Boško Tomašević: Manifest za jednu još-ne-postojeću književnost
Verujem samo u nepostojeću književnost. U onuin statu nascendi.Uveren sam da ono što mora da postane književnost jeste jedino tle i izvor nepostojeće književnosti. Ono je zrno pšenice koje je u zemlji. Zaboravimo sve napisano! Pišimo ono nenapisano! – To upravo činimo. Nenapisano je ovo napisano koje do malopre to nije bilo. Ovo koje je napisano sada. Idemo dalje! Razumeli ste princip. Dalje neću pričati. Pisaću. Samo pisanje postoji. Jer će ga biti kao što ga je bilo.
Mora da postoji nepostojeća književnost – ona književnost koja će biti. Ona je ostatak postojeće, njen nedovršeni i neispunjeni deo. U postojećeoj književnosti već su sadržani znaci nepostojeće. I to je ona suština o kojoj govorimo. Nepostojeća književnost je anticipirana u postojećoj, ona je tamo potvrdjena. Potvrdjena u uvek nadzirućem činu retroaktivne snage već postojećeg književnog corpusa. Celokupno stanje postojeće književnosti, činjenica njenog postojanja, konstruiše, in nuce, jedan mogući, novi tekst; onaj koga anticipira neki postojeći tekst. Mesta anticipacije u tekstu postojeće književnosti suštinska su počivališta nepostojeće književnosti. Drugo suštinsko počivalište nepostojeće književnosti nalazimo u kritičkom komentaru jednog postojećeg dela koji u naznakama na konstruktivistički način ukazuje na jedan drugačiji «mogući tekst» koji bi nastao na temelju postojećeg. Sâm komentar već uočava taj «mogući tekst». On u postojećem tekstu primećuje poroznost njegovih granica, granica stanja u kome se nalazi. Za tu poroznost «krivi» su koliko autor, toliko i postojana priroda njegovog dela. U tom smislu valja naglasiti da onaj koji uvidja da nepostojeća književnost počiva na postojećoj nikako nije onaj koji će sakralizovati bilo delo, bilo njegovog autora. Izvan uobičajenog dvojstva autor – delo započinje nešto Drugo i drugačije koje će u nekom drugom trenutku opet biti u prilici da anticipira nešto Drugo i drugačije i tako beskonačan broj puta. Poroznost granicâ teksta u smislu koga ovde iznosimo na svetlost dana je – zakon. Ova poroznost granicâ ukazuje na suštinsku nedovršenost svakog književnog dela i njen je konstitutivni fenomen. Stvarni (realni) tekst nikada ne predstavlja nekakvu dovršenost nego tek «tačku polaska prema drugim tekstovima» (Marc Escola). Na ovom mestu bilo bi korisno navesti Morisa Blanšoa. Navodi potiču iz njegovih knjiga «Književni prostor» («L’espace littéraire», 1955) i «Knjiga koja dolazi» (La livre à venir», 1959).
– «Delo je duh, i duh je u delu prelaz vrhovne neodredjenosti ka krajnjoj odredjenosti. Jedinstven prelaz koji je stvaran samo u delu, koje nije nikada stvarno, nikad dovršeno, pošto je samo ostvarenje onog što je beskrajno u duhu, koji iznova vidi u delu samo mogućnost da pozna sammog sebe i da se beskrajno vežba u njemu».
– „Sumnjam da je Borhes beskonačnost pronašao u književnosti. Ne želim insinuirati da postoji samo jedna smirena spoznaja, crpljena iz književnih dela, nego nameravam da kažem da je iskustvo književnosti možda temeljno blisko paradoksima i sofizmima onoga što je Hegel, kako bi ga odstranio, prozvao lošom beskonačnošću (le mauvais infini). (…) Iz toga ponajpre sledi da više ne postoji referentna granica. Svet i knjiga medjusobno odašilju večno i beskonačno svoje odražene slike. Ta će neodredjena moć zrcaljenja, to iskričavo i neograničeno umnožavanje, (…) biti onda sve ono što ćemo naći, vrtoglavo, na dnu naše želje za razumevanjem“.
