Sinan Gudžević: Lile Dirjan
Demon po imenu Sutra odredio je da Plinijev pesimizam ustupi ovo mjesto mojoj žalosti. Na dan kad je talijanski parlament pripremao odluku o rehabilitaciji pjesnika Ovidija i o poništenju kazne kojom je pjesnika prije ravno dvije hiljade godina Oktavijan August prognao na Crno more, stigla je vijest da je s ovoga svijeta otišla Liljana Dirjan. A čekao sam da tu čudnu odluku talijanskog parlamenta čujem, pa da je javim Liljani. Njoj, koja se godinu i po muči s tumor markerima i vodom u utrobi. Njoj, koja mi je prije petnaest godina, čim su izišle, donijela u Zagreb makedonske ‘Preozbrazbi’ Ovidija Nasona, prepev od latinski Ljubinka Basotova.
Liljana je za mene bila kaval. Onaj sjetni zvuk, što te dira u ono žedno mjesto u lubini, ono što ga imaš, negdje s lijeve ili s desne strane pod rebrom, znaš da ga imaš, ne javlja ti se često, ali ti se javi kaval kad zasviri. A kad kaval zasviri, cijelo ti se tijelo i sve u njemu vrgne u bururet, pa ti se plače od radosti i što jesi i što nisi. Pa čuješ onaj klik ptice iz djetinjstva, a do sada nisi saznao koje je to ptice klik, neke iz mrčave golijske ili neke knjižne kaval tice. Pa ti usplahirenome ruke odu na slušalice, stave ih na uši i onda u njih pustiš Aleksandru Popovsku, u čiji glas su se preselili glas Nine Spirove i glas Vaske Ilieve, pa ti Popovska tim glasom nazalnim nađe ono mjesto u lubini pjesmom ‘Uči me, majko, karaj me’, dok je prati kaval moma Bajsa Arifovska. Pa kad izvije ono mjesto ‘Liljana siten bosilek’, zajecaš, a kad doda ono ‘Liljana edna na majka’, ti se u kap ukapiš.
Liljana je za nas bila Ljiljana. Eno, u Sarajevskim sveskama, u impresumu stalno stoji Ljiljana Dirjan. Mi nismo obraćali pažnju na to što u izvornom izgovoru njenog imena nema lj, nismo, mi smo naše lj stavljali tamo gdje ga nema. To nismo činili kod Liliane Ronchetti, ni kod Liliane Missoni, ali kod Liljane jesmo Dirjan. A Liljani je ime lil plus jana, u pjesmi ga jasno pjeva čarobna Popovska. U Makedoniji su Liljanu zvali Lile. A to lile, to je za mene bila još jedna kaval kalvarija. Moja majka Zejna je imala uzrečicu lile moj, nešto kao ‘blagoš mene’, ‘lale moj’. Kad bi Vera Čejkovska ili Jovica Ivanovski ili Beti Šeleva Liljanu zovnuli Lile, ja sam čuo i moju Zejnu. Pa sam i čekao i čeznuo da oni lilnu Liljanu.
Lile je bila i moja lila uči Petrovudne. Kad sam joj pričao o lilama sandžačkim, koje su nosila djeca i muslimanska i pravoslavna, i čija je sjajoba od noći činila dan, jednom u stanu Biljane Jovanović na Novom Beogradu, gledala me onim gledom koji se opire opisivanju, pa mi rekla: ‘Te guškam, moj sakan brat Sinan.’
Lile je bila najosjetljivije biće. Bila je onaj sat sunčani na kojem, o satima koje mjeri, ne bi moglo stajati ono svaki ranjava, posljednji ubija, nju je svaki ubijao, a svaki i oživljavao. Upoznali smo se na Struškim večerima poezije, prije trideset i devet godina. To su bile najbolje večeri poezije u mom životu: uz Lile sam upoznao i Borisa A. Novaka, pa Veru Čejkovsku i Katicu Ćulavkovu, Jordana Plevneša i Iliju Čašule. A Lile se tada zaljubila u Bogomila Gjuzela. Koliko li je samo srodnih duša našlo jednu drugu toga avgusta dok je rulja novinara ganjala Rafaela Albertija oko hotela Drim.
Tri mjeseca kasnije sam otišao u vojsku, u Ljubljanu. U vojničkom klubu je bilo stolova i stolica, a u jednom je uglu bilo nešto između klupe i stola: malo više od klupe, malo niže od stola. Kad god bih dobio pismo od Liljane Dirjan, adresa Proleće 16/32, šmugnuo bih u potkrovlje i legao poprečno preko toga stola-klupe, i dok su mi noge i glava visili iznad poda, a krv udarala u lice, slavio sam Lilino pismo. Pa sam joj pisao kamo i kako uteknem s njenim pismom. Prošlo dosta godina, društvo kod Biljane Jovanović, u Studentskoj 8 na Novom Beogradu, tu su i Lile Dirjan i Bogomil Gjuzel, i Liljana priča Biljani o tome kako sam slavio njena pisma u kasarni. A Biljana, rima od Liljana, mangupski kaže kako joj se čini da je nešto slično činio i Kafka, i kako je to možda čitala u njegovim ‘Pismima Mileni’. Ajde, Sine, sad nam lepo reci jesi li malko glumio Kafku pred Dirjankom? A Dirjanka kaže, aman mori, Biljano, ama taman da je to i pravio Kafka u Pragu, ama je Sinanovo ležanje u Ljubljani lepše!
