Slobodan Vojičić: Priča o opančaru i trgovcu cipelama

(pedagoška priča)

Ništa nisam znao o trgovini, a hteo sam da se bavim trgovinom. Svi nešto prodaju, mislio sam, što ne bih i ja. A šta bih to prodavao, nisam znao. Smisliću nešto, mislio sam. Nisam valjda nesposobniji od drugih. Bože, bože, ludaka, častio me je moj stariji brat kad je čuo za to. Rekao je to s lakoćom čoveka koji je uspeo. I koji zna šta je šta. Gledao me je nekoliko trenutaka, ne trepnuvši, a onda dodao: Proći ćeš kao onaj trgovac cipelama odmah posle rata. Pri tom se nasmejao. Nekim smehom koji nije bio sasvim jasan. To sam mogao da protumačim dvojako: ili želi da ublaži to što me nazvao ludakom ili, naprotiv, da to pojača. Pre će biti ovo drugo, pomislio sam. Šta je bilo s njim, s tim trgovcem, nestrpljiv kakav sam, požurio sam s pitanjem. Šta, zar ne znaš priču o opančaru i trgovcu cipelama, začudi se on. Ne znam, priznao sam. Kako ne znaš? Pa kako onda misliš da se baviš trgovinom, izbečio je u mene ispruživši noge ispod stola. Bilo mi je neprijatno – to je slušala i moja žena – kao da sam uhvaćen u krađi. Osećao sam kako mi igraju mišići oko usta, ali nisam mogao da ih kontrolišem. Baš bih voleo da vidim kako je izgledalo moje lice u tom trenutku. Pili smo kafu. E, moj bato, nastavio je moj stariji brat, tu priču znaju i oni koji nemaju veze s trgovinom, a ne znaš je ti koji hoćeš da se baviš time. I vrapci je znaju. I deca je znaju. Sad je bio sasvim ozbiljan. Ni trunke smeha, iako se meni činilo da su mu usne uvek tako podešene da se lako razvuku u smeh. Možda je, pomislio sam, imao nameru da širom razvuče usne, ali kad je video kako sam namrgođen, odustao je od toga. Ali nije odustao da mi popuje: Informiši se malo, rekao je, neće ti škoditi. Stisnuo sam vilice. Moja žena me je pogledala nekako sažaljivo. Mislim da je konačno s moga lica mogao da pročita da je preterao. Spustio je malo durbin: Neko je tu priču stavio u knjigu, potraži je, poučna je. Ili sam to čuo od nekoga, nisam više siguran, dopuni se istog trena. Što mi je ti ne ispričaš, rekao sam snuždeno. Neka, neka, potraži je, brat je isterivao ulogu starijeg, meni možda ne bi verovao, a knjizi hoćeš.

Ja sam brata shvatio ozbiljno, iako ponekad ne znam da li nešto kaže ozbiljno ili se samo šali. Dosta je stariji od mene, iskusniji, ima odraslu decu, nosi bradu i brkove. Dobro zarađuje, iako ne znam čime se bavi. Niko u familiji ne zna čime se on bavi, a svi smo ponosni na njegov uspeh. Nema ni kancelariju ni sekretaricu, samo »audi« i mobilni, ne jedan nego dva. Uvek ga pitamo za savet. Zato ne bi smeo da bude neozbiljan… Već sutradan sam svratio u prvu knjižaru. Knjižara je kuća znanja. Tu moraju da znaju. Čim sam tamo zakoračio, osetio sam se nelagodno, nije to mesto za mene, prijatnije bih se osećao u nekoj prodavnici boja i lakova. Ili u podrumu pića. Nikad ne bih prihvatio da prodajem knjige, pomislio sam, ni o jednoj ne bih umeo da beknem.

Imate li knjigu o opančaru i trgovcu cipelama, stidljivo sam pitao nasmejanu prodavačicu, ljupku devojku nabubrelih usana, stojeći pred njom kao nekad pred učiteljicom Nikicom.

