Prijevod: Ana Ristović
BAŠTA, BAH
Tu nema smrti. Svi oblici samo se prelivaju jedan
u drugi. Sve plovi i lebdi. Kada sklopim oči,
vidim makadam koji leti u nebo. Akacije se
podaju svojim senkama, rasipaju belinu
mirisa, trešnje im odgovaraju sa druge strane
bašte, sa spoljašnjeg ruba dana. Njihov govor će
uskoro postati crven. Pročelja sivo-smeđih kuća
užarenih okana, poput džinova sa mnogo usta, jedu
popodnevno sunce. Žuti bageri oglodali su
breg. Mali sam. Milujem malo mače, niže
od majske trave. Čujem glasove ljudi koji ulaze
i izlaze iz kuće prateći me. Dok ulaze,
ližu ih tama i hladnoća, kada se vraćaju napolje,
zasipa ih sunčeva prašina. Jorgovan deli
našu baštu i ulicu, deli našu baštu i svet. Samo
razdrobljeni glasovi i razrezane senke ulaze u
njegovu unutrašnjost. Svi me zovu po imenu i
spuštaju ruke na moju glavu. Još uvek ne znam za reči –
Bes, Strah, Mržnja, Bol, Odlazak. Ne poznajem
prostore iza njihovog zvuka. Ne poznajem ništa,
samo tu baštu, beskrajan domet očiju koje mere svet.
Legnem li na leđa, vidim oblake. Ako pažljivo
dišem, oblaci se menjaju. Sada su: avion,
pseća glava, konj, ovca, dlanovi što donose sneg.
I sada plovimo zajedno. Sedam mora i devet
brda je do prve reke i poslednje doline. Nikada
kraj bašte. Nikada kraj sveta. U sobi svih časova,
na raskršću svih dana, gori večno svetlo ili
jedna jedina sveća. Svejedno je. Na unutrašnjoj granici zlata
listaju se stranice budućnosti. Pošto sam mali,
ne znam da ih čitam. Pošto sam mali, mirno mogu
da otpuzim pod kapak vremena. Vrata u svetlost su
širom otvorena, tapacirana i meka. Nikoga ne udare,
nikoga ne odbace. Ležim i gledam i nečujno
dišem. Bašta će se, u trenu, pretvoriti u oblak. Tako
najduže traje u arhivi neba.
SONET U OKTOBRU
Daleko od mora živim, daleko od
budućnosti. Napolju je oktobar.
Nad rekom, raspoređene u oblik nepoznatog
geometrijskog lika, lete ka jugu
divlje patke. Reka je sivosmeđa.
Trbusi patki, gledani izdaleka su sivosmeđi.
Svetlost u sobi, iz koje ih gledam
je sivosmeđa. Oko mene je mnogo
života koji mi ne pripada. Još više ga
je u meni, koji mi ne pripada. Rano
dolazi mrak, da oči poštedi pogleda
u prazninu. Rano odlazim u postelju.
Kada ugasim svetlo, osetim u mraku
kako su tvoje ruke već zaspale.
ŽUTO
(Iznenada, jednog proleća)
I.
Zgarišta tihih dana se svetle
u blagom sjaju bledila.
Naspavana svetlost spušta pred nas
spore i lenje pokrete.
Ne čuje se više kako zima govori
britkim rečima.
II.
Svaka knjiga ima svoje godišnje doba.
Marta i aprila čitaju se ruski romani.
III.
Stari doktor me je godinama podučavao
o cveću i ukrasnom grmlju,
koje sam prepoznavao po boji.
Bio je mrtav i njegove reči
su se ljuštile sa bledog sfumata:
“Forzicija je plavuša.”
Ako bih aprila dugo gledao u nju,
mogao sam da je zamislim kao ženu.
IV.
Gole grane bukvi se njišu
nad našim stidljivim senkama.
Oblaci stanuju stotine spratova iznad.
Svakog trenutka će ih preseliti u blizinu.
Opet će oluja.
V.
Za stil su mi potrebne reči i večernja svetlost.
Za stil su mi potrebni promenljivi rituali
oblaka i ugasla brzina.
VI.
Blaga opustošenost
koju je za sobom ostavila prolećna oluja,
polako počinje da zarasta.
Bleštavi rub dana tone ka sećanju.
Vazduh se brazda kao dremljiv,
nevidljiv zar.
VII.
Ako smo tužni, skrstimo ruke,
sakrijemo se iza naočari za sunce
i pustimo
da nejasna slika raja padne na nas
kao senka drveta
pored kojeg smo ne znajući prošli.
