monografiju Art, Design and Architecture od Elizabet Cleg, koju je izdao Yale University Press, gde se na više strana pominje Oskar Herman. Pradeda (Danijel) uložio je bogatstvo u kolekciju narodnih nošnji koju je prvi put prikazao svetu na Svetskoj izlozbi u Parizu za šta je od Franje Josifa dobio titulu barona. Ta kolekcija čini osnovu zbirke Etnografskog muzeja u Zagrebu. Ja tako imam pravo da se sahranim među 100 najuglednijih porodica u Zagrebu pod tzv. Arkadama. Volim taj stari Zagreb, odakle je deo moje porodice, ali moja prava kuća je, ma gde bila, uvek i iznad svega Beograd gde sam rođena.
Moj suprug (Miloš Sekulić) započeo je rok revoluciju kao vođa prvog rok benda u Beogradu i ex-Yu (,,Iskre”). On je međunarodno priznati arhitekta i dizajner, umetnik sa samostalnim izložbama u Njujorku i Beogradu, za koji ga vezuju duboki koreni jer je njegov čukundeda (Cvetko Rajović) bio jedan od prvih premijera Srbije, ministar spoljnih i unutrašnjih dela, prvi upravnik grada Beograda i čovek koji je u Beograd doneo prvu štampariju za vreme vladavine Miloša i Milana Obrenovića.
Vrstan ste poznavalac američke književnosti. Da li se možete prisjetite razvoja amerikanistike u jugoslovenskom kontekstu.
Nisam ni amerkanista, ni anglista, ali znam da sam uvela mnoga imena, kao i pojmove kroz moje tekstove i prevode iz anglo-američke u našu književnost i književnu teoriju.
Uvijek ste puno čitali i pisali?
Odrasla sam u kući u kojoj se, recimo, prevodio Kafkin Proces na srpski jezik, i u koju su dolazili veliki pisci i intelektualci. Sećam se kako sam jedva čekala da dođem kući posle klizanja da čitam Budenbrokove sa nekih dvanaest godina. Prešla sam rano sa dečjih knjiga pravo na ozbiljnu književnost i preskočila tinejdžersku, popularnu književnost.
Da li postoji određen plan rada kojeg se pridržavate?
U meni se ideje dugo kuvaju, krčkaju, ali me onda odjednom nešto – reč, misao, slika – podstakne i obično kada krenem da pišem knjigu onda to radim relativno brzo, fokusirano, intenzivno, nekad i po dvadeset sati na dan. Koncentracija je najvažnija.
Ko je objavio Vaše prvo djelo? Da li ste s lakoćom nalazili izdavače za poeziju i prozu koju ste pisali?
Prvi roman sam napisala sa dvanaest godina i sama ga ilustrovala i ,,izdala”. Prvu press legitimaciju sam dobila sa četrnaest godina kao srednjoškolski dopisnik studentskog lista. Prve književne priloge objavila sam kao student književnosti u Književnim novinama negde sredinom sedamdesetih godina, kada sam uredila i prvu knjigu tj. napisala pogovor i napravila izbor iz pesama Jura Kaštelana. Bila sam i u redakciji Književne kritike gde sam objavila prve prevode iz teorije. Moje prve autorske knjige, kao i doktorat na engleskom jeziku, počele su da izlaze osamdesetih godina, a moja prva knjiga pesama Kamerografija izašla je 1990. godine. Imala sam divne urednike i najbolje izdavače od Rada, Prosvete, Matice srpske do Paideje i sarajevske Svjetlosti. Nisam nikada imala problema sem u jednom trenutka pre nekih pet ili šest godina kada je moj nekada veliki izdavač upropastio moju knjigu, a mali izdavač nije imao distribuciju, zato sam sada srećna što iza mene stoje dva sjajna i velika izdavača.
Da li je teže pisati prozu ili poeziju? U jednoj od naših ranijih prepiski napisali ste da ste prvenstveno pjesnikinja. Da li je dovoljno kritičke pažnje posvećeno Vašem pjesničkom radu?
Mislim da je teže pisati poeziju jer je ona sinteza doživljaja i jezika, ali što se tiče same strukture možda je teže pisati duže forme kao što je roman.
Nisam za uopštavanja, jer pišem romane u kratkim rečenicama i poglavljima, koja liče na pesme u prozi, a u poeziji me često privlači duža forma poeme. Ja se osećam prvenstveno kao pesnik zato što svet doživljavam na nekom intenzivnom, povišenom planu, u sintezi misli, u kontroli svake reči, u kristalisanju emocija, jer poezija je dijamant koji treba pažljivo brusiti dok je proza snažna sila, reka koja teče svojim tokom, u najboljem obliku to je čitav univerzum u kome vas junaci kojima ste udahnuli život često vuku tamo gde niste naumili da pođete.
Napravila sam dužu pauzu u pisanju poezije i sada joj se polako vraćam. Ne znam da li je ikada dovoljno kritičke pažnje, ali u vreme kada sam objavila prve 3-4 zbirke poezije o njima su veoma pozitivno pisala neka od naših najboljih pera, od Dragana Velikića preko Milana Đorđevića do Tomaža Šalamuna i Aleša Debeljaka, da pomenem samo neka imena. Poslednje je bilo dvojezičko srpsko-englesko izdanje moje poeme Iz puste zemlje u Paidei, gde mi se čini da sam još uvek jedini domaći autor. I uvek su, kao i moji romani, bile u najužem izboru za razne nagrade, ali nikad nisu nagrađene, jer kako mi kaže prof. dr Svetlana Tomić, ,,ne uklapam se u matricu”, ne pripadam ni jednom klanu, ne udvaram se nikome, potpuno sam svoja. Uvek sam bila više kultni pisac. Ali, zato sam nagrađena u inostranstvu izuzetno prestižnim stipendijama i priznanjima, o kojima se kod nas malo zna jer ih uglavnom niko nije ni dobio da bi mogao da se njima hvali.
Pre nekoliko godina počela sam ponovo da objavljujem poeziju u pariskom Recours au poeme čiji sam stalni saradnik. Prošle godine mi je u njihovoj novoj ediciji digitalnih knjiga izašla zbirka pesama u izboru divnog francuskog pesnika Matju Bomijea na engleskom i francuskom. On je preuzeo naslov moje poeme Iz puste zemlje – De la terre de desolation kao naslov cele zbirke gde pak pored te poeme ima i novih i starih pesama. Ja sam se u toj uglednoj digitalnoj ediciji namenjenoj svetu našla kao jedini naš pesnik i to između jednog Lorke i Simića, koji je od mene za tu svrhu ,,pozajmio” moju sjajnu dugogodišnju prevoditeljku na francuski, pesnikinju Elizabet Brunaci. Sada spremam novu zbirku.
Recite nam nešto o dominantnim književnim uticajima na Vaše djelo. Pominjete Nabokova, čini se da je za Vas veoma važan.
On je jedan od najboljih stilista u američkoj književnosti, a to mu je bio drugi jezik, kao i meni, mada je, kao i ja, naučio da ga piše pre maternjeg pa je tu možda neki ključ za njegovo stilsko majstorstvo. Volim pak Nabokova i na ruskom. Retki su pisci koji mogu da pišu na dva jezika. Van toga ne osećam neki poseban uticaj Nabokova sem što sam ga stvorila kao fiktivni lik u mom romanu koji je prvo izašao pod naslovom Slike kojih nema (Prosveta, 2009), a zatim u ,,ženskom” obnovljenom izdanju pod naslovom U potrazi za Lolitom (Mali nemo, 2011), što je bio podnaslov prvog izdanja koje sam povukla zbog grešaka. O pisanju na dva jezika – često sam o tome razgovarala sa mojim dobrim prijateljem Josifom Brodskim – o tome kako je to velika muka, jer čovek drugačije razmišlja, razni su vicevi na raznim jezicima. On je pokušao da piše pesme samo na engleskom, ali je bio mnogo uspešniji u pisanju proze, eseja na engleskom. Ne želim da se poredim, ali imam to neko slično, to zaista najređe iskustvo da pišem na dva jezika. Prvo sam naučila da pišem na engleskom u engleskoj školici sa četiri godine. Onda sam mislila da sam ga zaboravila, ali to ostaje. Morala sam naravno da pišem na engleskom esejistiku jer sam pisala doktorat na tom jeziku, ali poeziju pa i umetničku prozu ipak najčešće pišem na svom maternjem jeziku, jer sam pre svega srpski pisac, pa onda ponekad sama sebe prevodim na engleski koji je danas postao nadnacionalna lingua franca. To i jeste najnovija pojava u našem digitalnom veku u svetskoj književnosti – trasnacionalni pisci. U Kanadi čak postoji, čini mi se katedra, za to, ali nama, sa tek ponovo probuđenim nacionalnim strastima to deluje strano i daleko.
Posljednji roman koji ste objavili u izdanju Službenog glasnika 2015. godine, priča je o dobrotvorki Mejbl Grujić. Dugo ste radili na toj knjizi i u tkivo svog teksta unijeli ste rezultate istraživanja koje je trajalo četiri godine. Napomenuću da ste u Biblioteci rukopisa Mad na Prinstonskom univerzitetu istraživali prepisku između Mejbl Grujić, njenog supruga Slavka i američkog diplomate Hamiltona Fiša Armstronga. Razgovarali ste i sa direktnim nasljednicima Mejbl Grujić.
Da, odavno sam prijatelj sa Lazarom Šećerovićem, potomkom porodice Grujić, koji mi je pomogao u istraživanju, a i otkrila sam tu prepisku koju je Fiš Armstrong poklonio Prinstonu, mojoj almi mater, a koja je trajala preko pola veka. Nisam pregledala sve – samo nekih četiri ili pet kutija koje sadrže prepisku sa Mejbl i njenim suprugom Slavkom. Koristila sam nekoliko meni zanimljivih pisama i fotografija, jer nisam htela da se opteretim podacima i da pišem suvoparnu istoriju, čak ni istorijski roman, nego pre svega fikciju baziranu na istorijskim činjenicama u kome će likovi i vreme oživeti u umetničkoj nadgradnji. Izgleda da sam u tome uspela jer je knjiga jedno vreme bila među najčitanijima u Srbiji, ušla u konkurenciju za Ninovu nagradu, a i svi koji su je do sada čitali su mi rekli da nisu mogli da je ostave i da su produžavali čin čitanja kako bi produžili svoje uživanje, što je najveća nagrada za jednog autora.
Vaš roman je životna priča Amerikanke Grujić, ispripovjedana kao lična ispovijest u prvom licu. Taj roman predstavlja svojevrsan okvir za predstavljanje značajnih događaja koji su oblikovali kartu Evrope početkom dvadesetog vijeka. Dajete doprinos spoznavanju različitih aspekata društva u tom vremenu: od političkih događaja do istorije mode…
Da, htela sam da prikažem celu jednu epohu od 1902 do 1922. godine. Knjiga se završava našom apoteozom i podseća nas na jednu drugu, zanemarenu slavnu srpsko/crnogorsku tradiciju. Neki kritičari su tačno primetili da se moj stil menja kada govorim o venčanju, recimo, Aleksandra i Marije, da postaje bajkovit jer smo i mi imali svoje princeze i kraljice. Još jedno zanimljivo zapažanje je da je to jedini naš roman koji o ratu govori sa čisto ženskog aspekta, recimo, preko apela da se pletu vunene čarape. Ipak, najveći kompliment je izašao, čini mi se, u Politici gde su Ma Belle čak proglasili za ,,srpski Rat i mir”. Ova knjiga je upravo prevedena na engleski i ovih dana se pojavila u prestižnom izdanju Geopoetike Serbian Prose in Translation.
Putnice kroz Balkan nijesu po prvi put u fokusu Vašeg interesovanja. Nijesu to samo putnice kroz Balkan, već putnice uopšte, žene… Poznato je da ste radili na dramskom tekstu o Rebeki Vest koji još uvijek nije postavljen na pozornicu.
Da, naslednica Rebeke Vest, Helen Atkinson, svojevremeno me zamolila da predstavu koja je kao probna, kao “work in progress”, prikazana u Njujorku preradim i prilagodim našoj sceni, jer je njena najveća želja bila da se to pojavi u nekom našem pozorištu. Ja sam mislila da će to biti lako ostvarljivo, jer su moji prijatelji rukovodili i rukovode najboljim beogradskim pozorištima, ali se ispostavilo da nisu zainteresovani ili zato što je to ,,monodrama” ili zato što je politički nepodobna tj. jugoslovenski nastrojena. Po mom mišljenju Rebeki Vest bi trebalo podići više spomenika širom bivše Jugoslavije, jer do sada još niko nije napisao bolju knjigu o našim naravima. Nikako ne treba odustati od tog projekta koji bi mogao sa manjim lokalnim prilagođavanjima da gostuje po celom tzv. regionu.
Šta Vas privuče da započnete takvu vrstu istraživanja: istorijski kontekst, sama ličnost, ili nešto treće?
Ne znam, zavisi, verovatno sve ovo što pominjate, ali najviše to nešto treće! To može da bude samo jedna fotografija, melodija, slika, priča ili samo jedna reč.
U Slikama kojih nema, Vašem romanu koji je objavljen 2009. godine, zadirete u njujorški pejzaž, u dušu čovjeka koji ga nastanjuje, dok predstavljate istoriju grada i način na koji se njegovo bitisanje promijenilo poslije 11. septembra. Emotivno i hrabro, suptilno, ali i postmodernistički kompleksno u strukturi, izrađujete katalog njujorškog života, koji je nalik zagonetkama u koje nas uvodite veličanstvenom erudicijom. Postavljate pitanja na koja nije lako dati odgovore: šta je vrijeme, šta je mjesto, gdje je dom….
Eto baš u ovom romanu su Njujork i Beograd paralelno prisutni, čak se i u slici na koricama knjige pretapaju. Vrlo sam oštra i prema sebi i prema drugima, možda sam u nekim stvarima suptilna, ali namerno pišem o jednoj dami – moja junakinja jeste velika svetska dama našeg porekla – dosta mi je junakinja u našoj književnosti, pa i filmu, koje su svedene na neke neobrazovane jadnice, priproste domaćice, ili kurve. Sećam se kako su se moji studenti srpskog jezika na Ratgersu, kada sam tamo bila Fulbrajtov predavač, i kada sam ih poslala da gledaju neki festival našeg filma, čudom čudili i nisu mogli sebi da dođu kako su prikazane žene u našim filmovima i kako seks liči više na silovanje nego na vođenje ljubavi. Mi smo toliko navikli na taj mizogini kod da ga često i ne primećujemo, ili se pravimo kao da je to sve u redu.
To je taj duboki patrijarhalni, ruralni kanon o kome je pisala dr Svetlana Tomić, koji se učvrstio i nastavlja se u našoj književnoj i akademskoj kanonizovanoj tradiciji, a nema veze sa stvarnim stanjem stvari, jer su neke žene koje nisu ušle u taj kanon pisale bolje od svojih muških savremenika, a i danas, kod nas, kada se osvrnem vidim da su žene često avanzovanije, civilizovanije, obrazovanije, negovanije od većine muškaraca. Nije to slučaj samo kod nas.
Vaš putopis naslovljen Prozor u žadu, objavljen je u izdanju Prosvete, 1994. godine.
Da, to je bilo vreme kada sam uglavnom celu deceniju devedesetih godina živela i putovala po Dalekom istoku. Publika ju je jako lepo primila i postala je pravi Politikin bestseler, a neki vrsni kritičari su rekli da je ona vratila tradiciju književnih putopisa iz tzv. zlatnog doba srpske proze kada su putopisnu književnosti negovali jedan Rastko Petrović, Miloš Crnjanski ili Isidora Sekulić. Kao takva bila je uvrštena u udžbenike za srednje škole, tj. odlomak iz nje je služio kao primer žanra putopisa. Nadam se da će i ta knjiga da se pojavi u obnovljenom izdanju jer sam ostala bez ijednog primerka, a ljudi me i dan-danas često presreću na ulici i pitaju gde mogu da je nađu. To je slučaj sa još nekim mojim kultnim knjigama koje su odavno rasprodate. Zavod za udžbenike i Službeni glasnik iz Beograda imaju u planu da uskoro izdaju moja izabrana dela i zato što se nekolicina koristi kao udžbenici.
Da li ima getsbijevske atmosfere u Vašem romanu Kralj svile?
Verovatno. Moj junak je delimično živeo takav život, a i meni nije taj milje sasvim nepoznat iz ličnog iskustva Prinstona i drugih sredina koje delim sa mojim junakom. Inače, obožavam stil Skota Ficdžeralda, upravo sam odgledala celu sezonu nove serije o njegovoj Zeldi (“Z: The beginning of everything”) i jednu godinu sam čak imala priliku da kao student u Prinstonu budem u istoj sobi gde je on živeo kao student. Taj stan se sastojao od dve sobe sa divnim kaminima – druga, manja, u njegovo vreme bila je predviđena za batlera.
U Skicama za portrete razgovarali ste sa Haroldom Blumom, Suzan Sontag, Brodskim, Čarlsom Simićem, Jezijem Kozinskim i drugim značajnim stvaraocima dvadesetog vijeka. Kako ste načinili izbor sagovornika i da li biste u tome izboru danas mijenjali nešto?
Izbor je bio prirodni ishod mog života. Nisam samo razgovarala, jer bi to onda bili novinarski intervjui – sa svim sagovornicima sam se duže, intimnije družila, ili ozbiljno sarađivala – ili sam ih prevodila, ili sam se dopisivala, ili sam pisala predgovore za njihove knjige, ili je to bilo pravo prijateljstvo na čisto ljudskoj osnovi. Nedavno sam na gostovanju u Torontu saznala da je Nortrop Fraj, koji me je i zvao da dođem da kod njega studiram, posvetio čak jednu glavu svojih sabranih dela našoj prepisci, a ja sam je počela još kao mali student jer sam o njemu pripremala magistarski rad koji je posle kao neki kompendijum izašao u Sarajevu, i uveo njegove prve kritičke pojmove u našu teoriju. Isto je slučaj i sa Blumom. O tome još niko ništa nije napisao. Na žalost, ta knjiga je izašla baš pred raspad Jugoslavije, pod nazivom Mit i struktura. Književnik Petar Arbutina mi je ,,priznao” da u njegovoj biblioteci nema knjige koje je više podvučena od te.
Ne, ništa ne bih menjala u Skicama za portrete, jer je to i moj književni portret, samo ću za obnovljeno izdanje da dodam razgovor sa Arturom Milerom koji, na žalost, nije stigao za prvo.
Kamerografija, ili njujorški snimci, objavljena je 1990. godine. Propratili su je afirmativni kritički komentari kako naših tako i američkih kritičara i pjesnika. Jedna od poruka upućenih čitaocu glasi: „… Preostaje da zemlju pišemo kao knjigu. / Da mape čitamo kao stranice. / Gradove kao epove”. Njujork ostaje vječita inspiracija, pišete o Njujorku u poeziji i u prozi. U poeziji posvećenoj ovom gradu, u Vašem su fokusu životni trenuci koje izdvajate i neprestano preispitujete. Ta je pjesnička zbirka, u obraćanju čitaocu na stranama koje prethode pjesmama, označena kao sinteza putopisnog, književnog, onomastičkog.
Da, to je knjiga pesama i pesama u prozi o Njujorku u fragmentiranom, džez ritmu grada, okom kamere. To je neka moja nova nadžarnovska forma. Ali pored Njujorka moja stalna inspiracije je isto tako i Beograd. Ima ga svuda u mojim knjigama.
Kartografija je objavljena dvije godine kasnije, u izdanju Književne opštine Vršac (1992). Dragan Velikić je u recenziji na tu Vašu pjesničku zbirku napisao: ,,Kartografija je i putovanje porodičnim stablom, traganja za beleškama koje se mogu dešifrovati samo novim izmišljanjem”. Vraćate li se svojim ranim pjesničkim ostvarenjima u želji da mijenjate, preispitujete, dopisujete, iznova mapirate sebe?
Kartografija jeste to putovanje u sebe, uzvodno. Za tu zbirku je pesnik Milan Đorđević rekao da je ,,novi drhtaj” koji nas posle estetike ružnog vraća izgubljenom skladu u lepoti, da ga parafrazim po sećanju. Isto i mnogo više je to moja treća pesnička knjiga Iz Muzeja lutanja (Matica Srpska, 1997) za koju je izbor napravila sjajna pesnikinja i urednica Judita Šalgo. Dragan Velikić je jedno vreme nosio moju pesmu iz te zbirke, mislim da je to bila ,,Porodična zbirka”, u džepu kao svoju omiljenu pesmu. Ona je, koliko pamtim, pored još nekih drugih, izašla u jednoj antologiji na nemačkom. U toj zbirci sam nastavila svoj put u korene, ali ga i proširila – unela u našu poeziju egzotične krajeve u kojima sam tada živela, a koje ljudi tek sada pomalo, turistički otkrivaju. Nastavljam dakle put u novim pesmama koje su prošle godine ušle u izbor francuskog pesnika Matju Bomijea pod istim naslovom Iz puste zemlje (De la terre de desolation, 2016), što je inače naslov moje prethodne, četvrte, pesničke knjige. Ovaj njegov izbor sadrži istoimenu poemu i nove pesme u prevodu na engleski i francuski. To je, kao što sam pomenula, bila velika čast – da budem jedini naš pesnik u toj ediciji. Ta peta zbirka me je inspirisala da se ozbijnije vratim poeziji i sada spremam novu knjigu poezije. Uskoro mi u Letopisu matice srpske (najstarijem evropskom književnom časopisu), izlazi duga poema ,,Gospa od Vinče”. I tako dopisujem i proširujem mapu sebe.
Kakvu to igru ponovnog čitanja započinjete u poemi Iz puste zemlje (1998)?
To ja zovem demon asocijacija i demon prepoznavanja – napisali ste nešto dobro onda kada ovladate pesničkom tradicijom, kao slikar tehnikom, ili se u nju uronite i,,uklopite”, ako baš hoćete tu reč koja mi se ne čini baš sasvim adekvatnom, pa se poigrate s njom i onda se istovremeno udaljite od nje, kao ,,sito dete šećerleme”, okrenete je naopačke, napravite ,,prestup”, kako sam ja to nazvala u knjizi Književnost prestupa, koja je sažeta verzija moje doktorske teze, i onda je potpuno pomerite iz te tradicije i učinite novom. To je taj trenutak prodora u novo.
Digitalna galaksija, Vaša knjiga iz 2011. godine, sastavljena je od fragmenata u kojima preispitujete postmilenijumsko vrijeme, nedostatak empatije, suočavanje sa novotarijama, vremenom koje donosi boli, ali i izliječenja. Među fragmentima koji zadiru u političke, kulturalne i druge životne aspekte, književnost proglašavate snagom ,,koja prodire u one delove sveta i svesti u koje ne mogu da prodru nikakva čuda tehnike, ni nauke”.
Da, počela sam da je pišem kao lament nad nestajanjem Gutenbergove galaksije, štampane reči, knjige kao objekta, a završila sam prihvatanjem novog digitalnog sveta i traženjem pozitivnog u njemu. Naime, isto kao što je u vreme Gutenberga i njegove Bibilije većina prvih štampanih knjiga bila diletantska i petparačka produkcija, tako i danas digitalnim svetom vladaju amateri koji lako nalaze svoju nišu i dobijaju svoj glas koji inače nikada ne bi imali, ali se u tom istom diletantskom digitalnom svetu rađa i transparentnost i brzina prenosa informacija koja je prava odlika demokratije. Ja sam naravno i dalje ljubitelj fizičke knjige, ali desila se ironija ili apsurd, da mi je, čim sam predala ovaj rukopis izdavaču u Beogradu, moj američki izdavač poslao ugovor da objavim moj roman Kralj svile, u novom, elektronskom izdanju i tako sam eto postala prvi naš pisac koji je objavio elektronsku knjigu, ali na engleskom. Ono što je divno u tom novom svetu je što više nema granica, ni zavisnosti od distributera, ni knjižara na koju policu će da vas stavi, već ste dostupni istovremeno celom svetu. Evo pre neki dan mi je Amazon javio da je moje elektronsko izdanje Who was Nikola Tesla? (koje je štampano i kao knjiga u Beogradu) prodato istog dana u Japanu, Velikoj Britaniji i Indiji. Upravo me obradovala vest da sam dobila priznanje od jedne međurodne organizacije (“Nikola Tesla World 2016 Award”) za promovisanje Teslinog dela i legata.
Kratke priče nijeste pisali do sada?
Nisam, sem jednu za decu o slonu Lali sa ilustracijama Boba Đorđevića koja je izašla kao dodatak u dečjem listu Tik-tak. Ta priča je objavljena i na engleskom, kao i jedna moja priča za decu u stihu, “Lazar, the Lizard in the Blizzard”. Sada kada ste me podsetili lepo bi ih bilo videti i kao knjižice na srpskom.
Da li razmišljate o čitaocima dok pišete? Koliko uzimate u obzir njihova očekivanja?
Uvek imam pred očima nekog idealnog čitaoca, nekog mog prijatelja koji je moj uzor ali i strog kritičar i kad nisam sigurna onda se upitam da li bi se oni složili sa mojim izborom. Jedno vreme su to za mene bili Kiš i Popa.
Doktorirali ste komparativnu književnost na Prinstonu. Vaša doktorska disertacija objavljena je u izdanju Matice srpske pod naslovom Književnost prestupa: parodija u romanu Belog, Džojsa i Mana. Ko je od Vaših profesora najviše uticao na Vas? Na Prinstonu i ranije u Beogradu?
U Beogradu smo na tzv. svetskoj imali stvarno prvu ligu profesora. Moji mentori su bili Nikola Milošević, koji je verovatno najviše uticao na mene i naučio me da teorijski mislim, zatim Zoran Gavrilović i Vida Marković, ali pored njih sam jako cenila Ljubišu Jeremića, Vladetu Košutića i Peru Mužijevića. Na Prinstonu su mi glavni mentori bili Volton Lic, jedan od najvećih svetskih stručnjaka za Džojsa i modernizam, i Džozef Frenk, koji je osnivač američke nove kritike. Ipak, na moju teorijsku misao su najviše uticali Fraj i Blum, koje sam prva uvela u našu književnu teoriju.
U Francuskoj je objavljeno dvojezično izdanje Vaše poezije. Naveli ste u jednom intervjuu da ste imali sreću da Vas prevode najbolji prevodioci. Da li je moguć savršen prevod? Ovo pitanje Vam postavljam kao prevođenoj spisateljici ali i kao prevoditeljici koja je našoj čitalačkoj publici predstavila velika imena savremene književnosti, književne kritike i književne teorije.
Ne verujem u neprevodivu književnost. Mislim da ako čovek vlada sa oba jezika uvek može da se prilagodi duhu jezika. Na doktorskim studijama na Prinstonu sećam se da smo upoređivali tekstove Samjuela Beketa na francuskom, koji je njemu bio strani jezik, i u njegovom prevodu na engleski, koji mu je bio maternji jezik. Vladajući svojim tekstom i ovim jezicima on je pomerao i menjao recimo viceve prema duhu jezika. Mislim da je moguće povremeno, u nekom nadahnuću, čak i prevazići original. Dobar primer je Vinaverov prevod Rablea i Vijona.
Vješto ste se uhvatili u koštac sa minimalizmom Rejmonda Karvera, prevodeći njegovu Katedralu (1991).
Hvala, da to je postala, kako kažu, ,,kultna” knjiga, kao i neke druge moje knjige i prevodi.
,,Katedralu” sam prevela po želji samog Karvera jer je hteo da tom knjigom kao svojom najboljom (zato ju je i nazvao ,,Katedrala” jer ju je video kao celinu mada se sastoji iz niza priča), bude predstavljen našoj publici.
Harolda Bluma predstavili ste našoj čitalačkoj publici kroz prevod Antitetičke kritike (1980). U pogovoru afirmišete Blumovu težnju da ,,čitaoca vrati samim pesmama, značenju pesme kao funkcije čitanja, i da ako je neka redukcija neophodna to bude redukcija interesa kritike na pesmu kao takvu”.
Da, tako je. Inače, to je bio najkompleksniji prevodilački zadatak koga sam se ikada prihvatila. Teži od prevoda bilo koje pesme, mada sam u okviru knjige prevela i dosta teških stihova. Harold Blum mi je lično dozvolio da uzmem naslov Antitetička kritika, jer sam mu rekla da mi Strah od uticaja (Anxiety of Influence) nekako ne zvuči dovoljno snažno za tako važnu knjigu. Onda mi se poverio da je Antitetička kritika bio njegov originalni naslov, ali je izdavač tražio da ga promeni. Tako je počelo naše prijateljstvo u toku koga će me u jednom trenutku čak proglasiti svojom duhovnom kćerkom.
Jedini ste naš pjesnik čija je poezija objavljena u prestižnom časopisu The Paris Review.
Da, i to u zajedničkom prevodu sa američkim pesnikom laureatom Markom Strendom. Bili smo veoma bliski u najlepšem smislu, od trenutka kada me je prvi put video u Beogradu hteo je da se družimo, obožavao me, rekao je u šali da sam ,,najbolje što je izmišljeno posle točka”, zivkao me po svetu, pokazivao mi ,,svoj” Njujork kada sam došla u posetu, pokazivao mi svoje omiljene radnje kao što je recimo bio čuveni Balducci sa luksuznom hranom, jer je bio veliki gurman, vodio me u svoje knjižare, došao noćnim vozom čak u Zadar na dvadeset i četiri sata, gde su moji roditelji imali kuću i gde smo provodili leta, zvao me u Rim, u Kolorado, gde se preselio iz Njujorka, poklanjao mi pored svojih i knjige svojih omiljenih pisaca, bila sam njegov gost kada je predavao na Harvardu, došao je po mene iz Njujorka u Prinston da bi me vozio kod Harolda Bluma u Nju Hejvn, na Jel… Bila sam prilična klinka, još student, potom doktorant, mnogo sam od njega naučila o poeziji, o uživanju u hrani, saznala o nekim opskurnim piscima, da, bio je jedan od najzgodnijih muškaraca na planeti, elegantan, prefinjenog ukusa, ali istovremeno i jedan od najnačitanijih i najobrazovanijih. Ja sam ga pomalo prevodila na srpski, mada nikada nisam prevela ni jednu njegovu zbirku, a pomalo je i on, uz moju pomoć, prevodio moju poeziju na engleski. To jeste velika čast od pesnika Laureata Amerike. Ali, u pravim prijateljstvima je sve zasnovano na ljudskoj osnovi, a ne na titulama. To je moje iskustvo. Najlakše se snalazim sa pravim, ostvarenim ljudima.
