najnovije pesničke tendencije u Srbiji

Kako u jednom sumarnom i panoramskom tekstu predstaviti aktuelnu mlađu srpsku poeziju u njenoj fluidnosti i raznolikosti, a pri tom ne podleći generalizacijama, prećutkivanjima i raznim drugim oblicima uopštavanja koja su netačna u istoj meri u kojoj su i tačna? Ako je to uopšte moguće, potrebno je ukrstiti što više disperzivnih izvora koji formiraju sliku o jednoj živoj i dijalektičnoj sceni koja podrazumeva stalnu smenu poetičkih modela, njihovo unutrašnje menjanje, međusobno ogledanje i dopunjavanje. Svi ovi procesi ukazuju na poetičku radoznalost mladih pesnika i pesnikinja, na njihovu želju za promenom i eksperimentisanjem zbog čega dolazi do gašenja pojedinih delova te scene, ali i paralelnog javljanja novih obrazaca, u procesu konstantnog obnavljanja. Da bi se bilo šta moglo reći o najmlađoj srpskoj poeziji, neophodno je takođe poznavati i društvene, ekonomske i političke prilike u zemlji. U kakvoj je sve to vezi sa poezijom? Smena političkih paradigmi utiče na uređivačku politiku kulturnih institucija, u koje spadaju i tribinski književni programi raznih ustanova i uredništva književnih časopisa koji svojom aktivnošću i propagiranjem određenih književnih paradigmi formiraju ukuse i proizvode ponudu i potražnju. Ekonomsko stanje zemlje određuje u kojoj meri će se novac ulagati u kulturu uopšte, pa samim tim i u izdavačke kuće koje štampaju poeziju. U Srbiji se nikada manje novca nije ulagalo u književnost nego tokom proteklih nekoliko godina, uz tendenciju dodatnog opadanja. Nekomercijalne izdavačke kuće se polako gase ili bivaju marginalizovane, pa je shodno tome književnost prepuštena tržišnim uslovima kakvi vladaju u surovim tranziciono-kapitalističkim sistemima. Ovakva situacija rezultira stvaranjem subkulturnih obrazaca koji omogućavaju jedan sasvim drugačiji način povezivanja među pesnicima.

Za grupu pesnika i pesnikinja o kojima ću pisati u ovom tekstu, u nedostatku boljeg, ustalio se termin: mlađa pesnička scena. Ovaj termin je problematičan jer u sebi ima odrednicu koja podrazumeva distinikciju na osnovu godišta pesnika, što koliko god bio egzaktan kriterijum nije uvek primenljiv. Pod ovim terminom se percipiraju uglavnom pesnici i pesnikinje rođeni sredinom sedamdesetih i mlađi. Međutim, postoje odstupanja različitih vrsta. Pesnikinja Ana Ristović, na primer, rođena je 1972. godine, i obimom svog dosadašnjeg opusa, ali još više uvreženom percepcijom o značaju i prisutnosti tog opusa, već odavno ne spada u onu kategoriju pesnika o kojoj ću pisati u ovom tekstu. Pomenuta pesnikinja zajedno sa Nenadom Jovanovićem, Dejanom Aleksićem, Petrom Miloradovićem i još nekim pesnicima spada u onu kategoriju autora koja je otprilike sredinom 90-ih godina debitovala u srpskoj poeziji i koja je danas u većoj ili manjoj meri etablirana. Neki od pesnika o kojima ću pisati u ovom tekstu i koje možemo percipirati kao deo scene u nastajanju, tek su koju godinu mlađi od ovih pesnika, ali način njihove prisutnosti u književnom životu opravdava njihovo svrstavanje u kontekst o kome je na ovom mestu reč, što pokazuje da termin mlađa pesnička scena ne određuje isključivo granica u godinama, već i niz drugih faktora.