– „Svako delo, svaki trenutak dela stavlja ponovo sve u pitanje i onaj ko bi trebalo da se drži samo njega, ne drži se dakle ničega“.
– «Pisati – to je otkrivanje nedovršenog».
Dakle, ovi navodi su upravo temelj onoga o čemu ovde želimo da govorimo. No, namah sada valja se upitati gde se i u šta se nastavlja ono što je nedovršeno? Posve neobavezujući odgovor na ovo pitanje glasio bi: nigde i svuda. Donekle konkretniji odgovor bio bi formulisan ovako: u prostoru koga imaginiramo a zove se još-ne-postojeća književnost. Na navedeno pitanje takodje je moguće odgovoriti: u prostoru izmedju postojećeg teksta i njegovih varijanata, odnosno u njegovoj implicitnoj teksturi koju možemo da zamišljamo, nalazi se neodredjena zona, beline koje traže da budu ispisane, varijante koje, s jedne strane, konstituišu prostor novog teksta a, s druge, su još uvek vezane za prostor teksta originala. Drugim rečima, sve buduće knjige su već napisane, ili kako kaže Pjer Bajar (P. Bayard) «demain est écrit» (istoimeni naslov Bajarove knjige objavljene 2005). U tom smislu su još mnoge knjige posvećene temi o kojoj je reč. Tako je Stefan Maje (S. Mahieu) nedavno objavio knjigu pod naslovom «La Bibliothèque invisible. Catalogue des livres imaginaires» (2014), Marc Eskola i Sofi Rabo (M. Escola, S. Rabau) knjigu: «Case blanche. Théorie littéraire et textes possibles» (2006). Sâm Marc Eskola je u okvirima teme o kojoj je reč priredio dve knjige tekstova: «Théorie des textes possibles. Pour une critique créatrice» (2012), a u tematskom broju časopisa „LHT“ („Littérature, Histoire, Théorie» broj 13/2014) pod njegovom rukom priredjivača objavljeni su tekstovi pod zajedničkim naslovom «La bibliothèque des textes fantômes». Autor čije je ime Žan-IvŽuane (Jean -Yves Jouannais) 2012. godine objavio je knjigu «L’Usage des ruines» a Judit Šlanže (Judith Schlanger) knjigu «Présence des oeuvres perdues» (2010). I to je samo najnužniji deo bibliografije povodom teme o kojoj govorimo. No, ona zadovoljava potrebe autora koji ovaj tekst piše. Jer, u ovom radu mi, pre svega, nameravamo da se ograničinimo na sopstvenu vizuru još-ne-postojeće književnosti a ishodišta su nam tačke koje sadrže izvesne opštosti koje se tiču same prirode književnog teksta. Tu opštost, da ponovimo, nalazimo u činjenici da «jedna teorija mogućih tekstova implikuje da delo ne može da važi kao dovršeno no, naprotiv, kao duboko nestabilno»[1], to jest nedovršeno. Ili drugačije rečeno: «Stvarni tekst ne može da važi kao dovršen, već upravo obratno: kao tačka polaska prema drugim tekstovima»[2]. Ovakvo gledište implikuje jednu pretpostavljenu mogućnost pisanja koje nema svoj kraj, no se proteže u beskonačnost. Pisanje, činjenica da pišete sa mogućnošću da se nikada ne zaustavite, pisanju daje auru lutanja, predstavljajući nam sliku kako jedna moguća konačnost postaje moguća beskonačnost. Uz pomoć «beskonačne mnogostrukosti imaginarnoga» (M. Blanšo) čovek pisanja se upućuje «prema onome što jest» (M. Blanšo). Od jedne do druge knjige, svejedno ko je te knjige napisao i kada, ide se tako kao što se ide od jedne do druge tačke. Bît imaginarnoga vuče nas, neodredjeno, ka beskonačnosti, «prečeći čoveka da se pridruži samom sebi» (M. Blanšo) baš onako – navodimo dva Blanšoova primera – kako K. nikada neće dospeti u Dvorac, niti Ahil prestići kornjaču. Književnost, pisanje, ne mogu da obmanu u njima utvrdjenu (ušančenu) beskonačnost, i to je njihov fatum. Stoga Moris Blanšo posve tačno misli kada veli da «istina bi književnosti bila u obmani beskonačnosti»[3]. No, to se, vidimo na temelju rečenog, ne dogadja. Upravo stoga pruža nam se, takodje beskonačna mogućnost, da na temelju postojeće književnosti i u njoj ubeleženih repera još-ne-postojeće književnosti zamišljamo baš tu i takvu još-ne-postojeću književnost.