Došla mi u kuću u Zagreb, marta 2003. Priča Sanji: ‘Znaš, stigla ja u Beograd, i rešim da odem u Zemun, da nađem Sinana. Bila nedelja, ja obučem pepita kostim i svileni šal, i nekako nađem njegovu ulicu i kuću i to potkrovlje njegovo. On nema pojma da ću doći. Kucam, on otvori i ne može da veruje. Uđem, sednem, on kaže nemam u kući ništa za jelo, hajde idemo u restoran tu blizu, taj restoran na železnickoj stanici Zemun Novi grad. Ručamo, posle sat-dva, kaže, e sad ideš sa mnom na dva sata na jedno mesto. Uzmemo taksi, i znaš gde me odveo: na stadion JNA, da gledamo utakmicu Partizana i Dinama iz Vinkovaca! Ej, mori, svi okolo gledaju u mene, u moj pepita kostim. A posle smo išli do Biljane Jovanović. Ona njega zove Sine, a on nju Stari!’
Prije četiri godine, drugi dan novembra. Gevgelija, sunce kao u djetinjstvu. Idem da kupim razglednicu Gevgelije, da pošaljem bratu Hazbu koji je 1960. pobjegao od kuće da bi gradio autoput Bratstvo-jedinstvo, dionica Nova Smokvica – Gevgelija. Jedna trafika, druga, treća, pošta – nema razglednice. U pošti kažu, nema toga više, ko još piše razglednice. Sram me pojede, treba da se krene za Dojran, svi samo mene čekaju: Bogomil Gjuzel, Predrag Lucić, Jovica Ivanovski, Mijo Popović, Edi Matić, Beti Šeleva, Robert Alagjozovski. I Lile. Očajan utrčavam u neku fotografsku radnju: čovjek kaže, ja ću da ti napravim razglednicu Gevgelije, biraj koju sliku hoceš. I napravi mi četiri, različite. Istrčavam kao da sam osvojio olimpijsku medalju. A Lile kaže: ‘Ama samo polako, ama nema da žurimo, sad napiši te razglednice, pa odšetaj do onamo: vidiš onu bistu od one tri u parku? To ti je Risto Bajalski, znaš kad si mi u Zemunu davno kazao da je on bio najbolji novinar Politike. On je ovde rođen.’ Pa se odvezemo svi na Dojran. Pa nam Bogomil, uz vino i dojranske đakonije, pokazuje odakle su sve njegovi preci iza onih planina sa grcke strane jezera.
Lile je bila cijela od ljubavi za more, za Korčulu, za Hvar, za boje, za bademe. Pa njeno kuharsko umijeće, začinsko bilje, recepti. Njene marame, i Teška svila! Njena Matka, kanjon Treske! A njeno jermenstvo i makedonstvo, njeno dalmatinstvo i jugoslavenstvo, mamma mia. Žena Kajmakčalan, žena Ararat. A njena pričanja jedinstvena, o Evgeniji Demnievskoj, o Aci Sekuliću, o Džoniju Štuliću! I da nju takvu ugrabi demon po imenu Sutra, izješa nezasitni, bez milosti, na dan kad je Ovidije rehabilitovan!? A ona je o jednom od svojih demona ovako napisala:
Си одам од тебе
Ми рече утрово
зелениот демон на немиром
остани прошушкав
со последните лисја
Јас листокапна
Odlazim od tebe
Reče mi je jutros
zeleni demon nemira
ostani prošuškah
posljednjim lišćem
Ja listokapna
Kako prevesti ovo listokapna? Može listopadna, ali tu nije sve što je u riječi listokapna. I makedonski ima listopadna, no ga Lile Dirjan nije napisala. Ja, s koje lišće kapa, to jest pada kao što kapi padaju, a pada i kao lišće, pa onda i kao lišće s kojega bi, da sámo prema zemlji ne kapa, kapale kapi. Ostaviti listokapna. To je jezik i izraz Lile Dirjan, tražen i nađen, a doživljen i dubok. Sve su joj pjesme takve. Nikakvo prenemaganje i lažunjanje, moj zeleni demon i ja žutih listova, ja listokapna.
U ovome našem živovanju, umotanom u tugu, svaki će naš zeleni demon po imenu Nemir, po redu koji ne znamo, biti svrgnut rukom demona po imenu Sutra, praznioca ovoga, a punioca onoga svijeta.