Bila sam i jesam blagoslovljena divnim prijateljstvima nekih izuzetnih, nezamenljivih ličnosti sa kojima sam često osećala duhovnu, skoro rođačku bliskost, ili sam blisko sarađivala, a u nekim slučajevima bila njihova ,,duhovna kći” – među njima bih istakla još Josifa Brodskog, Harolda Bluma, ali i Vaska Popu, Kiša. Treba možda pomenuti i Suzan Sontag, koja je Vama posebno draga – ona je i meni bila draga još od tinejdžerskih dana kada sam sa divljenjem gledala njenu čarobnu sliku na omotu knjige o fotografiji, a sa kojom me upoznao, ako se ne varam, Peđa Matvejević mada je mislio da je to,,opasno” za mene zbog njenih lezbejskih preferenci. Veoma sam je cenila sve dok nije počela da se, ona pacifista(!), javno zalaže za bombardovanje Beograda. Ona jeste promovisala Kiša – govorila je kako u Evropi postoje samo 3 pisca, sva 3 na K – Kiš, Kundera i Konrad (Đerđ). Ona me lično pozvala da učestvujem na velikoj književnoj večeri sa njom, Brodskim i Kozinskim na Njujorškom univerzitetu gde je on posthumno dobio nagradu Bruno Šulc. Pre toga smo isto tako zajedno učestvovali u In Memoriam književnoj večeri u bivšem jugoslovenskom kulturnom centru sa Kišovim izdavačem Štrausom, opet ona, Brodski i ja. Ja sam čitala moju pesmu posvećenu Kišu koja je potom objavljena na engleskom u časopisu Confrontation. Sećam se kako me je slala po portret kod čuvene fotografkinje Eni Libovic, koja je bila njena životna partnerka. Naime insistirala je da koristim samo taj portret za moju knjigu Skice za portrete i tako me primerom podučila da treba biti u kontroli svog imidža, ali tada to još nisam sasvim razumela.
Od knjiga koje ste napisali, koja Vam je najdraža? Koju smatrate najsavršenijom?
Uvek ona poslednja. A na kritici je da odluči koja je ,,najsavršenija”.
Da li pratite savremenu književnu scenu? Koji su to autori sa kojima osjećate poetičku srodnost?
Pratim po malo, mada kada pišem manje čitam. Moje sklonosti se menjaju. Kada sam predavala Anu Karenjinu na Prinstonu tri godine uzastopce svaki put sam imala novi doživljaj. Pročitala sam skoro celu svetsku književnost pa su mi kriterijumi jako strogi.
Jedini ste pjesnik na postjugoslovenskim prostorima čija je poezija objavljena ne samo u časopisu The Paris Review nego i u drugim značajnim svjetskim književnim časopisima kao što je Anteus. Vaši prevodi naših pjesnika kao i Vaše pjesme prisutne su u nekoliko antologija svjetske poezije. Mnogo je toga gdje ste se ostvarili: doktorirali ste na prestižnom Prinstonu; Vaša se poezija našla u francuskoj ediciji između Lorke i Simića. Vaša poema ,,Silna Jerina” prevedena je na malajski i na mongolski, što je rijetko na ovim prostorima, a na engleski jezik poemu je prepjevao poznati engleski pjesnik Ričard Berengarten. Proglašeni ste i za ,,ikonu stila”.
Da, velika mi je čast sto sam proglašena ,,ikonom stila” jedne zemlje u dva stoleća, a čast za našu kulturu je i to moje pojavljivanje u tako prestižnom časopisu i to u zajedničkom prevodu sa američkim pesnikom laureatom Markom Strendom. Da, to jesu velike počasti, veće od mnogih papirnih nagrada. Iznad svega ipak cenim to šta sam bila i jesam blagoslovljena divnim prijateljstvima nekih izuzetnih, nezamenljivih ličnosti sa kojima sam često osećala duhovnu, skoro rođačku bliskost, ili sam blisko sarađivala, a u nekim slučajevima bila njihova ,,duhovna kći” – među njima bih istakla još Josifa Brodskog, Harolda Bluma, ali i Vaska Popu, Kiša.
BIBLIOGRAFIJA MAJE HERMAN SEKULIĆ
Lidija Kaluđerović
UVODNE NAPOMENE
Maja Herman Sekulić – pjesnikinja, esejista, romanopisac, prevodilac, teoretičar književnosti, doktor nauka sa Prinstona, autorka 19 knjiga prevedenih na više svjetskih jezika, dobitnica velikog broja nagrada i priznanja kod nas i u svijetu.
Objediniti u bibliografski popis sve publikovane radove koji se odnose na stvaralaštvo Maje Herman Sekulić nije bilo jednostavno, tim prije što je ona živjela, školovala se i stvarala na tri kontinenta, a njena poezija i romani prevedeni su na više svjetskih jezika.
Maja Herman Sekulić dobitnik je mnogih značajnih međunarodnih nagrada i priznanja.
Više puta je bila u konkurenciji za NIN-ovu nagradu, a roman »Ma Belle« koji je 2015. godine bio kandidovan za ovo prestižno književno priznanje, nominovan je 2018. za međunarodnu nagradu grada Dablina.
U decembru 2017. godine Maji Herman Sekulić je dodijeljena najveća nagrada Udruženja književnika Srbije – povelja »Simo Matavulj«.
Roman »Kralj svile«, bio je 2001. godine u najužem izboru za uglednu književnu nagradu »Žensko pero« u organizaciji lista »Bazar«.
Dobitnik je izuzetnog priznanja – Nagrade za svoj »neprocjenjivi doprinos poeziji i kulturi Srbije, Turske i svijeta« na Festivalu »2018 Unesco World Poetry day«, održanom u Istanbulu, na kome je učestvovali pjesnici iz cijelog svijeta.
Takođe, dobitnik je internacionalne nagrade za literaturu »Galaxy Academy Awards«, a u obrazloženju odluke žirija stoji da se »američko-srpskoj pesnikinji i filozofkinji najprestižnija nagrada dodjeljuje za životna dostignuća u polju književne kreacije, umjetnosti i filozofije i uticaj koji ima na kanone književne misli i neizbrisiv trag koji je ostavila na savremenu književnost«.
Maja Herman Sekulić je jedina savremena pjesnikinja koja je u toku 2019. godine dobila deset prestižnih internacionalnih nagrada – u Rumuniji je 23. septembra 2019. dobila nagradu za poeziju i za značajan doprinos svjetskoj književnosti, kulturi i humanosti, koju dodjeljuje Fondacija za umjetnost i kulturu »Munir Mezjed«. U Indiji je, oktobra 2019. godine, na 39. svjetskom kongresu u Bubanesvaru (Odiša), dobila posebno priznanje, a nakon toga su joj na Svjetskoj pjesničkoj konferenciji 13. oktobra 2019. u Batindi, u Pandžabu uručene titule Maestra kreacije i Maestra metafore, počasna titula Globalne Ikone poezije i ambasadora dobre volje. Oktobra 2019. u Italiji je primila međunarodnu književnu nagradu »Premio mondiale Tuliola Renato Filipeli« koja se prvi put dodjeljuje u Italiji za najbolje strane pjesnike.
Globalno književno društvo u Nju Delhiju 10. novembra 2019. godine Maju Herman Sekulić zvanično je proglasilo za »ambasadora za Srbiju i svijet Globalnog književnog društva«. U decembru iste godine dobija prvog srpskog Oskara za popularnost.
Na Trećem festivalu humanistike, kulture i umetnosti »Pazi šta čitaš«, marta 2018. godine Maji Herman Sekulić je, od strane organizatora Festivala, uručena Nagrada za afirmaciju srpske literature u svijetu. Iste godine progašena je za Ikonu stila Srbije među 42 značajne žene u 20. i 21. vijeku.
Maja Herman Sekulić je učesnik velikog broja književnih večeri, festivala, kulturnih manifestacija, a njene pjesme su ušle u više svjetskih antologija.
U novembru 2017. god. je održana međunarodna akademska konferencija o njenom opusu, pod nazivom »Književno stvaralaštvo Maje Herman Sekulić«, u organizaciji Alfa BK Univerziteta u Beogradu, a zbornik naučnih priloga sa ove konferencije objavljen je 2018. godine.
»Smederevska pesnička jesen«, otvorena je 2017. godine poemom »Gospa od Vinče«, a poema »Silna Jerina«, takođe je 2018. godine premijerno predstavljena na pjesničkom festivalu u Smederevu.
Stvaralaštvo Maje Herman Sekulić predstavljeno je na 4. Internacionalnom sajmu knjiga u Podgorici 2018. godine, a tom prilikom sa autorkom je razgovarala prof. dr Aleksandra Nikčević-Batrićević.
Tokom »Srpskog meseca u Velikoj Britaniji«, februara 2018. godine, u prostorijama Ambasade Republike Srbije u Londonu, priređen je susret sa Majom Herman Sekulić.
Oktobra 2018. god. Maja Herman Sekulić je dobila mjesto u prestižnoj monografiji »Ikone stila Srbije 20. i 21. veka«, koja je proglašena za najljepšu knjigu 63. Međunarodnog sajma knjiga u Beogradu i dodijeljena joj je nagrada »Bogdan Kršić«.
Kao učesnik međunarodne pjesničke manifestacije »International Conference of the Cultural Salon of poetry«, koja je održana marta 2019. godine u Tunisu, boravila je kao ambasador Svjetske fondacije za kulturu i umjetnost. Učesnik je 4. Festivala knjige »FESK« u Beogradu, održanom od 23-25. maja 2019. godine, na kojem je izveden recital poeme »Silna Jerina«.
U organizaciji JU Narodna biblioteka Budva, juna 2019. godine, u holu Akademije znanja u Budvi, održano je književno »Veče sa Majom Herman Sekulić«.
Član je UKS-a, SKD-a, srpskog i američkog PEN-a, kao i Američke pjesničke akademije.
Krajem 2017. godine izašlo je prvo kolo od tri knjige njenih Izabranih dela, kao veliki suizdavački produhvat Zavoda za udžbenike i Službenog Glasnika, a tokom 2019. drugo kolo u dva sledeća toma. U toku 2020. očekuje se i treće kolo.
Pjesma »Ljubav u vreme Korone« prevedena je od strane uglednih pjesnika i prevodilaca na 25 svjetskih jezika, a tim povodom u organizaciji Udruženja »Alia Mundi« za promociju kulturne raznolikosti upućen je poziv umjetnicima iz cijelog svijeta da pošalju svoje umjetničke radove/ilustracije inspirisane ovom pjesmom i učestvuju u multikulturalnom poetskom-umjetničkom projektu pod nazivom »Pesma koja je ujedinila svet«. Jedan od najznačajnijih pjesnika i italijanski kandidat za Nobelovu nagradu, Dante Mafija je napisao predgovor za italijansko izdanje njene zbirke pjesama »Veliki plan«, koja je izašla na njemačkom i u dva izdanja na engleskom jeziku 2019. godine.
Bibliografija Maje Herman Sekulić sadrži ukupno 468 bibliografskih jedinica i predstavlja popis književnih i prevodilačkih radova Maje Herman Sekulić objavljenih kao monografske publikacije i prilozi u knjigama, zbornicima radova i periodičnim publikacijama (časopisima, novinama, revijama), a takođe obuhvata i popis priloga brojnih autora koji su pisali o njenom životu i stvaralaštvu.
Bibliografska građa je, zbog svoje strukture, podijeljena u tri poglavlja, a u okviru poglavlja građa je podijeljena u sljedeće grupe:
I Književni i prevodilački rad Maje Herman Sekulić
I 1. Monografske publikacije
I 2. Prevodilački rad. Predgovori. Izbori iz djela (u monografskim publikacijama i u periodici)
I 3. Radovi Maje Herman Sekulić u knjigama, zbornicima, periodici (poezija, proza, eseji, putopisi, intervjui, ilustracije). Zvučni snimci.
I 4. Intervjui. Izjave
II Literatura o Maji Herman Sekulić
II 1. Prikazi i promocije knjiga Maje Herman Sekulić
II 2. O stvaralaštvu Maje Herman Sekulić. Nagrade i priznanja. Učešće na književnim i kulturnim manifestacijama
III Elektronski izvori
Poglavlje Književni i prevodilački rad Maje Herman Sekulić podijeljeno je u četiri cjeline zbog bolje preglednosti prilikom korišćenja bibliografije. U njemu su hronološkim redom, prema godini objavljivanja, navedene monografske publikacije Maje Herman Sekulić, njen prevodilački rad, prevodi poezije, kao i izbori i predgovori u knjigama poznatih svjetskih književnika i teoretičara književnosti. U književnim časopisima i novinama ona objavljuje poeziju, eseje, prikaze knjiga naših i stranih autora, putopise, kao i intervjue sa velikanima američke i svjetske literature – Rene Velekom, Haroldom Blumom, Alenom Ginzbergom, Voltonom Licom, Josifom Brodskim, Arturom Milerom.
Drugo poglavlje Literatura o Maji Herman Sekulić obuhvata popis priloga brojnih autora koji su objavljivali prikaze njenih knjiga, kao i tekstove u kojima je riječ o njenom životu i stvaralaštvu. U ovom poglavlju zastupljene su bibliografske jedinice kojima je zabilježeno njeno učešće na raznim književnim i kulturnim manifestacijama. U ovoj grupi se nalaze i tekstovi u kojima je riječ o velikom broju nagrada i priznanja koje je Maja Herman Sekulić dobila kod nas i u inostranstvu.
Treće poglavlje Elektronski izvori predstavlja popis bibliografskih jedinica iz raznih oblasti stvaralaštva Maje Herman Sekulić, a sadrži linkove koji su pretraživi na Internetu i koji vode direktno do označenog teksta, uz anotaciju koja bliže određuje sadržaj svake jedinice. Prilozi su takođe raspoređeni hronološki, tj. prema godini objavljivanja teksta na pojedinom sajtu, a elektronski prilozi koji nemaju datum nalaze se na kraju ove grupe.
Bibliografska građa unutar svakog poglavlja poređana je hronološki – prema godini njihovog objavljivanja, a u okviru iste godine jedinice su poređane abecednim redom po prezimenu autora, odnosno početnoj riječi naslova teksta. Većina bibliografskih jedinica sadrži anotaciju – kratku napomenu kojom se dodatno pojašnjava njen sadržaj.
Najveći broj bibliografskih jedinica popisane su po principu de visu, tj. neposrednim popisivanjem podataka sa primjerka opisivane publikacije i sadrže kompletne bibliografske podatke. Manji broj jedinica, koje su preuzete iz drugih izvora koji su nam bili dostupni prilikom pretraživanja građe, ne sadrži kompletne bibliografske podatke, već je naznačen izvor preuzimanja i, najčešće, broj ili datum objavljivanja. Veliki broj tekstova objavljen je u časopisima i periodičnim publikacijama koji su izlazili u inostranstvu, kao i širom bivše Jugoslavije tako da je, i pored napora da se pronađu, jedan dio tekstova ostao nedostupan za popisivanje pa ih nije bilo moguće uvrstiti u bibliografiju.
Prilikom obrade bibliografske građe primijenjeni su aktuelni bibliografski standardi: Međunarodni standard za obradu monografskih publikacija, Međunarodni standard za obradu priloga iz periodike i Međunarodni bibliografski standard za elektronske izvore.
Na kraju Bibliografije nalazi se Imenski registar u kojem se nalaze abecedno poređana imena koja se pominju u bibliografiji – autora i koautora, priređivača, urednika, prevodilaca, ilustratora.
Nastojala sam da kroz popis priloga publikovanih kod nas i u svijetu, što potpunije prikupim u jednu cjelinu i dam pregled stvaralaštva Maje Herman Sekulić, uz napomenu da prikupljeni bibliografski materijal daje mogućnost daljeg istraživanja njenog bogatog stvaralačkog opusa.
I KNJIŽEVNI I PREVODILAČKI RAD MAJE HERMAN SEKULIĆ
I 1. MONOGRAFSKE PUBLIKACIJE
1990.
- KAMEROGRAFIJA, ili Njujorški sni(mci)/ Maja Herman Sekulić ; [autori fotografija Marco Glaviano, Richard Green, Goran Musić]. – Beograd : Sfairos, 1990 ([s. l. : s. n.]). – 81 str. ; 21 cm : fotog. – (Stihosfera ; 4)
Tiraž 1000. – Bilješka o autoru: str. 4.
1992.
- KARTOGRAFIJA : severno-južni prolaz : [pesme]/ Maja Herman-Sekulić. – Vršac : Književna opština Vršac, 1992 (Vršac : Sloboda). – 62 str. : slika autora ; 19 cm. – (Biblioteka KOV ; knj. 82)
Tiraž 500.
- SKICE za portrete : američka književna scena/ Maja Herman Sekulić. – Gornji Milanovac : Dečje novine, 1992 (Bor : Bakar). – 238 str. : ilustr. ; 20 cm. – (Biblioteka Razgovori)
1994.
- KNJIŽEVNOST prestupa : parodija u romanu Belog, Džojsa i Mana/ Maja Herman Sekulić. – Novi Sad : Matica srpska, 1994 (Beograd : Vojna štamparija). – 171 str. ; 20 cm
Bilješka o autoru: str. 168-169. – Napomene i bibliografske reference uz tekst. – Registar imena: str. 163-167.
- PROZOR u žadu : slike iz Jugoistočne Azije/ Maja Herman-Sekulić. – Beograd : Prosveta, 1994 (Beograd : Novi dani). – 266 str. ; 20 cm
Tiraž 1000. – Bilješka o autoru: str. 263.
1997.
- IZ muzeja lutanja : kartografija i nove pesme/ Maja Herman-Sekulić. – Novi Sad : Matica srpska, 1997 (Beograd : Vojna štamparija). – 84 str. : autorova slika ; 21 cm
Bilješka o autoru: str. 81-82.
1998.
- IZ puste zemlje : poema / Maja Herman Sekulić. – Beograd : Paideia, 1998 (Beograd : Publikum). – 39, 40 str. : ilustr. ; 21 cm. – (Biblioteka Poezija / Paideia)
Nasl. str. prištampanog prevoda: Out of the Waste land : a poem. – Izvorni tekst i prevod štampani u obrnutim smjerovima. – Autorkina slika. – Tiraž 1000. – Bilješka o autoru: str. 38-39.
- THE Jade Window : images from Southeast Asia, by Maja Herman Sekulić (Author)/ Maya Herman. – Bangkok : Sukʼs Editions, 1998. – 256 str. : ilustr. ; 19 cm
Podaci o knjizi dostupni na: https://www.amazon.com/jade-window-Images-Southeast-Asia
2000.
- KRALJ svile : Bangkok – Njujork – Beograd : 1998-2000. godina : roman/ Maja Herman Sekulić. – Beograd : Narodna knjiga – Alfa, 2000 (Beograd : Grafoštampa). – 194 str. ; 20 cm. – (Biblioteka Mega hit ; knj. br. 237)
2009.
- SLIKE kojih nema ili U potrazi za Lolitom/ Maja Herman Sekulić. – Beograd : Prosveta, 2009 (Beograd : Altera). – 171 str. ; 21 cm. – (Biblioteka Savremena proza)
Na koricama autorkina slika. – Tiraž 1000. – Bilješka o autoru: str. 171-[172].
2011.
- DIGITALNA Galaksija/ Maja Herman Sekulić. – Beograd : Beoknjiga : Beoletera : Hobisport, 2011 (Beograd : Beoknjiga). – 157 str. : ilustr. ; 21 cm. – (Biblioteka Savremena misao)
Autorkina slika na koricama. – Tiraž 500. – Bilješka o autoru: str. 155-157.
- U potrazi za Lolitom ili Slike kojih nema/ Maja Herman Sekulić. – Pančevo : Mali Nemo, 2011 (Pančevo : Mali Nemo). – 134 str. ; 21 cm. – (Biblioteka Orbis terrarum)
Autorkina slika na koricama. – Tiraž 500. – Bilješka o autoru: str. 133-134.
2014.
- IN Search of the Silk King : a novel / Maya Herman. – Oxnard : Edwards Brothers Malloy, 2014. – 177 str. ; 22 cm
Podaci o knjizi dostupni i na: https://www.amazon.com/Search-Silk-King-Novel
2015.
- MA Belle : Mejbl Grujić, prva američka dama Srbije/ Maja Herman Sekulić. – Beograd : Službeni glasnik, 2015 (Beograd : Glasnik). – 181 str. : fotogr. ; 20 cm. – (Biblioteka Književni glasnik / Službeni glasnik, Beograd. Kolekcija Glasovi)
Tiraž 1000. – Bilješke uz tekst. – Na presavitku prednjeg kor. lista slika autorke i bilješka o njoj. – Na zadnjem kor. listu bilješka o djelu.
- WHO was Nikola Tesla? : the genius who gave us light/ Maja Herman Sekulić. – 1. izd. – Beograd : Zavod za udžbenike, 2015 (Novi Sad : Sajnos). – 131 str. : ilustr. ; 20 cm
Autorkina slika. – Tiraž 500. – Timeline of Tesla‘s life: str. 120-121. – Glossary: str. 125-127. – About the author: str. 130. – Bibliografija: str. 122-124.
2016.
- MA Belle : Mabel Grujić, the first American lady of Serbia/ Maja Herman Sekulić ; translated from the Serbian by Persida Bošković. – Beograd : Geopoetika izdavaštvo, 2016 (Beograd : Čigoja štampa). – 181 str. : ilustr. ; 20 cm. – (Serbian prose in translation)
Tiraž 1.000. – Photographs: str. 161-181. – Na koricama bilješka o autorki. – Napomene uz tekst.
- MA Belle [Zvučni snimak] : Mejbl Grujić, prva američka dama Srbije / Маја Herman Sekulić. – Beograd : IP Albatros plus, 2016 (Beograd : IP Albatros plus). – 1 CD (246 min) ; 12 cm
Prema štampanom izd. iz 2015. god. – 67 fajlova zvučne knjige. – Тekst čita Мila Marjanović.
2017.
- DIGITALNA Galaksija/ Maja Herman Sekulić. – 2. izd. – Beograd : Službeni glasnik : Zavod za udžbenike, 2017 (Beograd : Službeni glasnik). – 109 str. : ilustr. ; 21 cm. – (Izabrana dela / Maja Herman Sekulić)
Autorkina slika na koricama. – Tiraž 500. – Str. 9-15: Digitalni lavirint Maje Herman Sekulić / Ratko Božović. – Bilješka o autorki: str. 107-109.
- GOSPA od Vinče : poema / Maja Herman Sekulić. – Beograd : Pešić i sinovi, 2017 (Beograd : Atelje Sava). – 89 str. : ilustr. ; 20 cm. – (Biblioteka Novo doba / [Pešić i sinovi] ; knj. 6)
Nasl. str. prištampanog engl. teksta: Lady of Vincha / Maja Herman Sekulić. – Autorkina slika. – Tiraž 300. – Bilješka o autorki: str. 41-42.
- POEZIJA : nove i izabrane pesme/ Maja Herman Sekulić. – 1. izd. – Beograd : Zavod za udžbenike, 2017 (Beograd : Colorgrafx). – 229 str. ; 20 cm. – (Izabrana dela / [Maja Herman Sekulić])
Autorkina slika na koricama. – Tiraž 500. – Bilješka o autorki: str. 223-224.
- SKICE za portrete : američka književna scena / Maja Herman Sekulić. – 2. izd. – Beograd : Zavod za udžbenike : Službeni glasnik, 2017 (Beograd : Službeni glasnik). – 342 str. : ilustr. ; 20 cm. – (Izabrana dela / [Maja Herman Sekulić])
Tiraž 500. – Str. 7-8: Predgovor / Dragoljub Kojčić. – Bilješka o autorki: str. 341-342. – Str. 319-322: Biografija čitanja – novi okvir umetničkog integriteta / Petar V. Arbutina. – Iz privatne arhive: str. 324-339. – Napomene i bibliografske reference uz tekst.
2018.
- SILNA Jerina/ Maja Herman Sekulić. – Beograd : Pešić i sinovi, 2018 (Beograd : Dijamant print). – 79 str. ; 21 cm. – (Biblioteka Novo doba ; knj. 23)
Nasl. str. prištampanog prevoda: The Mighty Irene / Maja Herman Sekulić. – Uporedo srp. tekst i engl. prevod. – Tiraž 300. – Str. 33-38: Silna Jerina Maje Herman Sekulić / Ričard Berengarten. – Podaci o knjizi dostupni na: https://www.amazon.com/Silna-Jerina-Maja-Herman-Sekulic
- VELIKI plan/ Maja Herman Sekulić ; preveo Đorđe Trišović = Der grosse Plan / Maja Herman Sekulić ; Übersetzt von Đorđe Trišović. – Smederevo : Međunarodni festival poezije Smederevska pesnička jesen, 2018 (Smederevo : Newpress). – 75 str. : autorkina slika ; 20 cm. – (Meridijani / [Međunarodni festival poezije Smederevska pesnička jesen])
Uporedo srp. tekst i nem. prevod. – Tiraž 200. – Maja Herman Sekulić: str. 70-72.
2019.
- THE grand plan : new and selected poems / Maja Herman Sekulić. – [S. l. : s. n.], 2019 (Columbia : [s. n.]). – 114 str. ; 28 cm
Autorkina slika na koricama. – Author‘s biography: str. 112. – Podaci o knjizi dostupni na: https://www.amazon.com/GRAND-PLAN-Selected-New-Poems/dp/1686436777
- KRALJ svile : Bangkok-Njujork-Beograd : 1998-2000. godina / Maja Herman Sekulić. – 1. izd. – Beograd : Zavod za udžbenike : Službeni glasnik, 2019 (Beograd : Službeni glasnik). – 225 str. ; 20 cm
Tiraž 500. – Bilješka o autorki: str. 223-225.
- LOOKING for Lolita/ Maja Herman Sekulić ; translated from serbian by Alice Copple-Tosic and the author. – [S. l. : s. n.], 2019 (Middletown : [s. n.]). – 129 str. ; 23 cm
Autorkina slika na koricama. – Author‘s biography: str. 127-128.
- LOOKING for Lolita : Or Pictures Not Taken,by Maja Herman Sekulić (Author) / Maja Herman Sekulić. – Independently published, 2019. – 118 str.
Podaci o knjizi dostupni na: https://www.amazon.com/Looking-Lolita-Pictures-Not-Taken-ebook
- PROZOR u žadu : slike iz Jugoistočne Azije/ Maja Herman Sekulić. – 1. izd. – Beograd : Zavod za udžbenike : Službeni glasnik, 2019 (Beograd : Službeni glasnik). – 249 str. : ilustr. ; 20 cm
Tiraž 500. – Bilješka o autorki: str. 247-249.
- TI koja sam ja/ Maja Herman Sekulić. – Beograd : Pešić i sinovi, 2019 (Beograd : Atelje Sava). – 90 str. : autorkina slika ; 20 cm. – (Biblioteka Novo doba ; knj. 24)
Tiraž 300. – Napomene uz tekst. – Bilješka o autorki: str. 85-88. – Izvori i literatura o Jerini Branković: str. 84.
I 2. PREVODILAČKI RAD. PREDGOVORI. IZBORI IZ DJELA
(u monografskim publikacijama i u periodici)
1972.
- SEKSTON, Ana
Preobraženja / Ana Sekston ; prevela Maja Herman.
U: Znak. – God. 1, br. 2-3 (3. 06. 1972), dodatak uz časopis [dva presavijena lista].
Sadrži: Zlatni ključić; Rumpelstiltskin; Pepeljuga; Trnova ružica. – Sadrži: Preobraženja Ane Sekston [o zbirci pjesama »Preobraženja« ; Bio-bibliografska bilješka o En Sekston].
1973.
- MORAVSKI, Stefan
O mogućim primenama i zloupotrebama pornografije u umetnosti / Stefan Moravski ; prevela Maja Herman-Sekulić.
U: Književna kritika. – God. 4, br. 6 (1973), str. 10-16.
1974.
- KJULER, Džonatan
Večno pokretljivi prst : (povodom knjiga Stephen Heath, »Le vertige du déplacement« i Julia Kristeva, »La révolution du language poétique« ) / Džonatan Kjuler; prevela sa engleskog Marija Herman-Sekulić.
U: Književna kritika. – God. 5, br. 6 (1974), str. 113-[117].
- MLAĐA američka poezija / izbor i prevod pjesama Maja Herman-Sekulić.
U: Student. – Br. 13/14 (1974), str. 22.
Sadrži: Beleške za razgovor / Li Roj Džons; Ovde, u središtu / Džilbert Sorentino; Sujeta / Džojs Kerol Outs; Živim u dvadesetom veku / Ričard Brautigen; Sedam pesama / Mark Strend.
- ŠEJPER, Eva
Kant o estetičkim sudovima / Eva Šejper ; prevela s engleskog Maja Herman-Sekulić.
U: Književna kritika. – God. 5, br. 3 (1974), str. 24-[42].
- ŠPIGLBERG, Herbert
O pravu da se kaže »Mi«: lingvistička i fenomenološka analiza / Herbert Špiglberg ; prevela s engleskog Maja Herman Sekulić.
U: Delo. – Br. 11 (1974), str. 1397-1430.
1975.
- MARKOVIĆ, Borivoje
Američka kritika romana od 1850. do 1890. godine / Borivoje Marković ; prevela sa engleskog Maja Herman-Sekulić.
U: Književna kritika. – God. 6, br. 6 (1975), str. 55-76.
- MORAVSKI, Stefan
Izvori umetničke estetske vrednosti / Stefan Moravski ; prevela sa engleskog Marija Herman-Sekulić.
U: Književna kritika. – God. 6, br. 2 (1975), str. 5-[20].
- ODN, Vistan Hju
Poslanica kumčetu / V. H. Odn ; prevela Maja Herman-Sekulić.
U: Doba. – God. 3, br. 2 (1975), str. 12.