VIII.
Jutra su sveža. Hladan vetar donosi vazduh sa
ukusom neba. Na granju cvokoću poslednji
ostaci jesenjeg lišća. Narcisi puštaju po
kuhinji svoj napadni miris. Vrane se javljaju
sa obližnjeg đubrišta. Kosovi preturaju po plitkim
jamama. Svraka je usmerila svu pažnju na
varljivi sjaj u niskoj travi. Smaragdni
vrat goluba se sjaji na suncu. Tamo, gde
njegova krila dodiruju rep, ima
motiv, sličan Klineovom Kratkosilaznom akcentu.
IX.
“Uvek sam blizu”, govori promenljivi oblik,
“nemam senku. Ne dišem. Ne sanjam. Nemam
adresu, osim tu unutra, u vašim telima. Osećate
me kao čudan, ovlašan stisak, koji ne
zgrabi i ne popušta, već jednostavno jeste.”
X.
Najpre se Česlav Miłoš preselio među aveti.
Onda je papa stupio kroz Hristova vrata.
Dobar pesnik i slab pesnik.
Kome više pripada večni život?
XI.
Odlomak iz Srećnih okolnosti:
Leto se protezalo kao mačka kada se
probudi. Zatamnjeni časovi u sunčanim danima su
bili tamo, da nas odmore, i reka se uvijala
oko naših tela poput zimskog stakla, da bi nam na
trenutak oduzela dah i krv iznutra približila
koži. Onda smo isplivali na površinu, kao da
isplivavamo iz sudbine, iznenađeni količinom
života, koji se odjednom skupio u nama.
XII.
Grad se približava okupan u žutoj
magličastoj sporosti.
Prati ga spaljen miris vazduha.
Traži svoje ostatke u krvi,
ispunjenoj oklevanjem.
XIII.
Narcisi se drže i istraju u vazni.
Orhideja je prosula cvetove; uronjena u
svoje misli, sada prikuplja novu zalihu sokova.
Bambus se hrani vodom i svetlošću
i mirno raste ka tavanici.
XIV.
Proleće skuplja prizmatične utiske i
različita razpoloženja.
Nešto obeća i skoro da pokloni.
Onda se predomisli i brzo oduzme.
XV.
Školski časovi nemogućih povrataka
mogu iznova da počnu.
Planeta sa svojom atmosferom i
nepromenljivom kartom reka
čeka na kraju dvorišta.
Davni prijatelji sa davnim licima
sede na kamenoj ogradi.
Gledaju te, kao da slutiš
da su govorili o tebi bez reči,
samo nekom ljubaznom i začuđenom mimikom,
upletenom u jezik.
Školski časovi nemogućih povrataka uporno traju.
PUTOVANJE IZ VRTIĆA
Trinaest belih golubova
kruži među poravnatim
brazdama vazduha
i preleće
napuštene pruge,
oduvane od vrućine i sunca.
Aerodinamični klepet krila
kreće se po
bestežinskoj zemlji.
Dokona saobraćajna
signalizacija miruje
pod treperavim
dalekovodima. Prašina na lišću
i drvenim pragovima.
Polen na koži.
Prozirni talog
pada iz plitkih,
popodnevnih snova
na bleštavu
letnju monotoniju.
Trinaest belih golubova
drži se blagog vetra.
Pocepani redovi vožnje
leže pored dnevnih
misli i potoka,
u koji
moj sin uvek
baca glatko,
okruglo kamenje.
Naši koraci
se ravnomerno
drobe u modrini.
Trava nečujno raste.
ŽDRALOVI
Pol Njumen se u Sweet Bird of Youth
vozio u belom kabrioletu kraj mora. Sivi
ždralovi su uzletali sa vode i otresali krila.
Voda je bila zelenkastosmeđa; vrebajući tihi
san na rubu kopna. Dovoljno za to veče,
da postane zanjihana letnja tkanina
i raširi se kao poplava vazduha, u usnule oči.
Nostalgija, gospodine Doktore! Ali ne moja.
Nostalgija, kao da je u međuvremenu neko umro
dok sam ja živeo u testamentu mi ostavivši svetlost
i vazduh neke druge generacije. Svet se lagano
preokretao u svojoj sporosti i
svaki komadić čokolade zavijen u srebrni papir
bio je nekakvo bogatstvo, svi časopisi
zatrpani pobedama neumornog čovečanstva.