Pesničku scenu u Srbiji danas određuju i konkretniji konteksti kao što su književni časopisi, politika izdavačkih kuća, tribinski programi u ustanovama kulture, javna izvođenja poezije i neformalna udruživanja i okupljanja pesnika. U časopise koje možemo smatrati reprezentativnim ili koji su to bili do nedavno, spadaju Polja (Novi Sad), Koraci (Kragujevac), Povelja (Kraljevo), Poezija (Beograd), Ulaznica (Zrenjanin), Beogradski književni časopis(Beograd), Letopis matice Srpske (Novi Sad), Profemina (Beograd) i Gradina (Niš). Čini se da od navedenih samo Koraci Polja uspevaju da objedine redovno izlaženje i kvalitetan sadržaj sa onim što nedostaje ostalim pomenutim časopisima, a to je laka dostupnost putem internet izdanja. Ciklusi pesama koje mladi pesnici objave u ovim časopisima imaju zasigurno veću čitalačku publiku od one koju imaju na osnovu zasebnih knjiga koje štampaju. Internet dakle ima sve veću ulogu u (samo)prezentaciji poezije, pa se ona sve više objavljuje u okviru društvenih mreža, foruma, blogova i elektronskih časopisa. Ovo izmeštanje poezije u virtuelni prostor ima svoje prednosti, ali i svoje mane. Pomenuta lakša dostupnost sadržaja, mogućnost prožimanja poetskog teksta sa multimedijalnim sadržajem i drugim ilustracijama, kao i brža i jednostavnija razmena mišljenja i komentara, jednom rečju veća demokratičnost interneta kao prostora za objavljivanje je pozitivna strana ovog medija u predstavljanju poezije. Neselektivnost u objavljivanju, odsustvo uredništva i ničim drugim do autorskom voljom cenzurisano samoobjavljivanje su mane koje od interneta mogu stvoriti prostor prezasićenosti u kojem je dobra poezija teško vidljiva u masi nekvalitetnih i neosmišljenih autorskih blogova. Svesni ovih prednosti i mana, u želji da na internetu stvorimo prostor sličan štampanim časopisima koji podrazumevaju selekciju i uređivanje, pesnik Bojan Savić Ostojić i ja smo pokrenuli internet časopis za savremenu poeziju Agon (www.agoncasopis.com). Agon је časopis koji je za tri godine izlaženja uspeo da okupi najveći deo mlađe pesničke scene u Srbiji, da ekskluzivno ponudi poeziju prevedenu sa petnaestak jezika, i možda najvažnije, da ponudi čitaocima teorijsku rubriku kakvih je malo na internetu.

Pored periodičnih publikacija, delatnost izdavačkih kuća je važan element koji utiče na formiranje jednog poetskog okruženja koje može podržavati mlade autore ili ih ignorisati. Najveći broj knjiga mlađih pesnika u Srbiji štampa se zahvaljujući tradicionalnim, godišnjim edicijama i takmičarskim festivalima koji su posvećeni autorima bez objavljene knjige. Jedan od značajnijih festivala je Disovo proleće u Čačku. To je festival koji nema finalno veče mlađih pesnika, što je u okolnostima koje vladaju u Srbiji i primerenije i dostojanstvenije. U okviru Disovog proleća, svake godine se štampa po jedna knjiga ranije neobjavljenog autora kome se dodeljuje nagrada Mladi Dis. EdicijaTokovi Disovog proleća u kojoj se štampaju knjige dobitnika nagrade Mladi Dis poslednjih godina predstavlja jednu od oaza dobrih poetskih knjiga. Kvalitetne knjige mladih pesnika svake godine objavljuju se i u okviru konkursaStudentskog kulturnog centra u Kragujevcu, čiji pobednici štampaju knjige u sjajnoj ediciji Prvenac i konkursa Matice Srpske čiji pobednici knjige objavljuju u čuvenoj ediciji Prva knjiga. Posle objavljivanja prve zbirke kod pomenutih izdavača koji su budžetski finansirani preko matičnih institucija, mnogi autori imaju poteškoća u objavljivanju druge knjige. U tom smislu apsurdna je situacija da se pesnici u Srbiji sve više dele u svega dve kategorije: one koji su etablirani i one koji su objavili samo jednu, najčešće festivalsku knjigu, sa malo mogućnosti da se i sami vremenom etabliraju štampanjem knjiga. Ekonomska kriza uticala je na manju produkciju knjiga uopšte, a pogotovo kada je reč o poeziji i još više kada je reč o mladim pesnicima. Na mlađe pesnike koliku-toliku pažnju poslednjih godina obraća svega nekolicina izdavača, a među njima je beogradski Treći Trg i kraljevačka Povelja, koja vrši neku vrstu makar i početne kanonizacije malobrojnih mlađih autora koje objavljuje.