Fantom nepostojeće književnosti bdije nad postojećom i u njoj je učauren. Anticipatorska snaga postojeće književnosti i u njoj stalno bdijuća latentnost da se jednim delom ili u celini preobrazi u neko novo delo sposobna je da svakog časa iskoči iz svojih mestâ anticipacije, sa svojih tačaka nedovršenosti («blancs» / Leerstellen), odnosno mesta neodredjenosti (lieux d’ indétermination / Unbestimmtheitsstellen) i da započne otvaranje nepoznatog sveta novog dela koga nosi u sebi. Reč je o delima književnosti koja trebaju da budu napisana a čije obećanje da će biti napisana daje književnost koja je već napisana. Odsustvo osećanja i uverenosti da ta na prvi pogled nevidljiva dela nedostaju našem intelektualnom dispositivu pripadaju neoprostivoj indiferentnosti narcisoidnog zadovoljstva koga nalazimo i u kome uživamo u delima koja postoje. Dela, pak, koja postoje, valja ponovo reći, senke su onih koja još ne postoje. Književnu kulturu uvek valja shvatiti u perspektivi a ono što je stvoreno videti kao klicu još-nestvorenog i kao objekt odgovornosti pisaca spram nevidljivog i još-ne-postojećeg. Svest o tome nedostatku suštinski je upućena ka onim delima koja su danas «fantomska», odsutna ili predstavljaju tamni univerzum ljudske kulture za koga vreme, ono buduće, radi u korist njihovog, usudili bismo se da kažemo, «oslobadjanja». «Oslobadjanja» velimo stoga, jer mi ista još-ne-napisana dela gledamo kao na ona koja su bila «zaboravljena» da budu napisana, budući da ona u univerzumu već napisanih delâ, pogotovo onih davno napisanih delâ, u klici odavno postoje te ih u tome smislu valja upravo «osloboditi». Ta oslobodjena dela nastala na temelju postojećih dela rekonfigurisaće postojeće stanje u književnosti sveta i istovremeno biti svedoci o delotvornosti rekonfiguracije, ohrabrujući tako novu generaciju pisaca da se odlučno odupru varvarstvu postojećeg i uključe se u dugi proces kolektivnog pamćenja koji leži na dnu svih dela: ostvarenih i u ostvarenima onih «fantomskih», mogućih dela. Imaginacija jednog autora, odnosno imaginacija svekolike svetske književnosti koju čini jedan jedini autorski univerzum od Knjige Propovednikove do danas zadužena je da re-alizuje (o-stvari) onu Odsutnost koja je prisutna u primarnim, već-stvorenim delima tako da ta Odsutnost postane realna prisutnost (real presences). Umesto da se nedostatak potpunosti jednog književnog dela dopunjava takozvanim «sekundarnim diskursima» kritike koju uglavnom stvara književno-kritičarska enklava mediokriteta, polje odsutne potpunosti jednog književnog dela, odnosno u njemu postojeće «polje navešćenja» jednog u sebi postojećeg i naveštenog drugog, novog dela, valja da dopunjavaju-stvaraju sami autori koji su te otsutnosti i ta navešćenja na temelju postojećih anticipacijâ u prvostvorenom (primarnom) delu već bili uočili. Uostalom, još je J.J. Brajtinger svojevremeno rekao da «dobro izmaštanu poeziju treba čitati kao istoriju nekog mogućeg sveta». Prilagodjena našoj temi ova Brajtingerova izreka mogla bi da glasi: dobro napisanu knjigu treba videti kao moguće ponovno ispisivanje jedne