Dok gledam program TCM, ponekad poželim
da mogu da kroz ekran televizora
uđem u prošlost. Šta bih tamo našao,
gospodine Doktore? Možda svet, bez sebe,
i bez Vas. Svet nekog drugog mene. Moji roditelji
bi mladi, sa osmehom na licu odlazili
iz kancelarije u kojoj su upravo potpisali
pakt sa besmrtnošću. I zar ga nisu,
nespretno ukočeni na fotografijama iz vremena
kada su se ljudi još zaustavljali na stepeništu
i u liftovima pričali snove i druge svakidašnjosti?
Koliko, zapravo, pokazuje sat i
šta je napisano na kalendaru? Ne verujte
slovima i brojkama. Muzika je jedino
bestelesno sredstvo za umirenje. Nostalgija, gospodine
Doktore, nostalgija! 45 godina i već tako strašan
oblik, to obično spopada prave starce –
na putu ka toaletu to grabljenje ribljih usta
za jasnošću, koja lebdi nad tlom, ta apstraktna
želja za vazduhom i određenim razmazanim
bojama koje su se sasvim slučajno našle u svetlosti,
a uz to, potpuni gubitak sećanja na
glatka i pokretljiva tela, zbog straha
i pijanstva, propuštenih žena. Razočarati
ljubav, to je možda jedini vredan razlog
za žaljenje. Nostalgija, gospodine Doktore!
Šta ćete da mi prepišete? Valijum. Volim
valijum. Ali hemija me plaši. Je li Pol
Njumen ikada svojim jezikom izvagao valijum?
Verovatno. A još uvek je junak. Plave oči
koje je pomilostivilo vreme. Moram istrajati do
kraja filma. Ne smem zaspati i prerano
se spustiti u kratkotrajnu smrt.
Napolju, šuma je čvrsto ukopana u mrak.
I srebrna mesečeva svetlost svetluca na krilima
ždralova koji nikada neće poleteti iako
će uvek uzletati kao da su zajedno sa
oblacima jedina istinita stvar u toj noći.
VEČERNJI VOZ
U vazduhu pisak večernjeg voza.
Leto se drobi na sitna ogledala.
Zelenu reku polako raznosi vetar.
Železnički pragovi su zavejani prašinom.
Među drvećem nabrano snoplje sunca.
U pravcu pogleda: kanjon. Za leđima: Trbovlje.
U ponovljenim snovima napuštam Trbovlje,
uvek istim, crvenim, poljskim vozom.
Zagrnem zavese, jer mi bije sunce.
Za vratima toaleta miruju ogledala.
Njihove rubove prekriva zlatna prašina.
Kroz uske pukotine donosi je vetar.
Moje misli meša izmišljen vetar.
Mirovao je, kada sam bio u Trbovlju,
ali sa ulice se ipak dizala letnja prašina.
Glas spikera je najavio dolazak voza.
U čekaonici su žene zalud tražile ogledala.
Zvuk nad šinama je bio sličan jeziku sunca.
Zavijamo, nestaje i tamni sunce,
ne doseže ga više blag vetar,
iako je uporan, dok raste s površine ogledala.
Nemoguće je izbaciti iz života Trbovlje,
koliko god ga napuštao starodavnim vozom,
očišćenom, a pokrivenom bakarnom prašinom.
Pred očima mi plešu iglice prašine.
Vidljive su, jer se vratilo sunce
i pravac je promenio klopotavi voz.
U tome ga nije sprečavao vetar,
ni usne koje neprestano ponavljaju: Trbovlje,
kao da se javljaju iz džepnih ogledala.
Kada jednom odeš, isprazne se ogledala.
Umesto tebe u njih gleda prašina.
Prašina u tvom koferu postaje Trbovlje.
I dalje ga dodiruje kasno sunce
i drveće nad njim šeta večernji vetar,
koji je već zaboravio večernji voz.
Voz nema voznog reda. U njemu je na hiljade ogledala.
Vetar duva kroz njih i rasteruje prašinu.
Ponoćno sunce sija na Trbovlje.
BUDUĆNOST
po O.V.L.Milošu
Biće baš tako kao u ovom životu.
Ista svetlost nisko nad posteljom. Isti
mrak koji vreba pod njom. Ista, dete moje.
Nihanje drveća i zeleni slap, koji pada
iz vazduha, radnici koji se napola budni
kreću daleko dole, pri tlu zvuk
njihovih uspavanih koraka. Darovano
detinjstvo. Neočekivana mladost. Ponekad
zastrašujuća, a onda vazdušasta. Biće baš tako kao
u ovom životu. Vrvež u drugim delovima
grada, i odatle uspavani koraci i bučne
kretnje živine u ambarima, sunčeva svetlost
među pukotinama natrulih daski i još rosna
trava, kao da ju je staklenim jezikom polizao
Božji anđeo, koji se spustio među nas.