Pogledala me je začuđeno, onako uplašenog, s praznom torbom u ruci, jer sam planirao da usput svratim u prodavnicu po hleb i mleko, a i da stavim knjigu ako nabasam na nju. Podigla je obrve. Tanke crne obrve. Odmah sam shvatio da nešto nije u redu. S mojim pitanjem, naravno. I torbom u koju je pogledala, a u koju bi moglo da stane deset knjiga. Hitro je odgovorila, nije imala potrebu da razmisli. Nemamo, rekla je proprativši to onim uigranim poslovnim osmehom. Taj osmeh joj je sigurno u opisu radnog mesta. Upućuje ga svakom ko kroči u knjižaru. Takav osmeh bih sutra i ja morao da okačim na lice, ako bih otvorio radnju, pomislio sam.

A znate li možda ko je to napisao, postavio sam novo pitanje. Nisam mogao tek tako da izađem – kad sam već ušao, i kad sam pregrmeo prvi talas nelagodnosti – a da ne uradim baš ništa.

Nije mi poznato, usledio je brz odgovor. Ovog puta nije bilo devojčinog osmeha. Iskoristio sam tu beneficiju? Rekla je to i odmah skrenula pogled na drugu stranu verovatno zato da bi me obeshrabrila da postavim još neko pitanje. Suvišno pitanje?  Nepotrebno pitanje?

A da li možda znate gde bih mogao da nađem tu knjigu, umekšavši još više glas, ipak sam se usudio da postavim još jedno pitanje.

Ne, ne bih znala, otvarale su se i zatvarale njene dražesne usne. Sad se i udaljila ceo korak. Idi, čoveče, samo što ne kaže. Nije mi preostalo ništa drugo osim da uljudno kažem »Doviđenja«, i krenem prema izlazu.

Obišao sam još dve-tri knjižare. Ista stvar. Nikad čuli. Pitao sam neke ljude, učenije od mene, da li su čuli za neku  priču o opančaru i trgovcu cipelama. Vrteli su glavom. Slegali ramenima. Moj brat kaže da je to poznata priča, pokušavao sam da im pomognem da bi oni meni pomogli. Ponovo bi zavrteli glavom. Ili zgužvali usta, gornjom usnom dodirnuvši nos, ne progovorivši ni reč. Možda me to stariji brat samo plaši, pomislio sam, kao što me je, kad sam bio mali, da bi njemu ostalo više, plašio da ne smem da jedem mnogo čokolade jer će mi ispasti zubi, a kasnije, iako sam to video od njega, da ne smem da drkam jer će mi se od toga osušiti desna ruka a porasti grudi, kao u devojaka… Čim mi je sledeći put došao u posetu, i ispružio noge ispod stola, i poređao dva mobilna ispred sebe, napao sam ga: Što ti kažeš da priču o opančaru i trgovcu cipelama znaju svi, niko od onih koje sam pitao nije je znao. Počeo je da se smeje. Takav je. Nikad ne znaš na čemu si s njim.

Tako sam tog dana od svog starijeg brata, uz rakijicu i sir, iskamčio priču o opančaru i trgovcu cipelama. Brat je ostao pri tome da je priča zapisana u nekoj knjizi ili ju je možda pročitao u novinama, svejedno, ali i da ne isključuje mogućnost da mu je sve to neko ispričao, više ne može da se seti ni ko ni kada, a to nije ni važno. Važno je nešto drugo: trgovina nije posao za mene. Nije. Suviše sam, kaže, stidljiv. I nesiguran. I nepreduzimljiv. I isprepadan. I metiljav. I slab na računu. I ne bih umio s ljudima. I to se, definitivno (tu reč danas vole!), ne bi dobro završilo. Za mene, naravno. Moja žena je sagnula glavu – da me ne gleda.

To se događa, ta priča, odmah posle rata, znaš na koji rat mislim, onaj drugi, počeo je brat pogledajući svaki čas u ona dva mobilna. Pomerao je njihov položaj kad je trebalo da dohvati sir ili da sebi nalije rakije. Gledao je u njih kao što vernik gleda u ikonu. Možda poređenje i nije dobro. Uzmimo da nije dobro. U nekoj varošici preostala samo jedna opančarska radnja, nastavi brat. Opanci su slabo išli, svet sa sela nagrnuo u gradove i fabrike, a tamo, je li, nisu mogli u opancima. Razumeš? Sramota je bila nositi opanke, svi su kupovali cipele. Razumeš?