Od tribinskih programa koji u Beogradu sistematski podržavaju mlađe autore treba pomenuti književne programe Studentskog kulturnog centraDoma kulture Studentski grad Kulturnog centra Beograda. Ovo su gradske institucije koje organizuju veoma posećene promocije i večeri posvećene najnovijoj generaciji pesnika i pesnikinja. Nešto slično u Novom Sadu priređuje Kulturni centar Novog Sada. Pored ovih institucija poetsku scenu danas određuju i neformalna udruženja koja organizuju javna izvođenja poezije. Najznačajnije grupacije ovog tipa u Beogradu su PesničenjePoezin ARGH, dok u Novom Sadu najinteresantnija i najintrigantnija čitanja poezije priređuje organizacija pod nazivom Poezija u kući. Logično, većina ovih javnih izvođenja poezije značajnija je po raznolikim performerskim pristupima učesnika i živom dijalogu sa publikom, nego po promišljenim i kvalitetnim pesničkim tekstovima koji se tim prilikama nude.

Čini se da se početni obrisi današnje, manje-više profilisane scene mlađih pesnika/inja, primećuju početkom dvehiljaditih kada počinje da se objavljuje poezija koja u sebe uključuje savremene teorijske modele i koja je posle dužeg vremena iskazivala potrebu za autopoetičkim promišljanjima. Ovaj početak promene do tada dominantnih, retrogradnih književnih modela osnažen je političkim promenama koje su se desile u Srbiji na samom početku decenije. Demokratske promene su, makar u početku, otvorile prostor za delatnost ranije u potpunosti marginalizovanih alternativnih društvenih grupa. U tom smislu je najznačajnija beogradska nevladina organizacija Asocijacija za žensku inicijativu. AŽIN-ovu školu kreativnog pisanja vodila je pesnikinja, peroformerka i prevoditeljka savremene američke poezije, Dubravka Đurić. Delatnost škole krunisana je 2004. godine štampanjem sjajne antologijeDiskurzivna tela poezije u kojem su objavljene pesme i autopoetički tekstovi 13 mlađih feminističkih pesnikinja. Objavljivanje ovog zbornika je možda i prelomni trenutak ne samo za mlađu žensku poeziju, već i za početak promene poetskih paradigmi u Srbiji koje od anti-intelektualnih i antimodernih pesničkih obrazaca sve više poprimaju obeležja teorijske osvešćenosti ističući značaj autopoetičkih promišljanja, i to u sredini koja i dalje nije imala sluha za potrebu govora o poeziji. Od autorki koje su zastupljene u zborniku, nakon njegovog objavljivanja najviše su se pesnički profilisale Danica Pavlović, Ana Seferović, Natalija Marković, Tamara Šuškić i delimično Ljiljana Jovanović (1980) koja se u pesničkom smislu povukla nakon objavljivanja knjige Tehnologija mame (2008). Danica Pavlović (1976) je prisutna poslednjih godina pesničkim ciklusima koje objavljuje u periodici, a koji su skupljeni u njenoj novoj knjiziSlobodna teritorija (2011). Natalija Marković (1977) je objavila zapaženu knjigu Kiberlaboratorija (2007), a Ana Seferović (1976), nakon objavljivanja knjige Beskrajna zabava (2004) i Tamara Šuškić (1981), nakon knjige Private Show (2005) pripremaju objavljivanje novih rukopisa čije smo delove imali prilike da čujemo na mnogobrojnim javnim čitanjima poezije i u ponekim časopisima. Književne okolnosti su se dosta promenile u odnosu na 2004. godinu, pa se danas scena uobličava po nekim drugim osnovama od onih u kojima su se okupile AŽIN-ove pesnikinje, što je jedan od razloga zbog kojih većina ovih autorki danas nije prisutna u srpskoj poeziji u onoj meri u kojoj su bile prisutne u vreme objavljivanja zbornika. Još jedno okupljanje mladih autora i autorki koje je značajno za uobličavanje scene o kojoj je reč je i ono pod okriljem novosadskog udruženja NEOLIT. Ovo udruženje okupljalo je u periodu od 2005. do 2008. većinu značajnijih mladih novosadskih pesnika/ inja koji su stvarali pod jakim uticajima novosadske neoavangarde i savremenih književnih teorija. I ova grupacija autora i autorki je svoj rad ozvaničila zbornikom pesničkih tekstova pod nazivom Nešto je u igri (2008). Kao i u slučaju antologije Diskurzivna tela poezije, samo