moguće nove knjige na temelju već postojećeg skrivenog fantomskog sveta u njoj. Jedna substancijacija te dobro napisane knjige uvek postoji pa stoga prelâzi odatle ka pisanju jedne nove knjige takodje uvek postoje. Jedna Don Kihotova vetrenjača, na primer, poseduje dovoljno imaginativnog materijala da se sa njom krene «u pohode» jednoj novoj knjizi, jednom novom sižeu. «Ime ruže» poseduje bezbroj nastavaka u svim mogućim pravcima koji se daju zamisliti. Sva dela napisana pod znakom priče o Faustu poseduju enormu snagu da priča bude ponovljena unutar novog sižejnog podneblja, a «Čekajući Godoa» može se odnositi i proširiti na sva moguća ljudska čekanja, stvarajući od tog početnog i zadatog resursa jedan posve novi svet jedne knjige sa posve novom «porukom». Čitalac ovog našeg teksta slobodan je, naravno, da do mile volje navodi svoje predloge, čija je količina, verujemo, beskonačna. U okrilju ovih naših «predloga» počiva zapravo jedna vrsta filosofije posibilizma. Ova filosofija primenjena na svet književnosti podrazumeva da sekundarni, izvedeni tekst, nastao, na primer, sa temelja jednog romana, ima isti status kao i delo na temelju koga je nastao i istovremeno je i sâm već skupina svih mogućih anticiprajućih mesta koje nosi sa sobom. «Naš stvarni svet», vele Bidli (Beadley) i Švarc (Schwarz), okružen je bezbrojnim mogućim svetovima». Svako književno delo, kažemo mi, okruženo je mogućim a nepostojećim delima koja bi proistekla upravo iz svih dela književnosti ikada napisanih. Ta još-ne-postojeća dela imala bi svoj izvor takodje u imaginaciji, jer i njih bi stvorila «kreativna delatnost čovekovog uma». Još-ne-postojeća dela književnosti su takodje deo interpretativnih modela sveta, na isti način poput onih sa čijih temelja su potekla, i, takodje, podrazumevaju «referencijalni domen neophodan za semantičku interpretaciju intencionalnih kontekstâ» (L. Doležel), pa stoga i sama poseduju koherentne pripovesti o svetu i «životne istorije odredjenog aktera» (L. Doležel). Ovo činjenično stanje ovde opisano dâ se reprodukovati u istim onim oblicima ponovo, neograničen broj puta, jer se radi o jednoj te istoj empirijskoj datosti i karakteristici svih književnih dela bez izuzetka sadržanoj u onome što se naziva «semantika mogućih svetova». Ova semantika ukazuje na nekoliko važnih činjenica koje se odnose na moguće postojanje još-ne-postojeće književnosti. Najpre, još-ne-postojeća književnost je činjenica neostvarenih mogućih realizacija postojeće književnosti sadržanih u njenim «praznim mestima» koja su svojevrsna prilika da na temelju njih jedan (novi) autor pokuša da iskoristi i demonstrira snagu svoje imaginacije. Stoga su entiteti još-ne-postojeće književnosti na jednoj strani proširena područja primarnog književnog dela, budući da on u sebi sadrži izvesna «prazna mesta», odnosno mesta anticipacijâ na temelju kojih može da nastane novo delo, ali, na drugoj strani, i ono što nazivamo još-ne-postojećom književnošću opet sadrži svoja «prazna mesta» u njoj takodje već-upisana. Stoga kažemo da je ovaj proces reverzibilno beskonačan. U svemu, dâ se