Sadrži: Za Filipa Spendera; Ja nisam kamera; Crtice I; Crtice II. – Iz zbirke »Poslanica kumčetu« V. H. Odna.
- ŠMIT, Zigfrid
Pokušaj pragmatičkog tumačenja »funkcionalnosti« / Zigfrid Šmit ; prevela Maja Herman-Sekulić.
U: Književna kritika. – God. 6, br. 6 (1975), str. 41-53.
1976.
- DJEMIDOK, Bohdan
Teorija vrednosti umetničkog dela Romana Ingardena u svetlosti marksističke estetike / Bohdan Djemidok ; prevela Maja Herman-Sekulić.
U: Književna kritika. – God. 7, br. 3 (1976), str. 27-36.
- HAUSER, Arnold
Pojam manirizma / Arnold Hauser ; prevela Maja Herman-Sekulić.
U: Kultura. – Br. 35 (1976), str. 22-43.
- KAŠTELAN, Jure
Izabrane pjesme / Jure Kaštelan ; [izbor i predgovor Marija Herman-Sekulić]. – Beograd : Rad, 1976 (Beograd : Prosveta). – 154 str., [1] list sa autorovom slikom ; 17 sm. – (Dom i škola)
Trajne ljubavi Kaštelanove poezije: str. 5-19.
1977.
- KUČURADI, Ioana
Vrednost, vrednosti i umetnost / Ioana Kučuradi ; prevela Maja Herman-Sekulić.
U: Književna kritika. – God. 8, br. 3 (1977), str. 51-53.
- MOM, Vilijam Samerset
Izabrane pripovetke / Somerset Mom ; [izbor i prevod Gordana Korać]. – Beograd : Rad, 1977 (Novi Sad : Budućnost). – 155 str. ; 18 cm. – (Reč i misao ; Kolo 13 ; 314)
Tiraž 20.000. – Str. 149-[156]: Nepristrasni posmatrač sveta / Marija Herman-Sekulić.
- VAJT, Patrik
Noć lupeža / Patrik Vajt ; [izbor i prevod Marija Herman-Sekulić]. – Beograd : Rad, 1977 (Beograd : Budućnost). – 107 str. ; 18 cm. – (Reč i misao ; Kolo 13 ; 317)
Tiraž 20.000. – Str. 101-[108]: Pakao predgrađa / Marija Herman-Sekulić.
- VAJT, Patrik
Vedra duša / Patrik Vajt ; prevela Maja Herman Sekulić.
U: Stvaranje. – God. 32, br. 7-8 (1977), str. [1085]-1104.
Sa bilješkom o autoru: Patrik Vajt / M. Herman-Sekulić.
1978.
- BOGETIĆ, Boško
Lament over the body / Boško Bogetić ; translated by Maja Herman-Sekulić.
U: Relations. – Br. 5-6 (January-June 1978), str. 43-47.
Sadrži: Helena: str. 43-44; Asp: str. 44-45; Helena: str. 45; Asp: str. 46; Helena: str. 46-47.
- ĐOGO, Gojko
[Poezija] / Gojko Đogo ; translated by Maja Herman-Sekulić.
U: Relations. – Br. 5-6 (January-June 1978), str. 47-49.
Sadrži:Hollow tooth: str.47; Black sheep: str. 48; Pivot: str. 48-49.
- ĐURĐIĆ, Ljiljana
Skipping over a rope / Ljiljana Đurđić ; translated by Maja Herman-Sekulić.
U: Relations. – Br. 5-6 (January-June 1978), str. 27-28.
Poezija.
- GAĐANSKI, Ivan
Everyday song or politicization / Ivan Gađanski; translated by Maja Herman-Sekulić.
U: Relations. – Br. 5-6 (January-June 1978), str. 63.
Poezija.
- HADŽIĆ, Ibrahim
[Poezija] / Ibrahim Hadžić ; translated by Maja Herman-Sekulić.
U: Relations. – Br. 5-6 (January-June 1978), str. 20-21.
Sadrži: On the fallen empire: str: 20; Hatred: str: 21.
- KOMNENIĆ, Milan
[Poezija] / Milan Komnenić ; translated by Maja Herman-Sekulić.
U: Relations. – Br. 5-6 (January-June 1978), str. 52-56.
Sadrži: Remembering Ivan Kondrakin : (fragment): str: 52-53; Serbia in the east: str: 54; Echo below zero: str. 54-55; Healing: str. 55; Insanities II: str. 56.
- LIVADA, Raša
[Poezija] / Raša Livada ; translated by Maja Herman-Sekulić.
U: Relations. – Br. 5-6 (January-June 1978), str. 56-58; 60.
Sadrži: Captaincy: str. 56-57; Purgatory: str. 57-58; The lady librarian: str. 60.
- MAKRAGIĆ, Stanoje
On others I see radiance / Stanoje Makragić ; translated by Maja Herman-Sekulić.
U: Relations. – Br. 5-6 (January-June 1978), str. 97.
Poezija.
- MILANOVIĆ, Bratislav
[Poezija] / Bratislav Milanović ; translated by Maja Herman-Sekulić.
U: Relations. – Br. 5-6 (January-June 1978), str. 96-97.
Sadrži: […Remove the photographs, the exhibits…]: str. 96; A small room – a dream: str. 97.
- MILIDRAGOVIĆ, Božidar
[Poezija] / Božidar Milidragović ; translated by Maja Herman-Sekulić.
U: Relations. – Br. 5-6 (January-June 1978), str. 85-86.
Sadrži: Discourse on the source: str. 85; A tongue of flame: str. 86; A lamp: str. 86;
- PETROVIĆ, Branislav
[Poezija] / Branislav Petrović ; translated by Maja Herman-Sekulić.
U: Relations. – Br. 5-6 (January-June 1978), str. 7-12.
Sadrži: A poem of a Japanese general : (fragments): str : 7-9; A poem about rain): str: 9-10; A race with the Gravedigger: str: 10-12.
- PETROVIĆ, Milutin
[Poezija] / Milutin Petrović ; translated by Maja Herman-Sekulić.
U: Relations. – Br. 5-6 (January-June 1978), str. 74-77.
Sadrži: Head on the blok: str. 74; A swan looks, doesnʼt move his head: str. 74-75; A contract: str. 75; A mesure, act I: str. 76; A love poem, about death, I: str. 76-77; A dossier, variant I: str. 77.
- PRELEVIĆ, Branislav
[Poezija] / Branislav Prelević; translated by Maja Herman-Sekulić.
U: Relations. – Br. 5-6 (January-June 1978), str. 77-79.
Sadrži: […Iʼve seen absurdity in the wall…]: str. 77; A yellow conversation: str. 78; My head: str. 78; Dancer in the air: str. 78-79.
- PUSLOJIĆ, Adam
[Poezija] / Adam Puslojić ; translated by Maja Herman-Sekulić.
U: Relations. – Br. 5-6 (January-June 1978), str. 13-16.
Sadrži: A ride: str. 13-14; A three – legged cat: str. 14; Dogʼs religion: str. 14-15; The mediavel astrologer with a customer: str. 15; Habeas corpus actus: str. 16.
- SIMONOVIĆ, Simon
[Poezija] / Simon Simonović ; translated by Maja Herman-Sekulić.
U: Relations. – Br. 5-6 (January-June 1978), str. 69-71.
Sadrži: The early works: str. 69-70; A city life: str. 70-71.
- ŠUJICA, Božidar
[Poezija] / Božidar Šujica ; translated by Maja Herman-Sekulić.
U: Relations. – Br. 5-6 (January-June 1978), str. 67-68.
Sadrži: The 20 th century: str. 67; You who are sure of your movement: str. 67-68.
- TERZIĆ, Todor
Some instructions on how to become a bird / Todor Terzić ; translated by Maja Herman-Sekulić.
U: Relations. – Br. 5-6 (January-June 1978), str. 21-22.
Poezija.
- VUKADINOVIĆ, Miljurko
Textual coverage / Miljurko Vukadinović ; translated by Maja Herman-Sekulić.
U: Relations. – Br. 5-6 (January-June 1978), str. 29.
Poezija.
- ZUBANOVIĆ, Slobodan
[Poezija] / Slobodan Zubanović ; translated by Maja Herman-Sekulić.
U: Relations. – Br. 5-6 (January-June 1978), str. 23-24.
Sadrži: A conviction: str. 23; The editorial board: str. 23-24.
1979.
- KODVEL, Kristofer
Iluzija i stvarnost : studija o izvorima poezije / Kristofer Kodvel ; [predgovor Milan Damnjanović; prevod Maja Herman-Sekulić]. – 1. izd. – Beograd : Komunist, 1979 (Novi Sad : Budućnost). – XX, 278 str. ; 20 cm. – (Marksizam i savremenost)
Prevod dela: Illusion and Reality. – Tiraž 3000. – Kodvelova teorija pjesništva: str. V-XX. – Biografska bilješka / G. T.: str. 3-5. – Bibliografija: str. 264-278.
- STREND, Mark
Poezija / Mark Strend ; prevela Maja Herman-Sekulić.
U: Letopis Matice srpske. – God. 155, br. 424, sv. 1-2 (jul-avgust 1979), str. [92]-99.
Sadrži pjesme: Ždranje poezije (iz zbirke »Razlozi za kretanje«, 1968); Brak (iz zbirke »Razlozi za kretanje«, 1968); Odustajanje od samog sebe (iz zbirke »Mračnije«, 1970); Moj život (iz zbirke »Mračnije«, 1970); Moj sin : prema Karlosu Drumondu od Andrade (iz zbirke »Pozni čas«, 1978); Drugo mesto (iz zbirke »Pozni čas«, 1978); Za nju (iz zbirke »Pozni čas«, 1978); Belo : za Harolda Bluma (iz zbirke »Pozni čas«, 1978); Pesma moga ja (iz zbirke »Spomenik«, 1978).
1980.
- BLUM, Harold
Antitetička kritika : teorija pesništva / Harold Blum ; [prevod s engleskog Maja Herman-Sekulić]. – Beograd : Slovo ljubve, 1980 (Beograd : »Radiša Timotić«). – 147 str. ; 21 cm. – (Eidos)
Prevod dela: The Anxiety of Influence / Harold Bloom. – Tiraž 2000. – Antitetička kritika Harolda Bluma / Maja Herman-Sekulić: str. [145]-147. – Napomene: str.[141]-143.
- BLUM, Harold
Manifest antitetičke kritike / Harold Blum ; prevela Maja Herman-Sekulić.
U: Književna reč. – God. 9, br. 153 (25. 10. 1980), str. 5.
- MORAVSKI, Stefan
Marksizam i estetika / Stefan Moravski ; [prevod s italijanskog Jugana Stojanović ; dodatak za ovo izdanje – prevod s engleskog Maja Herman-Sekulić ; predgovor Milan Damnjanović]. – Titograd : Pobjeda, 1980 (Beograd : »Slobodan Jović«). – 2 knj. (531 str.) ; 24 cm. – (Biblioteka Posebna izdanja / Pobjeda, Titograd)
Prevod djela: Il marxismo e lʼestetica / Stefan Morawski, 1. izd., 1973. – Str. 7-25: Marksistička estetika u istorijskom pogledu / Milan Damjanović. – Napomene i bibliografske reference uz tekst. – Registar.
1981.
- TOMAŠEVIĆ, Boško
Antitetička kritika Harolda Bluma : »Antitetička kritika« ; prevod Marija Herman-Sekulić, »Slovo ljubve«, Beograd, 1980. / Boško Tomašević.
U: Letopis Matice srpske. – God. 157, knj. 428, sv. 5 (novembar 1981), str. 791-793.
Prikaz studije Harolda Bluma u prevodu Maje Herman Sekulić.
1982.
- BELOU, Sol
Čovek bez oslonca / Sol Belou ; [prevela Maja Herman-Sekulić]. – Beograd : Rad, 1982 (Beograd : »Slobodan Jović«). – 176 str. ; 18 cm. – (Reč i misao. Nova serija ; 367)
Prevod djela: Dangling man. – Prvi roman Sola Beloua / Maja Herman-Sekulić: str. 171-[177].
- HALPERN, Danijel
Pesme : poezija na kraju XX veka / Danijel Halpern ; prevela Maja Herman-Sekulić.
U: Književne novine. – God. 34, br. 650 (24. 06. 1982), str. str. 34-35.
Sadrži: Belo polje; Elegije za nemarnu ljubav; Portoncini dei morti; Belezi.
1983.
- BELOU, Sol
Čovek bez oslonca [Brajevo pismo] : u dve sveske. Sv. 1 / Sol Belou ; prevela Maja Herman-Sekulić. – Beograd : »Filip Višnjić«, 1983 (Beograd : »Filip Višnjić«). – 167 str. ; 34 cm.
Tiraž 14. – Prema izdanju iz 1982.
- BELOU, Sol
Čovek bez oslonca [Brajevo pismo] : u dve sveske. Sv. 2 / Sol Belou ; prevela Maja Herman-Sekulić. – Beograd : »Filip Višnjić«, 1983 (Beograd : »Filip Višnjić«). – 157 str. ; 34 cm.
Tiraž 14. – Prema izdanju iz 1982. – Str. 144-157: Prvi roman Sola Beloua / Maja Herman-Sekulić.
1985.
- A BOOK for Bhopal : 13 poets from Belgrade/ edited by Aleksandar Petrov. – Belgrade : Writersʼ Union of Serbia, 1985 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod). – 61 str. ; 20 cm
Bilješke o autorima. – Maja Herman Sekulić prevela na engleski 591 stih.
1988.
- ANDRIĆ, Ivo
Words / Ivo Andrić ; prevod na engleski Maja Herman Sekulić.
U: Anateus (New York). – No. 60 (Spring 1988), str. 66-72.
1989.
- ELIS, Bret Iston
Pravila privlačnosti / Bret Iston Elis ; prevod s engleskog i pogovor Maja Herman-Sekulić. – Beograd : BIGZ, 1989 (Beograd : BIGZ). – 244 str. ; 21 cm. – (Biblioteka Hitac)
Prevod djela: The rules of attraction. – Očima svedoka – Bret Iston Elis / Maja Herman Sekulić: str. 233-[245].
- ELIS, Bret Iston
Ja sam posmatrač iznutra : (razgovor sa Bretom Istonom Elisom) / Bret Iston Elis ; prevela Maja Herman-Sekulić.
U: Književne novine. – God. 42, br. 783 (1. 10. 1989), str. 12.
- ELIS, Bret Iston
Pravila privlačnosti / Bret Iston Elis ; s engleskog Maja Herman-Sekulić.
U: Književne novine. – God. 42, br. 783 (1. 10. 1989), str. 13.
- KARVER, Rejmond
Dve priče / Rejmond Karver ; prevela s engleskog Maja Herman Sekulić.
U: Savremenik. – God. 35, br. 6 (1989), str. 656-677.
Sadrži: Perje: str. 656-668; Odakle zovem: str. 668-677.
1990.
- BRODSKI, Josif
[DVADESET četvrti] 24. maj 1980. : iz prevodiočeve radionice / Josif Brodski ; izbor, prepev s ruskog (i engleskog) Maja Herman-Sekulić.
U: Književne novine. – God. 43, br. 796 (15. 04. 1990), str. [5].
Sa komentarom prevodioca Maje Herman Sekulić o pokušaju paralelnog prevoda dvojezičnog »testamenta« J. Brodskog, »napisanog na danteovskom raskršću pola životnog puta«. – Takođe, autorka prevoda ističe: »Geneza prevoda prati redosled čitanja dve verzije pesme. Pesmu sam prvo čitala na engleskom, u autorovom prevodu. Onda na ruskom, u prvobitnoj verziji. Prvo sam je prevela sa engleskog, ali sam se na kraju opredelila za prepev sa ruskog zadržavši neke elemente iz engleske verzije, po sugestiji autora«.
- KITS, Džon
Iz »Pada Hiperiona« : iz prevodiočeve radionice / Džon Kits ; izbor i prevod s engleskog i beleške: Maja Herman Sekulić.
U: Književne novine. – God. 43, br. 801-802 (1. i 15. 07. 1990), str. 5.
Na početku bilješke o odabranom prevodu Maja Herman Sekulić navodi: »Kitsova pesma »Pad Hiperiona«, posebno ovaj odlomak, opseda me već celu deceniju i upotrebila sam je kao uvod i moto za moju studiju »Književnost prestupa« .
- STIVENS, Volas
Iz monokla mog ujaka : VIII : iz prevodiočeve radionice / Volas Stivenz ; izbor, prevod s engleskog i beleška: Maja Herman Sekulić.
U: Književne novine. – God. 43, br. 800 (15. 06. 1990), str. 18.
Iz osmog stiha. – U komentaru prevoda Maja Herman Sekulić napominje da je odlomak iz »Monokla« prvi put prevela prije desetak godina, prva verzija objavljena je u okviru prevoda »Antitetičke kritike« (str. 125), Harolda Bluma, dok je druga verzija prevoda nastala kada je počela da radi na izboru iz njegove poezije za »Pismo«, naglasivši da je surova ljepota osmog odlomka »u vesti o prolaznosti nadahnuća i u osećanju zakasnelosti modernog pesnika«.
1991.
- FRAJ, Nortrop
Književnost kao kontekst : Miltonov »Licidas« / Northrop Frye ; prevela Maja Herman Sekulić.
U: Polja. – God. 37, br. 388-389 (1991), str. 236-237.
- FRAJ, Nortrop
Mit i struktura / Nortrop Fraj ; [prevodilac, autor pogovora Maja Herman Sekulić]. – Sarajevo : Svjetlost, 1991 (Sarajevo : Oslobođenje). – 255 str. ; 21 cm. – (Biblioteka Raskršća)
Predgovor: str. 7-13. – Bilješka o piscu: str. 251.
- FRAJ, Nortrop
Nove iz starih smernica / Northrop Frye ; prevela Maja Herman Sekulić.
U: Polja. – God. 37, br. 388-389 (1991), str. 232-235.
O upotrebi slika i simbola u poeziji.
- FRAJ, Nortrop
Priroda i Homer / Northrop Frye ; prevela Maja Herman Sekulić.
U: Polja. – God. 37, br. 388-389 (1991), str. 229-232.
- KARVER, Rejmond
Katedrala / Rejmond Karver ; sa engleskog prevela Maja Herman-Sekulić. – 1. izd. – Beograd : Narodna knjiga, 1991 (Beograd : Kosmos). – 206 str. ; 21 cm. – (Biblioteka Narodna knjiga)
Prevod djela: Cathedral / Raymond Carver. – Tiraž 3000. – Str. 197-206: Postmodernistički realizam Rejmonda Karvera / Maja Herman-Sekulić.
- KRAGUJEVIĆ, Tanja
Dodir paunovog pera : Rejmond Karver: »Katedrala«, prevela Maja Herman-Sekulić ; izdavač: »Narodna knjiga«, Beograd, 1991 : proza / Tanja Kragujević.
U: Politika. – God. 88, br. 28045 (2. 11. 1991), str. 20.
Prikaz zbirke pripovjedaka »Katedrala«, u prevodu Maje Herman-Sekulić.
1992.
- MIKIĆ, Radivoje
Književnost i mit : Nortrop Fraj: »Mit i struktura«, Svjetlost«, Sarajevo, 1991 : književna teorija / Radivoje Mikić.
U: Borba. – God. 70, br. 135 (14. 05. 1992), str. 13.
Prikaz knjige Nortropa Fraja »Mit i struktura«, koju je prevela i predgovor napisala Maja Herman Sekulić.
- STIVENS, Volas
Pesme našeg podneblja : izabrane pesme / Volas Stivens ; s engleskog prevela Maja Herman-Sekulić. – Novi Sad : Matica srpska ; Beograd : Cicero ; Zemun : Pismo, 1995 (Beograd : Cicero). – 83 str. ; 20 cm. – (Biblioteka Pismo ; 23)
Tiraž 500. – Bilješka o pjesniku: str. 77-80. – S a d r ž a j: Čaj (5); Nedeljno jutro (6-13); Vetru koji huji (14); Trinaest načina posmatranja kosa (15-27); Monokl mog ujaka (28-30); Infantkinja Marina (31); Čaj u palači Huna (32); Ideja o redu u Ki Vestu (33-34); Ponovna potvrda romanse (35); Zec kao kralj duhova (36-37); Čovek sa plavom gitarom (38-53); Pesme našeg podneblja (54-56); Poezija je razorna sila (57); Fosfor koji čita pri svom svetlu (58); Beleške ka višoj fikciji (59); Mora da bude apstraktna (60-62); Sova u sarkofagu (63-64); Obično veče u Nju Hejvnu (65-74); Ne ideje o stvari nego sama stvar (75); O čistom postojanju (76). – Bilješka o pjesniku (77-80).
1996.
- KARVER, Rejmond
Katedrala / Rejmond Karver ; sa engleskog prevela Maja Herman-Sekulić. – [2. izd.]. – Beograd : Narodna knjiga-Alfa, 1996. – 206 str. ; 21 cm. – (Biblioteka Megahit)
Prevod djela: Cathedral / Raymond Carver. – Str. 197-206: Postmodernistički realizam Rejmonda Karvera / Maja Herman-Sekulić.
2002.
- CICVARA, Dušan
Glad za krvlju : književni fenomeni / Dušan Cicvara.
U: NIN. – Br. 2671 (7. 03. 2002), str. 32-33.
O stvaralaštvu američkog pisca Breta Istona Elisa, između ostalog, o romanu »Pravila privlačnosti«, koji je objavljen u ediciji »Hitac«, 1989. godine, u prevodu Maje Herman Sekulić. – Fotografija: Bret Iston Elis.
2006.
- ZUBANOVIĆ, Slobodan
The editorial board: = [Uredništvo:] / Slobodan Zubanović ; translated by Maja Herman-Sekulić.
U: Places We Love / selected by Gojko Božović. – Belgrade : Serbian PEN Centre, 2006, str. 183.
2009.
- ELIS, Bret Iston
Pravila privlačnosti / Bret Iston Elis ; prevela Maja Herman Sekulić. – Beograd : Laguna, 2009 (Beograd : Margo-art). – 286 str. ; 21 cm
Prevod dela: The Rules of Attraction / Bret Easton Ellis. – Tiraž 1000. – Očima svedoka – Bret Iston Elis: str. 271-286.
2010.
- NENADOVIĆ, Svetlana
Dete je otac čoveka. Knji. 5 / Svetlana Nenadović ; [autori fotografija Gradimir Aleksić, Ivana Cica Dimić]. – 1. izd. – Beograd : Radio-televizija Srbije, Centar za istraživanje javnog mnjenja, programa i auditorijuma, 2010 (Beograd : RTS). – 183 str. : fotograf. ; 17 cm. – (Edicija Opredmećeni zvuk) (Biblioteka Knjiga sećanja)
Autorkina slika. – Tiraž 500. – Str. 179-180: Svetlana Nenadović: Istoričar detinjstva / Maja Herman Sekulić. – Svetlana Beca Nenadović: str. 181-182.
2011.
- ZUBANOVIĆ, Slobodan
The editorial board: = [Uredništvo:] / Slobodan Zubanović ; translated by Maja Herman-Sekulić.
U: Places We Love / selected by Gojko Božović. – Belgrade : Serbian PEN Centre, 2011, str. 183.
I 3. RADOVI MAJE HERMAN SEKULIĆ U KNJIGAMA, ZBORNICIMA, PERIODICI.
(poezija, proza, eseji, putopisi, intervjui, ilustracije)
1972.
- AMERIČKA kritikao novom romanuMiodraga Bulatovića / Maja Herman.
U: Književne novine. – God. 24, br. 426 (1. 11. 1972), str. 11.
Prikaz romana M. Bulatovića »Rat je bio bolji« koji je naišao na znatan odjek u Americi.
- NOVA knjiga Džona Oldridža/ M. H.
U: Književne novine. – God. 24, br. 427 (16. 11. 1972), str. 11.
Bilješka o knjizi Džona Oldridža »Đavo u vatri«.
- NOVI roman Roberta Pen Vorena / Maja Herman.
U: Književne novine. – God. 24, br. 416 (1. 06. 1972), str. 2.
Prikaz romana Roberta Pen Vorena »Sretni me u zelenoj dolini«. – Fotografija: Robert Pen Voren.
- POVRATAK Tenesija Vilijamsa/ Maja Herman.
U: Književne novine. – God. 24, br. 415 (16. 05. 1972), str. 10.
- RIČARD Brautigan –novi idol američke omladine / Maja Herman.
U: Književne novine. – God. 24, br. 426 (1. 11. 1972), str. 2.
O stvaralaštvu pjesnika i proznog pisca Ričarda Brautigana. – Fotografija: Ričard Brautigan.
1975.
- AJRIS Merdok i Crni princ/ Marija Herman Sekulić.
U: Književne novine. – God. 27, br. 482 (1. 03. 1975), str. [12].
O stvaralaštvu engleske književnice Ajris Merdok.
- NOVI roman Džozefa Helera/ Marija Herman-Sekulić.
U: Književne novine. – God. 27, br. 481 (16. 02. 1975), str. [12].
Prikaz romana »Nešto se dogodilo« Džozefa Kelera (N. York, 1974).
- OPSENE Džona Berimana/ Maja Herman-Sekulić.
U: Doba. – God. 3, br. 2 (1975), str. [11].
O zbirci pjesama »Opsene« i pjesništvu Džona Berimana.
1979.
- JEDNO dugo iščekivanje/ Maja Herman-Sekulić.
U: Kultura. – Br. 45/46 (1979), str. 271-274.
Autorka u radu ukazuje na činjenice iz kojih bi se mogli izvesti zaključci značajni za razumijevanje studije Nortropa Fraja »Anatomija kritike«, u kontekstu savremene misli o književnosti, a takođe pohvaljuje vrijedan izdavački i prevodilački poduhvat zagrebačkog izdavača »Naprijed«, koji je objavio ovo uticajno djelo savremene teorije književnosti.
1980.
- ANATOMIJA Frajeve kritike / Maja Herman-Sekulić.
U: Savremenik. – God. 26, knj. 51, sv. 1-2 (1980), str. 70-86.
Napomene i bibliografske reference uz tekst.
- ANTITETIČKA kritika Harolda Bluma / Maja Herman-Sekulić.
U: Književna reč. – God. 9, br. 153 (25. 10. 1980), str. 5.
- IMAGINARNA biblioteka Andrea Malroa : Neizvesnost čovjekove avanture i književnost,prevod: Alka Šijan, Naprijed, Zagreb, 1979./ Maja Herman-Sekulić.
U: Književna reč. – God. 9, br. 148 (10. 07. 1980), str. 15.
O stvaralaštvu Andre Malroa.
1981.
- BLUM, Harold
Razgovor sa Haroldom Blumom (Nju Hejon, 28. februara 1981. godine) / razgovor vodila Maja Herman-Sekulić.
U: Savremenik. – God. 27, knj. 53, sv. 5 (maj 1981), str. 367-375.
U rubrici »Iskustvo kritičara«.
- VELEK, Rene
Perspektiva i retrospektiva : za »Književnu reč« govori Rene Velek / razgovarala Maja Herman-Sekulić.
U: Književna reč. – God. 10, br. 172 (10. 09. 1981), str. 1 ; 7.
Napomena M. Herman Sekulić povodom susreta sa R. Velekom: Prinston, 10. maj 1981 (za doručkom u restoranu »Nasau«, između 9 i 10 časova ujutro).
1982.
- GINZBERG, Alen
O stvarima ne o idejama : za »Književnu reč« govori Alen Ginzberg / razgovarala Maja Herman-Sekulić.
U: Književna reč. – God. 11, br. 193-194 (25. 07. 1982), str. [19].
- FILM u kojem pobeđuje lepota: o prvom filmu francuskog reditelja Žan-Žaka Beneksa (Jean-Jacques Beineix) »Diva«, koji se sa velikim uspehom prikazuje u Francuskoj i SAD / Maja Herman-Sekulić.
U: Književne novine. – God. 34, br. 655 (30. 09. 1982), str. 37-38.
- VELIKI kodeks Nortropa Fraja : Northrop Frye: »The great code: The bible and literature«, Hercourt Brace Jovanovich, 1982. / Maja Herman-Sekulić.
U: Književne novine. – God. 34, br. 656 (14. 10. 1982), str. 23-24.
Prikaz romana.
- POVRATNA karta / Maja Herman.
U: Književne novine. – God. 34, br. 644 (25. 03. 1982), str. [15].
Pjesma.
- GLASOVI dubina : (povodom prvog slušanja ploče »Duboki glasovi« februara 1982)/ Maja Herman.
U: Književne novine. – God. 34, br. 644 (25. 03. 1982), str. [15].
Pjesma.
- VELEK, Rene
Perspective and retrospective : interview with René Wellek / an interview by Maja Herman-Sekulić.
U: Književna reč – međunarodno izdanje. – Br. 2-3 (1982), str. 12.
Intervju sa Velekom. – Fotografija R. Veleka.
1983.
- TRI pesme / Maja Herman.
U: Književne novine. – God. 34, br. 664 (10. 02. 1983), str. 21.
Sadrži pjesme: »Zovi me Išmail«; »Krugovi«; »O«.
- ZA ili protiv dekonstrukcije? :(Džerald Graf: Literature against itself: Literary ideas in the modern world, Čikago, 1979 – Frank Lentriča: After the new criticism, Čikago 1980)/ Maja Herman-Sekulić.
U: Književna reč. – God. 12, br. 212 (10. 06. 1983), str. 13.
O knjigama »Književnost protiv sebe«, autora Džeralda Grafa i »Posle nove kritike« Franka Lentriče, u izdanju Čikaškog univerziteta, koje su pokrenule mnoga pitanja o savremenoj kritici uopšte i izazvale burne polemike.
1984.
- [SAVREMENA jugoslovenska poezija : izbor]/ guest editor Maja Herman Sekulic.
U: Micromegas, a poetry magazine – A Yugoslav issue. – Vol. 11, No.1 (1984).
Povodom izbora savremenog jugoslovenskog pjesništva u kojem je Maja Herman Sekulić napravila izbor, predgovor i bilješke o pjesnicima i uvrstila 50 pjesama 23 moderna jugoslovenska pjesnika.
- PISCI o cenzuri :pismo iz Njujorka oktobra 1984. godine/ Maja Herman-Sekulić.
