Sećanje

‘A sećanja su lovački rovovi, čiji odjeci zamiru u vetru’.
A.

Sećanje je putovanje u vetrovima raskidanu zemlju, u morima razuđenu,
tamo gde su se ostrva odvojila od kopna, gde je pocepano, tromo i puno kamenja.
Sećanje je vodena atribucija koju upija zemlja, brazda, nikada osunčana. Nenaseljena.
Sećanje na osunčanu Italiju i zaleđeni sever. Moderna slika pred razrookim Janusom,
vis sa čije trake uzleću reči kao rastureno jato ptica,
daljine uvek dalje, blizine uvek bliske, i sve je od vodene pene, i gor je od pene.
Nestajanje nastajanja i obrnuto, ‘iz grudi raste drvo’, horizontalni presek zvona,
lepo i puno. Na sajtu ovog prizora piše – antroposofija u čeljustima Platonovog psa,
zemlja i nebo u čeljustima ‘Getenaumske zmije’, čeljusti na prsobranu jedne male
lađe,
mornar utovara i istovara memoriju.
Kako je skrhano ovo mesto, nestaje u magli, u bledunjavom nevidu,
za istorijom kao karavan, uvek škrt i uvek dužan.
Mesto koje voli mrak, vodu, ‘moje ime je upisano na vodi’.

Astralna mreža moždanih komora, halucinacije, podrumi i tavani,
smisao uvek doveden u pitanje. Dekonstruisana reka koja više ne donosi nostalgiju,
već matice, ploče na kojima se čuju snimci prvih bogova,
delove starog hrama, Utešene Slovene, varvare, sva poganišta i sve vrline.
Mračna fantastika neosetljivog rastanka; telo pod udarom duše menja svoje oblike.
Mleko ne odlazi u dojke već u rogove. Kiša ne pada na zemlju, već na nebo.
Tragovi su obrisani. Ne postoji put.
Skrhano je ovo mesto, puno hodnika, tunela, zemljanih jama, grobova, prašine, moći.
(Volim moć groba.) A laju psi, paori kose, žene raspuštaju kike,
jadnici krote svoju sirotinju, očevi pričaju priče, sekretarice zvone,
pankeri plaču, filmovi ćute.

Specimeni

Teorija kako pisati iskrsava u času, pomalo prizivanom i pomalo sudbonosnom.
Ona teorija koja se mora čitati kako bismo skriptum proizveli u razumevanje sveta
dela.
Vreme dela je na zglobu, na tornju, u glavi, u klatnu,
jer vreme proizvodi smisao, a sat je naše vreme, pored večnosti.
Delo konzervira modele sveta, proizvodi uzvišeno vreme,
vreme nad vremenima, i u tom učešću mi trošimo
najmanje dva vremena istovremeno: naše i vreme knjige.
Događa se da razlika između ovog trenutka i trenutka u kome
npr. Aristotel filosofira o tragediji, bude ubrzana sudbina te knjige koja je doživela
sopstvenu radnju, delanje koje je nezavisno od našeg
utoliko što ga preplavljuje njena večnost.

Pisati znači zaustaviti beskrajni sastav događaja, dozvoliti stoj na umrlici večnosti,
ubiti.
Poziv da se misli izvan modela, da se prekorači nesavršenost,
da se izbegne lakovernost i nostalgija. Nostalgija jednim delom podrazumeva
prepoznavanje, a to je u priči nedozvoljeno, sve do kraja kad je, najzad, sve
dozvoljeno.
Sve u priči, istina, potpada pod kategoriju konvencije, ali ta konvencija
mora biti smela u parametru da okrepiti bolećivost, i sumanuto, egzorcistički,
proizvede efekat.