primetiti da je u ovim svetovima mogućnosti i mogućim svetovima na delu jedna ne-euklidovska semantika analogna ne-euklidovskoj geometriji (eliptičnoj i hiperboličnoj) kakvu poznajemo najpre u nazorima Gausa i Lobačevskog a kasnije u teorijskoj fizici sredinom dvadesetog veka. Konačno, još-ne-postojeća književnost – a to proishodi iz svega što smo o tome fenomenu do sada rekli – jeste «konstrukt tekstualne poiesis» (L. Doležel). To, drugačije rečeno, znači da semantika mogućih svetova shvata književnost kao neprestano stvaranje novih književnih svetova-sukcesora na temelju kojih, opet, nastaju i iznova se dizajniraju novi pošto su, poput prethodnih, istom operacijom, prebačeni u novi kon-tekst koji, opet, menja, prvobitnu strukturu svih tekstova zajedno. I tako u nedogled. Književnost unutar sadašnjeg svetonazora nema ni početak ni kraj. Tako knjiga postaje svetom, a svet knjigom, što, dakako, pripada slavnoj Borhesovoj predstavi o književnosti. Medjusobno slanje slikâ koje jedno drugom šalju svet i knjiga u prostoru medjusobnog ogledanja podstiče našu želju za razumevanjem: sveta i knjige, knjige i sveta. U tom kruženju stiže se do ekstaze zasićenosti tumačenjima. Ko stoga ne bi pokušao da izadje iz te paklene tautologije? No, da li je u tom smislu uistinu moguće izaći iz tzv. «kanonskog protosveta» načina postojanja književnog dela i izvući ga iz potrebe drugih da ga tumače? Drugim rečima, da li je moguća revolucija u književnosti kao i revolucija razumevanja sveta književnosti u smislu da bi ista nastajala izvan vladajuće nedetermisanosti, pa, dakle, i izvan otvorenosti za različite interpretacije. Onaj autor koji bi na radikalan način otvorio konstrukt još-ne-postojeće književnosti morao bi da veruje u pisanje koje se «susreće sa beskrajnom neophodnošću brisanja» i tako nalazi svoje mesto u svetu života i književnosti. Ovde bi posebno važila jedna Blanšoova natuknica koja kaže da «pisati znači ići putem sveta tragova ka brisanju tragova i svih tragova, jer se tragovi suprotstavljaju totalitetu i uvek se već rasipaju»[4]. Ali ići putem sveta tragova ka brisanju tragova sadrži jedan prelaz označen jednim uputnim «ići ka» koji te dve delatnosti razdvaja jednom jedva vidljivom trakom koja, kolikokod bila uska, ukazuje na postojanje jednog «izmedju» tih dvaju činova tako da medju njima nikada ne dolazi do potpunog ukidanja izvesne «udaljenosti-izmedju». Tragovi pisanja se opet neminovno rasipaju što ponovo izaziva potrebu za brisanjem i do-pisivanjem. Proces je, naslućujemo, beskonačan. U tome cikličnom kretanju ne postoji, dakle, nešto što odbija (sve) pisanje, niti pisanje u nama odbija svoje insistiranje da ga uvek «makar malo bude». Tako «konstruisanje potpunog mogućeg sveta» zahteva beskonačno pisanje. Čovekova praksa pokazuje, medjutim, da onaj koji piše stvara samo «konačne tekstove» pa samim tim i «nepotpune svetove»[5]. Odavde nas put vodi ka ponovnom tvrdjenju o potrebi za novim do-pisivanjem, odnosno tvrdjenju o ekstenzionalnom svojstvu pisanja i njegovoj uvek postojećoj nepotpunosti i nedovršenosti. Krug se tako ponovo zatvara.