U: Književne novine. – God. 35, br. 676 (15. 11. 1984), str. 16.
Povodom konferencije o cenzuri i kulturi, prvog američkog sindikata pisaca, osnovanog u maju 1983. godine, na kojoj su učesnici podržali aktivnu ulogu koju ova organizacija želi da preuzme u zaštiti prava pisaca i borbi protiv svih oblika ograničenja slobode stvaralaštva.
1985.
- NAGRADA američke kritike studiji o Dostojevskom/ Maja Herman-Sekulić.
U: Književne novine. – God. 36, br. 691-692 (1. 07. 1985), str. 31.
Povodom najviše američke nacionalne nagrade kritike (1985 National Book Critics Circle Award), koja je dodijeljena drugom tomu – »Godine iskušenja : 1850-1859«, književne biografije Dostojevskog (izdanje Princeton University Press). – U razgovoru Jozefa Frenka sa M. Herman Sekulić povodom nagrade, ovaj poznati američki književni teoretičar, autor »eseja« »Prostorna forma u književnosti« (1946), ističe da se za djelo i misao Dostojevskog zainteresovao poslije predavanja koje je održao na Prinstonskom univerzitetu o »Zapisima iz podzemlja«.
- TOWARDS a new understanding of parody : Making in Strange /Maja Herman-Sekulić.
U: European Studies Journal. – Vol. 2, No. 2 (1985).
Esej.
- LIC, Volton
O Džemsu Džojsu i Ezri Paundu : sa Voltonom Licom razgovara Maja Herman-Sekulić.
U: Književne novine. – God. 36, br. 686 (15. 04. 1985), str. 12.
1986.
- BOJ pera i reči i književnoj republici : pismo iz Njujorka/ Maja Herman Sekulić.
U: Književne novine. – God. 37, br. 704 (15. 02. 1986), str. 5.
Povodom 48. Međunarodnog kongresa PEN-a, održanog u Njujorku, na kojem je jugoslovenska poezija imala čast da bude jedina posebno predstavljena, a na poziv Društva pjesnika Amerike, najstarijeg udruženja književnika u SAD, izbor iz svoje poezije čitali su Vasko Popa i Tomaž Šalamun, dok je Maja Herman, urednik časopisa »Mikromegas«, posvećenog modernoj jugoslovenskoj poeziji, u uvodnoj riječi govorila o našem savremenom pjesništvu. – Počasni gosti manifestacije bili su, između ostalog, Vasko Popa i Danilo Kiš.
- FOND prof. Petrovića : inicijativa američkog »Houp koledža« / Maja Herman-Sekulić.
U: Politika. – God. 83, br. 26283 (6. 12. 1986), str. 11.
Biografija prof. dr Mihaila-Majkla Petrovića (1933-1986), profesora istorije na uglednom »Houp koledžu« – povodom inicijative da se osnuje fond dr Mihaila-Majkla Petrovića, iz kojeg bi se finansirale stipendije za usavršavanje studenata u inostranstvu.
- JAMES Joyceʼs Ulysses: New Dialogism : razgovor sa Haroldom Blumom /Maja Herman-Sekulić.
U: European Studies Journal. – Vol. 3, No. 2 (Spring 1986).
Esej.
- THE Fall of Hyperbaton : Parodic and Revisionary Strategies in Bely, Joyce and Mann /Maja Herman Sekulić. – UMI, Ann Arbor, Michigan, 1986, str. 310.
Esej. – Doktorska disertacija Maje Herman Sekulić na Univerzitetu u Prinstonu.
- SVET je vest/ Maja Herman-Sekulić.
U: NIN. – Br. 1871 (9. 11. 1986), str. 42.
O programu sedme sezone Pepsiko festivala, koji je postao jedna od glavnih kulturnih atrakcija Njujorka i o postavci Mocartove opere »Cosi fan Tutte«, koju je za scenu adaptirao i približio savremenom gledaocu Piter Selers. – Fotografija: Piter Selers.
- SEMINAR o Savi Nemanjićuu Prinstonu/ Maja Herman Sekulić.
U: Politika. – God. 83, br. 26089 (24. 05. 1986), str. 10.
Povodom 750-godišnjice smrti srpskog prosvetitelja Svetog Save, na prinstonskom Univerzitetu je održan dvodnevni seminar koji je otvorio Slobodan Ćurčić, profesor istorije umjetnosti i arhitekture na ovom poznatom američkom univerzitetu.
1987.
- JAMES Joyceʼs »Ulysses«: The Double Direction of »Nostos« / Maja Herman-Sekulić.
U: James Joyce Quarterly. – Vol. 24, No. 4 (Summer 1987), str. 423-435; 499.
Esej.
- POSLEDNJA večera Endija Vorhola : pismo iz Amerike/ Maja Herman-Sekulić.
U: Književne novine. – God. 38, br. 735-736 (1. i 15. 07. 1987), str. 15.
O životu Endija Vorhola i susretima autorke teksta sa njim.
1988.
- BRODSKI, Josif
Pesnik je stvaralac jezika : s Josifom Brodskim razgovarala Maja Herman-Sekulić.
U: Književne novine. – Br. 763 (1. 11. 1988), str. 6-7.
- BRODSKI, Josif
Živeti između istoka i zapada : ekskluzivni razgovor sa Josifom Brodskim pred dolazak u Beograd / [razgovarala]Maja Herman-Sekulić.
U: Politika. – God. 85, br. 26951 (15. 10. 1988), str. 23.
- KAKO život podržava umetnost/ M. Herman-Sekulić.
U: Književne novine. – God. 40, br. 759 (1. 09. 1988), str. 7.
Povodom smrti pisca Rejmonda Karvera – sjećanje M. Herman Sekulić na prijateljstvo i saradnju sa ovim poznatim američkim piscem.
- »SLEDEĆI talas« preko Atlantika : pismo iz Njujorka/ Maja Herman-Sekulić.
U: Književne novine. – God. 40, br. 748 (15. 02. 1988), str. [16].
O festivalu pozorišta, opere i baleta pod nazivom »Sledeći talas«, koji se održava od oktobra do januara svake godine u BAM-u (Bruklinskoj akademiji muzike). – Autorka teksta daje prikaz pozorišnih predstava »Mahabharata«, u režiji Pitera Bruka i predstave »Zangezi« Velimira Hlebnjikova, u režiji Pitera Selersa, kao i prikaz opere »Nikson u Kini«, kompozitora Džona Adamsa, u režiji Pitera Selersa.
1989.
- FACTIONS : slike iz Amerike : Njujork / Maja Herman Sekulić.
U: Književne novine. – God. 41, br. 771 (1. 03. 1989), str. 17.
Trinaest priča – crtica iz njujorškog života.
- KA novom razumevanju parodije (I) / Maja Herman Sekulić.
U: Književnost. – God. 44, knj. 88, br. 5 (1989), str. [790]-794.
Bibliografske bilješke uz tekst.
- KA novom razumevanju parodije (II) : »Petrograd« Andreja Belog u kontekstu modernističkog eksperimenta : igra uma/ Maja Herman Sekulić.
U: Književnost. – God. 44, knj. 88, br. 6 (1989), str. 958-965.
Bibliografske bilješke uz tekst.
- KA novom razumevanju parodije (III) : Novi dijalogizam u »Uliksu« Džemsa Džojsa / Maja Herman Sekulić.
U: Književnost. – God. 44, knj. 88, br. 7-8 (1989), str. [1246]-1256.
O romanu »Uliks« Džemsa Džojsa«. – Bibliografske bilješke uz tekst.
- MODERNISTIČKA parodija/ Maja Herman-Sekulić ; s engleskog Branislav Kovačević.
U: Polja. – God. 35, br. 370 (decembar 1989), str. 495-496.
Odlomak iz studije »O modernizmu i parodiji u romanu Belog, Džojsa i Mana«. – Bibliografske bilješke uz tekst.
- MOJE Amerike. Florida – spoj praistorije i civilizacije/ Maja Herman Sekulić.
U: Savremenik. – God. 35, knj. 10, sv. 7-8 (1989), str. 130-132.
Putopis.
- POST-modernistički realizam Rejmonda Karvera / Maja Herman Sekulić.
U: Savremenik. – God. 35, br. 6 (1989), str. 650-655.
1990.
- ANĐELI nad Berlinom :pismo iz Nemačke/ Maja Herman-Sekulić.
U: Književne novine. – God. 43, br. 807 (1. 11. 1990), str. 4.
Putopis iz Berlina.
- »PATRIOTI« i svet /Maja Herman Sekulić.
U: Književne novine. – God. 43, br. 796 (15. 04. 1990), str. 10.
Povodom održavanja dvije književne večeri posvećene Danilu Kišu u Njujorku – prva, komemoracija u organizaciji Jugoslovenskog kulturnog centra, a druga povodom posmrtne dodjele nagrade »Bruno Šulc« Danilu Kišu, na Njujorškom univerzitetu, pod pokroviteljstvom američkog PEN-a, Njujorškog univerziteta i Zadužbine za jevrejsko prisustvo.
1991.
- ČETRNAESTI jul/ Maja Herman Sekulić.
U: Sveske. – God. 3, br. 10 (decembar 1991), str. 39-40.
Poezija. – Zajednički naslov: »U Prinstonu, ništa novo«.
- MESTO : za M./ Maja Herman Sekulić.
U: Sveske. – God. 3, br. 10 (decembar 1991), str. 38.
Poezija. – Zajednički naslov »U Prinstonu, ništa novo«.
- MIT i struktura/ Maja Herman Sekulić.
U: Polja. – God. 37, br. 388-389 (jun-jul 1991), str. 228-229.
esejistici Nortropa Fraja.
- NABOKOV, u potrazi/ Maja Herman Sekulić.
U: Sveske. – God. 3, br. 10 (decembar 1991), str. 38.
Poezija. – Zajednički stvarni naslov »U Prinstonu, ništa novo«.
- »PESNIK pesniku« : pismo iz Njujorka / Maja Herman Sekulić.
U: Književne novine. – God. 44, br. 813 (1. 02. 1991), str. 5.
Povodom smrti Vaska Pope. – Tekst sadrži izjavu Josifa Brodskog za »Književne novine« o pjesništvu Vaska Pope.
- POD staklenim zvonom/ Maja Herman Sekulić.
U: Sveske. – God. 3, br. 10 (decembar 1991), str. 37.
Poezija. – Zajednički stvarni naslov »U Prinstonu, ništa novo«.
- [POEZIJA] / Maja Herman Sekulić.
U: Književne novine. – God. 44, br. 829 (1. 11. 1991), str. 6.
Sadrži pjesme: Kartografija; Južnjački bluz; Pod staklenim zvonom; Siesta.
- SLIKA/ Maja Herman Sekulić.
U: Sveske. – God. 3, br. 10 (decembar 1991), str. 38-39.
Poezija. – Zajednički naslov »U Prinstonu, ništa novo«.
- U Prinstonu, ništa novo / Maja Herman Sekulić.
U: Sveske – Zajednica književnika Pančeva. – God. 3, br. 10 (1991), str. 37-40.
Poezija.
- U vrtovima San Hasinta/ Maja Herman Sekulić.
U: Sveske. – God. 3, br. 10 (decembar 1991), str. 37.
Poezija. – Zajednički naslov »U Prinstonu, ništa novo«.
1992.
- A Yugoslav Chronicle/ Maja Herman.
U: Printed Matter. – (Summer 1992), str. 43-47.
Proza. – Sadrži: November 1991; December 1991; January 1992; June 1992.
- BOSA-Nova : za M. i Venisijusa de Maraisa (1988) / Maja Herman Sekulić.
U: Književna reč. – God. 21, br. 392 (25. 03. 1992), str. 5.
Poezija. – Fragmenti.
- BOSSA Nova : for M. and Vinicius de Moraes / Maja Herman.
U: Printed Matter. – Vol. 16, No. 1 (spring 1992), str. 5.
Poezija. – Fragmenti.
- PORODIČNA zbirka / Maja Herman Sekulić.
U: Književna reč. – God. 21, br. 392 (25. 03. 1992), str. 5.
Poezija.
- PRIČA o tome kako je nastao porcelan : odlomak iz knjige Slon Lala Tulipan / Maja Herman Sekulić ; ilustracije Bob Živković.
U: Tik-Tak. – Br. 13 (1. 03. 1992), str. 1-8.
Na koricama časopisa je slika slona Lale, priča za djecu objavljena kao podlistak-knjižica u izdanju »Dečjih novina«, sa ilustracijama Boba Živkovića.
- TUŽNI tropi: (u Venecueli 1986-7)/ Maja Herman Sekulić.
U: Književna reč. – God. 21, br. 392 (25. 03. 1992), str. 5.
Poezija.
- UNDERthe GlassBell / Maja Herman ; translated from the Serbo-Croatian by the author and Mark Strand.
U: The Paris Review. – No. 123 (Summer 1992), p. 34.
Dostupno na linku: https://www.theparisreview.org/poetry/2078/under-the-glass-bell-maja-herman
- MILER, Artur
Poetsko pozorište / Arthur Miller ; [razgovor vodila]Maja Herman-Sekulić.
U: Dnevnik. – God. 51, br. 16321 (5. 04. 1992), str. 10.
1994.
- MEĐU plemenima Zlatnog trougla/ Maja Herman Sekulić.
U: Letopis Matice srpske. – God. 170, knj. 454, sv. 1-2 (jul-avgust 1994), str. 138-148.
Odlomak iz rukopisa »Prozor u žadu«.
- ZLATNI trougao/ Maja Herman-Sekulić.
U: Književne novine. – God. 46, br. 895 (1. 11. 1994), str. [11].
Putopis.
1995.
- ČEŠLJANJE/ Maja Herman-Sekulić.
U: Sveske. – God. 7, br. 24 (jun 1995), стр. 22.
Pjesma. – Zajednički naslov: Nove pesme, 1992-1994.
- GENEALOGIJA dvadesetog veka/ Maja Herman-Sekulić.
U: Sveske – Zajednica književnika Pančevo. – God. 7, br. 24 (1995), str. 18.
Pjesma. – Zajednički naslov: Nove pesme, 1992-1994.
- MUDROST lotosa/ Maja Herman-Sekulić.
U: Sveske – Zajednica književnika Pančevo. – God. 7, br. 24 (jun 1995), стр. 20.
Pjesma. – Zajednički naslov: Nove pesme, 1992-1994.
- PRIČA žada/ Maja Herman-Sekulić.
U: Sveske – Zajednica književnika Pančevo. – God. 7, br. 24 (jun 1995), стр. 21.
Pjesma. – Zajednički naslov: Nove pesme, 1992-1994.
- PAGAN/ Maja Herman-Sekulić.
U: Sveske – Zajednica književnika Pančevo. – God. 7, br. 24 (jun 1995), стр. 21-22.
Pjesma. – Zajednički naslov: Nove pesme, 1992-1994.
- SAMUI/ Maja Herman-Sekulić.
U: Sveske – Zajednica književnika Pančevo. – God. 7, br. 24 (jun 1995), str. 19-20.
Pjesma. – Zajednički naslov: Nove pesme, 1992-1994.
- SUVIŠE/ Maja Herman-Sekulić.
U: Sveske – Zajednica književnika Pančevo. – God. 7, br. 24 (jun 1995), str. 20.
Pjesma. – Zajednički naslov: Nove pesme, 1992-1994.
- ŠVEDAGON/ Maja Herman-Sekulić.
U: Sveske – Zajednica književnika Pančevo. – God. 7, br. 24 (jun 1995), str. 19.
Pjesma. – Zajednički naslov: Nove pesme, 1992-1994.
- SVETLOST u Sautemptonu/ Maja Herman-Sekulić.
U: Sveske – Zajednica književnika Pančevo. – God. 7, br. 24 (jun 1995), str. 22.
Pjesma. – Zajednički naslov: Nove pesme, 1992-1994.
1997.
- IZ puste zemlje / Maja Herman-Sekulić.
U: Književnost. – Br. 9-10 (1997), str. 1421-1422.
Poezija.
2001.
- VESELINOVIĆ, Svetozar
Pesme i šale za odrasle i male / Svetozar Veselinović ; [ilustracije Maja Herman]. – Grdelica : Književni klub »Derven«, 2001 (Leskovac : Napredak). – 102 str. : ilustr. ; 21 cm
Tiraž 300. – Str. 95-99: Svetozar Veselinović: Pesme i šale za odrasle i male / Dejan Đorđević, Stanko Đorđević. – Slika autora i bilješka o autoru na koricama.
2002.
- KRALJ svile: Žensko pero/ Maja Herman-Sekulić.
U: Bazar. – God. 39, br. 972 (16. avgust 2002), str. 55-57; br. 973 (30. avgust), str. 54-56; br. 974 (13. septembar), str. 61-63; br. 975 (27. septembar), str. 60-62; br. 976 (11. oktobar), str. 72-74.
Nastavci iz romana »Kralj svile«, koji je 2001. godine bio u najužem izboru za književnu nagradu »Žensko pero«, u organizaciji lista »Bazar«, a u Americi je u planu snimanje filma po ovom romanu.
- STUBOVI svetlosti/ Maja Herman-Sekulić.
U: Književni magazin. – God. 2, br. 9 (2002), str. 38-39.
- TED Hjuz – pesnik u senci samoubistva : prva posmrtna biografija engleskog pesnika – laureata/ Maja Herman Sekulić.
U: Književni magazin. – God. 2 (2002).
- VORHOL, naš savremenik/ Maja Herman-Sekulić.
U: Književni magazin. – God. 2, br. 10 (2002), str. 44-45.
2004.
- PROBUĐENA popularnost biblioteka/ Maja Herman Sekulić.
U: Blic Knjiga. – God. 6, br. 299 (13. 04. 2004).
O sve većoj popularnosti biblioteka u Americi.
2011.
- BORHESOV junak kao simbol digitalne ere / Maja Herman Sekulić.
U: Polja. – God. 56, br. 468 (mart-april 2011), str. 181.
Esej.
- DIGITALNO groblje mrtvih duša/ Maja Herman Sekulić.
U: Polja. – God. 56, br. 468 (mart-april 2011), str. 181.
Esej.
- KRAJ privatnosti: (poskočica) / Maja Herman Sekulić.
U: Polja. – God. 56, br. 468 (mart-april 2011), str. 179-180.
- LITERATURA kao panharmonikon/ Maja Herman-Sekulić.
U: Književni magazin. – God. 11, br. 118-119-120 (2011), str. 48-49.
Odlomci iz rukopisa knjige »Digitalna galaksija«. – Napomene i bibliografske reference uz tekst.
- SVEPAMTEĆI Veb: nema više zaborava: iz knjigeDigitalna galaksija / Maja Herman Sekulić.
U: Polja. – God. 56, br. 468 (mart-april 2011), str. 179-181.
Sadrži i: Kraj privatnosti ; Digitalno groblje mrtvih duša ; Borhesov junak kao simbol digitalne ere. – [Biografija M. Herman Sekulić]: Ko je ko: str. 221. – Dostupno i na: http://polja.rs/polja468/468-18.pdf.
2012.
- NISTE još ništa videli : pet decenija Njujorškog filmskog festivala/ Maja Herman-Sekulić.
U: Politika. – God. 109, br. 35551 (27. 10. 2012) – Kulturni dodatak, str. 06.
Prikaz filmova jubilarnog filmskog festivala u Njujorku.
- POGLED na Vorhola/ Maja Herman Sekulić.
U: Politika. – God. 109, br. 35509 (15. 09. 2012) – Kulturni dodatak, str. 07.
Povodom izložbe pod naslovom »U pogledu na Vorhola: šezdeset umetnika, pedeset godina (Regarding Warhol)«, održane u Metropoliten muzeju u Njujorku, na kojoj je predstavljeno 45 radova Endija Vorhola postavljenih uporedo sa sto radova 60 umjetnika iz cijelog svijeta. – U prilogu pjesma Maje Herman Sekulić »Poslednja večera Endija Vorhola« (»Kartografija«, KOV, 1992). – Reprodukcije uz tekst: Endi Vorhol, Autoportret; Endi Vorhol, Cveće; Sindi Šerman, Bez naslova; Neolitska vaza sa Koka kolom; Džef Kuns, Zidni reljef sa pticom.
- TRAKSI/ Maja Herman Sekulić.
U: Šapa u ruci / [priredio]Ratko Božović. – Beograd : Čigoja štampa, 2012, str. [369]-370.
Priča iz Njujorka o susretu sa psom Traksijem.
- DEMONSTRACIJE / Maja Herman Sekulić.
U: Šapa u ruci / [priredio]Ratko Božović. – Beograd : Čigoja štampa, 2012, str. [373].
Priča o susretu sa psima spremnim za demonstracije protiv zlostavljanja životinja u Beogradu.
2013.
- USPON i pad Niksona : pismo iz Njujorka/ Maja Herman Sekulić.
U: Politika. – God. 110, br. 35694 (23. 03. 2013) – Kulturni dodatak. – God. 56, br. 50, str. 10.
O programu 42. Festivala pod nazivom »Novi reditelji / Novi filmovi« u Njujorku.
- SLIKARI i moda : pismo iz Njujorka/ Maja Herman-Sekulić.
U: Politika. – God. 110, br. 35729 (27. 04. 2013) – Kulturni dodatak. – God. 57, br. 2, str. 07.
Povodom izložbe »Impresionizam, moda i moderno vreme«, u Metropolitan muzeju u Njujorku, u saradnji sa Muzejom dʼOrse u Parizu i Umjetničkim institutom u Čikagu, na kojoj je predstavljeno oko 80 slika izloženih sa kostimima i modnim detaljima kojima je predstavljena umjetnost 19. vijeka.
- U znaku zrelosti i svežine: specijalno za Politiku/ Maja Herman Sekulić.
U: Politika. – God. 110, br. 35899 (17. 10. 2013), str. 13.
Iz Njujorka – o 51. Njujorškom filmskom festivalu koji je otvoren 27. septembra 2013. godine. – Fotografija: Poster za film »Dvostruki život« ispred ulaza u festivalsku dvoranu u Linkoln centru / foto Maja Herman Sekulić.
2014.
- EKRANI oslikani uljanim bojama : Bijenale američke umetnosti u Vitni muzeju u Njujorku / Maja Herman Sekulić.
U: Politika. – God. 111, br. 36044 (15. 03. 2014) – Kulturni dodatak. – God. 57, br. 48, str. 10.
- MOJE omiljene knjižare Velike jabuke/ Maja Herman Sekulić.
U: Blic Knjiga. – (28. 12. 2014).
O Njujorškim knjižarama.
- SAMOĆA kao velika zabava : odlazak Marka Strenda, »mračnog princa američke poezije« : pismo iz Njujorka/ Maja Herman Sekulić.
U: Politika. – God. 111, br. 36307 (6. 12. 2014) – Kulturni dodatak. – God. 58, br. 34, str. 05.
- SUPER mesec: pesnički rukopis/ Maja Herman Sekulić.
U: Politika. – God. 111, br. 36216 (6. 09. 2014) – Kulturni dodatak. – God. 58, br. 21, str. 09.
Poezija.
- PINČON – prvi put na filmu : pismo iz Njujorka/ Maja Herman-Sekulić.
U: Politika. – God. 111, br. 36244 (4. 10. 2014) – Kulturni dodatak. – God. 58, br. 25, str. 06-07.
Povodom programa 52. Njujorškog filmskog festivala.
- SULUDI perfekcionizam banalnog : pismo iz Njujorka/ Maja Herman Sekulić.
U: Politika. – God. 111, br. 36153 (5. 07. 2014) – Kulturni dodatak. – God. 58, br. 12, str. 06-07.
O stvaralaštvu američkog umjetnika Džefa Kunsa, povodom izložbe njegovih djela u Vitni Muzeju u Njujorku.
2015.
- FILMSKI život velike jabuke : pismo iz Njujorka/ Maja Herman Sekulić.
U: Politika. – God. 112, br. 36422 (4. 04. 2015) – Kulturni dodatak. – God. 58, br. 51 (4. 04. 2015), str. 10.
O 44. Festivalu »Novih reditelja i novih filmova« u Njujorku.
- JOŠ jedan most : iz rukopisa / Maja Herman Sekulić.
U: Politika. – God. 112, br. 36608 (10. 10. 2015) – Kulturni dodatak. – God. 59, br. 26, str. 04.
»Odlomak iz knjige »Ma Belle, prva američka dama Srbije« romansirane biografije Mejbl Gordon Danlop, poznatije kao madam Slavka Grujića, koju uskoro objavljuje »Službeni glasnik«. – Fotografija: Mejbl Gordon Danlop Grujić: iz porodične arhive.
- NEMA Tesle, ali duh mu živi/ Maja Herman Sekulić.
U: Blic knjiga. – God. 7, br. 318 (18. 01. 2015).
Povodom konferencije o Tesli, koja je održana 10. 01. 2015. godine, pod pokroviteljstvom Tesline Naučne Fondacije iz Filadelfije, u čuvenom njujorškom hotelu »Njujorker« u kojem je Tesla živio i umro.
- NIJE lako videti Ameriku : pismo iz Njujorka / Maja Herman Sekulić.
U: Politika. – God. 112, br. 36447 (30. 04, 1. i 2. 05. 2015) – Kulturni dodatak. – God. 59, br. 3 (2. 05. 2015) str. 06.
Povodom otvaranja nove zgrade čuvenog Vitni muzeja američke umjetnosti u Njujorku, prema projektu arhitekte Renca Pjana, koja će biti otvorena na 84-godišnjicu postojanja ovog muzeja. – Fotografija: Dramatičan pogled na sve četiri strane grada: novi Vitni muzej u Njujorku / foto Maja Herman Sekulić.
- STRAH od bisera, obožavanje belih golubica / Maja Herman-Sekulić.
U: Novi Magazin. – Br. 197 (5. 02. 2015), str. 56.
Odlomak iz knjige M. Herman Sekulić: »Ko je bio Nikola Tesla – naučnik koji nam je dao svetlost«. – Uz tekst: »Velikom naučniku odužuju se i SAD i Kanada : Tesla ponovo u »Njujorkeru« / Milka Forcan.
2016.
- ŽENE iza i ispred kamere : 54. Njujorški filmski festival/ Maja Herman Sekulić.
U: Politika. – God. 113, br. 36966 (8. 10. 2016) – Kulturni dodatak. – God. 60, br. 26, str. 05.
Prikaz najvažnijeg i najstarijeg filmskog festivala u Njujorku.
2017.
- EKLIPSA.
U: Pesnički meridijani Smedereva : XLVIII Međunarodni festival poezije »Smederevska pesnička jesen« / [urednik Goran Đorđević]. – Smederevo, 2017, str. 131-132.
Poezija. – Bilješka o autorki: str. 130-131.
- EPITAF za Dereka Volkota: sećanje/ Maja Herman Sekulić.
U: Politika. – God. 114 (1. 04. 2017) – Kulturni dodatak, str. 05.
Povodom smrti Dereka Volkota, dobitnika Nobelove nagrade za književnost 1992. godine.
- GOSPA od Vinče / Maja Herman-Sekulić.
U: Letopis Matice srpske. – God. 193, knj. 499, sv. 3 (mart 2017), str. 203-212.
Pjesma.
- PUTOVANJA : pesnička knjiga / Maja Herman Sekulić.
U: Politika. – God. 114, br. 37337 (21. 10. 2017) – Kulturni dodatak. – God. 61, br. 28, str. 04.
Poezija, izabrane i nove pesme, iz ciklusa Veliki plan, Zavod za udžbenike.
- PUTOVANJA/ Maja Herman Sekulić.
U: Pesnički meridijani Smedereva : XLVIII Međunarodni festival poezije »Smederevska pesnička jesen« / [urednik Goran Đorđević]. – Smederevo, 2017, str. 132-133.
Poezija. – Bilješka o autorki: str. 130-131.
- ŽIVOT s Trampom : pismo iz Njujorka/ Maja Herman Sekulić.
U: San, severnoameričke novine. – God. 2, br. 7 (2016/2017), str. 6.
Fotografija: M. Herman Sekulić.
- ODLOMCI iz nove knjige Maje Herman Sekulić »Digitalna galaksija« : knjiga će izaći iz štampe krajem 2017. godine.
U: San, severnoameričke novine. – Br. 10 (oktobar 2017), str. 39.
Sadrži: Mash; Tvit i mit; Sajberbalkanom. – Fotografija M. Herman Sekulić.
2018.
- BDENJE nije buđenje : kritika prevoda/ Maja Herman Sekulić.
U: Politika. – God. 115, br. 37526 (5. 05. 2018) – Kulturni dodatak. – God. 62, br. 4, str. 03.
Kritika prevoda knjige Džemsa Džojsa »Fineganovo bdenje«, koja je objavljena u izdanju »Pasus«-a, u prevodu Siniše Stojakovića i prevedena kao »Finegana buđenje«.
- BETONSKA simfonija ili utopija/ Maja Herman Sekulić.
U: Politika. – God. 115, br. 37597 (15. 07. 2018), str. 19.
Povodom impozantne izložbe jugoslovenske arhitekture, u Muzeju moderne umjetnosti u Njujorku, pod nazivom »Prema konkretnoj (betonskoj) utopiji: Arhitektura u Jugoslaviji, 1948-1980«.
- DE La Terre de Désolation/ Out of the Waste Land/ Maja Herman- Sekulić ; traduit de l’anglais par Elizabeth Brunazzi.
U: Književno stvaralaštvo Maje Herman Sekulić : zbornik radova sa naučne konferencije održane 3. novembra 2017. godine / urednice Svetlana Tomić, Maja Ćuk. – Beograd : Alfa BK univerzitet, Fakultet za strane jezike, 2018, str. 174-240.
Stihovi uporedo na engleskom i francuskom jeziku.
- SILNA Jerina: pesnički rukopis/ Maja Herman Sekulić.
U: Politika. – God. 115, br. 37631 (18. 08. 2018) – Kulturni dodatak. – God. 62, br. 19, str. 04-05.
Odlomak iz poeme. – Fotografija autorke.
- U košnici sedme umjetnosti : pismo iz Njujorka/ Maja Herman Sekulić.
U: Politika. – God. 115, br. 37701 (27. 10. 2018) – Kulturni dodatak. – God. 62, br. 29, str. 04.