Ovo je sušta teorija o tome kako pisati, bez pretenzija da ostavi gorčinu u grlu
i zbog koje, u krajnjoj liniji, neće pasti ni jedan kralj.
Aktanti su ovde suve precioze jednog izmišljenog naroda,
svih naroda što ih na zemlji ima. Karakteri i tipovi u radnji jedu vreme,
oni su utopljeni u sopstvenu volju, služe se retorikom kao ‘Eshil mrvicama Homerove
trpeze’, imaju pravo na odbranu, ali i napad,
jer je njihova jedina sudnica grobnica knjige, taj fizički fenomen
u čijim koricama je njihovo subjektivno Ja, njihovo sveživotno sve.
Oni doživljavaju preobražaj koji je izvanredno ljudski,
koji je od mnogobrojnih mogućnosti saobražen u jedinstvu izbora;
junak je ipak osobenjak, samoživac ili tragična ličnost, Edip.
Junak je izabran, izuzet iz nužnosti koju svi živite, ali ste isuviše dosadni da bi bili
izabrani. Jedan Grušnjicki se ponašao tako kao da želi da postane junak romana.
I to samo zato što je naučio nekoliko stihova iz Eneide.
Kao da je pobrao svu pamet sveta!

Naslovi

‘’Na vratima carinarnice, neko je tokom noći ispisao
belom bojom koja se još sliva
pobedničku parolu: VIVA LA MUERTE.’’
Danilo Kiš

Poreklo kulture i Kengi, Starosedelačka invazija na Turanskom,
Klinasto pismo i homeopatija, Molitva bogu pesimizma,
Pobediti smrt, da li to znači poverovati u nju?, Eolska Smirna u jednom noćnom
tunelu,
Dosetljivi Ahilej i brzonogi Odisej, Teodikeja i eshatologija u vežbanci,
Elesijast i njegove prigodne pesme, Matej Levi i njegova Blagovest,
Teomahija i demokratski vijadukt, Kavkaz, Psiha, Ranjena Temida,
‘Umaći biču božijem čovek ne može’, Hibris i temperament, Euripid i dadilja,
Moral i intriga, O važnosti samoironije za početnike, Pretvaranje,
Erotizam i vulgarizacija, Entelehija u glavi, u srcu, u stomaku,
Vreteno Ananke u izložbenom prostoru, Putuj pesniče!, Šta je to izvrsno?,
Ako je Zemlja centar sveta…?, Nepokretne pojave, Broj 10,
Ciklus novih soneta u pakovanju šibice, Poetski stil i parodije,
Pronalasci kao otkrića i kao izmišljotine, ‘Dečaku pripada vlast’,
Egzaltacija razuma i egzaltacija mašte, Uzbuđenje izaziva lepota, Apostol slobode,
Obrazac, Čitači metafizičkih znakova, Ukupnost romantičarskih snaga,
Epistolarna noć, Muzika i narodni dub, Uzvišeno i prizemno,
Izopštenost novog Narcisa, Osveta je dosadna, Stidljivo u herojskom svetu,
Bezličnost jer nema strasti, Čehov, detalj i dezintegracija, Retrospektiva malih romana
(izbor), Uspomene i smrt, ‘Đavo vuče konce…’, Remboov kovitlac,
Samoća kao egzistencijalno stanje, Ko još piše za večnost…?!, Jezik u slikama,
slike u jeziku, O operaciji pisanja i čitanja, Strah od nužnosti, Za patnju/protiv patnje,
Fragmenti kao otkriće, Reč kao ‘sredstvo duha’, Horhe Giljen i intelektualna poezija,
Apoliner i nadrealizam, Lotreamon u čeljustima diktature, Korenje u modernoj
poeziji,
Jezik koji deluje neuračunljivo, Multimedijalni Mikelanđelo, Hipalaga,
Sen-Džon Pers i Progonstvo, Ungaretijev susret, ‘Izmisliti svoje prethodnike’,
Emancipacija predstave, Veljko Petrović, Ni imena mu ne znam, Srpski kod,
Imaginarna rešenja u vratima Gradske biblioteke, Autobiografija i sve,
Dekoracija belog platna, Zgušnjavanje zbog duhovnog kompleksa,
Znak kao simbol, simptom i signal, Čulo vida i čulo sluha, Film kao traumatski kadar,
Percepcija boje i njena promena, Fotografije.

