Trafika je bila od onih starinskih, valjda još jedina takva u gradu. Od rebrastog lima, ravnog krova s nadstrešnicom i malim prozorčićem nad policom prepunom novina i časopisa, i s vratima pozadi, leti po čitav dan otvorenim zbog nesnosne žege.
Gospođica Milena je radila u trafici izgleda oduvek, jer se niko od žitelja Ulice kestenova nije sećao vremena kad nje i kioska tu nije bilo. Niko se nije sećao ni da je ikada bilo kestenova, ali ipak ih je moralo nekad biti čim se ulica tako zove. Nekoliko kržljavih lipa pred gradilištem jedino je drveće u ulici.
Blajhana plavuša sa šnalama i češljićima od štrasa, uvek pomno našminkana, gospođica Milena je već poodavno bila prošla godine zrelosti, ali lepo građena i bujnih oblina pa je izgledalo kao da je s naporom ugurana u skučenu limenu kućicu. Alergična na mačke, često bi cičala ako se neko šugavo mače, kojih je na gradilištu bilo tušta i tma, ušunja u kiosk. Uspaničeno bi izjurila napolje pa su radnici dolazili da iznesu životinju i izbave je, što je njoj neobično prijalo.
Sad su radnici otišli, iza građevine je trebalo napraviti još parking i ulaz u podzemnu garažu, ali niko nije znao kad će se radovi nastaviti, pa su napuštene zgrade, okružene zaustavljenom mašinerijom i gomilama šuta, gvožđurije i peska, opkoljene ogradom od zelenih ploča, ostavljale utisak kao da su pred rušenjem a ne tek izgrađene.
U zelenoj ogradi se, iz bočne ulice, nalazio prolaz za kamione, pa su dečaci pošli tim putem, iza zgrade, s namerom da pobliže osmotre veliku dizalicu, a možda, ako je čuvar u kontejneru zauzet nečim drugim, i da se popnu u kabinu velikog čeličnog insekta i razgledaju poluge za upravljanje. Skrenuli su u uličicu razgovarajući o filmu koji su upravo gledali u bioskopu.
“Tri D je strava”, rekao je plavokosi, Miloš.
“Tarzan iz osmog ima takav televizor, ne mora da se gleda s naočarima”, odvratio je drugi dečak, oniži i širokih ramena.
“Mora, i televizor mora s naočarima, svaki tri D mora s naočarima”, usprotivio se Bogdan, najsitniji od sve trojice.
“Ne mora, ne mora ni na mobilnom”, reče Nemanja, plećati.
“Svaki mora”, uskopistio se Bogdan, inače odlikaš, “i mobilni nemaju 3 D.”
“Imaju, Igor ima takav mobilni. Ima i tri D igrice na njemu”, odolevao je Nemanja.
“Pa što ga onda nije doneo u školu?”, izazivao je Bogdan. Miloš je ćutao i šutirao prazan tetrapak od soka od kajsije.
“Zato što mu se pokvario pa ga je tata odneo u servis”, reče Nemanja. Igor je bio njegov stariji brat, osmak, inače često pominjan u njihovim razgovorima, gotovo kao neko mitsko biće i krunski, neoborivi dokaz verodostojnosti Nemanjinih priča.
“Kako se pokvario?”, upita plavokosi.
“Pokisnuo je, a prvo mu je i ispao na beton.”
Na to niko ništa ne reče, nastavili su ćuteći.
Išli su na dnevnu predstavu jer plavokosom majka nije dozvoljavala da se noću smuca oko tržnog centra u kome se nalazi sinepleks. Druga dvojica su se osećali nadmoćno zbog toga, ali prećutno, nisu to pominjali jer je plavokosi bio mnogo krupniji od njih, standardnih dvanaestogodišnjaka.