neki autori/ke prisutni u zborniku ostavili su poetskog traga i mimo objavljenog zbornika. To su Maja Solar, Bojan Samson i Siniša Tucić, a u poslednje vreme i Patrik Kovalski (1979) i Nika Dušanov (1978). Maja Solar (1980) je pesnikinja i filozofkinja koja u upečatljivoj knjizi Makulalalatura (2008) piše hibridnu poeziju umnoženih pesničkih identiteta u kojoj, primenjujući teorijski diskurs, stvara svojevrsnu eksploziju teksta. Nešto je stišaniji, ali podjednako utemeljen pesnički glas Bojana Samsona (1978) u knjizi Superbluz (2007). Siniša Tucić (1978) u svojim knjigama od kojih je najnovija Nove domovine (2007), kombinuje avangardne postupke sa otvorenijim pesničkim angažmanom. Od novosadskih autorki koje nisu zastupljene u zborniku NEOLIT-a treba pomenuti i Sonju Veselinović i Emu Stefanovsku. Sonja Veselinović (1980) u knjizi Poema preko (2008) pesmama u prozi vodi kreativan dijalog sa pesnikinjom Marinom Cvetajevom. Ema Stefanovska (1979) je pesnikinja i filozofkinja koja trenutno nema objavljenu pesničku knjigu, ali koja svojim performerskim radom i primenom savremenih pesničkih i filozofskih praksi skreće na sebe pažnju. U periodu nakon objavljivanja zbornika Nešto je u igri, možda i najzanimljiviji deo mlađe pesničke scene formira se u Beogradu, među disperzivnom i formalno neuobličenom, ali u mnogome povezanom grupom raznolikih pesnika/inja. U ovoj širokoj grupi autora i autorki kojoj i sam pripadam, postoje uopštene karakteristike, zajedničke većini, a to su praćenje teorijskih modela, relativna nenarativnost pesničkog jezika, pesnički dijalog sa tradicijom, neprozirnost kao posledica jezičkog eksperimenta i sklonost ka stvaranju pesničkih knjiga čvrstog koncepta, više nego pesničkih zbirki proizvoljno skupljenih pesama. U ovoj poetički širokoj grupaciji, tokom 2011. godine izdvojila se uža pesnička grupa koju čine Goaran Korunović, Uroš Kotlajić, Tamara Šuškić, Vladimir Tabašević i Bojan Vasić. Grupa je tek nedavno osnovana i nije u dovoljnoj meri poetički obznanjena da bi se mogla detaljnije analizirati, a njena delatnost je pokrenuta samizdat edicijom caché u kojoj su svoje druge knjige štampali Bojan Vasić i Vladimir Tabašević. Vasić (1985) u knjigama Srča (2009) i pomenutoj samizdat knjizi Tomato (2011) piše zrelu poeziju jezikom koji je u isto vreme veoma napregnut i jezički artificijelan, ali paradoksalno i razbarušen u svom pokušaju da problematizuje odnose označitelja i označenog. Nešto je drugačiji izraz Vladimira Tabaševića (1986) koji u knjizi Koagulum (2010) i samizdat izdanju rukopisa Tragus (2011) piše slikovitu poeziju kombinujući nadrealističko nasleđe automatskog pisma sa jezikotvorstvom na tragu jednog Nastasijevića, kroz grafičko očuđavanje teksta. Uroš Kotlajić (1982) je objavio dve knjige u izdanju Trećeg trga, najpre Iris (2008), a onda Poslednji gran žete velike ane adrejevne (2010). U prvoj autor primenjuje kubističke tehnike u nizanju razlomljenih sintagmi, dok je u drugoj primetan nešto narativniji izraz kojim se tehnika opažanja raznih događaja premrežava motivima iz sveta kulture i to na način koji omogućava učitavanje smisla koji nije zadat tekstom knjige, već ostaje otvoren. U poeziji Tamare Šuškić, u bodrijarovski koncipiranim prizorima prožima se fragmentisana i očuđena pesnička naracija, koja se jednim svojim vidom koristi kempom. Prizori dobijeni postupcima koji podsećaju na montažu avangardnog filma tematizuju intimne, subjektivne prostore i diskretno problematizuju rodna ustrojstva lirskih subjekata. Goran Korunović (1978) je tokom 2011. godine objavio dve knjige pesama. U poemi Gostoprimstva koja koristi transparentan i narativan lirski jezik, pesnik tematizuje svet mrtvih na originalan način ga prikazujući atributima svojstvenim svetu živih. U drugoj knjizi Reka kaiševa Korunović verističke opise naizgled banalnih događaja realizuje gustim i usporenim jezikom koji na svojevrstan način umrtvljuje opažajne senzacije odaljavajući ih od fascinacije vizuelnim.