O programu prestižnog Njujorškog filmskog festivala.
2019.
- BETONSKA utopija / Maja Herman Sekulić.
U: Elle.rs. – (septembar 2019), str. 75.
U najznačajnijem muzeju moderne umjetnosti na svijetu – MoMa – priređena je izložba posvećena monumentalnoj jugoslovenskoj arhitekturi.
- PAZI šta čitaš: Dnevnik/ Maja Herman Sekulić.
U: Danas. – God. 22, br. 7915 (1-2. 06. 2019), str. IV.
Dnevnik o sedmodnevnim književnim aktivnostima Maje Herman Sekulić, kao i o promociji zbornika posvećenog njenom stvaralaštvu, održanoj u Domu Jevrema Grujića u Beogradu.
2020.
- LJUBAV u vreme korone / Maja Herman Sekulić.
U: Blic. – Br. 8305 (3. 04. 2020), str. 25.
Pjesma uz članak: »Publika je gladna poezije : književnica Maja Herman Sekulić za »Blic« / Jelena Koprivica.
- LJUBAV u vreme korone / Maja Herman Sekulić.
U: Lamed [elektronski časopis]. – God. 13, br. 5 (maj 2020), str. 7.
Pjesma uz prikaz »Pesma koja je ujedinila svet : tragom pesme »Ljubav u vreme korone« Maje Herman Sekulić / Ana Stjelja. – Pjesma i prikaz dostupni na linku: https://listzaradoznale.wixsite.com/
I 4. INTERVJUI. IZJAVE
1995.
- PROZOR u žadu:Maja Herman-Sekulić o knjizi putopisnih eseja / razgovarala Miška Knežević.
U: Bagdala. – God. 37, br. 418-419 (1995), str. 29-30.
- PUTOVANJE kao estetika/ [razgovor vodio]Velimir Ćurgus.
U: Politika. – God. 92, br. 29314 (31. 05. 1995), str. 18.
1998.
- I Njujork može biti »pusta zemlja« : književnica Maja Herman-Sekulić o novoj poemi »Iz puste zemlje« / Milica Purić.
U: Demokratija. – God. 2, br. 390 (17. 03. 1998), str. 9.
Fotografija M. Herman Sekulić.
1999.
- URLA mi se do neba : Maja Herman-Sekulić / [razgovarala]Nataša Janković.
U: Blic. – Br. 798 (20. 04. 1999), str. 11.
2000.
- PREVRAT izazvan i emocijama : Maja Herman Sekulić / [razgovarala]Tatjana Nježić.
U: Blic. – Br. 1364 (16. 11. 2000), str. 13.
Fotografija M. Herman Sekulić.
- SRBI su opet u modi – Maja Herman Sekulić : mi u velikom svetu/ [razgovarao]S[lobodan]Savić.
U: Jefimija. – Br. 9 (2000), str. 36-39.
- U mreži špijuna : pesnikinja Maja Herman Sekulić o neobičnoj temi svog prvog romana/ D. Bogutović.
U: Večernje novosti. – God. 48 (11. 11. 2000), str. 13.
Razgovor o romanu »Kralj svile«. – Fotografija: Bekstvo u roman: Maja Herman Sekulić.
2002.
- NAVIKLA na velikane duha : Maja Herman-Sekulić/ [razgovarala]Suzana Polić-Radovanović.
U: Bazar. – God. 39, br. 972 (16. 08. 2002), str. 21.
Fotografije Maje Herman Sekulić.
2008.
- MAJA Herman-Sekulić : spisateljica avanturističkog duha/ [piše Natalija Dević].
U: Hello. – Br. 51 (4-10. 12. 2008), str. 70-72.
2009.
- POTRAGA za savremenom Lolitom : Maja Herman-Sekulić : intervju/ Marina Vulićević.
U: Politika. – God. 106, br. 34400 (15. 08. 2009) – Kulturni dodatak. – God. 54, br. 18, str. 03.
Fotografija: »Kod nas i u svetu preovlađuju žene pisci, ali muškarci još imaju prednost prilikom dobijanja nagrada: Maja Herman-Sekulić / foto: Imre Sabo.
2011.
- SAJBERBALKANIZAM u sajbergalaksiji : dr Maja Herman-Sekulić, književnica/ [razgovarala]Nastasja Radović.
U: Monitor. – God. 22, br. 1098 (4. 11. 2011), str. 38-40.
Fotografije M. Herman Sekulić.
2015.
- KAD se srpska zastava vijorila na Beloj kući : Maja Herman Sekulić, pisac knjiga »Who was Nikola Tesla« i »Ma Belle«/ J. T.
U: Danas. – God. 19, br. 6631 (25. 11. 2015), str. 14.
Razgovor sa Majom Herman Sekulić povodom promocije njenih knjiga u Beogradu.
- MOJ Beograd se još uvek drži : intervju sa Majom Herman Sekulić/ piše: Momčilo Đorgović.
U: Danas. – God. 18, br. 6302-6305 (31. 12. 2014 – 1-2. 01. 2015), str. 30-31.
Fotografije: U Njujorku pisati na srpskom: Maja Herman Sekulić sa njujorškim prijateljima – Suzan Zontag, Harold Blum i Josif Brodski.
2016.
- INTERVJU: Maja Herman Sekulić, književnica/ [razgovarala]Snežana Ivković.
U: SAN, severnoameričke novine. – Br. 4 (2016), str. 10-14.
2017.
- JEDAN razgovor sa Majom Herman Sekulić/ [razgovarala]Aleksandra Nikčević-Batrićević.
U: Ars. – God. 14, br. 1/2 (2017), str. 123-136.
- PRVA dama književnih svetova/ [razgovarao]Aleksandar Đuričić.
U: Elle.rs special – Society Icon. – Br. 142 (17. 02. 2017), str. 66-69.
O životu i književnom stvaralaštvu Maje Herman Sekulić. – Fotografije M. Herman Sekulić.
- VINČANSKA kultura je središte Stare Evrope : književna sazvježđa: Maja Herman Sekulić/ [razgovarao]Ljubeta Labović.
U: Pobjeda. – God. 73, br. 18624 (31. 10. 2017), str. 20-21.
2018.
- NABOKOV me neodoljivo podseća na oca/ [razgovarao]Ljubeta Labović.
U: Oslobađanje od prošlosti / Ljubeta Labović. – Cetinje : OKF, 2018, str. 351-356.
- ŠTA (za mene) znači ova konferencija?/ Maja Herman Sekulić.
U: Književno stvaralaštvo Maje Herman Sekulić : zbornik radova sa naučne konferencije održane 3. novembra 2017. godine / urednice Svetlana Tomić, Maja Ćuk. – Beograd : Alfa BK univerzitet, Fakultet za strane jezike, 2018, str. 12-13.
Povodom naučne konferencije o svim aspektima njenog stvaralaštva, organizovanoj na Alfa BK univerzitetu.
2019.
- PESNICI menjaju svet : intervju/ [razgovarala]Gordana Mašić ; foto Dragan Mujan.
U: Bazar. – God. 55, br. 1415 (9. 08. 2019), str. 38-40.
- U kulturi ovde i sada sve je na pojedincu : u prolazu: Maja Herman Sekulić/ [razgovarala]Gordana Popović.
U: Politika. – God. 116, br. (18. 12. 2019), str. 12.
Susret sa književnicom koja je u kratkom vremenskom periodu dobila devet priznanja – u Rumuniji je dobila tri priznanja za doprinos svjetskoj kulturi, književnosti i poeziji, zatim u Italiji i Turskoj, dok je u Indiji Globalno književno društvo iz Nju Delhija Maju izabralo za globalnu ikonu poezije i za njihovog ambasadora u Srbiji i svijetu. – Fotografija: Maja Herman Sekulić nedavno u Indiji.
2020.
- PUBLIKA je gladna poezije : književnica Maja Herman Sekulić za »Blic« / Jelena Koprivica.
U: Blic. – Br. 8305 (3. 04. 2020), str. 24-25.
Susret sa Majom Herman Sekulić povodom objavljivanja njene pjesme »Ljubav u vreme korone« koja je prevedena na veliki broj svjetskih jezika. – U prilogu teksta pjesma »Ljubav u vreme korone«.
II LITERATURA O MAJI HERMAN SEKULIĆ
II 1. PRIKAZI I PROMOCIJE KNJIGA MAJE HERMAN SEKULIĆ
1985.
- TRIPKOVIĆ, Miodrag
Ranko Jovović u američkoj antologiji / M. T.
U: Pobjeda. – God. 41, br. 7038 (9. 07. 1985), str. 8.
Povodom antologije savremenog jugoslovenskog pjesništva, koju je sastavila Maja Herman Sekulić, član Udruženja prevodilaca Jugoslavije, u kojoj je predstavljen najveći izbor pjesništva modernih jugoslovenskih pjesnika.
1990.
- IGNJATOVIĆ, Srba
Igra fakata i fikcije : nove forme : (Maja Herman-Sekulić: »Kamerografija«, »Sfairos«, Beograd, 1990) / Srba Ignjatović.
U: NIN. – Br. 2085 (14. 12. 1990), str. 54-55.
Fotografija: Snimanje i snevanje: Maja Herman Sekulić.
1991.
- DEBELJAK, Aleš
Njujork – fotografija ili san : poezija / Aleš Debeljak; preveo sa slovenačkog: Milan Đorđević.
U: Vreme. – (13. 05. 1991), str. 60.
Prikaz knjige »Kamerografija«.
- VELIKIĆ, Dragan
Grad bez senki : O piscu: Maja Herman-Sekulić / Dragan Velikić.
U: NIN. – Br. 2120 (16. 08. 1991), str. 45.
O knjizi »Kamerografija«.
1992.
- ČARAPIĆ, Aleksandar
Boje kartografa, boje mašte : Maja Herman-Sekulić: Kartografija, Kov, Vršac 1990 / Aleksandar Čarapić.
U: Književna reč. – God. 21, br. 402 (10. 10. 1992), str. 15.
Prikaz knjige »Kartografija – Severno-južni prolaz«.
- ĐORĐEVIĆ, Milan
Obnavljanje iščezlog : Maja Herman-Sekulić: »Kartografija – Severno-južni prolaz«, KOV, Vršac, 1992 / Milan Đorđević.
U: Borba. – God. 70, br. 149 (28. 05. 1992) – Svet knjige, str. [21].
- ĐURIĆ, Dubravka
Pisci naivni i dobri : Maja Herman Sekulić: »Skice za portrete – američka književna scena«, »Dečje novine«, Gornji Milanovac, 1992 / Dubravka Đurić.
U: Borba. – God. 70, br. 276 (1. 10. 1992), str. 15.
Prikaz knjige »Skice za portrete – američka književna scena«, koja sadrži razgovore, prikaze i eseje, nastale tokom 80-tih godina sa poznatim imenima američke književnosti i teorije književnosti.
- VUKIĆEVIĆ, Danica
Uporedni putopis : Maja Herman-Sekulić: Kartografija, Vršac, 1992 / Danica Vukićević.
U: Književne novine. – God. 44, br. 854 (15. 12. 1992), str. 14.
1994.
- PETRINOVIĆ, Franja
Vek revizija : periskop: u svetu proze / Franja Petrinović.
U: Dnevnik. – God. 53, br. 17194 (07. 12. 1994), str. 17.
O knjizi »Književnost prestupa« Maje Herman Sekulić.
1995.
- ČARAPIĆ, Aleksandar
Uz južnjački bluz / Aleksandar Čarapić.
U: Književne novine. – God. 46, br. 907 (1. 05. 1995), str. 9.
O pjesmi Maje Herman Sekulić »Južnjački bluz« iz zbirke »Kartografija – Severno-južni prolaz«.
- MARKOVIĆ, Borivoje
Parodija – politika spasenja : Maja Herman-Sekulić: »Književnost prestupa«, izdavač: Matica srpska, Novi Sad, 1994 / Borivoje Marković.
U: Politika. – God. 92, br. 29264 (8. 04. 1995), str. 19.
- PAVKOVIĆ, Vasa
Tajna boje žada : putopisi : Maja Herman-Sekulić: »Prozor u žadu«, Slike iz jugoistočne Azije; izdavač: »Prosveta«, Beograd / Vasa Pavković.
U: Politika. – God. 92, br. 29352 (8. 07. 1995), str. 21.
1997.
- ĐORĐEVIĆ, Milan
Poezija i egzotično : Maja Herman Sekulić, Iz muzeja lutanja, Matica srpska, Novi Sad 1997 / Milan Đorđević.
U: Letopis Matice srpske. – God. 173, knj. 460, sv. 3 (septembar 1997), str. 381-383.
Prikaz zbirke pjesama »Iz muzeja lutanja«.
- POTIĆ, Dušica
Maja Herman Sekulić: Iz muzeja lutanja, Novi Sad, 1997 / Dušica Potić.
U: Poezija. – God. 2, br. 7 (1997), стр. 149.
- UROŠEVIĆ, Draginja
Maja Herman-Sekulić: Iz muzeja lutanja, Novi Sad, 1997 / Draginja Urošević.
U: Borba. – God. 75, br. 212 (31. 07. 1997), str. II.
1998.
- KOELJO, Rasin, Molijer…novi naslovi »Paideie«.
U: Blic. – God. 3, br. 453 (11. 03. 1998), str. 13.
O izdanjima Izdavačke kuće »Paideia« koja je predstavila poemu Maje Herman Sekulić »Iz puste zemlje« (na srpskom i engleskom jeziku). – Fotografija: Maja Herman Sekulić.
- KOVAČEVIĆ, S.
Ironično vraćanje Eliotu : književnica Maja Herman Sekulić gost Izdavačke kuće »Paideia« / S. Kovačević.
U: Danas. – God. 2 (12. 05. 1998), str. 8.
Prikaz poeme »Iz puste zemlje«.
- KRAGUJEVIĆ, Tanja
Igra ponovnog čitanja / Tanja Kragujević.
U: Sveske. – God. 10, br. 42-43 (septembar 1998), str. 177-180.
Prikaz knjige Maje Herman Sekulić »Iz puste zemlje«, Beograd, 1997.
- R. Š.
Zapisi iz puste zemlje : nova knjiga u izdanju PAIDEIA-a / R. Š.
U: Danas. – God. 2, br. 274 (11. 03. 1998), str. 15.
Prikaz knjige poezije »Iz puste zemlje«. – Fotografija M. Herman Sekulić.
- STANIĆ, R.
Osećanje puste zemlje : poema Maje Herman-Sekulić u novoj ediciji »Paidea« / R. S.
U: Naša borba. – God. 4, br. 1125 (10. 03. 1998), str. 14.
Povodom objavljivanja poeme »Iz puste zemlje«, u ediciji bilingvalnih izdanja domaćih i svjetskih pjesnika.
- STAŠEVIĆ, Milenko
Strogo kontrolisana energija / Milenko Stašević.
U: Književna reč. – God. 27, br. 500 (1998), str. 98.
O zbirci pjesama »Iz muzeja lutanja«.
- UROŠEVIĆ, Draginja
Elementi mita i razistorije : Maja Herman-Sekulić: »Iz puste zemlje«, Paideia, Beograd, 1998 / Draginja Urošević.
U: Borba. – God. 76, br. 113 (23. 04. 1998) – Svet knjige, str. II-III.
Fotografija Maje Herman Sekulić.
- Z. R.
Iz puste zemlje : tragom T. S. Eliota : poemu Maje Herman-Sekulić, na srpskom i engleskom jeziku objavila je »Paideja« iz Beograda / Z. R.
U: Politika. – God. 95, br. 30320 (22. 03. 1998), str. 20.
Prikaz knjige »Iz puste zemlje«. – Fotografija: Maja Herman Sekulić (snimio Marko Glaviano).
2000.
- S. K. S.
Legenda o Velikom Getsbiju istoka : »Narodna knjiga« objavila prvi roman Maje Herman-Sekulić / S. K. S.
U: Borba. – God. 78, br. 306 (1. 11. 2000), str. 10.
U okviru 45. Međunarodnog sajma knjiga u Beogradu, predstavljena knjiga »Kralj svile«, objavljena u produkciji »Narodne knjige«. – Fotografija M. Herman Sekulić.
- Z. R.
Kralj svile : priča o Džimu Tompsonu / Z. R.
U: Politika. – God. 97, br. 31258 (1. 11. 2000), str. 14.
Povodom promocije knjige »Kralj svile« Maje Herman Sekulić, koja je objavljena u izdanju »Narodne knjige«, a predstavljena 1. 11. 2000. godine u Beogradu.
2008.
- ŠOMLO, Ana
Plovim Južnim morima / Ana Šomlo.
U: Moj svet knjiga : dnevnik čitanja / Ana Šomlo. – Beograd : Pešić i sinovi, 2008, str. 13-14.
O utiscima prilikom čitanja knjige putopisa »Prozor u žadu« Maje Herman Sekulić.
2009.
- BRAJOVIĆ, Tihomir
Smisao čežnje / Tihomir Brajović.
U: NIN. – Br. 3063 (10. 09. 2009), str. 53.
O romanu »Slike kojih nema«
- KOPRIVICA, Božo
Knjiga kao zagrljaj : Knjige – »Slike kojih nema« (Prosveta, 2009) Maja Herman Sekulić / Božo Koprivica.
U: Vreme. – Br. 965 (2. 07. 2009), str. 51.
Prikaz knjige »Slike kojih nema«, objavljene u izdanju »Prosvete« 2009.
2012.
- BOŽOVIĆ, Ratko
U digitalnom haosu / Ratko Božović.
U: Politika. – God. 109, br. 35301 (18. 02. 2012) – Kulturni dodatak, str. 04.
O knjizi »Digitalna galaksija«. – Fotografija: Eros kritičkog mišljenja: Maja Herman Sekulić.
2015.
- FORCAN, Milka
Velikom naučniku odužuju se i SAD i Kanada : Tesla ponovo u »Njujorkeru« / Milka Forcan.
U: Novi Magazin. – Br. 197 (5. 02. 2015), str. 56.
U holu hotela »Njujorker« u Njujorku, u kome je Tesla živio i radio poslednjih 10 godina, postavljena je Teslina bista koja ima za cilj da od zaborava otrgne njegovo značajno djelo. – U tekstu je navedeno da je zanimljivo bilo izlaganje književnice Maje Herman Sekulić koja priprema knjigu »Ko je bio Nikola Tesla – naučnik koji nam je dao svetlost«. – Sadrži i: »Strah od bisera, obožavanje belih golubica« / Maja Herman-Sekulić – iz knjige »Ko je bio Nikola Tesla – naučnik koji nam je dao svetlost«.
- K. R.
Knjiga Maje Herman Sekulić o Tesli / K. R.
U: Politika. – God. 112, br. 36371 (11. 02. 2015), str. 12.
Povodom knjige »Ko je bio Nikola Tesla«, autorka je istakla da joj je glavna inspiracija za knjigu bila »inicijativa Tesline naučne fondacije da se ove godine započne kampanja da se Tesla konačno uvrsti u programe američkih srednjih škola, ali i moje lično ubeđenje da je došlo Teslino vreme«.
- M. V.
Poezija Maje Herman na dva jezika / M. V.
U: Politika. – God. 112, br. 36538 (1. 08. 2015), str. [20].
Povodom objavljivanja nove elektronske knjige izabranih pjesama Maje Herman Sekulić, pod naslovom »Iz puste zemlje«, riječ je o izboru njene poezije na francuskom i engleskom jeziku, u prevodu Elizabete Brunaci, koji je izašao u globalnom elektronskom izdanju u Parizu, u ediciji »Acceuil«, i u izdanju »Recours au Poeme«. – Pjesme je izabrao i priredio Matju Bomije, poznati francuski pjesnik i glavni urednik ovog izdanja.
- SRETENOVIĆ, Mirjana
Knjiga o Mejbl Grujić – srpski »Rat i mir« : Maja Herman Sekulić napisala je knjigu o Tesli na engleskom, a srpskoj publici približila je i život američke dobrotvorke / M. S.
U: Politika. – God. 112, br. 36647 (18. 11. 2015), str. 13.
Predstavljene knjige »Who was Nikola Tesla? : the genius who gave us light« (izdanje Zavoda za udžbenike) i »Ma belle – Mejbl Grujić, prva američka dama Srbije« (u izdanju »Službenog glasnika«).
2016.
- KOSTIĆ, Katarina
Dobrotvorka srpskog naroda : sa dva kraja sveta : romani o Srbiji i Srbima : Maja Herman Sekulić: Ma Belle, prva američka dama Srbije, Službeni glasnik, Beograd, 2015. / Katarina Kostić.
U: Književne novine . – God. 68, br. 1247-48 (mart-april 2016), str. 10.
O knjizi »Ma Belle, prva američka dama Srbije«. – Pročitano 4. februara 2016., Generalni konzulat Srbije, Toronto.
2018.
- MILOSAVLJEVIĆ Stojanović, Gordana Ž.
Viđenje Mejbl Grujić u delu Ma Belle, prva američka dama Srbije / Gordana Ž. Milosavljević Stojanović.
U: Književno stvaralaštvo Maje Herman Sekulić : zbornik radova sa naučne konferencije održane 3. novembra 2017. godine / urednice Svetlana Tomić, Maja Ćuk. – Beograd : Alfa BK univerzitet, Fakultet za strane jezike, 2018, str. 128-134.
Referat u zborniku radova sa naučne konferencije posvećene stvaralaštvu Maje Herman Sekulić. – Literatura: str. 134. – Bio-bibliografski podaci o autorki teksta.
- PEROVIĆ, Slavica
Naratološko-lingvistička struktura romana Ma Belle Maje Herman Sekulić / Slavica Perović.
U: Književno stvaralaštvo Maje Herman Sekulić : zbornik radova sa naučne konferencije održane 3. novembra 2017. godine / urednice Svetlana Tomić, Maja Ćuk. – Beograd : Alfa BK univerzitet, Fakultet za strane jezike, 2018, str. 57-90.
Referat u zborniku radova sa naučne konferencije posvećene stvaralaštvu Maje Herman Sekulić. – Literatura: str. 87-89. – Abstract. – Bio-bibliografski podaci o autorki teksta.
- PREDSTAVLJANJE »Silne Jerine«.
U: Blic. – (12. 12. 2018), str. 23.
Najava predstavljanja nove knjige Maje Herman Sekulić »Silna Jerina«, u Domu Jevrema Grujića, a dramski resital će izvesti Vjera Mujović.
- »SILNA Jerina« u Domu Jevrema Grujića.
U: Politika. – God. 115, br. 37747 (12. 12. 2018), str. [18].
Najava predstavljanja poetsko-dramskog monologa »Silna Jerina« Maje Herman Sekulić. – O knjizi će govoriti Dragoljub Kojčić, direktor Zavoda za udžbenike, Goran Đorđević, direktor »Smederevske pesničke jeseni« i Vesna Pešić, izdavač, dok će poetsko dramski monolog izvesti Vjera Mujović.
- TOMIĆ, Svetlana E.
Značaj pojavljivanja novog izdanja knjige Skice za portrete Maje Herman Sekulić i kontekst zatiranja znanja, sećanja i nasleđa istaknutih intelektualki u srpskoj kulturi / Svetlana E. Tomić.
U: Književno stvaralaštvo Maje Herman Sekulić : zbornik radova sa naučne konferencije održane 3. novembra 2017. godine / urednice Svetlana Tomić, Maja Ćuk. – Beograd : Alfa BK univerzitet, Fakultet za strane jezike, 2018, str. 92-105.
Bibliografske bilješke uz tekst. – Literatura: str. 101-105. – Apstrakt. – Bio-bibliografski podaci o autorki teksta.
2019.
- STJELJA, Ana
Boginja i mit : Tragom poeme »Gospa od Vinče« Maje Herman Sekulić (Pešić i sinovi, 2017) / Ana Stjelja.
U: Alia Mundi. – Br. 7 (januar-april 2019), str. 52-53.
Prikaz poeme.
2020.
- STJELJA, Ana
Pesma koja je ujedinila svet : neplanirano / Ana Stjelja.
U: Danas. – God. 23, br. 8249-8252 (30. 04 – 3. 05. 2020), str. X.
Prikaz pjesme »Ljubav u vreme korone« Maje Herman Sekulić.
- STJELJA, Ana
Pesma koja je ujedinila svet : tragom pesme »Ljubav u vreme korone« Maje Herman Sekulić / Ana Stjelja.
U: Lamed [elektronski časopis]. – God. 13, br. 5 (maj 2020), str. 6-7.
Prikaz pjesme. – U prilogu pjesma »Ljubav u vreme korone« / Maja Herman Sekulić: str. 7. – Ilustracija: Kolaž / Ljiljana Stjelja. – Tekst je dostupan na linku: https://listzaradoznale.wixsite.com/
II 2. O STVARALAŠTVU MAJE HERMAN SEKULIĆ. NAGRADE I PRIZNANJA.
UČEŠĆE NA KNJIŽEVNIM I KULTURNIM MANIFESTACIJAMA
1995.
- POPOVIĆ, Radovan
Književna topografija Beograda XX veka / Radovan Popović. – Beograd : Udruženje izdavača i knjižara Jugoslavije, 1995 (Beograd : Vojna štamparija). – 946 str. : fotogr. ; 24 cm
Na strani 887. o stvaralaštvu Maje Herman Sekulić, između ostalog: »Za ovu spisateljicu – pesnika, esejistu i prevodioca kažu da je izuzetna ličnost u savremenoj srpskoj književnosti: i srcem i dušom pripada zavičajnom Beogradu, ali i svetu«. – Tiraž 1500. – Književna šetnja / Milorad Pavić: str. 5-6. – Reč autora: str. 930. – Registar.
1998.
- SAVIĆ, Slobodan
Iz muzeja lutanja – Maja Herman Sekulić / Slobodan Savić.
U: Portal.- Br. 09 (decembar 1998), str. 12-13.
O životu i stvaralaštvu.
2001.
- A. C.
Dve nagrade ravnopravno : dodeljeno priznanje »Žensko pero« časopisa »Politika Bazar« / A. C.
U: Politika. – God. 98, br. 31456 (30. 05. 2001), str. 20.
Dobitnice za najbolji roman u 2000. godini su Gordana Ćirjanić za roman »Pretposlednje putovanje« i Marija Jovanović za »Spletkarenje sa sopstvenom dušom«, a u najuži izbor, od 65 prispjelih djela ženskih autora, našao se i roman »Kralj svile« Maje Herman Sekulić.
- K. R.
Sedam kandidatkinja : prvo »Žensko pero« pred završnicom / K. R.
U: Politika. – God. 98, br. 31452 (26. 05. 2001), str. 23.
U najuži izbor za književnu nagradu »Politike Bazara« uvršteno je sedam naslova među kojima i roman »Kralj svile« Maje Herman Sekulić.
- U izboru dvadeset dva naslova : »Žensko pero«, književna nagrada »Bazara«.
U: Politika. – God. 98, br. 31402 (1. 04. 2001), str. 17.
Od 65 romana i zbirki priča, na prvom konkursu »Politike Bazar«, za književnu nagradu »Žensko pero«, u najuži izbor su ušla 22 naslova, među kojima je roman »Kralj svile« Maje Herman Sekulić.
- »ŽENSKO pero« za najbolju prozu : uži izbor: 11 naslova.
U: Bazar. – God. 38, br. 938 (20. 04. 2001), str. 7.
Navedena su imena autora i nazivi knjiga koje su u književnoj nagradi »Žensko pero«, koju organizuje list »Bazar«, ušle u drugi krug takmičenja, a među njima je i roman »Kralj svile«.
2002.
- KRANJC, Marija
Građanka sveta : Kraljica svile : stil Maje Herman-Sekulić : Bazar moda / M. Kranjc.
U: Bazar. – God. 39, br. 980 (6. decembar 2002), str. 50-54.
O stvaralaštvu i modnom stilu književnice, prevodioca i književne teoretičarke Maje Herman Sekulić. – Tekst sadrži 11 Majinih fotografija u različitim modnim kombinacijama.
- MODNI stil Maje Herman-Sekulić / snimio Dragan Timotijević.
U: Bazar. – God. 39, br. 980 (6. decembar 2002), naslovna strana.
Majina fotografija na naslovnoj strani »Bazara«.
- »ŽENSKO pero« za najbolju prozu : Književna nagrada »Bazara«: Zlatno nalivpero ili kompjuter : prošlogodišnji laureati.
U: Bazar. – God. 39, br. 965 (10. 05. 2002), str. 32.
Na prvom konkursu za književnu nagradu »Žensko pero«, 2001. godine, među šezdesetak naslova ženskih proznih ostvarenja, žiri je izdvojio sedam knjiga koje su ušle u najuži izbor, a među njima je i »Kralj svile« Maje Herman Sekulić.
2003.
- LUKIĆ, Snežana
»Žensko pero« – treći put! / S. L.
U: Bazar. – God. 40, br. 982 (3. 01. 2003), str. 38-[39].
Povodom književne nagrade lista »Bazar« – »Žensko pero«, koja se dodjeljuje po treći put, istaknuto je da su knjige, koje su se prethodna dva puta našle u užem izboru za nagradu, doživjele ponovljena izdanja i uspjeh kod čitalačke publike, a među njima je i roman »Kralj svile« Maje Herman Sekulić.
- MAJA Herman-Sekulić, književnica : Uspešne i sa stilom : moda.
U: Bazar. – God. 40, br. 1007 (19. 12. 2003), str. [92].
Majina fotografija u modnoj kombinaciji.
2011.
- DANILOVIĆ, Jovica
Neumorni poeta i učitelj : preminuo je Petru Krdu koji je od svog nevelikog Vršca stvorio velegrad knjige / Jovica Danilović.
U: Politika. – God. 108, br. 35014 (3. 05. 2011), str. 23.
O stvaralaštvu pjesnika, novinara i književnog prevodioca Petru Krdua – povodom čije smrti su telegrami saučešća stigli iz zemlje i inostranstva, a Književnoj opštini Vršac saučešće je, između ostalih, izrazila Maja Herman Sekulić.
2015.