Ali, mi želimo izaći iz toga kruga. U tome smislu pišemo ovaj manifest.
Manifest za jednu još-ne-postojeću književnost! I sama pomisao da se isti (na)piše začudna je. Književnost koja još-ne-postoji, o čemu bi trebalo da bude i govoreno, idejna je konstrukcija koja uistinu izaziva čudjenje koje se očas može pretvoriti u pitanje: kako govoriti o nečem još-ne-postojećem? No, Pjer Bajar (Pierre Bayard) je odavno razvejao sumnju u takvu vrstu nedoumica, napisavši par knjiga karakterističnih naslova: «Sutra je napisano» («Domain est écrit», 2005), «Kako govoriti o knjigama koje nismo pročitali?» (Comment parler des livres que l’on n’a pas lus?», 2007)) ili «Kako govoriti o mestima na kojima nismo bili?» (Comment parler des lieux où l’on n’a pas été?», 2010) a Mark Eskola (Marc Escola) se sa posebnim interesovanjem bavio pitanjima mogućih i fantomskih tekstova: «Théorie littéraire et textes possibles» zajedno sa Sofi Rabo /S. Rabau/, 2006) i «Théorie des textes possibles: commentaire et récriture», takodje u saradnji sa Sofi Rabo, 2009). Navodjenjem ovih takodje bizanih naslova knjiga začudjenost naših čitalaca povodom teme ovoga rada smo na ovaj način, verujem, bar donekle umanjili. Slobodan sam stoga da beleženje mojih započetih promišljanja u okvirima beskonačnog i mnogostruko imaginarnog sveta književnosti nastavim.
Nama žrtvama lošeg morala sadašnje slavoljubive književnosti i njenih interpretatora mora biti dozvoljeno da književnost i dalje razumevamo u okvirima nasušne potrebe da bude moralna, tim više, kako je odavno upozorio Martin Hajdeger (M. Heidegger), «što očita besavesnost čoveka, ne manje od one prikrivene, raste u neizmerno»[6]. Književnost mora da bude u službi etike, dakle u «službi istine bivstvovanja», odnosno humanitas-a. U izvornom smislu reči ethos, onom poteklom u Platonovoj školi, to znači da književnost mora da boravi u kući («ethos» = boravište, mesto stanovanja) okružena okućnicom, predajući se bajci okruženoj aurom čistote, to jest onome otvorenom čovekovog boravljenja-u-svetu koje «pušta da se pojavi to što pripada bîti čoveka» te tako čuva ono «čemu čovek u svojoj bîti pripada». Ogroman deo sadašnje književnosti je prljava književnost, polje nemorala i beščašća, i to kako u glavama onih u kojima se ona začinje, tako i u njihovim izvedbama, sadržajnim i formalnim. Te i takve izvedbe bez svake sumnje zaostaju za dubinom pojma književnosti, za potrebom da se ona potvrdi u svojoj suštini, dakle kao lice jedne čiste, ničim zatamnjene početnosti. Književnost kao etika (ethos) ispisuje (nastoji da daje) istinu o čoveku i o njegovom boravištu koje je boravište istine bivstvovanja. Bitnije od svega, kaže Hajdeger, jeste «da čovek nadje put u boravak u istinu bivstvovanja»[7]. «Tek taj boravak», veli Heidegger dalje, «jamči iskustvo održivoga», to će reći «o-kućava», potrebitost onoga moralnog u čoveku. Problem sa kojim se suočavamo jeste da je, s jedne strane, stvar književnosti unapred odlučena (biti etičnom, biti boravište istine bivstvovanja) dok, s druge strane, ono u njoj već-odlučeno valja uvek isponova stizati i postizavati. Ono što valja uvek isponova stizati ostvaruje se ne u pukoj ideji književnosti, no u iskušavanju (osiguravanju) književnoga izlaganja u kome književnost tek postaje prisutnom, dok