U Beogradu stvara i veliki broj autora koji nisu osetili potrebu i/ili interes da dodatno formalizuju svoje prisustvo i međusobnu povezanost. Jedna od njih je i pesnikinja Jelica Kiso (1979) koja razgranatim stihovima dugog daha u knjizi Crna sreća (2010) kreativno dopisuje svoju književnu lektiru, primenjujući tehnike intertekstualnih veza i palimpsestičnog nizanja slojeva teksta. Bojan Savić Ostojić (1983) u knjizi Tropuće (2010) kombinuje tradicionalnije lirske postupke građenja pesme sa narativnim i diskurzivnim pesmama u kojima problematizuje teme nomadskog autora i odnosa pisca sa čitaocem. U rukopisu Stereorama koji će se uskoro naći u štampi, Savić Ostojić filmskom tehnikom kadriranja umnožava predstave koje se odvijaju pred očima lirskog subjekta i pokazuje bitnost perspektive u procesu opažanja. Marjan Čakarević (1978) se nakon duže bibliografske pauze u 2011. oglasio spevom pod nazivom Sistem. Razlomljena sintaksa, kibernetička i strukturalistička terminologija od knjige čine simulaciju binarnog kompijuterskog sistema u kojoj se pletu višeznačni odnosi udaljenog i objektiviziranog lirskog glasa prema zadatom sistemu kao simbolu moći. Marko Stojkić (1981) u svojoj prvoj knjizi Laki bolovi (2011) predstavlja poeziju velike erudicije, kroz poetička promišljanja ukorenjena u bogatoj lirskoj tradiciji. Viktor Radonjić (1973) novom knjigomŽvakanje amalgama (2011) nastavlja da produbljuje signalistički izraz koji karakterišu kratki stihovi, semantički nezavisni jedni od drugih koji stvaraju preširoke i do maksimuma oslobođene asocijacije. Pored pomenutih autora, beogradsku scenu čine i pesnici koji za sada nemaju objavljenu pesničku knjigu, ali koji svoju poeziju prezentuju na javnim čitanjima i putem ciklusa objavljenih u časopisima, a među njima se izdvajaju Danilo Lučić (1984) i Bojan Marković (1985). Svi pomenuti autori danas čine beogradsku scenu veoma dinamičnim poetskim prostorom u kojem postoje najrazličitiji pesnički stilovi i postupci. U kontekstu beogradske scene potrebno je pomenuti i pesnika Dragana Radovančevića (1979) koji je objavio dve zapažene pesničke knjige, Klatno se boji letenja (2006) i Glagol intimnosti (2009), ali koji ne učestvuje aktivno u beogradskom književnom životu jer je zahvaljujući brojnim nagradama i inostranim stipendijama obezbedio boravak i književno usavršavanje u Beču.