Klimnuo sam glavom. Naravno da sam razumeo, nije trebalo dva puta da me pita. To je pomalo uvredljivo. Istina, ima ljudi kojima svaku stvar treba dva puta reći, kao i onih kojima je klimanje glavom prešlo u naviku. Ja sam među ovima drugim.

Ostao je, dakle, samo taj jedan opančar u celoj varošici, a ni njemu nisu cvetale ruže, seljaci su i sami umeli da naprave opanke, kakve-takve, brat navikao da sporo i natenane divani gledajući stalno u svoje telefone. A priču su usporavali i povremeni prekidi da bi sažvakao parče sira ili sunuo u usta gutljaj rakije. Ljubomorno je opančar gledao u tek otvorenu prodavnicu cipela preko puta, iz koje je svaki čas izlazio neko s kutijom pod miškom, tada nije bilo najlonskih kesa, razumeš, i pitao se šta da radi. Ni sa kim nije imao da se posavetuje. A i da je imao, teško da bi to uradio, nepoverljiv pre svega prema seljacima, jer se plašio da ga ne prevare, promućurni su seljaci, lukavi ko lisice, a imao je stalno na umu i onu narodnu da »tuđa ruka svrab ne češe«. Mislio je i mislio. Danima. A i noćima, bogami. Zavideći trgovcu cipelama koji ne diže glavu od posla. Nema vremena ni da izađe iz prodavnice… Jednoga dana, a možda je to bilo i noću, rodi se ideja, a već sutradan krenu da je sprovede u delo. Ode on u prodavnicu preko puta i skrušeno da ne može skrušenije upita trgovca da li bi, pošto mu prodaja ide od ruke, preuzeo i neki par njegovih opanaka. Možda bi neko uz cipele (ima nešto i na selu) kupio i opanke, reče nekako utučeno. Trgovac nadmeno, i bez dvoumljenja, kao s neke visine, odmerivši ga od glave do peta, i videvši da ni on ne nosi opanke, reče: Pa to više niko ne kupuje! Samo bi skupljali prašinu na polici!

Što je bio baksuz taj trgovac, reče moja žena.

Kao gospodar priče koju priča, čiji tok i formu može po svojoj volji da podešava, brat je ovde napravio podužu pauzu. Skupio je noge, obrisao bradu i brkove papirnom salvetom a onda ukucao i poslao neku poruku. Bio sam, naravno, toliko kulturan da ga ne pitam kome to i šta šalje, a ni on nije osetio potrebu da mi to kaže. Ali dobro, ubrzo je nastavio.

Opančar se nije pomirio s porazom. Opet je mislio i mislio. Danima i danima, a bogami i noćima. Dok nije smislio taktiku. Kefalo mu je dobro radilo, ubaci brat kratak komentar uz osmeh kao da se i sam raduje dovitljivosti opančara… Organizuje on svoje pajtaše. On je tu rođen, svoj na svome, zna svakog u brk, a ko će kome ako ne svoj svojemu, kad zatreba, a trgovac je odnekud došao sa oslobodiocima. Udesi on tako da svakog dana neko izađe s opancima oko vrata iz njegove male i neugledne radnje i prođe ispred vrata državne prodavnice cipela. (A vraćali su se kad ih niko ne vidi). A ni cipele, izgleda, nisu više išle kao alva, nakupovao se narod. Trgovac to gleda, ne može da veruje. Otkud sad to? Šta se desilo?… Jednoga dana utegne se on, odelo na pruge, cipele sijaju, kravata, šešir, i pravo na vrata opančara. Kao kolega kod kolege. Sagne se malo da ne bi glavom udario u prečku na vratima. Dobar dan, Dobar dan. Opančar ne prekida posao iako ima gosta. Ne sedajući, jer ga nije ni ponudio, trgovac malo gleda kako on to radi, a onda počinje nešto da truća o vremenu, pa pita za zdravlje, pa za porodicu, tek onda o poslu. Kako idu opanci? Opančar se pogladi po trbuhu, koji beše zaštitio crnom kožnom keceljom, i reče da idu odlično. I kucnu zgrčenim kažiprstom o drveni sto. Ne može, kaže, da stigne da napravi toliko opanaka koliko se traži. Čudno jedno. Ne mogu valjda ljudi u štalu i u njivu u cipelama. Moraće da primi bar jednog šegrta.

