ŽIVOT ÜBER ALLES

Ja sam vaš menadžer.
Prošao sam obuke.
I biću lider.
Naučićete mnogo od mene.
Treba mi Vaš život kojim ću da vladam
jednog dana biću predsednik!

Ne brinite,
naučiću vas da meditirate,
nećete biti izgubljena generacija
Ja ću biti u vašim životima!
Vi nemate šta da brinete.

Život Uber Alles!
Život Uber Alles!
Uber Alles život!
Uber Alles život!

Novi Zen Fašizam zagospodariće nad vama
100% prirodno.
trčaćete veliku trku,
uvek ćete imati nasmejano lice puno života.

Zatvorite oči!
diktatura više ne može ovde da se dogodi,
hipici su izumrli
mi svi živimo slobodno.

Danas je 2019
tajna policija kuca na vaša vrata
i sigurno će doći po vas.
zločini su ostali u prošlosti,
oni više nisu vaša briga.

Dođite tiho u logor,
svi ste osvetljeni lampama,
vaša lica su nasmejana
I odeća vam lepo stoji.

Umiraćete polako, ali ćete živeti.
ješćete jaja od zmije i organsku hranu.
Vaš predsednik vas voli,
menadžer će boravak u logoru učiniti prijatnim.

Život Uber Alles!
Život Uber Alles!
Uber Alles život!
Uber Alles život!

GDE JE ONAJ CVJETAK ŽUTI

Mnogo godina pre pakla,

išli su šumom,

učiteljica je pričala o listopadnom drveću.

Boško je bio nemiran

Aleksandra je vrisnula,

Kada joj je ubacio žabu krastaču u đačku torbu.

Nemirni Boško dobio je grdnju od učiteljice.

Razred se zaustavio pored vode.

Zapevali su:

Gdje je onaj cvjetak žuti.

Sedam godina kasnije

Aleksandra i Boško

napili su se u kafiću.

Prvo srednjoškolsko pijanstvo.

Zatim su otišli na obalu reke,

seli u vezani čamac,

i dugo se ljubili.

Kada je otišao kući,

Boško je masturbirao na Aleksandru.

Nisu se smuvali.

Mnogo godina kasnije,

Aleksandra se udala za Dina.

Sedela je uz dragog u podrumu

u sedmom mesecu trudnoće

dok su granate padale.

Kada je vojska ušla u grad,

Aleksandra i Dino su izašli iz podruma.

Boško je stajao sa tri vojnika,

Sa druge strane ulice,

Pored deformisane crvene nadstrešnice

bivše autobuske stranice.

Kuće u celoj ulici

bile su izbušene mecima.

Oklopni transporteri prolazili su ulicom

Boško je uperio prst u Aleksandru i Dina.

Posle toga oni su nekuda odvedeni.

Gubi im se svaki trag.

Deset godina kasnije,

njih troje,

vode se kao nestali.

ZAJEDNIČKO KUVALO

Ne želim više ovde da živim,
u ljubičastoj baraci,
ispod tri drveta.

I stoput smo kuvale kafu,
u zajedničkom kuvalu,
pravile јedna drugoj frizure,
i čekale zajedno nove godine.

Vas tri, četiri, pet,
imale ste muževe,
a ja sam decu odgajala sama.

Više ništa ne mogu,
moj želudac je propao,
postao je medicinski uzorak,
u zaboravljenoj fascikli.
Juče sam vodila dete kod doktora,
i posle toga,
jedino sam mogla,
da se onako ženski,
ispovraćam u kuvalo.

1995. smo u njemu
skuvali prvu kafu.
posle velike kolone
i izbegličkog zbega.
Tada je zajedničko kuvalo
bilo potpuno novo.

Ovo traje dugo,
suprug joj je šećeraš
i odsekli su mu nogu.

A ja imam troje dece,
a moj muž je otišao na zapad
u crkvu
i ostavio nas same.

Ne mogu ovde da živim
u ljubičastoj baraci.
Sinoć je bila televizija
i snimili su nas za drugi Dnevnik.

Muž mi je na zapadu u crkvi.
Ako se ikada vrati,
skromno ću mu skuvati kafu,
u ljubičastoj baraci,
u kolektivnom smeštaju,
u zajedničkom kuvalu,
koje je bilo tako novo
avgusta 1995.

LICEMERNA SKUČENOST

Moj život je obesmišljen,
u ovom gradu, u ovom vakuumu.

Prvo sam studirala tehnologiju,
pa sam dve godne radila u magacinu,
ispod dalekovoda
na periferiji.

Ah,
meni je teško,
ne mogu više da živim,
isuviše je smoga,
u licemernoj skučenosti.

Obećaj mi da ćes biti uz mene.
Ljudi su me prevarili,
život me je izdao.

Imperativ prisutan u mojim mislima
– Napustiti svet!

Posle maženja u krevetu,
u ustajaloj sobi,
možemo otići iz grada,
preko mosta prema istoku.

U zemlji gde ima sunca,
u jednom boljem svetu,
u drugačijem životu.
Tamo su kuće od kartona
i deca žive prašnjava na ulici.

