Prijevod: Ana Ristović

BAŠTA, BAH

 

Tu nema smrti. Svi oblici samo se prelivaju jedan

u drugi. Sve plovi i lebdi. Kada sklopim oči,

vidim makadam koji leti u nebo. Akacije se

podaju svojim senkama, rasipaju belinu

mirisa, trešnje im odgovaraju sa druge strane

bašte, sa spoljašnjeg ruba dana. Njihov govor će

uskoro postati crven. Pročelja sivo-smeđih kuća

užarenih okana, poput džinova sa mnogo usta, jedu

popodnevno sunce. Žuti bageri oglodali su

breg. Mali sam. Milujem malo mače, niže

od majske trave. Čujem glasove ljudi koji ulaze

i izlaze iz kuće prateći me. Dok ulaze,

ližu ih tama i hladnoća, kada se vraćaju napolje,

zasipa ih sunčeva prašina. Jorgovan deli

našu baštu i ulicu, deli našu baštu i svet. Samo

razdrobljeni glasovi i razrezane senke ulaze u

njegovu unutrašnjost. Svi me zovu po imenu i

spuštaju ruke na moju glavu. Još uvek ne znam za reči –

Bes, Strah, Mržnja, Bol, Odlazak. Ne poznajem

prostore iza njihovog zvuka. Ne poznajem ništa,

samo tu baštu, beskrajan domet očiju koje mere svet.

Legnem li na leđa, vidim oblake. Ako pažljivo

dišem, oblaci se menjaju. Sada su: avion,

pseća glava, konj, ovca, dlanovi što donose sneg.

I sada plovimo zajedno. Sedam mora i devet

brda je do prve reke i poslednje doline. Nikada

kraj bašte. Nikada kraj sveta. U sobi svih časova,

na raskršću svih dana, gori večno svetlo ili

jedna jedina sveća. Svejedno je. Na unutrašnjoj granici zlata

listaju se stranice budućnosti. Pošto sam mali,

ne znam da ih čitam. Pošto sam mali, mirno mogu

da otpuzim pod kapak vremena. Vrata u svetlost su

širom otvorena, tapacirana i meka. Nikoga ne udare,

nikoga ne odbace. Ležim i gledam i nečujno

dišem. Bašta će se, u trenu, pretvoriti u oblak. Tako

najduže traje u arhivi neba.

 

 

 

SONET U OKTOBRU

 

Daleko od mora živim, daleko od

budućnosti. Napolju je oktobar.

Nad rekom, raspoređene u oblik nepoznatog

geometrijskog lika, lete ka jugu

divlje patke. Reka je sivosmeđa.

Trbusi patki, gledani izdaleka su sivosmeđi.

Svetlost u sobi, iz koje ih gledam

je sivosmeđa. Oko mene je mnogo

života koji mi ne pripada. Još više ga

je u meni, koji mi ne pripada. Rano

dolazi mrak, da oči poštedi pogleda

u prazninu. Rano odlazim u postelju.

Kada ugasim svetlo, osetim u mraku

kako su tvoje ruke već zaspale.

 

 

 

ŽUTO

(Iznenada, jednog proleća)

 

I.

 

Zgarišta tihih dana se svetle

u blagom sjaju bledila.

Naspavana svetlost spušta pred nas

spore i lenje pokrete.

Ne čuje se više kako zima govori

britkim rečima.

 

 

II.

 

Svaka knjiga ima svoje godišnje doba.

Marta i aprila čitaju se ruski romani.

 

 

III.

 

Stari doktor me je godinama podučavao

o cveću i ukrasnom grmlju,

koje sam prepoznavao po boji.

Bio je mrtav i njegove reči

su se ljuštile sa bledog sfumata:

“Forzicija je plavuša.”

Ako bih aprila dugo gledao u nju,

mogao sam da je zamislim kao ženu.

 

 

IV.

 

Gole grane bukvi se njišu

nad našim stidljivim senkama.

Oblaci stanuju stotine spratova iznad.

Svakog trenutka će ih preseliti u blizinu.

Opet će oluja.

 

 

V.

 

Za stil su mi potrebne reči i večernja svetlost.

Za stil su mi potrebni promenljivi rituali

oblaka i ugasla brzina.

 

 

VI.

 

Blaga opustošenost

koju je za sobom ostavila prolećna oluja,

polako počinje da zarasta.

Bleštavi rub dana tone ka sećanju.

Vazduh se brazda kao dremljiv,

nevidljiv zar.

 

 

VII.

 

Ako smo tužni, skrstimo ruke,

sakrijemo se iza naočari za sunce

i pustimo

da nejasna slika raja padne na nas

kao senka drveta

pored kojeg smo ne znajući prošli.