Došla maca na vratanca, prokomentarisa moja žena a onda trknu u kuhinju da donese još sira. Ja ćutim. Brat dosipa u svoju i moju čašu.

Trgovac proguta knedlu. I nabra čelo. I napući usne. Vidi, majku mu, pomisli, kakva sam budala ispao, čovek mi nudio da prodajem njegove opanke a ja odbio. Kako sad da tu grešku ispravim?

Slušaj… ja sam nešto razmišljao… mada se to ONIMA GORE neće dopasti, zamuckivao je trgovac, ja bih ipak uzeo dva-tri para ovih tvojih opanaka… čisto onako… na kolegijalnoj osnovi… da probam…

Aaa, dočeka ga opančar, nije mu dao ni da dovrši, nema govora. I sočno coknu jezikom: Cccc! Imam veliku narudžbinu… koju ne znam kako ću da završim. Nema govora. Da si onda pristao…

ONIMA GORE se to ne bi dopalo, pokuša trgovac.

E, a sad se ne bi dopalo ovima za koje ja radim, uzvrati opančar. Onda je bila druga stvar. Sad ne vredi! Tvrd ugovor!

Trgovac je stajao još neko vreme, dosta bleđi u licu, jezik mu se

osušio, ruke opustile, nije znao šta bi još rekao, i gledao kako opančar kratkim oštrim nožem seče uštavljenu goveđu kožu, ćutao i ćutao, i poneki put glasno uzdahnuo, a onda pokunjeno, promrmljavši nešto što je trebalo da bude pozdrav, na što se opančar nije ni osvrnuo, sagnuvši se da ne udari glavom u onu prečku iznad vrata, izašao iz radnje.

Tako mu i treba, ote se mojoj ženi, zadovoljnoj što se priča odvija  baš onako po njenoj želji.

Zapištao je jedan od bratovljevih telefona. Prekinuo je priču da bi pročitao poruku. Dok je čitao, smešio mu se brk. Dobio je neku povoljnu vest, pomislih. A možda je brk poigravao i od rakije.

Trgovac zaređao da dolazi kod opančara, nastavi brat. Evo ga danas, evo ga sutra, ne bira vreme, daj, pa daj, plaćam dobro, i poče da podiže cenu. Svaki dan pomalo poveća. Opančar se još upornije branio. Ma ostavi me, čoveče, kaže, imam čvrst ugovor, velika količina je u pitanju a još nisam našao šegrta, ne mogu ja zbog tvoja dva-tri para da izgubim posao vredan stotinu i više pari, gde to ima, ajde reci, gde to ima, to bi bila prava ludost. Pa ja ću da ti otkupim sve, celu količinu koju si ugovorio s tim čovekom, izlete trgovac s konačnom ponudom. Iznad toga se nije moglo. Opančar se kobajagi zamisli. I, lisac stari,  poče da se češka po vratu. Nije lako srušiti takav ugovor, razmišlja naglas. Dovešću u pitanje svoj ugled. Tužiće me čovek. To košta. Moraću i advokata da uzmem. Ne brini ti za to, hrabri ga  trgovac, ja ću to da ti sredim, znam neke ljude… Opančar najzad prelomi. U redu, reče, ako je tako – pristajem! I pruži ruku trgovcu. Rizikovaću, kaže, pa šta bude.