Ah,
ne ostavljaj me samu
da ležim u krevetu.
Ne želim da skončam u ustajaloj sobi,
u kutiji punoj birokratije,
medicine i industrije.
Ozračena od dalekovoda,
overena na onkologiji,
bez crne kose na glavi,
ne znam koliko ću živeti,
sa citostaticima,
u licemernoj skučenosti.

SOBA KOJA SE PRETVARA U PAKAO

Početkom leta,
uselili smo se u sobu iznad pekare
u koju nam je kapitalizam uveo
internet i kablovsku televiziju
da svaki dan možemo slušati
Devida Majlsa, Džona Koltrejna,
Omette Colemana na ju tjubu.
Odbranjeni smo od sveta,
u našoj iznajmjenoj sobi
napunjenoj individualizmom
iz koje domaštavamo svet.

Da li je moguće zamisliti grad?
Saživeti se sa jutrom, danom i večeri.
Tiho umirati u toploj noći
I biti zaštićen internetom?

Jedno letnje jutro,
probudili smo se i vodili ljubav,
A zatim smo čuli svađu ispod prozora,
Vlasnik pekare je vikao na radnicu,
Njeno jutro za otkaz.
Još jedan nesrećni slučaj u gradu.

Bilo je toplo leto,
Sunce je izgledalo kao da se tali
I besomučno bljuje vatru
Izgledalo je
Kao da ognjene iskre padaju na zemlju.

Nakon što je vlasnik radnici dao otkaz,
Pobesnela je pekarska peć ispod nas i
Našu sobicu pretvorila u pakao.

Kapitalizam se nije nama desio,
Mogli smo da nastavimo da vodimo ljubav,
Pretvarajući bes pekarke peći,
U džez Colemana, Majlsa, Koltrejna.

Bog je strpljivo praštao.
Nastavili smo do večeri,
Umirali smo u toploj letnjoj noći,
U iznajmljenoj sobi,
Do nesrećnog slučaja
I našeg jutra za otkaz.

MUŠKA POZICIJA

„Prvo što ujutru uradim
jeste da operem zube
i naoštrim jezik“

Doroti Parker

Prvo što ujutru uradim,
jeste da operem zube
i naoštrim jezik,
a onda nekoliko puta u gaćicama,
prođem kroz predsoblje.
Tata je otišao na posao,
nisam ga pročitala do kraja,
šta je hteo da kaže,
tata je ostao nedorečen.

Civizacija u kojoj sam se rodila je gusta.
Treba mi jezik da ga naoštrim,
kratka kosa i malo dupe,
da me niko ne prepozna
i da jedino ja znam da sam žensko.
Tako ću jedino preživeti.
Treba mi samoća
i ogledalo u liftu,
da nakarminšem usne
i da isečem lice,
kao na kubističkoj slici.

Znam da bi voleli da iščeznem
i da se izgubim
negde u gradu,
u izlogu, na reklami,
a da moj tata ostane,
nedorečeno zaglibljen,
u stanu, u muškoj poziciji.

NISAM ROĐEN ZA NJIHOV HRAM

Umreću na ulici,
Pripadam srednjem staležu,
nižem srednjem staležu,
a vile na Avijatičarskom naselju
gledam iz daleka.
Sve devojke u ovom gradu,
nedodirljive su za mene,
volim da cirkam žeštinu po ćumezima
i da za šankom razgovaram se nimfomankama.
Šleperi plove rekom,
kao kod Selina
u „Putovanju na kraj noći“.
Telep je čudan kvart,
ne poznajem ljude koji žive u kućama
I imaju velike pse.
Ja sam rođen da umrem.
Pred jutro sam ušao u prodavnicu,
kupio hleb, čokoladno mleko i mesni narezak.
Seo sam na klupu.
Pored mene je prolazila
ekipa pravoslavnih pankera.
Odbili su mesni narezak.
ne smeju da jedu,
jer idu na liturgiju
i žele da se pričeste.
Neću da krenem za njima.
Umreću na ulici,
jer nisam rođen za njihov hram.

ŠKOLA ZA MAŠTANJE TELA

To je samo ljudsko telo,
izopačeno maštom,
nacrtano belom kredom na zelenoj tabli,
u učionici,
u školi za maštanje tela.

O maštanju tela
napisani su udžbenici.
To je stara nauka,
starija od Biblije.

Školu za maštanje tela,
pohađali su učenici –
kada je zemlja bila ploča
i kada je dokazano da je okrugla.

1. pravilo za maštanje:
Telo mora ostati celovito,
ne sme se masakrirati,
mora ostati celina!
Ne sme mu se odrubiti glava,
odseći udovi,
iskopati oči.
Telo mora biti celo,
kao što pesma mora biti lepa.

2. pravilo:
Telo mora da se kreće,
mora da bude mobilno,
levo, desno, gore, dole.
Telo mora uživati lepotu,
preplivati okean,
osvojiti planinski vrh,
voditi ljubav,
spoznati lepotu.

3. pravilo:
Izmaštano telo
mora do mašta.
mora da izmašta sve –
mora da misli
mora da uči
mora da kaže
mora da ćuti.

Mašta determiniše telo.

Telo nešto znači,
izmaštano na školskoj tabli,
izopačeno u učionici,
u školi za maštanje tela.

Podijeli

Komentari su suspendovani.