Rudari se vraćaju iz svoje podzemne
odsutnosti. Drveni plot su obrasle koprive.
Iz pekara miriše na upravo ispečen hleb.
Darovano detinjstvo. Biće baš tako kao u tom
životu. Sto. Glomazni krevet kao da
u prevrnutom ormanu jedriš kroz vazduh nad džunglom.
Priče o Indijancima. Stripovi. Igračke u fijokama. Drveni
radio sa uglačanim tipkama u uglu. Glas
iz zadrhtale membrane uveče, kao da je reč
o nekakvom bezbolnom opraštanju. Listovi iscrtani
čovečuljcima i dlan koji se iz tame
spušta na grozničavo čelo. Olakšanje. Dete moje.
Dete moje. Biće baš tako kao u tom životu.
U hodniku lift koji vozi između različitih
starosti, a nikada se ne podigne više od
dvanaest godina. Zagušljivi podrumi u njima
čaše konzervisanog voća. Gomile papira
u koji se zakopavaš i ostaješ skriveni stranac
za tiktakajuće časovnike, sigurne u sebe.
Subotom tajanstveni sprovodi ljudi,
kojima se na kapcima skuplja dremljivi prah.
Znaju se i znaju jedan za drugog.
Siromašno obučeni iznutra se dodiruju domaćim
jezikom i već se upisuju među izgubljene
za sebe i za svoju decu i za ulice, kao da su tu
i u nekoj nevidljivim mastilom ispisanoj budućnosti.
Biće baš tako kao u tom životu. Dete moje.
Isti potok, iste krhke stene, grmlje
i ciklame, koje bereš sa ženom kojoj najviše
veruješ – tamo ćemo se sresti, kao i nekada ovde:
tačno znam kako ćeš biti obučen,
iako si ti sve zaboravio i od svega se oprostio,
dok si hitao u nepoznatom pravcu. (Bio nam je dat
isti broj srećnih trenutaka.) Nosićeš
plave, rastegljive pantalone i bićeš obuven
u bele tenisice. Na trenutak ćeš se odvojiti
od prijatelja. Koža će ti mirisati na jutarnji
vazduh. Hodaćeš uskim, nezaraslim putem,
malo dalje će se prostirati
travnjak i ja ću ti pričati
o letnjim večerima nakon blagih pljuskova i glatkom
šljunku, mirisu železničkih stanica
i trakama svetlosti u naborima iznošenih
sakoa i palati u vazduhu koju je
ruka džina naslonila na uskiptale oblake.
I tamo je visoka bukva, potočni rakovi,
sramežljivost prvih pupoljaka, dete moje,
lišće koje gori i nepregledna polja
sremuša, koji je iznikao noću
i prostire svoj miris po šumi u kojoj
ćemo se jednog jutra oboje probuditi.
VOŽNJA
Vozim oca sa operacije sive mrene.
Preko oka ima zaštitu; nekakvu špijunku,
koja čuva od zaraze. Izgleda kao da je
preživeo veliku kataklizmu. To ga
skoro zabavlja. Pre intervencije su mu ponudili
sredstvo za smirenje, ali je odbio. S godinama je
dobio neku mirnoću i milinu, koje pre nije
imao, ili ja nisam znao da ih primetim.
Nekad je on mene vozio u krajeve gde
nisam mogao stići autobusom ili vozom.
Danas sam za volanom ja a otac sedi
pored. Da bih se malo šepurio pred njim,
pomerio sam se na levu traku i u retrovizoru
gledam, kako automobili u
bledoj svetlosti popodneva ostaju za nama.
To me usrećuje. Smiruje. Očaj
i suze čuvam za prazne sobe.
Ne pričamo mnogo. Ono što imamo važno
da kažemo jedan drugome, govorimo prisustvom i
disanjem. Iako je bio operisan,
otac se ne žali. Možda i on čuva
očaj i suze za prazne sobe.
Rečenice koje smo progovorili tokom vožnje
mogli bismo nabrojati na prste četiri ruke.
Nismo uvek znali da sedimo zajedno i ćutimo.
Danas znamo i zato sam radostan.
Saboraćaj je sve gušći. Linije na asfaltu
ravnomerno prisvajaju prošlost.
U napola domaći grad se vraćamo,
kao da izlazimo iz sasvim tihe priče ili ogledala.