Prostor iza zgrade bio je delimično u senci pa su krenuli tuda jer je bilo prijatnije nego na suncu. Među gomilom zemlje i izlomljenog betona izvirivalo je nešto dugačko i bledo, više nalik na debeli životinjski rep nego na bilo kakav ostatak građevinskog materjala. Istovremeno ga spazivši, dečaci se, kao po komandi, zaputiše ka njemu. Kad su se približili na metar razdaljine, prepoznali su prstenje i narukvicu sa zodijačkim znakom blizanaca. Ruka gospođice Milene izgledala je nekako samostalno, kao stvar za sebe, odbačena i zaboravljena. Dugački nokat je bio slomljen, otkinuti deo se držao samo jednim krajem i visio kao kap. Drugi je bio napuknut celom dužinom, s tamnom krastom na crvenom laku.
Savijena pod neprirodnim uglom, činilo se da ruka vijuga, da je izmilela iz hrpe odvaljenih betonskih ploča. Prišavši korak bliže, uočili su i leđa u majici, zasuta peskom i prašinom, i gužvu žute kose, takođe prašnjave, na potiljku ulepljene nečim crnim poput katrana. Lice se nije videlo, okrenuto ka šupljini ispod nabacanih fosni, kao da zaviruje u jazbinu neke sitne životinje.
Mogli su s lakoćom da zamisle njeno široko, četvrtasto lice, na kom je obično bio teatralan osmeh, parodija srdačnosti, koji je u dečacima izazivao jezu zbog utiska iskeženosti kroz otvoreni prozorčić, iz mračne unutrašnjosti kioska. Osim reda belih veštačkih zuba između grčevito razvučenih, jarkocrvenih usana, u tom mraku su blistale još samo šnale od štrasa. Oči su i tada bile ugašene.
Danas su išli u bioskop prvi put otkad je otoplilo. Gledali su horor “Živi mrtvaci VI deo”, u kom zeleni leševi raspadnutih obraza i s debelim žutim slinama izlaze iz grobova pa po ceo dan i noć kolju žitelje jednog malog, mirnog grada, i komadaju ih sekirama u potocima jarkocrvene krvi. A za njima krstare horde vampira, da dokrajče one koji su nekim čudom ipak preživeli. Sjajno su se zabavili, i niko se nije pitao otkud to da vampiri čak i danju patroliraju gradom, kad je opštepoznato da oni iz grobova izlaze samo noću. Doduše, Bogdan se začudio kako to da sekira i posle toliko upotrebe uopšte nije crvena, ali ništa nije rekao.
Bilo kako bilo, vraćali su se razdragani, hodajući po žardinjerama s već sasušenim cvećem, balansirajući ivičnjakom, ili pak kolovozom, samo ne pločnikom, kojim su poslednji put koračali davno, još kad su ih vodili za ruku, ali tad još nije bilo tržnog centra pa ni bioskopa.
Kola su im svirala – bilo u znak upozorenja ili prekora – ali oni nisu obraćali pažnju. Prošavši pored kladionice, menjačnice i mesare iz koje je kroz klimauređaj iznad vrata izbijao zadah sirovog mesa, presekli su kroz prolaz između zgrada koji su dobro poznavali. Duvao je vruć vetar i odnekud se čulo kako se svrake svađaju.
“Trebalo je da ponesem lasersku pušku.”
“A ja ultraljubičasti pištolj za teleportovanje.”
Već su bili prestari da podignu letvice sa zemlje i prazne limenke od piva i da se pretvaraju da pucaju iz zaklona kontejnera. U dvorištu iza zgrade, pre nego što će izbiti na bulevar, ugledali su džinovsku humku napuštenog atomskog skloništa, obraslu korovom, gde je prošle godine jedan od njih našao kornjaču.
Poveo se razgovor o tome šta su sve našli smucajući se gradom, i šta su sve mogli naći, i kako se to može upotrebiti. Razmatrali su mogućnosti gde da smeste novo skrovište za skrivenu opremu jer su čuli da će stanari njihove zgrade srušiti staru šupu. Školu niko nije pominjao.
Razgovarali su kao odrasli, kao da žive samostalno, u pričama je povremeno iskrsavao samo Igor. Nisu se oslovljavali imenom, u školi su svi imali nadimke (Halk, Gumeni, Šok…) niti bi se moglo reći da su jedan drugog smatrali prijateljem – ono kao najbolji drug i slično, poput devojčica. Oni su ozbiljna ekipa iz iste zgrade, mada je plavokosi živeo u drugom ulazu.
