Marina Bogdanović: Susret

 

PESMA O KOSIDBI I VODI

Kada me je prvi put dotaklo
Postojanje ivica tvog mramora
Pasja mi je duša čankolizivo
Nepomičan studen planine lizala

Nepomičnost je to
Pred mekim molekulima života

I smrt tvoja već je lelujala
Milujući kosom kao klasjem
Noge neke čobanice iz tvog zavičaja

O, taj pasji sluh bič je neznatan
Mojim okrenutim leđima
I bezakonju čela

Oslušni… Ja pevam tvojim unjkanjem
Onu pesmu o kosidbi
I vodi

I zaboravljam znoj pokošenog
Kad niz grlo mi klizne
Sa tvog izvora

Još jedna kap neprolaznosti

U ŠACI

Tihujem
U beloj nepomičnosti
Gustom krošnjom pokrivena

Sklopljena ptica.. jastuk perjani
Daruje me dubokim očima

Vidim
Drvo se u šaku preobražava
Svaki prst nosi gnezdoliku ranu

Iz koje hlorofil krvari
Na praznu svetlosnu stranu

To mene piše na liniji života
Kao meko koričenje stiha
I svedoči da postojim

I da sam mu šaku ispunila

ŽIG NEOPROSTA

Iz promrzline mog detinjstva
Tri zaleđene latice
Pale su ti na pokrov

Tupo kao sizifovo znamenje

Broji…
Voli ne voli
Noć i dan.. buncaj!

Do izgubljenog trojstva

Ti koji žig si čvrste brane
Mog pada
Mog neoprosta

TAJNA SVIH TAJNI

Kada me o ljubavi upitaš… ćutim
Jer meni je sve u nagoti oka
U koje mi jutrom
Hrast svetlosne vaši sipa
I ja se budim samo zbog toga
Da među slepoočnicama tinjam
Do novog postojanja o kojem ništa ne znam

Ponekad… ta svetlost je toliko jaka
Da iz kuće izlećem kao vatra
Kao strah od požara

Usput upijenom vlagom
Utolnom vodom svih mojih žeđi omekšam
Zbog trave u parku koju ni korakom ne želim da ozledim

A tu bezazlenost
Uvek nanjuši neko pseto što za poljupcem žudi
Sa zadahom hrane koju je pokupilo sa asfalta na vlažnoj njušci

Za mene to je tajna svih tajnih večera

Ljubiti
Kao izrod nežnosti
Ne znajući ništa o čistoći

Dok se preko usana izlivam

BEZOBLIČNA KRUŽENJA

U vožnji starog najmljenog bicikla zatiče me kiša
Toliko tiha i još tiša da je ne opazi ni sluh lišća
Dok mu je opekline pokrivala oblozima

I krošnje umivene spustiše smeh na moje lice
I granolike ruke sve do oblaka su ponele
Mene zemlju s nebom sjedinjenu

Sad sklopljenih očiju plivam
Okeanom koji čula opnira
Jer tela su bez njih
Razrešena

Kao voda
U kruženju bez obličja

ZAVEŠTANE METAMORFOZE

Zbog neophodnosti promena
Rumena me gašenja
Muče

I zalasci sunca
U krvotoku misli
Uzaludnu nadu luče

Gde je ta ruka koja poseže
Žeđ opalog lista
Da utaži

Dok nam otrgnute duše niz vetar
U zaveštane metamorfoze
Beže

Zar svi ti utoni i glineni omaži
Nisu boli bez slova

Bio sam onaj koji jesam

Tek sena
Bio sam na zemlji orahova
I ne dočekah ništa izvan mog trena

SUSRET

Sklopljenih očiju milujem stvari
U igri – Na slovo na slovo
Nagota

Pod prstima
Odgonetaju se praoblici
Ganutog kamena i škrtog stakla

Još uvek izvan jarma živog i mrtvog
U polju sam pojma
Sloboda

Susret i sreća u poetskom umu
Iste su reči od sloga do sloga

I dalje
Slutnjom obuzeta
Na ivici razuma… na litici sveta

Obitavam u tri čestična sloja
I sve mi je srodno u aminu
Koji krstim Lepotom

 

Biografija

Marina Bogdanović je rođena u Beogradu 1976. godine. Pjesme su joj objavljivane u internet časopisima i na portalima za književnost (Avlija, Kult, Strane, Pesem si i dr.), a kratke priče u zajedničkim zbornicima. Objavila je zbirku pesama KRUŽENJA BEZ OBLIČJA (Banatski kulturni centar, 2016.) sa kojom se po prvi put predstavila čitaocima na ovogodišnjem sajmu knjiga. Živi u Beogradu… i priprema rukopis za novu zbirku.

Podijeli

Komentari su suspendovani.