 

 

VIII.

 

Jutra su sveža. Hladan vetar donosi vazduh sa

ukusom neba. Na granju cvokoću poslednji

ostaci jesenjeg lišća. Narcisi puštaju po

kuhinji svoj napadni miris. Vrane se javljaju

sa obližnjeg đubrišta. Kosovi preturaju po plitkim

jamama. Svraka je usmerila svu pažnju na

varljivi sjaj u niskoj travi. Smaragdni

vrat goluba se sjaji na suncu. Tamo, gde

njegova krila dodiruju rep, ima

motiv, sličan Klineovom Kratkosilaznom akcentu.

 

 

IX.

 

“Uvek sam blizu”, govori promenljivi oblik,

“nemam senku. Ne dišem. Ne sanjam. Nemam

adresu, osim tu unutra, u vašim telima. Osećate

me kao čudan, ovlašan stisak, koji ne

zgrabi i ne popušta, već jednostavno jeste.”

 

 

X.

 

Najpre se Česlav Miłoš preselio među aveti.

Onda je papa stupio kroz Hristova vrata.

Dobar pesnik i slab pesnik.

Kome više pripada večni život?

 

 

XI.

 

Odlomak iz Srećnih okolnosti:

 

Leto se protezalo kao mačka kada se

probudi. Zatamnjeni časovi u sunčanim danima su

bili tamo, da nas odmore, i reka se uvijala

oko naših tela poput zimskog stakla, da bi nam na

trenutak oduzela dah i krv iznutra približila

koži. Onda smo isplivali na površinu, kao da

isplivavamo iz sudbine, iznenađeni količinom

života, koji se odjednom skupio u nama.

 

 

XII.

 

Grad se približava okupan u žutoj

magličastoj sporosti.

Prati ga spaljen miris vazduha.

Traži svoje ostatke u krvi,

ispunjenoj oklevanjem.

 

 

XIII.

 

Narcisi se drže i istraju u vazni.

Orhideja je prosula cvetove; uronjena u

svoje misli, sada prikuplja novu zalihu sokova.

Bambus se hrani vodom i svetlošću

i mirno raste ka tavanici.

 

 

XIV.

 

Proleće skuplja prizmatične utiske i

različita razpoloženja.

Nešto obeća i skoro da pokloni.

Onda se predomisli i brzo oduzme.

 

 

XV.

 

Školski časovi nemogućih povrataka

mogu iznova da počnu.

 

Planeta sa svojom atmosferom i

nepromenljivom kartom reka

čeka na kraju dvorišta.

Davni prijatelji sa davnim licima

sede na kamenoj ogradi.

Gledaju te, kao da slutiš

da su govorili o tebi bez reči,

samo nekom ljubaznom i začuđenom mimikom,

upletenom u jezik.

 

Školski časovi nemogućih povrataka uporno traju.

 

 

 

PUTOVANJE IZ VRTIĆA

 

Trinaest belih golubova

kruži među poravnatim

brazdama vazduha

 

i preleće

napuštene pruge,

oduvane od vrućine i sunca.

 

Aerodinamični klepet krila

kreće se po

bestežinskoj zemlji.

 

Dokona saobraćajna

signalizacija miruje

pod treperavim

 

dalekovodima. Prašina na lišću

i drvenim pragovima.

Polen na koži.

 

Prozirni talog

pada iz plitkih,

popodnevnih snova

 

na bleštavu

letnju monotoniju.

Trinaest belih golubova

 

drži se blagog vetra.

Pocepani redovi vožnje

leže pored dnevnih

 

misli i potoka,

u koji

moj sin uvek

 

baca glatko,

okruglo kamenje.

Naši koraci

 

se ravnomerno

drobe u modrini.

Trava nečujno raste.

 

 

 

ŽDRALOVI

 

Pol Njumen se u Sweet Bird of Youth

vozio u belom kabrioletu kraj mora. Sivi

ždralovi su uzletali sa vode i otresali krila.

Voda je bila zelenkastosmeđa; vrebajući tihi

san na rubu kopna. Dovoljno za to veče,

da postane zanjihana letnja tkanina

i raširi se kao poplava vazduha, u usnule oči.

Nostalgija, gospodine Doktore! Ali ne moja.

Nostalgija, kao da je u međuvremenu neko umro

dok sam ja živeo u testamentu mi ostavivši svetlost

 

i vazduh neke druge generacije. Svet se lagano

preokretao u svojoj sporosti i

svaki komadić čokolade zavijen u srebrni papir

bio je nekakvo bogatstvo, svi časopisi

zatrpani pobedama neumornog čovečanstva.