Pored Beograda i Novog Sada, grad koji se prikazuje kao poetski mini centar mladih pesnika/inja je i Pančevo. U Pančevu stvara čitav niz međusobno raznolikih autora/ ki u koje, između ostalih spadaju Dragana Mladenović (1977), Jasmina Topić (1977), Dejan Čančarević (1975) i Čarna Popović (1989). Mimo ovih, uslovno rečeno pesničkih centara kada je reč o mlađoj poeziji u Srbiji, brojni su i pojedinačni značajni autori koji su danas prisutni na poetskoj sceni. Jedan od najznačajnijih je svakako i Petar Matović (1978) iz Požege, koji je skrenuo dosta pesničke i kritičarske pažnje na svoju poeziju knjigom Koferi Džima Džarmuša (2009) u kojoj ispevava neku vrstu unutrašnjeg egzila kroz poetiku sobe kao intimnog prostora, koristeći se podjednako i naracijom, kao i gustom i uspelom simbolikom i dijalogom sa književnom lektirom. Kragujevčanin Nikola Živanović (1979) je možda i usamljeni primer da poezija vezanog stiha danas može dati relevantne rezultate. U knjizi Astapovo (2009) on piše i poeziju vezanog stiha, ali i slobodne stihove kojima istovremeno tematizuje gradske motive i referira na važnost pesničke tradicije. Živanović je značajan i svojom kritičarskom aktivnošću kojom dosledno prati mlađu pesničku scenu u Srbiji. U 2011. godini aktuelna je i pesnikinja Ivana Maksić (1984) koja je nakon prevodilačkog, slikarskog i performerskog angažmana objavila knjigu O telo tvori me (2011) u kojoj se bavi gramatičkom i formalnom dekonstrukcijom reči, otkrivajući brojna skrivena značenja koja jezik nosi u svojim rešenjima. Od ostalih pesnika treba spomenuti Mladena Šljivovića (1980) iz Zaječara i Enesa Halilovića (1977) iz Novog Pazara koji praktikuju narativan izraz, kao i Marka Paunovića (1984) koji piše uglavnom duže, jezički kompleksne pesme koje retko objavljuje u štampanom obliku, a češće izvodi uživo uz muzičku i vizuelnu pratnju.

Paralelno sa bogatom pesničkom scenom, u Srbiji se poslednjih godina uspostavila i generacijska kritika koja različitim esejističkim pristupima utiče na jačanje mlađe pesničke scene kroz govor o pesničkim knjigama na promocijama, ali i kroz prikaze koji se objavljuju u periodici. Zanimljiva je tendencija da se brojni kritičari na sceni javljaju istovremeno i kao pesnici. U najznačajnije i najprisutnije mlade kritičare/ke u Srbiji danas, između ostalih spadaju Biljana Andonovska (1981), Jelena Milinković (1981), Marjan Čakarević, Goran Korunović, Bojan Samson, Nikola Živanović, Maja Solar i Goran Lazičić (1983). U poslednje vreme mlađu pesničku scenu prate i kritičari Vladimir Vukomanović (1986) i Vanja Radaković (1985)

***

Čini se da za poznavanje mlađe pesničke scene u Srbiji nije dovoljno samo pratiti aktuelne časopise i književnu produkciju. Dosta toga promakne između redova, na književnim promocijama, u razgovorima i u neformalnim, ličnim kontaktima, preporukama i razmeni tekstova. Stereotipna pitanja o budućim dometima ove žive scene u formiranju i o tome šta će iz mnoštva pesničkih tekstova koji trenutno nastaju izdržati test vremena su pitanja koja u današnjim okolnostima postaju pogrešno postavljena pitanja. U uslovima potrošačke kulture spektakla složeni odnosi koji utiču na formiranje književnog kanona dodatno se usložnjavaju, a paradoksalno, sam književni kanon i potreba njegovog formiranja sve više gubi na značaju. Poezija se, kao nekomercijalni žanr izmešta u otvorenije prostore, pišu je nebrojeni autori, sa neograničenim mogućnostima šerovanja napisanog. U tom demokratičnom mnoštvu značaj i uticaj poezije naizgled slabi, a u stvari dobija kvalitativno nove vidove koji sugerišu pitanje: kuda nakon kanona? U postkomunističkom ili ranokapitalističkom okruženju kakvo trenutno vlada u Srbiji mobilizacija društvene svesti je i dalje upućena na elementarnije aspekte života od umetnosti i književnosti. Međutim, i u takvim uslovima, ili možda upravo zbog takvih uslova, postoji scena najraznovrsnijih mladih pesnika i pesnikinja koja promišlja svoj izraze, i aktivno se bavi poezijom na frontovima koji ne podrazumevaju isključivo njeno pisanje. Za najveći deo najnovije pesničke scene u Srbiji karakteristična je neka vrsta vere u poetičku vitalnost sadašnjeg trenutka, u kojoj posvećenost manje, ali verne grupe upućenih čitalaca ima daleko veći značaj od populističke potrebe za dokazivanjem i masovnijom publikom. U takvoj atmosferi osećanje anksioznosti pred kanonom za većinu polako gubi smisao.

Podijeli.

Komentari su suspendovani.