Na bulevaru su iznenada odlučili da idu zaobilazno, pored novih zgrada. Na gradilištima se uvek može naći svašta korisno.
Pri povratku su hodali brzo, u koloni, nisu više zavirivali po ćoškovima, penjali se i skakali na sve više od pola metra na šta bi naišli, niti su se zadirkivali i jurili. Išli su korakom užurbanih odraslih ljudi, postojanom brzinom i razborito odabranom, najkraćom putanjom do kuće. U koloni koju je od ostalih prolaznika izdvajala gotovo opipljiva veza novostečene neprijatne bliskosti, kao da su netom na sistematskom pregledu primili bolne injekcije i bili uzajamni svedoci straha, a možda i suza. Između njih i sveta isprečilo se prozirno platno, samo njima vidljiva slika: gomila šuta, ruka, crna krasta, katranom ulepljena sivožuta, prašnjava kosa.
Do zgrade su stigli u petnaest do pet, u vreme kad su se odrasli već svi vratili s posla i sedaju da ručaju. Kupus ili pasulj, ili meso (obavezno s krompirom), hleb i neku salatu – turšiju iz tegle ili kupus, u imućnijim kućama krastavac i paradajz iz uvoza jer je tek početak juna.
Pred zgradom su se ćuteći rastali od plavokosog, koji je šmugnuo u svoj ulaz. Bogdan i Nemanja su se razdvojili unutra – Nemanja je pošao stepeništem, a Bogdan liftom – takođe bez reči.
U Nemanjinom stanu, za kuhinjskim stolom je sedeo samo otac i smrknuto jeo uredno postavljen ručak na čistom belom stoljnjaku. Nemanjina mama je uvek tako postavljala jelo, kao da dolaze gosti. Ona je bila “iz dobre kuće”, ma šta to značilo, dečak ju je nebrojeno puta čuo kako to izjavljuje s nerazumljivom notom prekora u glasu. Ostala tri tanjira su, netaknuta, stajala na stolu.
“Gde si ti, momče? Jurio cure, a?” Otac mu se nasmešio s usiljenom veselošću, gledajući ga umornim očima.
“Gde je mama?”
“U kupatilu, sad će.” Otac je već gledao u tanjir.
Na putu ka sobi, dečak je prošao pored kupatila i kroz zatvorena vrata čuo prigušeni plač i šmrktanje. U sobi je Igor sedeo za kompjuterom i igrao igricu, besno nepogrešivo pucao u avione i žive mete. Pošto je malo stajao iza bratovih leđa i divio se njegovoj veštini, Nemanja se okrenuo, izvukao školsku torbu ispod kreveta, iz nje izvadio kesicu čipsa, zgnječenu među knjigama, bacio se na krevet i otvorio je. Čips je bio usitnjen gotovo do mrvica i imao je bajat ukus.
Bogdanova mama je bila kod kuće, ali još nije stavila ručak na sto. Nije se ni presvukla otkad je došla s posla. Vadila je tanjire i pribor za jelo, i ljutito lupala vratima plakara. Njegova starija sestra Natalija, studentkinja, s pirsingom u obrvi i na usni, našminkana crnom senkom za kapke, sedela je za stolom sa slušalicama ajpoda u ušima, jogunasto stisnutih usana i nogu podignutih na drugu stolicu.
Nijedna mu se nije obratila kad je ušao. Majka se samo okrenula i pogledala ga, načas nekako tupo, kao da nije očekivala njega da vidi. Prišao joj je i bez reči uzeo od nje kašike, noževe i viljuške pa počeo da ih ređa uz tanjire. Mama je stajala i posmatrala ga, pa se naglo okrenula i gotovo otrčala u svoju sobu.