- MILANOVIĆ, Milena
Srpski pisci u rasejanju : 1914-2014 : biografski leksikon = Serbian Writers in Diaspora : 1914-2014 : biographical lexicon / [autor projekta]Milena Milanović ; [saradnici leksikona Sonja Besford…[i dr.]; prevodilac Miroslava Glišić. – Beograd : M. Milanović = Belgrade : M. Milanović, 2015 (Beograd : »Radunić«). – 578 str. : ilustr. ; 25 cm. – (Srbi u svetu. Pisci)
Dio teksta uporedo na srp. i engl. jeziku. – Tiraž 500. – Str. 10-11: Instead of Foreword / Matija Bećković = Umesto predgovora / Matija Bećković. – Str. 31-80: Pisci o knjigama i udruženjima / Vasa D. Mihailović…[i dr.]. – O autoru projekta: str. 577-578. – Bibliografija: str. 451-461. – Registar. – Sadrži i: Srpsko nasleđe / priredila Olga Belosavić Milanović. – U leksikonu je zastupljeno stvaralaštvo Maje Herman Sekulić.
- U drugom krugu 38 naslova : nagrada za najbolji roman godine : širi izbor romana za NIN-ovu nagradu 2015.
U: NIN. – Br. 3392 (31. 12. 2015), str. 67.
U širem izboru za NIN-ovu nagradu za najbolji roman 2015. godine, petočlani žiri je, između ostalih, odabrao roman »Ma Belle« Maje Herman Sekulić.
- U konkurenciji 154 naslova : nagrada za najbolji roman godine.
U: NIN. – Br. 3390 (17. 12. 2015), str. 64.
Naveden je spisak knjiga, objavljen po redosledu pristizanja na konkurs, a pod rednim brojem 76. nalazi se roman »Ma Belle« Maje Herman Sekulić.
2017.
- D. Bt.
Povelja Vukadinoviću za opus : danas skupština Udruženja književnika Srbije / D. Bt.
U: Večernje novosti. – God. 65 (9. 12. 2017), str. 15.
Na redovnoj Udruženja književnika Srbije biće uručene i plakete sa likom Sime Matavulja, koju je dobila, između ostalih, književnica Maja Herman Sekulić.
- DANAS na Sajmu.
U: Politika. – God. 114, br. 37343 (27. 10. 2017), str. 12.
Program 62. Međunarodnog sajma knjiga u Beogradu. – Sadrži: »17 [časova]: Štand Zavoda za udžbenike Beograd – Maja Herman Sekulić: »Skice za portrete«, »Poezija«, »Digitalna galaksija«.
- J. T.
Elektronika neće pobediti knjigu : otvoren drugi Festival »Pazi šta čitaš – humanistika, kultura, umetnost« / J. T.
U: Danas. – God. 20, br. 7178 (25. 05. 2017), str. 15.
U beogradskom hotelu »Envoj«, u organizaciji izdavačke kuće »HERAedu«, književnica Maja Herman Sekulić otvorila je Festival »Pazi šta čitaš – humanistika, kultura, umetnost« i tom prilikom govorila je o odnosu između štampane riječi i savremene tehnologije, ističući da je lijepa vijest za sve one koji se bave knjigom »da podaci Američkog udruženja izdavača pokazuju porast štampanih izdanja knjiga za 10 odsto, što znači da generacija odrasla na »Hari Poteru« više voli hartiju od piksela i da elektronska knjiga neće pobediti štampanu«.
- J. T.
Okrugli sto o kapitalnom izdavaštvu : Drugi Festival »Pazi šta čitaš – humanistika, kultura, umetnost« / J. T.
U: Danas. – God. 20, br. 7175 (22. 05. 2017), str. 11.
Najava Festivala, u organizaciji Izdavačke kuće »HERAedu«, čiji je učesnik književnica Maja Herman Sekulić.
2018.
- BERENGARTEN, Ričard
Drawing from the neolithic: Notes on Maja Herman Sekulićʼs Gospa od Vinče / Richard Berengarten.
U: Književno stvaralaštvo Maje Herman Sekulić : zbornik radova sa naučne konferencije održane 3. novembra 2017. godine / urednice Svetlana Tomić, Maja Ćuk. – Beograd : Alfa BK univerzitet, Fakultet za strane jezike, 2018, str. 16-34.
Referat na engleskom jeziku »Crtež iz neolita: Zapisi o poemi Gospa od Vinče« Maje Herman Sekulić«, u kojem se istražuju aspekti poeme »Gospa od Vinče«. – Autor u radu, upućujući na razne motive iz mitova, umjetnosti i književnosti, ispituje neka od mnogobrojnih i višeslojnih obilježja centralne ženske figure u poemi, uključujući arhetipske aspekte, moguće višeznačne interpretacije i značaj stvaralaštva Maje Herman Sekulić u kontekstu savremene poezije i položaja žena u savremenom društvu. – Literatura: str. 31-33. – Bio-bibliografski podaci o autoru teksta. – Apstrakt.
- BOŽOVIĆ, Ratko
Digitalni lavirint Maje Herman Sekulić / Ratko Božović.
U: Književno stvaralaštvo Maje Herman Sekulić : zbornik radova sa naučne konferencije održane 3. novembra 2017. godine / urednice Svetlana Tomić, Maja Ćuk. – Beograd : Alfa BK univerzitet, Fakultet za strane jezike, 2018, str. 108-117.
Literatura: str. 116. – Biobibliografski podaci o autoru teksta.
- BRUNAZZI, Elizabeth
Poet, fiction writer and translator : Maja Herman- Sekulić / traduit de l’anglais par Elizabeth Brunazzi.
U: Književno stvaralaštvo Maje Herman Sekulić : zbornik radova sa naučne konferencije održane 3. novembra 2017. godine / urednice Svetlana Tomić, Maja Ćuk. – Beograd : Alfa BK univerzitet, Fakultet za strane jezike, 2018, str. 246-247.
O susretu i višegodišnjoj saradnji sa Majom Herman Sekulić. – Tekst na engleskom jeziku.
- ĆUK, Maja
Odjeci mitopoetske pesničke škole u poeziji Maje Herman Sekulić / Maja Ćuk, Melina Nikolić.
U: Književno stvaralaštvo Maje Herman Sekulić : zbornik radova sa naučne konferencije održane 3. novembra 2017. godine / urednice Svetlana Tomić, Maja Ćuk. – Beograd : Alfa BK univerzitet, Fakultet za strane jezike, 2018, str. 36-56.
Literatura: str. 54. – Bio-bibliografski podaci o autorkama teksta. – Apstrakt.
- JEFTIMIJEVIĆ Lilić, Milica
Maja Herman Sekulić, poetika celine: Sinteza dokumentarnog i fikcionalnog, istorijskog i lirskog, Zapada i Istoka, povratak u iskon / Milica Jeftimijević Lilić.
U: Književno stvaralaštvo Maje Herman Sekulić : zbornik radova sa naučne konferencije održane 3. novembra 2017. godine / urednice Svetlana Tomić, Maja Ćuk. – Beograd : Alfa BK univerzitet, Fakultet za strane jezike, 2018, str. 146-154.
Literatura: str. 154. – Bio-bibliografski podaci o autorki teksta.
- KNJIGE Koprivice, Brdar, Batrićevića i Srdića : program četvrtog dana Sajma.
U: Dnevne novine. – God. 7, br. 2188 (5. 10. 2018), str. 26.
U sklopu 4. Internacionalnog sajma knjiga u Podgorici, biće predstavljen opus Maje Herman Sekulić, a sa autorkom će razgovarati prof. dr Aleksandra Nikčević-Batrićević.
- KO su ikone stila u Srbiji? : Biti svoja među velikanima: Maja Herman Sekulić, književnica.
U: Lepota i zdravlje. – Br. 215 (20. 12. 2018), str. 50-52.
U časopisu »Lepota i zdravlje« o ikonama stila u Srbiji, među kojima je Maja Herman Sekulić.
- MEDIGOVIĆ Stefanović, Mila
Srce od žada / Mila Medigović Stefanović.
U: Književno stvaralaštvo Maje Herman Sekulić : zbornik radova sa naučne konferencije održane 3. novembra 2017. godine / urednice Svetlana Tomić, Maja Ćuk. – Beograd : Alfa BK univerzitet, Fakultet za strane jezike, 2018, str. 166-173.
O književnom stvaralaštvu Maje Herman Sekulić. – Literatura: str. 173. – Bio-bibliografski podaci o autorki teksta.
- MOST, Glen
[Stvaralaštvo Maje Herman Sekulić] / Glenn Most.
U: Književno stvaralaštvo Maje Herman Sekulić : zbornik radova sa naučne konferencije održane 3. novembra 2017. godine / urednice Svetlana Tomić, Maja Ćuk. – Beograd : Alfa BK univerzitet, Fakultet za strane jezike, 2018, str. 244-245.
O susretu, saradnji i dugogodišnjem prijateljstvu sa Majom Herman Sekulić. – Tekst na engleskom jeziku.
- MUČALICA, Rosanda
Danas na Sajmu / R. M.
U: Pobjeda. – God. 74, br. 18953 (5. 10. 2018), str. 17.
Najava predstavljanja stvaralaštva Maje Herman Sekulić na 4. Internacionalnom sajmu knjiga u Podgorici.
- NJEŽIĆ, Tatjana
Ikone stila Srbije : promovisana luksuzna knjiga nagrađena na Sajmu knjiga / T. Nj.
U: Blic. – Br. 7807 (8. 11. 2018), str. 35.
U Beogradu promovisana knjiga u kojoj je na str. 200-207: »Maja Herman Sekulic – Biti svoja među velikanima / Being your own person among the greats«, pišu: Neda Todorovic, Radmila Stanković.
- PAJOVIĆ, Stefan P.
Slika skromnog pesnika : Intervju Maje Herman Sekulić sa Alenom Ginzbergom / Stefan P. Pajović.
U: Književno stvaralaštvo Maje Herman Sekulić : zbornik radova sa naučne konferencije održane 3. novembra 2017. godine / urednice Svetlana Tomić, Maja Ćuk. – Beograd : Alfa BK univerzitet, Fakultet za strane jezike, 2018, str. 136-141.
Literatura: str. 140. – Abstract. – Bio-bibliografski podaci o autoru teksta.
- S. L.
Omaž Draganu Raduloviću i dodjela nagrada za kraj : četvrto izdanje Internacionalnog sajma knjiga u Podgorici / S. I.
U: Dnevne novine. – God. 7, br. 2189 (6. i 7. 10. 2018), str. 38.
Program rada 4. Internacionalnog sajma knjiga u sklopu kojeg je predstavljen opus Maje Herman Sekulić.
- SIMUNOVIĆ, Vlatko
Totalna književnost u obliku fudbalske istorije : Internacionalni sajam knjiga Podgorica : predstavljena knjiga Boža Koprivice »I dječak može obećati« / V. S.
U: Pobjeda. – God. 74, br. 18954 (6. 10. 2018), str. 20-21.
U okviru pratećeg programa 4. Internacionalnog sajma knjiga predstavljeno je stvaralaštvo Maje Herman Sekulić.
- SRETENOVIĆ, Mirjana
Dobar prevod je ugrožena vrsta : umetnost prevođenja / Mirjana Sretenović.
U: Politika. – God. 115, br. 37533 (12. 05. 2018) – Kulturni dodatak. – God. 62, br. 5, str. [01]-03.
Povodom teksta Maje Herman Sekulić » Bdenje nije buđenje«, objavljenog u »Politici« , br. 37526 (5. 05. 2018), u »Kulturnom dodatku«, br. 4, str. 03, u kojem je data kritika prevoda knjige Džemsa Džojsa »Fineganovo bdenje«, koja je objavljena u izdanju »Pasus«-a, pod naslovom »Finegana buđenje«. – Tim povodom, o temi »Treba li nam kritika književnog prevoda« govorili su: Dejan Tiago Stanković, pisac i prevodilac, Irina Vujičić, filolog, Miloš Konstantinović, predsjednik Udruženja književnih prevodilaca Srbije, Zoran Paunović, profesor i prevodilac s engleskog, Vesna Stamenković, prevodilac s španskog i portugalskog i Aleksandra Tadić, prevodilac.
- STABLOVIĆ Bulajić, Zorica
Pisma iz Njujorka Maje Herman Sekulić u srpskoj periodici / Zorica Stablović Bulajić.
U: Književno stvaralaštvo Maje Herman Sekulić : zbornik radova sa naučne konferencije održane 3. novembra 2017. godine / urednice Svetlana Tomić, Maja Ćuk. – Beograd : Alfa BK univerzitet, Fakultet za strane jezike, 2018, str. 118-126.
O publicističkim radovima koje je Maja objavljivala pod nazivom »Pisma iz Njujorka«, u okviru »Politikinog« kulturnog dodatka »Kultura, nauka, umetnost«. – Bio-bibliografski podaci o autorki teksta.
- STREND, Mark
[Dear Maja] / Mark.
U: Književno stvaralaštvo Maje Herman Sekulić : zbornik radova sa naučne konferencije održane 3. novembra 2017. godine / urednice Svetlana Tomić, Maja Ćuk. – Beograd : Alfa BK univerzitet, Fakultet za strane jezike, 2018, str. 243.
Faksimil pisma Marka Strenda upućenog Maji Herman Sekulić.
- ŠEHALIĆ, Stana
Maja Herman Sekulić – književni most preko Atlantika / Stana Šehalić.
U: Književno stvaralaštvo Maje Herman Sekulić : zbornik radova sa naučne konferencije održane 3. novembra 2017. godine / urednice Svetlana Tomić, Maja Ćuk. – Beograd : Alfa BK univerzitet, Fakultet za strane jezike, 2018, str. 142-144.
Bio-bibliografski podaci o autorki teksta.
- ŠENOL, Mesut
Maja Herman Sekulić’s epic poetry raises awareness / Mesut Şenol.
U: Književno stvaralaštvo Maje Herman Sekulić : zbornik radova sa naučne konferencije održane 3. novembra 2017. godine / urednice Svetlana Tomić, Maja Ćuk. – Beograd : Alfa BK univerzitet, Fakultet za strane jezike, 2018, str. 156-165.
Tekst na engleskom jeziku. – Literatura: str. 164. – Bio-bibliografski podaci o autoru teksta.
- TODOROVIĆ, Neda
Ikone stila Srbije : XX-XXI vek = Style Ikons of Serbia : XX-XXI century / [autori, authors Neda Todorović, Radmila Stanković ; prevod, translation Alice Copple Tošić]. – Beograd : Zepter Book World, 2018 (Beograd : Publikum). – 334 str. : portreti ; 34 cm. – (Biblioteka Posebna izdanja / [Zepter Book World] = Library Special Edition / [Zepter Book World]) (Edicija Druga strana istorije = Series The Other Side of History)
O Maji Herman Sekulić na str. 200-207: »Maja Herman Sekulic – Biti svoja među velikanima / Being your own person among the greats«. – Uporedo srp. tekst i engl. prevod. – Podaci o autorkama preuzeti iz kolofona. – Tekst štampan dvostubačno. – Tiraž 1.000. – O autorima: str. 332-333. – Napomene i bibliografske reference uz tekst. – Bibliografija: str. 330.
- TOMIĆ, Svetlana
Uvod / Svetlana Tomić.
U: Književno stvaralaštvo Maje Herman Sekulić : zbornik radova sa naučne konferencije održane 3. novembra 2017. godine / urednice Svetlana Tomić, Maja Ćuk. – Beograd : Alfa BK univerzitet, Fakultet za strane jezike, 2018, str. 6-10.
Obraćanje čitaocima povodom predstavljanja zbornika radova sa naučne konferencije posvećene stvaralaštvu Maje Herman Sekulić. – Bibliografske bilješke uz tekst.
- UČESNICI pratećih programa : Maja Herman Sekulić.
U: 4. [ČETVRTI] Internacionalni sajam knjiga : Podgorica, Capital Plaza 22-6. 10. 2018. : katalog, str.32.
Kratka biografija M. Herman Sekulić, učesnice Internacionalnog sajma knjiga u Podgorici.
2019.
- BRAŠNJO, Biljana
Gordana Sarić u društvu velikih stvaralaca : pjesnikinja iz Nikšića ambasador Crne Gore internacionalne fondacije za kulturu i umjetnost / B. B.
U: Dan. – God. 21, br. 7266 (16. 04. 2019), str. 24.
Salonu za poeziju »Nove vizije« – Svjetske fondacije za kulturu i umjetnost u Tunisu, koji predvodi profesor arapskog jezika Abdalah Gasmi, prisustvovala je Maja Herman Sekulić, koja je predstavljala Ameriku, pjesnikinja Gordana Sarić boravila je u u svojstvu ambasadora Crne Gore, dok je predstavnik Srbije bila pjesnikinja Slavica Pejović.
- ĆUKOVIĆ, Aleksandar
Veče sa Majom Herman Sekulić : Budva / A. Ć.
U: Dan. – God. 21, br. 7319 (11. 06. 2019), str. 22.
U organizaciji Narodne biblioteke Budve biće upriličeno »Veče sa Majom Herman Sekulić«, u holu Akademije znanja, na kojem će pored autorke, govoriti Radomir Uljarević i moderatorka Stanka Stanojević.
- IZVOĐENJEM poeme Maje Herman Sekulić zatvara se festival »Pazi šta čitaš«.
U: Danas. – God. 22, br. 7909 (25-26. 05. 2019), str. IV.
Povodom Četvrtog Festivala humanistike, kulture i umjetnosti »Pazi šta čitaš«, koji će biti zatvoren poemom »Silna Jerina« Maje Herman Sekulić, koju će recitovati Vesna Stanojević, uz pratnju flautiste Nikole Radana.
- K. R.
Maji Herman Sekulić šest nagrada / K. R.
U: Politika. – God. 116, br. 38098 (5. 12. 2019), str. 12.
Povodom međunarodnih priznanja koje je dobila za svoje stvaralaštvo.
- KNJIŽEVNO stvaralaštvo Maje Herman Sekulić : predlog za večerašnji izlazak.
U: Politika. – God. 116, br. 37907 (28. 05. 2019).
Najava književnog predstavljanja Zbornika o književnom stvaralaštvu Maje Herman Sekulić, koje će biti održano u Domu Jevreman Grujića u Beogradu.
- MILETIĆ, M.
Odbrana pesništva : predstavljen Zbornik o književnom stvaralaštvu Maje Herman Sekulić u izdanju Alfa BK Univerziteta / M. Miletić.
U: Danas. – God. 22, br. 7912 (29. 05. 2019), str. 10.
O književnom stvaralaštvu Maje Herman Sekulić, predstavljenom u Domu Jevrema Grujića u Beogradu, govorili su: Ratko Božović, Svetlana Tomić, Maja Ćuk, Zorica Stablović Bulajić, dok je Maja tokom večeri prisutnima govorila svoje stihove. – Dramske umjetnice Vesna Stanojević i Tamara Tomanović čitale su stihove Majine poezije, uz muzičku pratnju Nikole Radana.
- STJELJA, Ana
Promovisan Zbornik »Književno stvaralaštvo Maje Herman Sekulić« / Ana Stjelja.
U: Enheduana. – God. 1, br. 2 (maj-avgust 2019), str. 149-150.
U Domu Jevrema Grujića u Beogradu, 28. 05. 2019. godine, održana je promocija zbornika naučnih radova posvećenih stvaralaštvu Maje Herman Sekulić, na kojoj su o stvaralaštvu književnice govorili Ratko Božović, Svetlana Tomić, Maja Ćuk, Zorica Stablović Bulajić, stihove su čitale dramske umjetnice Vesna Stanojević i Tamara Tomanović, uz muzičku pratnju Nikole Radana.
- VEČE sa Majom Herman Sekulić.
U: Vijesti. – God. 21, br. 7605 (19. 06. 2019), str. 20.
Veče upriličeno u holu Akademije znanja u Budvi, u organizaciji Narodne biblioteke Budva, 15. juna 2019. – Učesnici programa: Maja Herman Sekulić, Radomir Uljarević i moderatorka Stanka Stanojević. – Fotografija Maje Herman Sekulić.
2020.
- KOPRIVICA, Jelena
Veliko priznanje Maji Herman Sekulić / J. K.
U: Blic. – Br. 8309 (8. 04. 2020), str. 26.
Maja Herman Sekulić ovogodišnji je dobitnik internacionalne nagrade za literaturu »Galaxy Academy Awards«, a u obrazloženju odluke žirija stoji da se »američko-srpskoj pesnikinji i filozofkinji najprestižnija nagrada dodeljuje za životna dostignuća u polju književne kreacije, umetnosti i filozofije«.
- STJELJA, Ana
Veliki međunarodni uspeh srpske književnice, Maje Herman Sekulić / Ana Stjelja.
U: San, severnoameričke novine. – God. 5 (2020), str. 37.
O priznanjima Maje Herman Sekulić u svijetu, za doprinos svjetskoj poeziji, književnosti i humanizmu, kao globalnoj ikoni i ambasadoru srpske kulture. – Fotografija M. Herman Sekulić.
III ELEKTRONSKI IZVORI
2008.
- MAJA Herman Sekulić – pesnik i pisac /[razgovarala]Mira Adanja-Polak.
U: YouTube.com. – Dostupno na: https://www.youtube.com/watch?v=2m3mvmGrvHM (3. 07. 2008) (7:17)
Intervju.
- SLIKE kojih nema – nova knjiga dr Maje Herman Sekulić.
U: Ekapija. – Dostupno na: https://www.ekapija.com/after-workhours/201156/slike-kojih-nema-nova-knjiga-dr-maje-herman-sekulic (29.10. 2008)
Izadavačka kuća »Prosveta« je na Beogradskom sajmu knjiga najavila novi roman koji će izaći iz štampe u okviru edicije »Pro Libris«.
2009.
- HERMAN Sekulić, Maja
Potraga za savremenom Lolitom / [razgovarala]Marina Vulićević.
U: Politika.rs. – Dostupno na: http://www.politika.rs (14. 08. 2009)
Intervju objavljen u Kulturnom dodatku »Politike«.
- KOPRIVICA, Božo
Knjiga kao zagrljaj : Knjige – »Slike kojih nema« (Prosveta, 2009) Maja Herman Sekulić / Božo Koprivica.
U: Vreme. – Dostupno na: https://www.vreme.com/cms/view.php?id=873619
Prikaz knjige »Slike kojih nema«, objavljene u izdanju »Prosvete« 2009. – »Vreme« br. 965 (2. 07. 2009). – Dostupno na: https://www.vreme.com/cms/view.php?id=873619&print=yes (10. 12. 2018)
2011.
- DR Maja Herman-Sekulić, književnicaSajberbalkanizam u sajbergalaksiji: dr Maja Herman-Sekulić, književnica / [razgovarala]Nastasja Radović.
U: Monitor online. – Dostupno na: http://www.monitor.co.me (4. 11. 2011)
Intervju je objavljen u »Monitoru« br. 1098, 2011. godine.
- INTERVJU: Maja Herman Sekulić : Moji prijatelji iz džet-seta.
U: Politika. – Dostupno na: http://www.politika.rs (17. 11. 2011)
Najava intervjua objavljenog u kulturnom dodatku »Politike«.
- Između Gutenbergovog i digitalnog sveta : (Da li je moguće pisati fikciju danas?) : Centar za kulturnu dekontaminaciju i Srpsko književno društvo Vas pozivaju na promociju knjiga Maje Herman-Sekulic »U potrazi za Lolitom« (Mali Nemo, 2011) i »Digitalna galaksija« (Beoknjiga, 2011).
U: Dostupno na: www.malinemo.rs (10. 11. 2011)
Učestvuju: Ratko Božović, Milan Orlić, Božo Koprivica, Maja Herman Sekulić, a razgovor vodi: Nastasja Radović. – Centar za kulturnu dekontaminaciju, Birčaninova 21, Beograd – četvrtak, 10. novembar 2011, 19h.
- MAJA Herman Sekulić – Digitalna Galaksija.
U: YouTube. – Dostupno na: https://www.youtube.com/watch?v=ECy7dVmqtpw (16. 11. 2011) (2:55)
2013.
- MAJA Herman Sekulić.
U: Recours au Poème. – Dostupno na: https://www.recoursaupoeme.fr/maja-herman- sekulic/ (8. 08. 2013)
O stvaralaštvu Maje Herman Sekulić.
2014.
- HERMAN Sekulić, Maja
Aukcija autografa članova Američkog PEN-a / Maja Herman Sekulić.
U: Pressreader. – Dostupno na: https://www.pressreader.com/serbia/blic/20141130/textview (30. 11. 2014)
Povodom izložbe Američkog PEN-a »Prva izdanja, druge misli«, koja je otvorena 2. 12. 2014. u njujorškom Kristiju, na kojoj su izložena autorska izdanja preko šezdeset savremenih američkih autora i četrnaest svjetski poznatih umjetnika koji su predstavili svoje autografe.
- HERMAN Sekulić, Maja
Izdala me nekadašnja otadžbina / [razgovarala]M[ilica]Purić.
U: Vesti online. – Dostupno na: https://vesti-online.com (10. 05. 2014; 12. 11. 2018)
Intervju.
2015.
- J. T.
Kad se srpska zastava vijorila na Beloj kući / J. T.
U: Danas. – Dostupno na: https://www.danas.rs/drustvo/kad-se-srpska-zastava-vijorila-na-beloj-kuci/ (25.11. 2015)
Pjesnik, romanopisac i prevodilac sa međunarodnom reputacijom, Maja Herman Sekulić predstavila je u Beogradu svoje dvije najnovije knjige „Who was Nikola Tesla (»Ko je bio Nikola Tesla«) i »Ma Belle – prva američka dama Srbije«, čiji su izdavači »Službeni glasnik« i »Zavod za udžbenike«.
- LJUBAVNI roman o Tesli i američka priča o Mejbl Grujić.
U: Blic. – Dostupno na: https://www.blic.rs/kultura/vesti/ljubavni-roman-o-tesli-i-americka-prica-mejbl-grujic (17. 11. 2015)
Romani Maje Herman Sekulić »Ma Belle – prva američka dama Srbije«, u izdanju »Službenog glasnika«, i »Who was Nikola Tesla? (The Genius Who Gave Us Light)«, koji je objavio Zavod za udžbenike, predstavljeni su u Klubu-knjižari – galeriji »Glasnik«.
- MAJA Herman-Sekulić, De la terre de désolation / Out of the waste land, Traduit de lʼ anglais par Elizabeth Brunazzi, Collection Ailleurs, Recours au Poème Editeurs, 2015.
U: Paysages Ecrits. – Dostupno na: https://sites.google.com/site/revuepaysagesecrits/archives/numero-25/pe25—nous-avons-recu
U časopisu »Paysages Ecrits«, br. 25, septembar 2015, strana 211 – navedeno je digitalno izdanje knjige.
- ROMAN o prvoj američkoj dami Srbije.
U: Blic. – Dostupno na: https://www.blic.rs/kultura/vesti/roman-o-prvoj-americkoj-dami-srbije (4. 11. 2015)
Najava promocije romana »Ma Belle – prva američka dama Srbije«, u Domu Jevrema Grujića, o jednoj od najvećih dobrotvorki srpskog naroda, a roman će predstaviti Petar Arbutina i Gordana Milosavljević, dok će odlomke iz knjige čitati Vjera Mujović.
- SRETENOVIĆ, Mirjana
Knjiga o Mejbl Grujić – srpski »Rat i mir« : Maja Herman Sekulić napisala je knjigu o Tesli na engleskom, a srpskoj publici približila je i život američke dobrotvorke / M. S.
U: Politika. – Dostupno na: http://www.politika.rs/sr/clanak/343700/Kultura/Knjiga-o-Mejbl-Grujic-srpski-Rat-i-mir (17. 11. 2015)
Predstavljene knjige »Who was Nikola Tesla? : the genius who gave us light« (izdanje Zavoda za udžbenike) i »Ma belle – Mejbl Grujić, prva američka dama Srbije« (u izdanju »Službenog glasnika«).
- ŠIRI izbor romana za Ninovu nagradu 2015.
U: Konkursi regiona : konkursi iz umetnosti i kulture na jednom mestu. – Dostupno na: http://konkursiregiona.net/siri-izbor-romana-za-ninovu-nagradu-2015/ (30. 12. 2015)
Petočlani žiri odabrao je širi izbor od 38 naslova za NIN-ovu nagradu, među kojima je i roman Maje Herman Sekulić »Ma Belle« (u izdanju »Službenog glasnika«).
- WHO Was Nikola Tesla? : the genius who gave us light (Serbian) Paperback – 2015 : by Maja Herman-Sekulic (Author).
U: Amazon.com. – Dostupno na: https://www.amazon.com/Who-Was-Nikola-Tesla-genius/dp/8617192976
Sa biografijom Maje Herman Sekulić.
2016.
- ANDREJ Belyjʼs Peterburg : A Bibliography/ Magnus Ljunggren, Hans Åkerström. – Göteborg : University of Gothenburg, 2016, str. 138.
Dostupno na: https://gupea.ub.gu.se/bitstream/2077/30630/7/gupea_2077_30630_7.pdf
Na 45 str.: Herman Sekulić, Maja: The fall of hyperbaton: parodic and revisionary strategies in Bely, Joyce and Mann. Diss. Princeton, 1986.
- HERMAN Sekulić, Maja
Interview with Maja Herman Sekulić : interview Serbs, around the world / [razgovarala]Snežana Ivković.
U: SAN : Serbian Canadian magazine = SAN : severnoameričke novine. – Dostupno na: https://www.sanmagazine.ca (1. 04. 2016)
- HERMAN Sekulić, Maja
Knjige kao mostovi : intervju sa Majom Herman Sekulić / [razgovarala]Snežana Ivković.
U: Issuu.com. – Dostupno na: https://issuu.com (16. 05. 2016)
Intervju objavljen u »Severnoameričkim novinama« (SAN), povodom predstavljanja knjiga »Who was Nikola Tesla? : the genius who gave us light« i »Ma Belle« Maje Herman Sekulić, u konzulatu Republike Srbije u Torontu. – Fotografije.
- HERMAN Sekulić, Maja
Maja Herman: Pesnik novog veka / [razgovor vodila]Dragana Milenković.
U: Ekspres.net. – Dostupno na: https://www.ekspres.net (19. 07. 2016)
Intervju.
- MAJA Herman Sekulic Books Promotion of Nikola Tesla and MaBelle / Milan Jojkić.