Staranje da se pronikne u skrivene namere prirode

Računica je površna i izlišna, jer se dâ zamisliti unapred.
Vladavina zakona, pravilo, najkraći potez.
Priroda je pak nešto drugo. Priroda je duša, plot duše, plođenje, razmnožavanje,
životodavno micanje, čak i mrcvarenje, čak i jedan vid čovekove iscrpljenosti.
Priroda je smrt: strašna, nečista, jeziva, nečastiva, demonska, demonski lepa,
lepša, slatka smrt. Slast smrti teče rekama u kojima se kupamo,
u kojima smo se kupali. Priroda, tj. smrt, zemni oblik, javka,
gola poput isukane sablje, kratka poput komande, personalna, personalna.
Oka priljubljenog uz špijunku mi gledamo cev, cev:
cevi, cevčice, creva, nerve, žilice, ušne kanale,
oživljena slika jednog koji je ‘mesto brokatne marame oko vrata nosio
konop. Duša u tim očima… Duša smrti, uvek nošena, nepomična,
ponekad ekscentrična, ne ni centralna, s boka, ukalupljena, izmiče svakoj topici,
ona koja je prvo bila bez tela, čista instancija, nejasno navaljivanje,
uporna molba bez argumenta. Mana. Nejasnoća.
Zatim je stekla ideju da hoće da napravi nešto. Buduća radnja je zatreperila,
nalik na apetit. Član pomagač, telo, obući telo, otelotvoriti se, poprimiti izgled,
bez želje da se skine košuljica, telo je član, ud, orgasmus venereus,
muzički instrument, orgulje, organum, organ.
Duša je, pak, zvuk, širenje, glasilo, list, časopis.
Duša otiče, napušta plan. Rađanje, to je odsustvo predmeta, uprkos bolu.
Krajnji stupanj deobe ćelije. Cepanje. Usled zvučnog cepanja, uprkos tvrdoći rađanja,
simile stvara simile, vari se, probavlja, užas, priroda je varljiva i partitivna.

Monocikl

Bila sam ista kao i pre. Možda malo hladnija. Kuckala sam, u rukavici, po ravnoj
površini stola, istim načinom kao i nekada. Sto se odazivao, čak mi se primicao.
Konačno, spustih ruku na odziv, na potmuli bruj odjeka u toj površi.
Drvo mi nije odgovaralo iako je, kako sam maločas osetila, bilo stalo uz mene,
sto mi se sav bio primakao. Osokoljena naočarima na nosu, sigurnije sam, dalje,
skočila u jutro. Već na ulici dočekala me je gužva. Umotana u tamnu debelu maramu,
kupljenu od neke seljanke iz Klenja, prerušena, dakle ozbiljna i tiha,
u danu koji se nazvao nedelja, i koji je, slično meni, odmicao podozrivo i sporo,
uprkos činjenici da šetnje nedeljom znaju da budu duge i krepke,
vraćam se u svoju sobu, skidam debelu marametinu,
izuvam blatnjave cokule i zavlačim se u krevet. Prema pribežištu.
Još je bilo dosta mračno, morala sam da upalim lampu.
Svetlost je u krugu obasjala drveni stočić, ustala sam i krajem suknje obrisala ostatke
prašine. U to vreme, moja sklonost da pobegnem iz sveta i sklonim se od drugih ljudi
bila je veća i jača. Sve opada podjednako, i potreba za snom, i potreba za življenjem.
Kažu da čovek treba da stvara samog sebe, u poeziji se to zove ‘impersonacija’;
podavati se neprestanim promenama, postati večno mnogostruk.

Jelica Kiso (1979) piše poeziju, prozu i kritiku. Do sada objavila u časopisima: Znak, Tekst, Braničevo, URB, Koraci, Zlatna Greda, Ulaznica, Sveske, Avangrad, u elektronskom časopisu Agon i dr. Uređuje regionalni informativni portal za književnost i umetnost: književnost.org Dobitnica književne nagrade Ulaznica 2009. (prva nagrada za poeziju). Zbirka poezije Crna sreća, objavljena u ediciji Prvenac (SKC Kragujevac, 2010.) Programski saradnik redakcije Forum (SKC Beograd). Roman U kojem trenutku počinje jedna priča našao se u užem izboru nagrade ‘’Poziv na putovanje’’, usled koje izlazi u zborniku ‘’5 decembar’’ (Proza na putu, JP Službeni glasnik, 2011.) Bavi se video radovima.

Podijeli.

Komentari su suspendovani.