Natalija mu je bila “sestra po materi” (jednom je čuo kako komšinica s četvrtog sprata to govori nekoj ženi koja je držala veliku korpu dok su stajale pred liftom), čijeg oca on nikad nije video, a podozrevao je da ga nikad nije videla ni Natalija, mada o tome nisu razgovarali. On se svog sećao samo nejasno, kako čuči pored njega i pruža mu neku igračku, dok je bio još sasvim mali i igrao se kockama na tepihu. Tad su imali i mačku Žujku, koje se mnogo bolje sećao nego oca iako se ni ona nije dugo zadržala u njihovoj kući.
Dečak je izvadio šerpu iz frižidera i stavio je na šporet da se podgreje. Otvorio je poklopac, ulio malo vode i promešao varjačom. Zatim je ostao da stoji uz ringlu, čekajući da jelo počne da struji pa da s trojke smanji vatru na dvojku, da ne bi zagorelo. Znao je kako se podgreva jelo, mnogo puta je to radio. Nataliji bi uvek zagorelo pa se mama ljutila, bacala “svoj krvavi trud” u kantu za đubre i onda bi jeli hleba, margarina i salame. Sačekao je da jelo proključa, još nekoliko puta promešao, pa isključio ringlu i preneo šerpu na podmetač na stolu bez stoljnjaka. Zatim je izneo koka-kolu iz frižidera, sipao Nataliji i sebi, i seo da čeka.
Čim je ušao u hodnik, k Milošu je dojurila njihova kuja Mila, uvijajući se i skičeći od radosti. Za njom je dotrčala mama i stala da je umiruje, a sinu kažiprstom na usnama dala znak da ćuti. Osmehivala se. Kad se njegova mama smeje, smeju joj se i usta i oči, celo lice pa čak i kosa. Kosa plava kao i njegova. Svi koji bi proveli samo nekoliko minuta u društvu s njegovom mamom počinjali su i nesvesno da se smeše, kao da im je telepatski prenela neku veselu tajnu koja se inače nikad glasno ne saopštava, jer onda verovatno više ne bi imala tako radosno dejstvo, zaključio je još davno.
“Imamo beee-be”, zapevušila mu je šapatom. “Šest! I svi su živi. Tiho, da je ne uznemiravamo.”
Svi su bili u kuhinji – i tata i baka i deda – u kojoj je vladala atmosfera uzbuđenja i veselja. Miloš je oprao ruke pod slavinom sudopere i seo za postavljen sto. Kod njih je uglavnom kuvala baka, koja je baš umela to da radi, a nedeljom je i mesila divne kolače što su se topili u ustima jer su starinski, tako je to ona objašnjavala. Mama nije umela da kuva, ali ponekad bi navaljivala da ona skuva ručak svojoj porodici, koji su svi onda hvalili i slatko jeli iako nije bio ni blizu bakinim jelima. Da je tako, dokazivala je činjenica da su u tim prilikama svi dosoljavali već dovoljno posoljenu hranu. Milošu nikad nije bilo jasno zašto to čine, kako jelo može biti ukusnije ako je preslano, ali je, svejedno, i on tako radio jer je verovao svojoj porodici. Ipak, nije mu bilo ukusnije. Pretpostavljao je da će mu biti jednog dana, kad poraste, kad prođe onaj “pubertet” koji svi od prošle jeseni sa osmehom pominju zagledajući mu bubuljice na čelu i nosu.
Razgovaralo se o njihovoj mački koja se tog poslepodneva omacila. Zvala se Sivi Dan, tako ju je nazvao tata kad je dolutala preko balkona i ostala kod njih u kući. Kad se prošli put omacila, mesecima su se trudili dok nisu udomili sve mačiće. Jedno je tata odneo na posao, na institut, i dao ga domaru zgrade. Sivi Dan se danas omacila u fioci tatinog radnog stola, koju je on jutros neoprezno ostavio otvorenu: dovukla je tamo neke krpe iz kupatila i porodila se. Tata se smejao i rekao da konačno ima neke koristi od njegovog naučnog rada.
Ručali su, tata i Miloš su sklonili sudove u mašinu za pranje, pa su seli, siti. Želja za razgovorom polako je jenjavala.
I tad im je rekao.
Podijeli.
