DOBA NOŽEVA SA POLOMLJENIM DRŠKAMA

Lepota ja bila kuća
dok još ništa nije postojalo
osim atoma koji nije mogao da se deli
onda je bila reč
na početku beše reč
koja je najavila doba noževa
noževi nisu imali polomljene drške
nego su brzo seckali svi
i mesec i more i oblak
posle oblaka nož je isekao prvo biće
mokro, slano i prašnjavo
kroz potok je prokrvarilo
toplota se stvarala
dodirima noža
nož je krčio šumu, pa je probio u jaje
metal je posekao krila kokošci
metal je prokrčio
put do atomske bombe
atomska bomba veliki đavo iks iks veka
čekam sada,
polako lomimo drške noževa
gradimo grane krvavom potoku
i na kraju će biti reč.

KANIBAL ANTE PORTAS

Kroz pravce u lingvistici promišljao sam
Od prvih ljudoždera do dana današnjeg
Od Heraklitovog kruga do Interneta
Istoriju pisma.
Sve je počelo od slika
Pa je nastao strip
Od stripa ikona
Ikoničko pismo
Pa tek onda silabički znaci
Na primer
Latinica, glagoljica, ćirilica
Nauka o jeziku je zalazila u pozitivističke ćorsokake
Da bi se tek u XX veku izvukla iz okova dijahronije
I latila se sinhronijskog pristupa
A onda puf
Internet
Povratak na ikonu
Povratak u pećinu
U pećini cyber kanibal
Priključen na globalnu mrežu
I YAHOO pretraživačem traži žrtve
Klikće, a strelica koju pokreće miš kompjutera
Označava ikonu
Otvara ikonu
Nema silabičkih znakova
Pali Internet
U civilazaciju
Traži žrtvu dobrovoljca preko globalne mreže
KANIBAL ANTE PORTAS
Od pećine do Bil Gejtsa
Od ikone do ikone
Od sajta do sajta
Iz sajta u pećinu
Žrtva je dobrovoljno došla u pećinu
Kanibal je kamerom snimao egzekuciju
Pojeo je žrtvu
Zatvorio ikonu.

SOBA BEZ ZGRADE

Nemam problema da uđem u zgradu,
iako je teško,
podići nogu,
zakoračiti na stepenik.

Za života sam već stekao neko znanje,
čitao sam knjige,
gledao sam šume,
i slike.

Ipak,
sve što sam pročitao
stane u komične oblačiće
nesrećno lošeg stripa.

Nemam problema da uđem u zgradu
i suočim se sa mrakom,
koji odjekuje.

Okolo marširaju vojnici,
bojovnici, sveštenici, patriote
i njihovi naslednici.

Nemam problema što sam mračan,
i što ću oćutati,
i neću ući.

Nisam više komunista
mada na momente još pomalo
želim da menjam svet.
Jedan manifest sam napis
ao u životu,
opalio šamar patrioti
poljubio revoluciju
i to je sasvim dovoljno.

Više mi se nigde ne ulazi
mada su vrata još oškrinuta.

Ipak –Ne!
Zgrada je nekako obljutavila.
Puno je dosadnog vremena
i nije to za mene.

Nigde mi se ne ulazi,
osim u sobu bez zgrade
i to baš u trenutku
kada u njoj sedi Ernest Jinger
i puši hašiš za stoti rođendan.

THE END

Da li je još uvek moguće publikovati
zapečaćenu sobu
iz koje više ne odjekuje
egzistencijalistička praznina?

To je ta soba.
U njoj više ne leži čovek
okupan u mlazu krvi
nema ni avangarde
iako su primerci Svetokreta
pobacani po parketu
a personalni računar u uglu
osmišljva strategiju
proračunava strukturu ekspedicije
koja će osvojiti severni pol.

Sve je tu,
ali čoveka nema.
Ostao je samo
loše osmišljeni manifest
i nekoliko zaboravljenih slova,
a znakovi interpunkcije
nikada neće igrati kolo
na zelenoj livadi.

Publikacija je zatvorena,
zapečaćena.
Ekspedicija neuverljiva.

THE END.

KADA SE SETIM PROLEĆA 1999.

Izgubio sam nadu,
osećam se loše,
preostaje mi samo da se sećam
proleća 1999.

Izgubili smo nadu da će goreti ovaj grad
i da će profesori ostati nemoćni.

Rasla je trava i žuti maslačci
sve kao u pesmama nemačkih ekspresionista.
Tela su se raspadala pred našim očima.
Predgrađe i pruga,
kasarna i zastava.

Svako veče sam šetao
pored atomskih skloništa,
i čekao sirenu.

Profesori književnosti ostali su isti
u svojim malim kabinetima
sa velikim pričama
i debelim kovertama
novčanicama u džepovima.

Nisam udahnuo vazduh
nisam osetio katarzu.
šetam pored luna-parka
i gledam automobilčiće kako se sudaraju.

Mali kabineti su na istim mestima,
sa debelim kovertama u istim džepovima,
još uvek u velikim pričama,
i avionima nad glavama.

Preostaje nam samo
nostalgija za modernom,
nostalgija za katarzom
1999.
history channel
i dokumentarni filmovi
iz drugog svetskog rata.

To obični ljudi nikada neće razumeti,
na šetalištu kraj reke
u svojoj tihoj morbidnosti
oni kupuju sladolede
dovezene u hladnjačama
i voze decu automobilčićima.

Siniša Tucić, rođen 22. februara 1978. godine u Novom Sadu (Srbija). Profesor je srpskog jezika i književnosti. Pesnik, esejista, multimedijalni umetnik. Objavio tri zbirke poezije: «Betonska koma» 1996. «Krvava sisa» 2001. «Nove domovine» 2007. Jedan je od priređivača zbornika nove novosadske poezije „Nešto je u igri“(2008). Sarađivao u mnogim časopisima: Ovdje, Transkatalog, Simposion, Nezavisni, Danas, Stanje stvari, Polja, Reč, te na web portalima Poezin i Male novine. Tokom devedesetih delovao je u okviru umetničke grupe MAGNET, poznate po umetničkim performansima angažovanim protiv tadašnjeg režima. Bavio se scenskim izvođenjem u Kamernom pozorištu muzike –OGLEDALO. Poeziju je izvodio sa bendom ALICE IN WONDERBAND. Pesme su mu zastupljene u Nenad Milošević: „Iz muzeja šumova – antologija novije srpske poezije“ (2009) „Srbija: Panorama pesništva 21. veka – dvojezično srpsko-nemačko izdanje“ (2011.)

Podijeli.

Komentari su suspendovani.