Dok gledam program TCM, ponekad poželim

da mogu da kroz ekran televizora

uđem u prošlostŠta bih tamo našao,

gospodine Doktore? Možda svet, bez sebe,

i bez Vas. Svet nekog drugog mene. Moji roditelji

 

bi mladi, sa osmehom na licu odlazili

iz kancelarije u kojoj su upravo potpisali

pakt sa besmrtnošću. I zar ga nisu,

nespretno ukočeni na fotografijama iz vremena

kada su se ljudi još zaustavljali na stepeništu

i u liftovima pričali snove i druge svakidašnjosti?

Koliko, zapravo, pokazuje sat i

šta je napisano na kalendaru? Ne verujte

slovima i brojkama. Muzika je jedino

bestelesno sredstvo za umirenje. Nostalgija, gospodine

 

Doktore, nostalgija! 45 godina i već tako strašan

oblik, to obično spopada prave starce –

na putu ka toaletu to grabljenje ribljih usta

za jasnošću, koja lebdi nad tlom, ta apstraktna

želja za vazduhom i određenim razmazanim

bojama koje su se sasvim slučajno našle u svetlosti,

a uz to, potpuni gubitak sećanja na

glatka i pokretljiva tela, zbog straha

i pijanstva, propuštenih žena. Razočarati

ljubav, to je možda jedini vredan razlog

za žaljenje. Nostalgija, gospodine Doktore!

 

Šta ćete da mi prepišete? Valijum. Volim

valijum. Ali hemija me plaši. Je li Pol

Njumen ikada svojim jezikom izvagao valijum?

Verovatno. A još uvek je junak. Plave oči

koje je pomilostivilo vreme. Moram istrajati do

kraja filma. Ne smem zaspati i prerano

se spustiti u kratkotrajnu smrt.

Napolju, šuma je čvrsto ukopana u mrak.

I srebrna mesečeva svetlost svetluca na krilima

ždralova koji nikada neće poleteti iako

će uvek uzletati kao da su zajedno sa

oblacima jedina istinita stvar u toj noći.

 

 

 

VEČERNJI VOZ

 

U vazduhu pisak večernjeg voza.

Leto se drobi na sitna ogledala.

Zelenu reku polako raznosi vetar.

Železnički pragovi su zavejani prašinom.

Među drvećem nabrano snoplje sunca.

U pravcu pogleda: kanjon. Za leđima: Trbovlje.

 

U ponovljenim snovima napuštam Trbovlje,

uvek istim, crvenim, poljskim vozom.

Zagrnem zavese, jer mi bije sunce.

Za vratima toaleta miruju ogledala.

Njihove rubove prekriva zlatna prašina.

Kroz uske pukotine donosi je vetar.

 

Moje misli meša izmišljen vetar.

Mirovao je, kada sam bio u Trbovlju,

ali sa ulice se ipak dizala letnja prašina.

Glas spikera je najavio dolazak voza.

U čekaonici su žene zalud tražile ogledala.

Zvuk nad šinama je bio sličan jeziku sunca.

 

Zavijamo, nestaje i tamni sunce,

ne doseže ga više blag vetar,

iako je uporan, dok raste s površine ogledala.

Nemoguće je izbaciti iz života Trbovlje,

koliko god ga napuštao starodavnim vozom,

očišćenom, a pokrivenom bakarnom prašinom.

 

Pred očima mi plešu iglice prašine.

Vidljive su, jer se vratilo sunce

i pravac je promenio klopotavi voz.

U tome ga nije sprečavao vetar,

ni usne koje neprestano ponavljaju: Trbovlje,

kao da se javljaju iz džepnih ogledala.

 

Kada jednom odeš, isprazne se ogledala.

Umesto tebe u njih gleda prašina.

Prašina u tvom koferu postaje Trbovlje.

I dalje ga dodiruje kasno sunce

i drveće nad njim šeta večernji vetar,

koji je već zaboravio večernji voz.

 

Voz nema voznog reda. U njemu je na hiljade ogledala.

Vetar duva kroz njih i rasteruje prašinu.

Ponoćno sunce sija na Trbovlje.

 

 

 

BUDUĆNOST

 

po O.V.L.Milošu

 

Biće baš tako kao u ovom životu.

Ista svetlost nisko nad posteljom. Isti

mrak koji vreba pod njom. Ista, dete moje.

Nihanje drveća i zeleni slap, koji pada

iz vazduha, radnici koji se napola budni

kreću daleko dole, pri tlu zvuk

njihovih uspavanih koraka. Darovano

detinjstvo. Neočekivana mladost. Ponekad

zastrašujuća, a onda vazdušasta. Biće baš tako kao

u ovom životu. Vrvež u drugim delovima

grada, i odatle uspavani koraci i bučne

kretnje živine u ambarima, sunčeva svetlost

 

među pukotinama natrulih daski i još rosna

trava, kao da ju je staklenim jezikom polizao

Božji anđeo, koji se spustio među nas.