U: YouTube. – Dostupno na: https://www.youtube.com/watch?v=lav8AnYcnCk (22. 02. 2016)
Snimak promocije knjiga »Who Was Nikola Tesla?« i »Ma Belle«, , održane u Generalnom Konzulatu Republike Srbije u Torontu, 4. februara 2016. godine.
- NJUJORK: Promocija knjiga Maje Herman-Sekulić »Who Was Nikola Tesla?« i »Ma Belle – prva američka dama Srbije«.
U: Diplomatic portal. – Dostupno na: https://diplomaticportal.bidd.org.rs (6. 04. 2016)
Promocija knjiga održana je u Generalnom konzulatu Republike Srbije u Njujorku, 31. marta 2016. godine.
- NJUJORK: Promocija knjiga Maje Herman-Sekulić »Who Was Nikola Tesla?« i »Ma Belle – prva američka dama Srbije«.
U: Ministarstvo spoljnih poslova Republike Srbije = Ministry of foreign affairs of the Republic of Serbia. – Dostupno na: http://www.mfa.gov.rs/sr (4. 04. 2016)
U Generalnom konzulatu Republike Srbije u Njujorku, održana je 31. marta 2016. godine promocija knjiga »Who Was Nikola Tesla?« i »Ma Belle – prva američka dama Srbije«.
- PROMOCIJA knjige Maje Herman Sekulić u Matici srpskoj.
U: Radio-Televizija Vojvodine. – Dostupno na: http://www.rtv.rs/sr_lat/vojvodina (11. 07. 2016)
Najava promocije knjige Maje Herman Sekulić »Who was Nikola Tesla? The Genius who Gave us Light«, koja će biti održana u prostorijama Matice srpske u Novom Sadu.
- PROMOCIJA knjige Maje Herman Sekulić u Matici srpskoj.
U: 021.rs. – Dostupno na: http://www.021.rs/story/Novi-Sad/Vodic (9. 07. 2016)
Promocija knjige »Who Was Nikola Tesla? The Genius who Gave us Light«, koja će biti održana u Novom Sadu.
- PROMOCIJA knjige Maje Herman Sekulić – Who was Nikola Tesla? The Genius who gave us Light.
U: YouTube. – Dostupno na: https://www.youtube.com (11. 07. 2016)
U prostorijama Matice srpske u Novom Sadu.
2017.
- DOBRO jutro Srbijo: Gostovanje Maja Herman Sekulić.
U: YouTube. – Dostupno na: https://www.youtube.com/watch?v=SblMCbUiPrc
(01. 06. 2017) (14:44)
Intervju na TV Happy. – Voditelji: Miomir Marić i Irina Vukotić.
- HERMAN Sekulić: Moja knjiga o dobrotvorki srpskog naroda.
U: RTV – Radio-televizija Vojvodine. – Dostupno na: http://www.rtv.rs/sr_lat/zivot/kultura/herman-sekulic-moja-knjiga-o-dobrotvorki-srpskog-naroda_878281.html (15. 12. 2017)
Izjava Tanjugu spisateljice Maje Herman Sekulić povodom predstavljanja njene knjige »Ma Belle, u beogradskom Domu Jevrema Grujića.
- HERMAN Sekulić: Ma Belle, knjiga o dobrotvorki srpskog naroda.
U: Naslovi.net. – Dostupno na: https://naslovi.net/2017-12-14/dnevnik/herman-sekulic-ma-belle-knjiga-o-dobrotvorki-srpskog-naroda/20913571 (14. 12. 2017)
Povodom predstavljanja knjige »Ma Belle«, u beogradskom Domu Jevrema Grujića, autorka knjige je istakla: »Moja knjiga je uzbudljiva jer govori o jednoj izuzetnoj ženi, jednoj o najvećih dobrotvorki srpskog naroda u periodu od pre balkanskih ratova pa sve do kraja Drugog svetskog rata«. – Članak objavljen i na na sajtu Dnevnik.rs: https://www.dnevnik.rs/kultura/knjiga/herman-sekulic-ma-belle-kniga-o-dobrotvorki-srpskog-naroda-14-12-2017
- J. T.
Elektronika neće pobediti štampanu knjigu : otvoren drugi Festival »Pazi šta čitaš – humanistika, kultura, umetnost« / J. T.
U: Danas. – Dostupno na: https://www.danas.rs (24. 05. 2017)
U beogradskom hotelu »Envoj« književnica Maja Herman Sekulić otvorila je, drugi po redu, Festival »Pazi šta čitaš – humanistika, kultura, umetnost«, čiji je organizator izdavačka kuća »Heraedu«. – Govoreći o odnosu između štampane riječi i savremene tehnologije, o čemu je 2011. objavila knjigu »Digitalna galaksija«, Maja Herman Sekulić je podsjetila i da je »Sokrat negativno reagovao na pisanu reč tvrdeći da smanjuje moć pamćenja, a da je Gutenbergova štamparija izazvala strah od prodora loše literature i žal sa rukopisnim knjigama«, a takođe je istakla: »Odgovori na inovacije uvek su i pozitivni i negativni. Danas postoji dilema da li će prodor savremene tehnologije spustiti književni nivo. Lepa vest za sve one koji se bave knjigom jeste da podaci Američkog udruženja izdavača pokazuju porast štampanih izdanja knjiga za 10 odsto, što znači da generacija odrasla na »Hari Poteru« više voli hartiju od piksela i da elektronska knjiga neće pobediti štampanu«.
- JEDAN razgovor sa Majom Herman Sekulić / razgovor vodila Aleksandra Nikčević-Batrićević.
U: OKF – Otvoreni kulturni forum. – Dostupno na: https://okf-cetinje.org/aleksandra-nikcevic-batricevic-jedan-razgovor-sa-majom-herman-sekulic/ (19. 04. 2017)
Razgovor sa Majom Herman Sekulić.
- KNJIGE »Geopoetike« na engleskom jeziku u širem izboru za Nagradu Dablin.
U: Blic. – Dostupno na: https://www.blic.rs/kultura/vesti/knjige-geopoetike-na-engleskom-jeziku-u-sirem-izboru-za-nagradu-dablin/lrqdgkt (7. 11. 2017)
Dvije knjige koje je »Geopoetika« objavila na engleskom jeziku, u svojoj ediciji »Srpska proza u prevodu« ušle su u širi izbor za Međunarodnu književnu nagradu Dablin 2018. (International Dublin Literary Award): »Ma Belle« Maje Herman Sekulić (u prevodu Perside Bošković) i »Estoril« Dejana Tiaga Stankovića.
- KNJIŽEVNO stvaralaštvo Maje Herman Sekulić: Zbornik radova sa naučne konferencije održane 3. novembra 2017. godine, uredile/edited by prof. dr Svetlana Tomić i prof. dr Maja Ćuk (Beograd: Alfa BK univerzitet, Fakultet za strane jezike, 2018, broj strana/pages 248)
Dostupno na: https://www.academia.edu/38130744/Knji%C5%BEevno_stvarala%C5%A1tvo_Maje_Herman_Sekuli%C4%87 (3. 11. 2017)
- KNJIŽEVNO večeMaje Herman Sekulić, Beograd, 14. decembar 2017. godine.
U: Zavod za udžbenike – Kuća znanja. – Dostupno na: https://www.knjizara.zavod.co.rs
Najava i pozivnica za književno veče Maje Herman Sekulić povodom nominacije njenog romana »Ma Belle« za međunarodnu nagradu »Dublin« i u čast objavljivanja njenih »Izabranih Dela« i priznanja »Simo Matavulj«. – O djelu autorke govoriće njeni izdavači: dr Jelena Trivan (Službeni glasnik), Dragoljub Kojčić (Zavod za udžbenike), Vladislav Bajac (Geopoetika), Vesna Pešić (Pešić i sinovi), dok će odlomke čitati Vjera Mujović, dramska umjetnica.
- MAJA Herman Sekulić gošća Tri tačke/[razgovarala Ivana Zarić].
U: YouTube. – Dostupno na: https://www.youtube.com/watch?v=NAIm6UHFb_k
(28. 12. 2017) (22:46)
Intervju.
- OTVOREN Festival knjiga »Pazi šta čitaš«.
U: RTV – Radio-televizija Vojvodine. – Dostupno na: http://www.rtv.rs/sr_lat/zivot/kultura/otvoren-festival-knjiga-pazi-sta-citas_827438.html (25.05. 2017)
U foajeu hotela »Envoj« otvoren je, drugi po redu, Festival knjiga »Pazi šta čitaš«, na kome su izložena djela humanistike, kulture i umjetnosti, a smotru je otvorila književnica Maja Herman Sekulić.
- PAZI šta čitaš.
U: SEE cult.org. – Dostupno na: http://www.seecult.org/vest/pazi-sta-citas (24. 05. 2017)
Najava Festivala knjiga »Pazi šta čitaš«, koji će se održati od 24. do 26. maja u Beogradu, a otvoriće ga Maja Herman Sekulić.
- POEZIJA – nove i izabrane pesme, 1. izdanje – 2017. god. Autor: Maja Herman Sekulić.
U: Zavod za udžbenike – Kuća znanja. – Dostupno na: http://www.knjizara.zavod.co.rs
Sadrži izbore iz kritika o poeziji Maje Herman Sekulić.
- RAPP, Tanja
Udruženje književnika Srbije dodeljuje Maji Herman Sekulić specijalnu povelju Simo Matavulj / Tanja Rapp.
U: Tačno.net. – Dostupno na: https://www.tacno.net/knjizevnost/udruzenje-knjizevnika-srbije-dodeljuje-maji-herman-sekilic-specijalnu-povelju-simo-matavulj/ (8. 12. 2017)
Nagrada – povelja »Simo Matavulj« Maji Herman Sekulić će biti dodijeljena na Skupštini Udruženja književnika Srbije, 09. 12. 2017.
- STEPIĆ, Mirjana
Književno veče Maje Herman Sekulić / Mirjana Stepić.
U: Style.rs. – Dostupno na: http://style.rs (13. 12. 2017)
Književno veče biće održano povodom nominacije romana »Ma Belle«, za međunarodnu nagradu »Dublin«, u čast objavljivanja njenih Izabranih dela i priznanja »Simo Matavulj«.
- SUTRA počinjedrugi Festival humanistike, kulture, umetnosti »Pazi šta čitaš«.
U: Blic. – Dostupno na: https://www.blic.rs/kultura/vesti/sutra-pocinje-drugi-festival-humanistike-kulture-umetnosti-pazi-sta-citas/5hjj6rm (23.05. 2017)
Najava programa Festivala koji je otvorila Maja Herman Sekulić.
- TAKO stoje stvari – Intervju – Maja Herman Sekulić – 14. 11. 2017/ [razgovarala Nataša Miljković].
U: YouTube. – Dostupno na: https://www.youtube.com/watch?v=IdKQwEG35mo
(14. 11. 2017) (22:14)
Razgovor sa književnicom Majom Herman Sekulić. – Emitovano na RTS-u.
- ŽUJOVIĆ, Veljko
Beskrajni plavi krug / Veljko Žujović.
U: RTS. – Dostupno na: http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/24/radio-beograd-2/2931127/beskrajni-plavi-krug.html (9. 11. 2017) (55:33)
Povodom Međunarodnog sajma knjiga u Beogradu, Zavod za udžbenike i Službeni glasnik predstavili su prve tri knjige izabranih djela Maje Herman Sekulić. – Djelovi izlaganja o stvaralaštvu Maje Herman Sekulić, o kojem su govorili: Dragoljub Kojčić, Petar Arbutina, Svetlana Tomić, Stana Šehalić, Gordana Milosavljević Stojanović i Milica Jeftimijević Lilić, urednik i voditelj je Veljko Žujović. – Izvor: Radio Beograd 2.
- ŽUJOVIĆ, Veljko
Beskrajni plavi krug : u emisiji – Milovan Mračević i Maja Herman Sekulić / Veljko Žujović.
U: RTS. – Dostupno na: http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/24/radio-beograd-2/2853066/beskrajni-plavi-krug.html (31. 08. 2017) (54:40)
Razgovor sa Majom Herman Sekulić, o njenom stvaralaštvu, povodom poeme »Gospa od Vinče«, u izdanju Izdavačke kuće »Pešić i sinovi«. – Urednik i voditelj je Veljko Žujović. – Izvor: Radio Beograd 2.
2018.
- ANA Stjelja: »Gospa od Vinče – boginja i mit« : čitanje poeme Maje Herman Sekulić.
U: EnheduAnin književni vrt : blog o umetnosti pisanja i knjigoljubljenja. – Dostupno na: https://kreativnopisanje.wixsite.com (15. 08. 2018)
- CRNOGORSKI inovatori gosti Jutarnjeg.
U: RTCG – Radio i Televizija Crne Gore – Dostupno na: http://www.rtcg.me/vijesti/servisne-informacije/216768/crnogorski-inovatori-gosti-jutarnjeg.html (4. 10. 2018.)
Najava gostovanja Maje Herman Sekulić na 4. Internacionalnom sajmu knjiga u Podgorici. – Urednik i voditelj emisije Dejan Bijelić.
- ČETVRTI dan 4. Internacionalnog sajma knjiga Podgorici, 6. oktobar 2018.
U: 4. [Četvrti] internacionalni sajam knjiga Podgorica, Podgorica, Capital Plaza 2-6. 10. 2018. – Dostupno na: http://www.podgoricabookfair.me/
Učesnik Sajma je Maja Herman Sekulić.
- IKONE stila Srbije XX I XXI veka : fotografije sa promocije knjige.
U: Madlenianum : opera & theatre. – Dostupno na: http://operatheatremadlenianum.com/ikone-stila-srbije-xx-i-xxi-veka
Na knjizi su sarađivali brojni autori, novinari i umjetnici koji su iz svog ugla vrsnih poznavalaca stila, umjetnosti i kulture odabrali i pisali o damama sa stilom, među kojima je Maja Herman Sekulić. – Na 63. Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga, knjizi »Ikone stila Srbije XX – XXI vek« dodijeljena je Nagrada »Bogdan Kršić« za najljepšu knjigu na Sajmu knjiga 2018. god.
- IKONE stila Srbije XX I XXI vek : Izdavač: Zepter Book World : Urednik: Neda Todorović, autorke: Neda Todorović i Radmila Stanković, urednica fotografije: Goranka Matić, dizajn i obrada fotografija: Aleksandra Janković.
U: Nedeljnik. – Dostupno na: http://www.nedeljnik.rs/magazin/portalnews/ikone-stila-srbije-xx-i-xxi-vek (8. 11. 2018)
Prikaz knjige »Ikone stila Srbije : XX i XXI vek«, u kojoj se, među 42 ličnosti, nalazi Maja Herman Sekulić.
- LADY of Vincha is heard in London.
U: Britić : the Britich Serb magazine. – Dostupno na: http://www.ebritic.com/?p=651264 (2. 03. 2018)
U Ambasadi Srbije u Londonu upriličen je uspješan književni događaj sa autorkom Majom Herman Sekulić, u organizaciji Udruženja srpskih pisaca u inostranstvu, a razgovor sa Majom vodila je Sonja Besford, dok je odlomke iz poeme »Gospa od Vinče« čitala glumica Vesna Stanojević.
- LONDONSKO književno veče: Maja Herman Sekulić otkriva sve tajne svog romana.
U: Glossy. – Dostupno na: https://glossy.espreso.rs (6. 02. 2018)
Tokom »Srpskog mjeseca u Velikoj Britaniji«, 9. februara 2018. u prostorijama ambasade Rapublike Srbije u Londonu, održaće se susret sa srpskom književnicom Majom Herman Sekulić, čiji je roman »Ma Belle« nominovan za nagradu »Dublin«, a razgovor će voditi Sonja Besford, srpska spisateljica rođena u Beogradu, predsjednica Udruženja srpskih pisaca i umjetnika u inostranstvu.
- MAJA Herman Sekulić.
U: Izdavačka kuća Dereta. – Dostupno na: https://dereta.rs/a/49d35896-63fd-4365-bb6c-13ffe0643cfe/Maja-Herman-Sekulic (5. 10. 2018)
Biografija i stvaralaštvo.
- MAJA Herman Sekulić naša najaktivnija pesnikinja.
U: ATA Stars. – Dostupno na: https://www.atastars.rs/vesti-ostalo/kultura/266150-maja-herman-sekulic-nasa-najaktivnija-pesnikinja (20. 11. 2018)
Povodom objavljivanja Zbornika naučnih radova sa međunarodne akademske konferencije pod nazivom »Književno stvaralaštvo Maje Herman Sekulić«,, održane 2017. godine u Beogradu. – Književnica je boravila na međunarodnom Sajmu knjiga u Podgorici i tom prilikom sa njom je razgovarala prof. dr Aleksandra Nikčević-Batrićević koja priprema jedinstveni »Vodič kroz književni svijet Maje Herman Sekulić«.
- MAJA Herman Sekulić: Skice za portrete – Američka književna scena, 2017.
U: Srpsko književno društvo – Serbian literary society. – Dostupno na: http://www.skd.rs (26. 02. 2018)
Prikaz drugog izdanja knjige »Skice za portrete« koja predstavlja prvi tom Izabranih dela. – Prikaz autora N. Ćosića, 21. 02. 2017.
- NA otvaranju FESK-a uručena priznanja najboljima.
Dostupno na: https://salonknjiga.rs/otvaranju-fesk-urucena-priznanja-najboljima/ (23. 03. 2018)
Na Trećem festivalu humanistike, kulture, umjetnosti »Pazi šta čitaš«, koji je trajao od 29-31. marta, Maja Herman Sekulić dobila je priznanje za afirmisanje srpskog stvaralaštva u svijetu, a nagrade je uručio prof. dr Aleksandar Jerkov, predsjednik žirija.
- NJEŽIĆ, Tatjana
Ikone stila Srbije : promovisana luksuzna knjiga nagrađena na Sajmu knjiga / T. Nj.
U: PressReader. – Dostupno na: https://www.pressreader.com/serbia/blic (8. 11. 2018)
O knjizi »Ikone stila Srbije : XX i XXI vek«, u kojoj se, među 42 ličnosti, nalazi Maja Herman Sekulić.
- ODRŽAN 3. FESK: Pazi šta čitaš!
U: Sinhro.rs. – Dostupno na: https://sinhro.rs (2. 04. 2018)
Na Trećem festivalu humanistike, kulture, umjetnosti »Pazi šta čitaš«, Maji Herman Sekulić je, od strane organizatora Festivala, uručeno priznanje za afirmisanje srpskog stvaralaštva u svijetu.
- PODGORICA book fair.
U: 4. [Četvrti] internacionalni sajam knjiga Podgorica, Podgorica, Capital Plaza 2-6. 10. 2018. – Dostupno na: https://www.facebook.com/podgoricabookfair/photos/a.693175264354798/769936150012042/?type=3
U petak 05. 10. 2018., na Internacionalnom sajmu knjiga u Podgorici, biće organizovano predstavljanje stvaralaštva Maje Herman Sekulić. – U razgovoru će učestvovati Maja Herman Sekulić i Aleksandra Nikčević-Batrićević. – Biografija M. Herman Sekulić.
- POEMA »Silna Jerina« Maje Herman Sekulić u prevodu na malajski.
U: Istočni biser: Portal za književnost, umetnost i kulturu Istoka. – Dostupno na: https://istocnibiser.wixsite.com/ibis/blog (26. 11. 2018)
Povodom dvojezičnog izdanja poeme »Silna Jerina / The Mighty Irina« (»Pešić i sinovi«) književnica je dobila poziv za učešće na pjesničkom festivalu u Maleziji na kojem će imati priliku da predstavi svoju poemu koja će ovom prilikom biti prevedena na malajski jezik.
- PORTRET umjetnika: Maja Herman Sekulić : kulturno-umjetnički program.
U: RTCG – Radio i Televizija Crne Gore. – Dostupno na: http://www.rtcg.me/radio/emisije/KUP/217769/potret-umjetnika-maja-herman-sekulic.html (14. 10. 2018) (13:55)
Razgovor sa međunarodno priznatom pjesnikinjom, romanopiscem, esejistom i prevodiocem – povodom njenog gostovanja na Internacionalnom sajmu knjiga u Podgorici.
- PRAVDIĆ, Meliha
Ikone stila Srbije : XX-XXI vek / Meliha Pravdić.
U: RTS Radio-Televizija Srbije. – Dostupno na: http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/24/radio-beograd-2/3326210/klub-2.html (20. 11. 2018)
Zvučni snimak emisije u kojoj je Maja Herman Sekulić gošća »Kluba 2« Radio Beograda 2 , koja je zahvaljujući svom djelu u oblasti književnosti dobila mjesto u prestižnoj monografiji »Ikone stila Srbije« u izdanju »Zepter book World d.o.o.«. – Meliha Pravdić je autorka i urednica emisije (u trajanju 43:32 min).
- PREDSTAVLJANJE knjige Ikone stila Srbije XX – XXI vek.
U: Kulturnik. – Dostupno na: http://qlturnik.blogspot.com (8. 11. 2018)
Na Velikoj sceni Opere i teatra Madlenianum u Beogradu.
- PREDSTAVLJANJE »Silne Jerine«.
U: PressReader. – Dostupno na: https://www.pressreader.com
Najava predstavljanja nove knjige Maje Herman Sekulić »Silna Jerina«, u Domu Jevrema Grujića u Beogradu, a dramski resital će izvesti Vjera Mujović. – Objavljeno u »Blicu«, od 12. 12. 2018. god.
- PREDSTAVLJENO stvaralaštvo Maji Herman Sekilić.
U: CDM. – Dostupno na: https://www.cdm.me/kultura/predstavljeno-stvaralastvo-maje-herman-sekulic/ (5. 10. 2018)
Predstavljanje stvaralaštva Maje Herman Sekulić održano je na 4. Internacionalnom sajmu knjiga u Podgorici, a sa književnicom je razgovarala prof. dr Aleksandra Nikčević-Batrićević.
- »SILNA Jerina« Maje Herman Sekulić/objavio Nenad Perić.
U: Kulturnik. – Dostupno na: http://qlturnik.blogspot.com (20. 11. 2018)
Maja Herman Sekulić je otvorila »Smederevsku pesničku jesen« poemom »Silna Jerina«, koja se pojavila i kao knjiga na dva jezika – srpskom i engleskom u izdanju »Pešić i sinovi«. – Poemu je na Smederevskoj tvrđavi kao poetsko-dramski monolog izvela dramska umjetnica Tamara Tomanović.
- SIMUNOVIĆ, Vlatko
Totalna književnost u obliku fudbalske istorije : Internacionalni sajam knjiga Podgorica : predstavljena knjiga Boža Koprivice »I dječak može obećati« / V. S.
U: Pobjeda.net. – God. 74, br. 18954 (6. oktobar 2018), str. 21. – Dostupno na: https://www.pobjeda.net/protected/listalica/2018-10-06/files/assets/common/downloads/publication.pdf
U sklopu Sajma knjiga predstavljeno je stvaralaštvo Maje Herman Sekulić.
- SJUTRA počinje Internacionalni sajam : Dječja književnost u fokusu.
U: MNE magazin. – Dostupno na: https://mnemagazin.me/2018/10/01/sjutra-pocinje- internacionalni-sajam-knjiga-u-podgorici-djecja-knjizevnost-u-fokusu/ (7. 10. 2018)
Četvrtog dana Sajma u razgovoru će učestvovati Maja Herman Sekulić i prof. dr Aleksandra Nikčević-Batrićević.
- SMEDEREVSKA Pesnička Jesen = Smederevo’s Poet Autumn: Međunarodni Festival Poezije = International Festival of Poetry : XLIX – Program = Programme : Pozivnica = Invitation.
Dostupno na: http://www.smederevskapesnickajesen.org/SPJ-program-2018.pdf (12. 10. 2018)
U sklopu festivalskog Programa najava – 16. oktobra 2018, u 12 časova: Jerinina kula Malog grada Smederevske tvrđave – Pevanje o Jerini. – Poemu »Silna Jerina« Maje Herman Sekulić govori dramska umetnica Tamara Tomanović.
- SUBOTIĆ, Snežana
Književno veče sa Majom Herman Sekulić u Londonu / Snežana Subotić.
U: AdriaDaily magazin. – Dostupno na: https://www.adriadaily.com/kultura/knjizevno-vece-sa-majom-herman-sekulic-u-londonu/ (6. 02. 2018)
Tokom »Srpskog meseca u Velikoj Britaniji«, 9. februara 2018. godine, u prostorijama Ambasade Republike Srbije u Londonu, održaće se susret sa književnicom Majom Herman Sekulić.
- ŠENOL, Mesut
Poet Maya Herman Sekulic’s Epic Poetica Raises Awareness / Mesut Şenol.
U: Setu. – Dostupno na na: http://www.setumag.com/2018/02/poet-maya-herman-sekulics-epic-poetica.html (02. 2018)
O poeziji Maje Herman Sekulić i njenoj poemi »Gospa od Vinče«.
- U počast legendarnim ženama iz domaće modne scene: Promocija knjige »Ikone stila Srbije XX i XXI vek« : one su imale svoj stav.
U: Glossy. – Dostupno na: https://glossy.espreso.rs (8. 11. 2018)
Povodom promocije knjige, koja je održana na sceni Opere i teatra Madlenianum, u kojoj su predstavljene 42 ličnosti koje su plijenile i plijene svojim stilom, a među njima je književnica Maja Herman Sekulić.
- U trendu 14. 12. 2017 : četvrtak – Maja Herman Sekulić / [razgovarala Snežana Dakić].
U: YouTube. – Dostupno na: https://www.youtube.com/watch?v=60ZEwNGE4uI
(8. 02. 2018) (48:04)
Razgovor sa Majom Herman Sekulić.
- VREME sporta i razonode.
U: Radio-Televizija Srbije : Radio Beograd 1. – Dostupno na: http://www.rts.rs
U Domu Jevrema Grujića predstavljena je nova knjiga »Silna Jerina« Maje Herman Sekulić, objavljena u izdanju Izdavačke kuće »Pešić i sinovi«.
2019.
- BEST poet and postess of the world : »Welcome dear 77 new members to our beautiful group. Now you can read share and discus with best poet and poetess of this world. with regards – Alemseged Sisay Woldemariam, Addis Ababa«.
U: Facebook. – Dostupno na: https://www.facebook.com/groups/560915361041637/permalink/602932510173255
(3. 05. 2019)
Među 77 članova nalazi se ime Maje Herman Sekulić.
- BRAŠNJO, Biljana
Gordana Sarić u društvu velikih stvaralaca : pjesnikinja iz Nikšića ambasador Crne Gore internacionalne fondacije za kulturu i umjetnost / B. B.
U: Dan online. – Dostupno na: https://www.dan.co.me (16. 04. 2019)
Kao ambasador Svjetske fondacije za kulturu i umjetnost u Tunisu je, na Salonu za poeziju »Nove vizije«, između ostalih, boravila književnica Maja Herman Sekulić, koja je predstavljala Ameriku, kao i pjesnikinja iz Nikšića Gordana Sarić – ambasador Crne Gore, dok je Srbiju predstavljala pjesnikinja Slavica Pejović.
- BUDVA – Veče sa Majom Herman Sekulić.
U: Portal Montenegrina : kulturna kapija Crne Gore. – Dostupno na: http://montenegrina.net/tag/maja-herman-sekulic (11. 06. 2019)
»Veče sa Majom Herman Sekulić« u organizaciji Narodne biblioteke Budve.
- ĆUKOVIĆ, Aleksandar
Veče sa Majom Herman Sekulić : Budva / A. Ć.
U: Dan on-line. – Dostupno na: https://www.dan.co.me (11. 06. 2019)
Najava književne večeri, u organizaciji Narodne biblioteke Budve, u holu Akademije znanja, na kojem će pored autorke govoriti Radomir Uljarević i moderatorka Stanka Stanojević.
- J. T.
Nagrade za najvrednija izdanja u 2018. godini : otvoren četvrti Festival humanistike, kulture i umetnosti »Pazi šta čitaš« / J. T.
U: Danas. – Dostupno na: https://www.danas.rs/kultura/nagrade-za-najvrednija-izdanja-u-2018-godini (2019)
U okviru Festivala, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja, biće predstavljena poema Maje Herman Sekulić »Prokleta Jerina« na malajskom jeziku.
- KNJIŽEVNICA Maja Herman Sekulić gost Međunarodne konferencije kulturnog salona poezije u Tunisu.
U: Istočni biser : Portal za književnost, umetnost i kulturu Istoka. – Dostupno na: https://istocnibiser.wixsite.com (17. 03. 2019)
Književnica Maja Herman Sekulić je učesnik međunarodne pjesničke manifestacije »International Conference of the Cultural Salon of poetry«, koja će se 22, 23. i 24. marta 2019. godine održati u Tunisu, na kojoj će učestvovati deset pjesnika iz Evrope, dvadeset pjesnika iz Tunisa i troje pjesnika iz arapskog svijeta.
- LEKOVIĆ, Dragan
U Budvi upriličeno veče sa Majom Herman Sekulić – Uvijek se vraća prvoj ljubavi – poeziji / Dragan Leković.
U: Art mozaik. – Dostupno na: http://draganlekovic.me/2019/06/u-budvi-upriliceno-vece-sa-majom-herman-sekulic-uvijek-se-vraca-prvoj-ljubavi-poeziji (16. 06. 2019)
U holu Akademije znanja, učestvovali su: autorka Maja Herman Sekulić, pjesnik Radomir Uljarević i moderatorka Stanka Stanojević.
- MAJA Herman Sekulić – Promocija zbornika radova u Domu Jevrema Grujića.
U: YouTube. – Dostupno na: https://www.youtube.com/watch?v=IJBpr6Go9xk (3. 06. 2019) (1:22:55)
Promocija zbornika radova sa naučne konferencije »Književno stvaralaštvo Maje Herman Sekulić«. – Govore: Ratko Božović, Svetlana Tomić, Zorica Stablović Bulajić, autor Maja Herman Sekulić, stihove govore dramske umjetnice Vesna Stanojević i Tamara Tomanović, uz muzičku pratnju Nikole Radana na flauti. – Snimio: Sl. Bibić.
- MAJA Herman Sekulić. Recital poeme »Silna Jerina«.
