devojka koja se zove itsaso,
što na baskijskom znači more
kad udaram cipelama o zemlju
vidim čudnovate stvari
orijent na matisovim slikama
lorkin grob u travi
u zidovima
u mesu na udovima
rukopise koji gore
ali ne izgaraju
smrti
ni rađanja
samo ovo sada
cipele
i zemlju
flamenko utopija
1.
odavde
na vrhovima sijera nevade
nalazim
obline gitare
2.
andaluzija je ljubavnica flamenka
dodiruje je
kada svirač pređe
preko žica od njene kose
ona zadrhti od strasti
od ritma
cipela
3.
moja andaluzija se ugnezdila
na vrhu stospratne zgrade
pokrivamo se mediteranom
i naslanjamo na alpuharu
za doručak jedemo mandarine i avokado
u čijem hladu
ničemo
kažu da na drugim spratovima
žive neki drugi ljudi
o tome niko nikad
nije puno razmišljao
4.
u gitari plovimo
kao u barci
kad ceo svet poplave
zaposlenja
i šefovi
5.
četiri zida te guše
ako na njih zakucaš
mogu i da sviraju
šta je karim govorio iris
dakle, tako to ide.
ljudska je potreba, kažeš,
ono što te uveže u druge karike.
bez prestanka
padaš u kapima smole
po mojim zbunjenim licima od kore;
od tebe sijam, lažno.
nalazim te često
u svojim ušuškanim šalovima, sklupčanu,
u toplom zagrljaju s dvanaest pesama
luisa garsije montera,
gubim te
u odrazu na izlozima
i ponekad, samo ponekad,
čujem te u bojama.
ako budeš dovoljno tiha,
odsviraću te na gitari
i nastanićeš se u pukotinama
maurske andaluzijske kuće.