I tako se, još istog dana, velika količina opanaka, sve što je imao urađeno a nije mogao da proda, preseli iz male opančarske radnje u veliku državnu prodavnicu na uglu dve najvažnije ulice u toj varoši.

I tu brat stade. I ponovo poče da tipka u svoj mobilni. Kakav li je to njegov posao? Samo kažiprstom tipka u mobilni? I posle ide u banku da podigne pare? Da li je priča gotova? Pitaću ga kad završi da tipka. Ako kaže da je gotova, reći ću da nije bog zna šta, da mi se čini da je krnja, nekako nedovršena, i da ne znam kakvu bih to poruku mogao da izvučem. Ali sačekaću da čujem. Čeka i moja žena.

Je li priča gotova, jedva sačekah da brat završi to tipkanje da bih pitao.

Nije, reče.

I šta je bilo posle?

Zar ne pogađaš?

Ukokorio sam u njega. Ali se nisam upustio u nagađanje.

Ništa, šta bi bilo, prozbori brat. Opanci su ostali tu gde su smešteni. Na polici. Tu su stajali mesecima i skupljali prašinu. Niko ni da pita.

E neka ga je prevario, reče moja žena. Za nju je priča bila završena. Digla se i otišla u kuhinju. Izgleda da je moj brat osetio da je došao trenutak da poentira. Između usana proviri njegov poznati osmeh, pa reče:

Tako bi, ćuku jedan, i ti prošao kad pojma nemaš o trgovini.

Nemo progutah ćušku. Bratska je. Nije to što me mrzi, pomislih. Malo smo ćutali, gucnuli po gutljajčić rakije, on je gledao u svoje telefone a ja u svoj neokrečeni zid iza njegovih leđa, a onda sam, ne mireći se s tim da je pravi kraj priče o opančaru i trgovcu cipelama onde gde je stao moj stariji brat, već negde drugde, jer posle svake priče ima još nešto, neki dodatak, neki komentar, epilog ili tako nešto, rekao:

Ja bih ih vratio opančaru, jer je prevara u pitanju.

Vidi se da nemaš pojma, reče brat stavljajući telefone u džep, što je bio znak da se sprema se da krene. Ozbiljan trgovac nikad ne bi priznao da je nasamaren, dodade.

A da ga preda sudu, nastavih da grizem istu kost.

Tek to nije dolazilo u obzir. To bi za trgovca bila prava propast. Tada bi ceo svet znao za njegovu bruku. Uz to, izgubio bi parnicu, jer nema nikakvu priznanicu, ništa na papiru.

Nisam mogao da osporim to što je rekao moj stariji brat. Zaćutali smo. Ja sam trljao čelo, a on, procenivši valjda da je razgovoru kraj, ustade pitajući gde mu je jakna. Za tren izroni moja žena noseći jaknu. Sačekah da je obuče, a onda upitah ja svog pametnog brata:

A šta bi ti uradio da si na mestu trgovca?

Šta bih ja uradio, ponovio je pitanje uz smešak. Onda se nakašljao. Treba mu vremena da smisli odgovor, pomislih. Ili je to stvar taktike?

Platio bih nekome da zapali prodavnicu… a onda od osiguranja tražio odštetu… Poslednje reči zaguši drzak smeh. Kad se smirio, dodade: Šalim se, naravno.

Pa opet smeh, dug napadan smeh, koji je kao zaštitni znak krasio njegovo lice. A meni je taj njegov smeh ponekad smetao. Takav je moj stariji brat, nikad ne znaš da li govori ozbiljno ili se šegači.

Lupnuvši me po ramenu, natera i mene da se nasmejem. Klimao sam glavom, onako za sebe. Nisam imao želju da još nešto pitam. Zato, moj ti je savet, reče moj pametni brat, primičući se vratima, mani se trgovine. Nije to za tebe.

Te noći sanjam ja kako moj bata nalazi na ulici 2.000 dolara. Sagne se i uzme ih, izbezumljen od radosti, a ja stanem da se smejem od srca jer je svaka novčanica po sredini imala rupu veliku kao grlo čarape.

Podijeli

Komentari su suspendovani.