U: YouTube. – Dostupno na: https://www.youtube.com/watch?v=8AIiDr8lj8E (30. 05. 2019) (28:31)
Recital je izveden na zatvaranju 4. Festivala knjige »FESK« u Beogradu, održanog od 23-25. maja 2019. – Dramsko izvođenje Vesna Stanojević i flautista Nikola Radan.
- NA jutarnjoj kafi – Maja Herman Sekulić.
U: YouTube. – Dostupno na: https://www.youtube.com (14. 01. 2019) (4:33)
Intervju emitovan u »Beogradskoj hronici – Jutarnjem programu« RTS-a.
- [POEZIJA] / Maja Herman Sekulić ; Editor in Chief: Agron Shele, 2019. – 520 str.
Antologija dostupna na linku: http://www.lulu.com/shop/atunis-board-of-directors/atunis-galaxy-anthology-2019/paperback/product-24012861.html
- PRAVDIĆ, Meliha
Klub 2 / Meliha Pravdić.
U: RTS. – Dostupno na: http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/24/radio-beograd-2/3705511/klub-2.html (22. 10. 2019) (44:02)
Povodom 64. Međunarodnog sajma knjiga u Beogradu – razgovor sa gošćom Majom Herman Sekulić koja je dobila međunarodne nagrade za poeziju u Rumuniji, Indiji, Italiji. – Izvor: Radio Beograd 2.
- PROMENA : Maja Herman Sekulić / [razgovarala Snežana Dakić].
U: YouTube. – Dostupno na: https://www.youtube.com/watch?v=DOrEShJzhHo (14. 01. 2019) (27:53)
Razgovor sa književnicom Majom Herman Sekulić. – Emitovano na »Ženskoj TV«.
- SJUTRA veče sa Majom Herman Sekulić.
U: RTV Budva.me : Portal Radio Televizija Budva. – Dosstupno na: https://www.rtvbudva.me/vijesti/sjutra-vece-sa-majom-herman-sekulic/23525 (12. 06. 2019)
»Veče sa Majom Herman Sekulić«, u organizaciji Narodne biblioteke Budve, u holu Akademije znanja, 13. juna 2019.
- STJELJA, Ana
Veliki međunarodni uspeh književnice Maje Herman Sekulić / Ana Stjelja.
U: Čupava Keleraba. – Dostupno na: https://www.cupavakeleraba.com/2019/11/26/
Književnica Maja Herman Sekulić postigla je značajan uspjeh na međunarodnoj pjesničkoj sceni, osvojivši osam priznanja i počasnih titula za mjesec dana – kao svojevrsni ambasador srpske kulture na najvišem nivou Maja je završila svjetsku pjesničku turneju na kojoj je osvojila nagrade u četiri zemlje: Rumuniji, Indiji, Italiji i Turskoj.
- U Matici iseljenika u Beogradu uručene Vidovdanske zahvalnice Srbima iz rasejanja.
U: Rasejanje.Info. – Dostupno na: https://www.rasejanje.info/2019/06/26/u-matici-iseljenika-u-beogradu-urucene-vidovdanske-zahvalnice-srbima-iz-rasejanja/ (26. 06. 2019)
U toku događanja manifestacije »Vidovdanski dani: Dijaspora u Matici«, nastupali su pjesnici: Jovanka Stojčinović Nikolić, Maja Herman Sekulić, Milan Mihajlović i Milica Lilić.
- UPRILIČENO veče sa Majom Herman Sekulić.
U: CDM. – Dostupno na: https://www.cdm.me/kultura/upriliceno-vece-sa-majom-herman-sekulic (15. 06. 2019)
U organizaciji Narodne biblioteke Budve.
- UPRILIČENO veče sa Majom Herman Sekulić.
U: Opština Budva : zvanična prezentacija. – Dostupno na: https://budva.me/article/upriličeno-veče-sa-majom-herman-sekulić (17. 06. 2019)
U programu pod nazivom »Veče sa Majom Herman Sekulić«, u holu Akademije znanja, učestvovali su: autorka Maja Herman Sekulić, pjesnik Radomir Uljarević i moderatorka Stanka Stanojević.
- UPRILIČENO veče sa Majom Herman Sekulić.
U: RTV Budva.me. – Dostupno na: https://www.rtvbudva.me/vijesti/upriliceno-vece-sa-majom-herman-sekulic (15. 06. 2019)
»Veče sa Majom Herman Sekulić« – program u holu Akademije znanja. – Učestvovali su: autorka Maja Herman Sekulić, pjesnik Radomir Uljarević i moderatorka Stanka Stanojević.
- UPRILIČENO Veče sa MajomHerman Sekulić.
U: IN4S. – Dostupno na: https://www.in4s.net/upriliceno-vece-sa-majom-herman-sekulic/ (15. 06. 2019)
U organizaciji Narodne biblioteke Budve, u holu Akademije znanja.
- VEČE sa Majom Herman Sekulić.
U: Budva.com. – Dostupno na: http://www.budva.com/mne/vijesti/vece-sa-majom-herman-sekulic (12. 06. 2019)
Najava večeri koje će biti upriličeno pod nazivom »Veče sa Majom Herman Sekulić«, u organizaciji Narodne biblioteke Budve, u holu Akademije znanja u Budvi.
- VEČE sa međunarodno priznatom srpskom autorkom Majom Herman Sekulić 13. juna u Budvi.
U: IN4S. – Dostupno na: https://www.in4s.net/vece-sa-medjunarodno-priznatom-srpskom-autorkom-majom-herman-sekulic-13-juna-u-budvi (10. 06. 2019)
U organizaciji JU Narodna biblioteka Budva.
- VELIKI međunarodni uspeh Maje Herman Sekulić.
U: Istočni biser : portal za književnost, umetnost i kulturu Istoka. – Dostupno na: https://istocnibiser.wixsite.com/ibis/post/veliki-me%C4%91unarodni-uspeh-maje-herman-sekuili%C4%87 (30. 11. 2019)
Povodom uspjeha koji je Maja Herman Sekulić postigla na međunarodnoj pjesničkoj sceni, osvojivši priznanja i nagrade u Rumuniji, Indiji, Italiji i Turskoj.
- VOYAGES – Poem by Maja Herman Sekulic : posted on March 3, 2019 by Agronsh.
Poema dostupna na linku: https://atunispoetry.com/2019/03/03/voyages-poem-by-maja-herman-sekulic
2020.
- DANTE Maffia: Predgovor za knjigu poezije Maje Herman Sekulić »Veliki plan« na italijanskom.
U: Enheduana : online književni časopis. – Dostupno na: https://enheduana.wixsite.com/enheduana/post/dante-maffia-predgovor-za-knjigu-poezije-maje-herman-sekuli%C4%87-veliki-plan-u-prevodu-na-italijanski (8. 05. 2020)
Predgovor koji je napisao jedan od najboljih italijanskih pjesnika i kandidat za Nobelovu nagradu Dante Maffia o knjizi poezije »Veliki plan«, na italijanskom jeziku »Il Grande Progetto«, u prevodu Claudie Piccino, izdanje »Il Cuscino di Stelle« izlazi 30. 05. 2020. godine.
- HERMAN Sekulić, Maja
Publika je glad / [razgovarala]Jelena Koprivica.
U: Pressreader. – Dostupno na: https://www.pressreader.com/serbia/blic/20200403/282007559500121 (3. 04. 2020)
Razgovor o pjesmi »Ljubav u vreme Korone«. – Fotografija: »Htela sam da sa ovom pesmom unesem nadu u ovaj trenutak«, kaže Maja Herman Sekulić.
- HERMAN Sekulić, Maja
Suviše dugo sahranjena = Buried too long / Maja Herman Sekulić.
: Winter is Coming: International Poetry. – Dostupno na: https://books.google.me/books?id=6ynTDwAAQBAJ&pg=PA96&lpg=PA96&dq=winter+is+coming
Pjesma na srpskom i engleskom jeziku: str. 96-99. – Biographies: Maja Herman Sekulić (aka Maya Herman): str. 160. – Publisher: Verlag Expeditionen, 2020.
- KONKURS: »Pesma koja je ujedinila svet«.
U: Avlija : portal za kulturu, književnost i društvene teme. – Dostupno na: https://www.avlija.me/vijesti/konkurs-pesma-koja-je-ujedinila-svet (27. 04. 2020)
Poziv umjetnicima iz cijelog svijeta da pošalju svoje umjetničke radove/ilustracije inspirisane pjesmom »Ljubav u vreme Korone« – u organizaciji Udruženja »Alia Mundi« za promociju kulturne raznolikosti.
- KOPRIVICA, Jelena
Živi na relaciji Beograd-Njujork, a napisala je pesmu koja UNOSI NADU / Jelena Koprivica.
U: Blic. – Dostupno na: https://www.blic.rs/kultura/zivi-na-relaciji-beograd-njujork-a-napisala-je-pesmu-koja-unosi-nadu/fl1mzk8 (4. 04. 2020)
Susret sa Majom Herman Sekulić povodom objavljivanja pjesme »Ljubav u vreme Korone« , koja je za kratko vrijeme obišla svijet i uz odlične reakcije prevedena na dvadeset pet svjetskih jezika. – U prilogu pjesma »Ljubav u vreme Korone«.
- KOVAČEVIĆ, Miona
Mnemosina – onlajn biblioteka Srpskog književnog društva / Miona Kovačević.
U: Nova.rs. – Dostupno na: https://nova.rs/kultura/mnemosina-onlajn-biblioteka-srpskog-knjizevnog-drustva/ (16. 04. 2020)
Srpsko književno društvo je na svom sajtu pokrenulo onlajn biblioteku »Mnemosina« sa djelima članova svoga udruženja, a među zastupljenim autorima je Maja Herman Sekulić.
- MAJA Herman Sekulić: Ljubav u vreme Korone / Love in the Corona Time.
U: Enheduana : online književni časopis. – Dostupno na: https://enheduana.wixsite.com/enheduana/post/maja-herman-sekuli%C4%87-ljubav-u-vreme-korone-love-in-the-corona-time (4. 04. 2020)
Pjesma »Ljubav u vreme Korone« na srpskom i na engleskom jeziku – Video: Maja Herman Sekulić recituje svoju pesmu.
- POZIV za učešće u multikulturalnomprojektu »Pesma koja je ujedinila svet« : povodom planetarnog uspeha pesme »Ljubav u vreme korone« (Love in the Corona Time) Maje Herman Sekulić.
U: Čupava Keleraba. – Dostupno na: https://www.cupavakeleraba.com/2020/04/26
U organizaciji Udruženja »Alia Mundi«.
- POZIV za učešće u multikulturalnom poetsko-umetničkom projektu »Pesma koja je ujedinila svet« povodom planetarnog uspeha pesme »Ljubav u vreme korone« (Love in the Corona Time) Maje Herman Sekulić.
U: Prozaonline. – Dostupno na: http://prozaonline.com/2020/04/22/
Udruženje »Alia Mundi« za promociju kulturne raznolikosti poziva umjetnike iz cijelog svijeta da pošalju svoje umjetničke radove/ilustracije inspirisane ovom pjesmom koja nastoji da pokaže da je poezija »planetarni anđeo slobode«, i da dok je cio svijet zarobljen, ova pjesma širom planete ujedinjuje ljude.
- UČESTVUJTE u projektu »Pesma koja je ujedinila svet«.
U: Bookvar.rs. – Dostupno na: http://www.bookvar.rs/ucestvujte-u-projektu-pesma-koja-je-ujedinila-svet/ (24. 04. 2020)
Povodom poziva umjetnicima iz cijelog svijeta da pošalju svoje umjetničke radove/ilustracije inspirisane pjesmom »Ljubav u doba korone«, u organizaciji Udruženja »Alia Mundi«.
- UDRUŽENJE Alia Mundi objavilo specijalno izdanje pesme Maje Herman Sekulić „Ljubav u vreme korone“.
U: Alia Mundi. – Dostupno na: https://udruzenjealiamundi.wixsite.com/alia-mundi/post/udru%C5%BEenje-alia-mundi-objavilo-specijalno-izdanje-pesme-maje-herman-sekuli%C4%87-ljubav-u-vreme-korone
Specijalno izdanje pjesme „Ljubav u vreme korone“ Maje Herman Sekulić objavljeno je u okviru projekta „Pesma koja je ujedinila svet“.
- g.
- ABOUT Maya Herman – Maja Herman Sekulić (aka Maya Herman).
Dostupno na: https://www.amazon.com/Maya-Herman
Biografija.
- AKTUELNO – Maja Herman Sekulić.
U: Zavod za udžbenike – Kuća znanja. – Dostupno na: http://www.knjizara.zavod.co.rs/aktuelno
Povodom nastupa Maje Herman Sekulić na prestižnim književnim festivalima širom svijeta na kojima je osvojila brojna priznanja i nagrade.
- ĐURIČIĆ, Aleksandar
Njen komšija je bio Andy Warhol, pratetka inspiracija za groficu Kasteli: Upoznajte Maju Herman Sekulić, prvu damu književnih svetova / Aleksandar Đuričić.
U: Elle.RS. – Dostupno na: https://www.elle.rs/stil/licni-stil
Susret sa Majom Herman Sekulić i razgovor o njenom životu i književnom stvaralaštvu.
- GOSPA od Vinče, BG, Etnografski muzej u Beogradu, Studentski trg 13, Beograd : Maja Herman Sekulić: Gospa od Vinče – promocija knjige, izdavač: Pešić i sinovi, učestvuju: dramske umetnice Gorica Popović i Vjera Mujović.
U: SEE cult.org. – Dostupno na: http://www.seecult.org
Najava promocije knjige.
- LITERARY Evening with the Serbian writer mrs Maja Herman Sekulić.
U: Ambasada Republike Srbije : London – Velika Britanija. – Dostupno na: http://www.london.mfa.gov.rs
Fotografije sa promocije.
- MA Belle : Mejbl Grujić, prva američka dama Srbije, Maja Herman-Sekulić (autor) : Izdavač: Službeni glasnik.
U: Knjižara.com. – Dostupno na: https://www.knjizara.com
Prikaz knjige.
- »MA Belle«,MajaHerman Sekulić / piše: Moon Queen.
U: Časopis Kuš!. – Dostupno na: www.casopiskus.rs/ma-belle-maja-herman-sekulic
Prikaz romana »Ma Belle«.
- MAJA Herman Sekulić.
U: Serbica Americana. – Dostupno na: https://www.eserbia.org/sapeople/literature/264-maja-herman-sekulic
Navedeni su biografski podaci, objavljena djela i literatura o autorki. – Tekst na engleskom i srpskom jeziku.
- MAJA Herman Sekulić.
U: Geopoetika. – Dostupno na: http://www.geopoetika.com/author.php?id=3984
Biografija Maje Herman Sekulić na engleskom jeziku. – Ponuda knjige »Ma Bellle« na engleskom jeziku, u izdanju »Geopoetike«.
- MAJA Herman Sekulić.
U: Srpsko književno društvo : Serbian literary society. – Dostupno na: http://www.skd.rs/index.php/maja-herman-sekulic/
Biografija M. Herman Sekulić.
- MAJA Herman Sekulić.
U: Wikipedia : The Free Encyclopedia. – Dostupno na: https://en.wikipedia.org/wiki/Maja_Herman_Sekulić
Biografski podaci i stvaralaštvo.
- MAJA Herman Sekulić (aka Maya Herman) (born February 17, 1949)[1] is an internationally published poet, novelist, essayist and translator.
U: Revolvy. – Dostupno na: https://www.revolvy.com/page/Maja-Herman-Sekuli%C4%87
Sadrži: Biography; Bibliography; Poetry collections; Novels; Essays; Other publications; Translations; Fellowships and Grants; References; External links.
- MAJA Herman Sekulić,r. 17. 02. 1949, Beograd; n. SAD : Projekat: Srpski pisci u rasejanju : 1914-2014 : autor projekta: Milena Milanović, urednik Olga Belosavić.
U: Srpska enciklopedija XX veka. – Dostupno na: http://www.srpskaenciklopedija.com
- MARCO Glaviano: Photographs by Glaviano, Marco; Maja Herman.
U: Biblio.com. – Dostupno na: https://www.biblio.com/book/marco-glaviano-photographs-glaviano-marco-maja
»Monograph on the photography of Marco Glaviano. First section is titled »Musicians«, these are close up portraits, the second section titled »Models« is a series of outstanding images of beautiful women, most printed full-frame, full and partial nudity, all exquisite. Introduction by Maja Herman, and a brief bio of Glaviano«.
- MAYA HERMAN.
U: Amazon.com. – Dostupno na: https://www.amazon.com/Maya-Herman/e/B001JWQ9XA/ref=ntt_dp_epwbk_0
Books By Maya Herman.
- MAYA Herman.
Dostupno na: https://plus.google.com/+MayaHermanSekulic
Najava promocije knjiga »Who Was Nikola Tesla« (Zavod za udžbenike, izdanje na engleskom jeziku) i »Ma Belle – prva američka dama« (»Službeni glasnik«, izdanje na srpskom jeziku), u prostorijama Generalnog konzulata u Njujorku, 31. 03. 2016.
- NAGRADE – Maja Herman Sekulić.
U: Zavod za udžbenike – Kuća znanja. – Dostupno na: http://www.knjizara.zavod.co.rs/nagrade#prettyPhoto
O mnogobrojnim priznanjima i nagradama koje je dobila za svoje stvaralaštvo, između ostalih, nagrade – povelje »Simo Matavulj«, Udruženja književnika Srbije, kao i dva izuzetna priznanja – Nagrade za afirmaciju srpske literature u svijetu na Festivalu HKU (humanistika, kultura, umetnost) i Nagrade na Festivalu »2018 Unesco World Poetry day« održanom u Istanbulu, na kome je učestvovalo 25 pjesnika iz cijelog svijeta.
- SILNA Jerina : Maja Herman-Sekulić (autor), Izdavač: Pešić i sinovi.
U: Knjižara.com. – Dostupno na: https://www.knjizara.com/Silna-Jerina-Maja-Herman-Sekulic-154046
»Smederevska pesnička jesen« otvorena je poemom »Silna Jerina« koja se pojavila i kao knjiga na dva jezika – srpskom i engleskom, u izdanju Izdavačke kuće »Pešić i sinovi«. – Poemu je na Smederevskoj tvrđavi, kao poetsko-dramski monolog, izvela dramska umjetnica Tamara Tomanović.
- SKICE za portrete : američka književna scena : Maja Herman-Sekulić (autor), Izdavač: Službeni glasnik : Zavod za udžbenike – Beograd.
U: Knjižara.com. – Dostupno na: https://www.knjizara.com/Skice-za-portrete-Maja-Herman-Sekulic-150889
Biografija M. Herman Sekulić.
- SLIKE kojih nema ili u potrazi za Lolitom : Maja Herman-Sekulić (autor), Izdavač: Prosveta – Beograd.
U: Knjižara.com. – Dostupno na: https://www.knjizara.com/Slike-kojih-nema-ili-u-potrazi-za-Lolitom-Maja-Herman-Sekulic-123755
»Jubilarna, deseta knjiga Maje Herman Sekulić predstavlja kontemplativnu šetnju Njujorkom, na godišnjicu 11. septembra, punu osećajnog naboja i književnih asocijacija koje se prepliću sa sećanjima na Beograd«. – Biografija M. Herman Sekulić.
- VOL. 24, No. 4, Summer, 1987 of James Joyce Quarterly on JSTOR.
U: Jstor. – Dostupno na: https://www.jstor.org/stable/i25476823
Tekst Maje Herman Sekulić: James Joyceʼs »Ulysses«: The Double Direction of »Nostos«.
IMENSKI REGISTAR
- A. C. 289
Adams, Džon 137
Adanja-Polak, Mira 338
Åkerström, Hans 356
Aleksić, Gradimir 97
Andrić, Ivo 77
Arbutina, Petar V. 21, 352, 382
Bajac, Vladislav 373
Batrićević, Boban 311
Bećković, Matija 299
Beli, Andrej 4, 129, 140, 142, 287, 356
Belosavić, Milanović, Olga 299, 460
Belou, Sol 72, 74, 75
Beneks, Žan-Žak 114
Berengarten, Ričard 22, 306
Beriman, Džon 106
Besford, Sonja 299, 389, 390
Bibić, Sl. 420
Bijelić, Dejan 385
Blum, Harold 67-69, 71, 84, 109, 111, 128, 235
Bogetić, Boško 47
Bogutović, D. 229
Bomije, Matju 276
Borhes, Horhe Luis 183, 187
Bošković, Persida 16, 371
Božović, Gojko 95, 98
Božović, Ratko 18, 95, 190, 191, 273, 307, 333, 334, 344, 420
Brajović, Tihomir 271
Branković, Jerina 29
Brašnjo, Biljana 328, 414
Brautigen, Ričard 33, 103
Brdar, Iva 311
Brodski, Josif 82, 135, 151, 235
Bruk, Piter 137
Brunazzi, Elizabeth 216, 276, 308, 351
Bulatović, Miodrag 99
Cicvara, Dušan 94
Copple-Tosic, Alice 26, 325
Čarapić, Aleksandar 249, 254
Ćirjanić, Gordana 289
Ćosić, N. 393
Ćuk, Maja 216, 241, 279, 280, 283, 306-310, 313, 314, 317, 321-324, 326, 333, 334, 372
Ćuković, Aleksandar 329, 416
Ćurčić, Slobodan 131
Ćurgus, Velimir 224
- D. Bt. 302
Dakić, Snežana 411, 425
Damnjanović, Milan 66, 70
Danilović, Jovica 298
Debeljak, Aleš 247
Dević, Natalija 231
Dimić, Ivana Cica 97
Djemidok, Bohdan 40
Dostojevski, Fjodor 123
Džojs, Džejms 4, 125, 128, 129, 132, 141, 142, 214, 287, 320, 356, 468
Džons, Li Roj 33
Đogo, Gojko 48
Đorđević, Dejan 177
Đorđević, Goran 207, 211, 282
Đorđević, Milan 250, 257
Đorđević, Stanko 177
Đorgović, Momčilo 235
Đurđić, Ljiljana 49
Đuričić, Aleksandar 238, 450
Đurić, Dubravka 251
Eliot, Tomas Sterns 261, 267
Elis, Bret Iston 78-80, 94, 96
Forcan, Milka 205, 274
Fraj, Nortrop 85-88, 91, 107, 108, 115, 149
Frenk, Jozef 123
- G. T. 66
Gađanski, Ivan 50
Gasmi, Abdalah 328
Ginzberg, Alen 113, 317
Glaviano, Marco 1, 267, 461
Glišić, Miroslava 299
Graf, Džerald 120
Green, Richard 1
Grujić, Mejbl 16, 17, 202, 277-279, 349, 350, 352-354, 358, 360-362, 367, 368, 379, 453, 454, 456, 463
Grujić, Jevrem 220, 281, 282, 332-334, 352, 367, 368, 402, 412, 420
Grujić, Slavko 202
Gutenberg, Johan 344, 369
Hadžić, Ibrahim 51
Halpern, Danijel 73
Hauser, Arnold 41
Heath, Stephen 32
Heler, Džozef 105
Hjuz, Ted 180
Hlebnjikov, Velimir 137
Ignjatović, Srba 246
Ingarden, Roman 40
Ivković, Snežana 236, 357, 358
- J. T. 234, 304, 305, 349, 369, 417
Janković, Aleksandra 388
Janković, Nataša 226
Jeftimijević Lilić, Milica 310, 382
Jerkov, Aleksandar 394
Jojkić, Milan 360
Jovanović, Marija 289
Jovović, Ranko 245
- K. R. 275, 290, 331
Karver, Rejmond 81, 89, 93, 136, 144
Kaštelan, Jure 42
Kiš, Danilo 126, 146
Kits, Džon 83
Kjuler, Džonatan 32
Knežević, Miška 223
Kodvel, Kristofer 66
Koeljo, Paulo 260
Kojčić, Dragoljub 21, 282, 373, 382
Komnenić, Milan 52
Kondrakin, Ivan 52
Konstantinović, Miloš 320
Koprivica, Božo 272, 311, 319, 341, 344, 405
Koprivica, Jelena 221, 244, 336, 438, 441
Korać, Gordana 44
Kostić, Katarina 278
Kovačević, Branislav 142
Kovačević, Miona 442
Kovačević, S. 261
Kragujević, Tanja 90, 262
Kranjc, Marija 293
Krdu, Petru 298
Kristeva, Julia 32
Kršić, Bogdan 387
Kučuradi, Ioana 43
Kuns, Džef 189, 200
Labović, Ljubeta 239, 240
Leković, Dragan 419
Lentriča, Frank 120
Lic, Volton 125
Lilić, Milica 428
Livada, Raša 53
Ljunggren, Magnus 356
Lukić, Snežana 296
- M. V. 276
Maffia, Dante 437
Makragić, Stanoje 54
Malro, Andre 110
Man, Tomas 4, 129, 142, 287, 356
Marić, Miomir 366
Marjanović, Мila 17
Marković, Borivoje 36, 255
Mašić, Gordana 242
Matavulj, Simo 302, 373, 378, 379, 464
Matić, Goranka 388
Medigović Stefanović, Mila 313
Merdok, Ajris 104
Mihailović, Vasa D. 299
Mihajlović, Milan 428
Mikić, Radivoje 91
Milanović, Bratislav 55
Milanović, Milena 299, 460
Milenković, Dragana 359
Miler, Artur 164
Miletić, M. 333
Milidragović, Božidar 56
Milosavljević Stojanović, Gordana Ž. 279, 352, 382
Milton, Džon 85
Miljković, Nataša 381
Mocart, Volfgang Amadeus 130
Molijer, Žan Batist 260
Mom, Vilijam Samerset 44
Moraes, Vinicius de 158, 159
Moravski, Stefan 31, 37, 70
Most, Glenn 314
Mračević, Milovan 383
Mučalica, Rosanda 315
Mujan, Dragan 242
Mujović, Vjera 281, 282, 352, 373, 402, 451
Musić, Goran 1
Nabokov, Vladimir 150, 240
Nemanjić, Sava 131
Nenadović, Svetlana 97
Nikčević-Batrićević, Aleksandra 237, 311, 370, 392, 397, 403, 406
Nikolić, Melina 309
Nikson, Ričard 192
Nježić, Tatjana 227, 316, 395
Odn, Vistan Hju 38
Oldridž, Džon 100
Orlić, Milan 344
Outs, Džojs Kerol 33
Pajović, Stefan P. 317
Paund, Ezra 125
Paunović, Zoran 320
Pavić, Milorad 287
Pavković, Vasa 256
Pejović, Slavica 280, 328, 414
Perić, Nenad 404
Perović, Slavica 280
Pešić, Vesna 282, 373
Petrinović, Franja 253
Petrov, Aleksandar 76
Petrović, Branislav 57
Petrović, Mihailo-Majkl 127
Petrović, Milutin 58
Piccino, Claudia 437
Pjano, Renco 204
Polić-Radovanović, Suzana 230
Popa, Vasko 126, 151
Popović, Gordana 243
Popović, Gorica 451
Popović, Radovan 287
Potić, Dušica 258
Pravdić, Meliha 400, 424
Prelević, Branislav 59
Purić, Milica 225, 348
Puslojić, Adam 60
- R. Š. 263
Radan, Nikola 330, 333, 334, 421, 417
Radović, Nastasja 233, 342, 344
Radulović, Dragan 319
Rapp, Tanja 378
Rasin, Žan 260
- S. K. S. 268
- L. 318
Sabo, Imre 232
Sarić, Gordana 328, 414
Savić, Slobodan 228, 288
Sekston, Ana 30
Selers, Piter 130, 137
Shele, Agron 423
Simonović, Simon 61
Simunović, Vlatko 319, 405
Sokrat 369
Sorentino, Džilbert 33
Spender, Filip 38
Srdić , Srđan 311
Sretenović, Mirjana 277, 320, 353
Stablović Bulajić, Zorica 321, 333, 334, 420
Stamenković, Vesna 320
Stanić, R. 264
Stanković, Dejan Tiago 320, 371
Stankovic, Radmila 316, 325, 388
Stanojević, Stanka 329, 335, 416, 419, 430, 431
Stanojević, Vesna 330, 333, 334, 389, 420, 421
Stašević, Milenko 265
Stepić, Mirjana 379
Stivens, Volas 84, 92
Stjelja, Ana 222, 284-286, 334, 337, 384, 427
Stojaković, Siniša 214
Stojanović, Jugana 70
Stojčinović Nikolić, Jovanka 428
Strend, Mark 33, 67, 163, 197, 322
Subotić, Snežana 408
Šalamun, Tomaž 126
Šehalić, Stana 323, 382
Šejper, Eva 34
Šenol, Mesut 324, 409
Šerman, Sindi 189
Šijan, Alka 110
Šmit, Zigfrid 39
Šomlo, Ana 270
Špiglberg, Herbert 35
Šujica, Božidar 62
Šulc, Bruno 146
Tadić, Aleksandra 320
Terzić, Todor 63
Tesla, Nikola 203, 205, 274, 277, 349, 350, 353, 355, 358, 360-365, 461, 463
Timotijević, Dragan 294
Todorović, Neda 316, 325, 388
Tomanović, Tamara 333, 334, 404, 407, 420, 465
Tomašević, Boško 71
Tomić, Svetlana 216, 241, 279, 280, 283, 306-310, 313, 314, 317, 321-324, 326, 333, 334, 372, 382, 420
Tramp, Donald 212
Tripković, Miodrag 245
Trišović, Đorđe 23
Trivan, Jelena 373
Uljarević, Radomir 329, 335, 416, 419, 430, 431
Urošević, Draginja 259, 266
Vajt, Patrik 45, 46
Velek, Rene 112, 118
Velikić, Dragan 248
Veselinović, Svetozar 177
Vilijams, Tenesi 102
Volkot, Derek 208
Voren, Robert Pen 101
Vorhol, Endi 133, 181, 189, 450
Vujičić, Irina 320
Vukadinović, Alek 302
Vukadinović, Miljurko 64
Vukićević, Danica 252
Vukotić, Irina 366
Vulićević, Marina 232, 340
- Z. R. 267, 269
Zarić, Ivana 374
Zontag, Suzan 235
Zubanović, Slobodan 65, 95, 98
Živković, Bob 161
Žujović, Veljko 382, 383