svetli iz sebe same. Ako je književnost ranije i imala ideju o sebi, sada, u još-ne-postojećoj književnosti ona mora da bude ostvarena. Nova intuicija o književnosti, i ne samo intuicija, no i evidencija, valja da bude upućena ka toj svetlini etičkoga, ne bi li književnost izbegla propast, održavajući se u laži i u neautentičnom okrilju onoga što ona ne bi trebala biti dok biva potčinjena svrhama-u-posuvraćenom-svetu. Rečena evidencija zbiva se unutar oblikovanja dela pa delo tako «indirektno i analogno dobija najvišu moralnu relevantnost» (V. Velš/W. Welsch). «Prevazilaženje sirove čulnosti pomoću oblikovanja», u okviru estetičke sheme po kojoj je sirovo zlo a oblikovanje sadrži moralnu relevantnost, podrazumeva u konkretnom smislu «korak od sirovog do dovršenog» (V. Velš/W. Welsch/) a što korespondira sa višim estetičkim imperativom koji se povinuje «zapovesti prevazilaženja proste čulnosti refleksivnom čulnošču». Kada Volgang Velš kaže da «est/etičke vrednosti reflektirajuće estetičke svesti imaju moć da modernu analogiju odnosa umetnosti i života učine dolotvornom u životnoj konstelaciji problema» – to znači da bi «estetika trebalo da udje u svet života … kao instanca est/etike»[8]. Na jednom ontološkom nivou ovo ovde rečeno odgovara prirodnom i logičkom zahtevu da napisano sa doživljenim (i proživljenim), odnosno logos i biosbudu stavljeni u najveću moguću medjusobnu blizinu. Dovesti ovo dvoje u najveću moguću blizinu znači pustiti da u književnom delu za oboje zasvetli «prosvetlina bivstvovanja», odnosno prisutnost prisutnoga, odnosno «mirujuće srce stvari» (Parmenid), dakle neskrivenost (aletheia), «prosvetlina otvorenoga» (M. Hajdeger). Bît književnosti potrebuje tu prosvetlinu otvorenoga – neskrivenost (aletheia). Ako nje ima, ako nju pojedinačno delo, kao ono vrhunsko književnosti ostvaruje, onda ono ostvaruje i svoju strast za etičkim. Neskrivenost predstavlja obnažanje kakve istine za koju ona jamči i koja se na koncu slaže sa istinom bivstvovanja. Ovo slaganje je uvek etičkog porekla te stoga veliko i značajno književno delo uvek može da računa sa priznanjem etičke dimenzije u njemu. Ono nenapisano, ona još-ne-postojeća književnost mora da sadrži ovu etičku dimenziju po kojoj će biti prepoznata onda kada jednom bude bila ostvarena. Kao navešćenje koga anticipira postojeća književnost, ona, još-ne-postojeća književnost, unutar govora o nesvodivom čovekovom postojanju, i upravo zbog takve nesvodivosti njegovog postojanja, mora budno da sadrži suverenost čoveka kao onoga koji samog sebe kontroliše u sferi etike, odnosno tamo kuda sebe daje i gde je on sebi najbitniji: kao čovek-u-svetu, sa punom svešću o vrednostima Istinitosti i Dobra. Takvom delu vredi težiti. Jednom koje će dosadašnjem književnom stvaranju biti jedna vrsta protivstvaranja (Gegenschöpfung) a proizilaziće iz slobodnog pesničkog iskustva iz vremena početaka čovekovog samoosvešćenja, odnosno njegovih prvih susreta sa sobom. Dakle, još-ne-postojeća književnost mora biti bez natruha istorije i «simboličkog repertoara društvene prirode». Ona može (ima prava) da nejasno sluti jednu predistorijsku slobodu, jedno arkadijsko doba daleko iza ovoga današnjeg i jedno utopijsko vreme ispred ovog sadašnjeg, klateći se tako, tamo i ovamo, na talasima ljudske duše. Ali, samo