Rudari se vraćaju iz svoje podzemne

odsutnosti. Drveni plot su obrasle koprive.

Iz pekara miriše na upravo ispečen hleb.

 

Darovano detinjstvo. Biće baš tako kao u tom

životu. Sto. Glomazni krevet kao da

u prevrnutom ormanu jedriš kroz vazduh nad džunglom.

Priče o Indijancima. Stripovi. Igračke u fijokama. Drveni

radio sa uglačanim tipkama u uglu. Glas

iz zadrhtale membrane uveče, kao da je reč

 

o nekakvom bezbolnom opraštanju. Listovi iscrtani

čovečuljcima i dlan koji se iz tame

spušta na grozničavo čelo. Olakšanje. Dete moje.

Dete moje. Biće baš tako kao u tom životu.

U hodniku lift koji vozi između različitih

starosti, a nikada se ne podigne više od

 

dvanaest godina. Zagušljivi podrumi u njima

čaše konzervisanog voća. Gomile papira

u koji se zakopavaš i ostaješ skriveni stranac

za tiktakajuće časovnike, sigurne u sebe.

Subotom tajanstveni sprovodi ljudi,

kojima se na kapcima skuplja dremljivi prah.

 

Znaju se i znaju jedan za drugog.

Siromašno obučeni iznutra se dodiruju domaćim

jezikom i već se upisuju među izgubljene

za sebe i za svoju decu i za ulice, kao da su tu

i u nekoj nevidljivim mastilom ispisanoj budućnosti.

Biće baš tako kao u tom životu. Dete moje.

 

Isti potok, iste krhke stene, grmlje

i ciklame, koje bereš sa ženom kojoj najviše

veruješ – tamo ćemo se sresti, kao i nekada ovde:

tačno znam kako ćeš biti obučen,

iako si ti sve zaboravio i od svega se oprostio,

dok si hitao u nepoznatom pravcu. (Bio nam je dat

 

isti broj srećnih trenutaka.) Nosićeš

plave, rastegljive pantalone i bićeš obuven

u bele tenisice. Na trenutak ćeš se odvojiti

od prijatelja. Koža će ti mirisati na jutarnji

vazduh. Hodaćeš uskim, nezaraslim putem,

malo dalje će se prostirati

 

travnjak i ja ću ti pričati

o letnjim večerima nakon blagih pljuskova i glatkom

šljunku, mirisu železničkih stanica

i trakama svetlosti u naborima iznošenih

sakoa i palati u vazduhu koju je

ruka džina naslonila na uskiptale oblake.

 

I tamo je visoka bukva, potočni rakovi,

sramežljivost prvih pupoljaka, dete moje,

lišće koje gori i nepregledna polja

sremuša, koji je iznikao noću

i prostire svoj miris po šumi u kojoj

ćemo se jednog jutra oboje probuditi.

 

 

 

VOŽNJA

 

Vozim oca sa operacije sive mrene.

Preko oka ima zaštitu; nekakvu špijunku,

koja čuva od zaraze. Izgleda kao da je

preživeo veliku kataklizmu. To ga

skoro zabavlja. Pre intervencije su mu ponudili

sredstvo za smirenje, ali je odbio. S godinama je

dobio neku mirnoću i milinu, koje pre nije

imao, ili ja nisam znao da ih primetim.

 

Nekad je on mene vozio u krajeve gde

nisam mogao stići autobusom ili vozom.

Danas sam za volanom ja a otac sedi

pored. Da bih se malo šepurio pred njim,

pomerio sam se na levu traku i u retrovizoru

gledam, kako automobili u

bledoj svetlosti popodneva ostaju za nama.

 

To me usrećuje. Smiruje. Očaj

i suze čuvam za prazne sobe.

Ne pričamo mnogo. Ono što imamo važno

da kažemo jedan drugome, govorimo prisustvom i

disanjem. Iako je bio operisan,

otac se ne žali. Možda i on čuva

očaj i suze za prazne sobe.

 

Rečenice koje smo progovorili tokom vožnje

mogli bismo nabrojati na prste četiri ruke.

Nismo uvek znali da sedimo zajedno i ćutimo.

Danas znamo i zato sam radostan.

Saboraćaj je sve gušći. Linije na asfaltu

ravnomerno prisvajaju prošlost.

U napola domaći grad se vraćamo,

kao da izlazimo iz sasvim tihe priče ili ogledala.

 

Podijeli.

Komentari su suspendovani.