Marina Bogdanović: Susret
PESMA O KOSIDBI I VODI
Kada me je prvi put dotaklo
Postojanje ivica tvog mramora
Pasja mi je duša čankolizivo
Nepomičan studen planine lizala
Nepomičnost je to
Pred mekim molekulima života
I smrt tvoja već je lelujala
Milujući kosom kao klasjem
Noge neke čobanice iz tvog zavičaja
O, taj pasji sluh bič je neznatan
Mojim okrenutim leđima
I bezakonju čela
Oslušni… Ja pevam tvojim unjkanjem
Onu pesmu o kosidbi
I vodi
I zaboravljam znoj pokošenog
Kad niz grlo mi klizne
Sa tvog izvora
Još jedna kap neprolaznosti
U ŠACI
Tihujem
U beloj nepomičnosti
Gustom krošnjom pokrivena
Sklopljena ptica.. jastuk perjani
Daruje me dubokim očima
Vidim
Drvo se u šaku preobražava
Svaki prst nosi gnezdoliku ranu
Iz koje hlorofil krvari
Na praznu svetlosnu stranu
To mene piše na liniji života
Kao meko koričenje stiha
I svedoči da postojim
I da sam mu šaku ispunila
ŽIG NEOPROSTA
Iz promrzline mog detinjstva
Tri zaleđene latice
Pale su ti na pokrov
Tupo kao sizifovo znamenje
Broji…
Voli ne voli
Noć i dan.. buncaj!
Do izgubljenog trojstva
Ti koji žig si čvrste brane
Mog pada
Mog neoprosta
TAJNA SVIH TAJNI
Kada me o ljubavi upitaš… ćutim
Jer meni je sve u nagoti oka
U koje mi jutrom
Hrast svetlosne vaši sipa
I ja se budim samo zbog toga
Da među slepoočnicama tinjam
Do novog postojanja o kojem ništa ne znam
Ponekad… ta svetlost je toliko jaka
Da iz kuće izlećem kao vatra
Kao strah od požara
Usput upijenom vlagom
Utolnom vodom svih mojih žeđi omekšam
Zbog trave u parku koju ni korakom ne želim da ozledim
A tu bezazlenost
Uvek nanjuši neko pseto što za poljupcem žudi
Sa zadahom hrane koju je pokupilo sa asfalta na vlažnoj njušci
Za mene to je tajna svih tajnih večera
Ljubiti
Kao izrod nežnosti
Ne znajući ništa o čistoći
Dok se preko usana izlivam
BEZOBLIČNA KRUŽENJA
U vožnji starog najmljenog bicikla zatiče me kiša
Toliko tiha i još tiša da je ne opazi ni sluh lišća
Dok mu je opekline pokrivala oblozima
I krošnje umivene spustiše smeh na moje lice
I granolike ruke sve do oblaka su ponele
Mene zemlju s nebom sjedinjenu
Sad sklopljenih očiju plivam
Okeanom koji čula opnira
Jer tela su bez njih
Razrešena
Kao voda
U kruženju bez obličja
ZAVEŠTANE METAMORFOZE
Zbog neophodnosti promena
Rumena me gašenja
Muče
I zalasci sunca
U krvotoku misli
Uzaludnu nadu luče
Gde je ta ruka koja poseže
Žeđ opalog lista
Da utaži
Dok nam otrgnute duše niz vetar
U zaveštane metamorfoze
Beže
Zar svi ti utoni i glineni omaži
Nisu boli bez slova
Bio sam onaj koji jesam
Tek sena
Bio sam na zemlji orahova
I ne dočekah ništa izvan mog trena
SUSRET
Sklopljenih očiju milujem stvari
U igri – Na slovo na slovo
Nagota
Pod prstima
Odgonetaju se praoblici
Ganutog kamena i škrtog stakla
Još uvek izvan jarma živog i mrtvog
U polju sam pojma
Sloboda
Susret i sreća u poetskom umu
Iste su reči od sloga do sloga
I dalje
Slutnjom obuzeta
Na ivici razuma… na litici sveta
Obitavam u tri čestična sloja
I sve mi je srodno u aminu
Koji krstim Lepotom
Biografija
Marina Bogdanović je rođena u Beogradu 1976. godine. Pjesme su joj objavljivane u internet časopisima i na portalima za književnost (Avlija, Kult, Strane, Pesem si i dr.), a kratke priče u zajedničkim zbornicima. Objavila je zbirku pesama KRUŽENJA BEZ OBLIČJA (Banatski kulturni centar, 2016.) sa kojom se po prvi put predstavila čitaocima na ovogodišnjem sajmu knjiga. Živi u Beogradu… i priprema rukopis za novu zbirku.