se tada radi (govori) o još-ne-postojećoj književnosti. To klatno je još uvek u zemlju pokopano zajedno sa anticipacijskim mestima «stare» književnosti, i postoji na način zrna pšeničnog o kome se govori u Bibliji. Velika književnost budućnosti poticaće sa rituala prepoznavanja anticipacijskih mesta stare književnosti – koju za sada još uvek držimo za aktuelnu – na način kako je, recimo, Vergilije u «Eneidi» prepoznao Homerovu «Odiseju» ili na način kako je Gete prepoznao značaj simbola Fausta na temelju izvedbi te priče o ovom čudaku na vašarima iz doba njegovog detinjstva. U svakom slučaju, jedna «protivkonstrukcija» (Gegenkonstruktion), jedno stvaranje protiv postojećeg stvorenog, jedan svet protiv sveta, mundus contra mundum stoji u aktu prasvedočanstva (Urzeugung) još ne-postojeće književnosti tako da se, uz brojne ograde, može reći da tu sâm duh vidi samog sebe u nečem što još pred-leži (vorhanden) kao mogućnost, dok on sam ide od «vrhovne neodredjenosti ka konačnoj mogućnosti»[9]. Pri tome, delatnost duha koja je pred-spremna da stvori takve «protivkonstrukcije», nešto što nemački jezik imenuje kao «zum Ins-Dasein-Treten des Daseins», nikako nije posve mimetičke prirode, nego je, proishodeći iz rivalstva sa postojećim i besa spram već stvorenog, «izuzetno antagonistička» sa težnjom ka apsolutno Novim. Njeno večno pitanje, kako ga sjajno formuliše Džordž Štajner (Georg Steiner), glasi: «Zašto ja ne bejah na početku, zašto je organizujući čin oblik, koji će postati značenjem, nije moj?»[10] Nepostojeća književnost želi da stupi u sopstveno postojanje. Otuda njena zavist spram postojeće. Svako delo želi da bude sopstveni bog i bog za sve ostale. Taj bog je jedan militantni i zavidni bog. I odatle, nikako ne samo sa temelja pukog mimesisa, proishode književno-umetnička dela ali i dela ostalih umetnosti. Jedna instinktivna, veličanstvena i monumentalna corrigenda (pojam je Štajnerov) prisutna je u dogadjaju stvaranja novog (književnog) dela. I ta corrigenda zauzima centralno mesto u dogadjaju slobode koja delo vodi u kontakt sa našim bićem. Estetika tračaka negacije, ali onih suštinskih tračaka negacije, vodi ka još-ne-postojećoj književnosti o kojoj ovde govorimo. Mi se ne smemo zadovoljiti interpretacijama postojećeg književnog korpusa, ostajući samozadovoljni onim do danas stvorenim. Ja moram ići dalje. To Ja koje proishodi iz instinkta protivstvaranja (Gegenschöpfung) jeste svetlost koja me vodi sopstvenom delu. Biti drugačiji. Delo da bude drugačije. Sama ta inicijacija u drugačijost koja vodi ka drugom i drugačijem delu nešto je što izaziva strah koji postoji uvek kada se sretamo sa neopozivim početkom (takodje i sa neopozivim završetkom, rastankom). Još-ne-postojeća književnost (i)zaziva u nama ono demonsko, jer iz tame demonskog i potiče[11]. Kažemo „(i)zaziva“, jer težimo da je stvorimo u uslovima apsolutno neponovljivim (demonskim), sa sadržajem takodje apsolutno neponovljivim koga pak stvara fiat demonskog, ceo u slutnji Novog i neponovljivog.
Manifest o još-ne-postojećoj književnosti je zapravo san o njoj: da još-ne-postojeća književnost – postoji. I još više: on je san o beskonačnom pisanju, onom koje će biti, koje dolazi, neprekinuto i koga iza ovog sada pokreće čežnja da bude stvoreno ono još-ne-napisano. Uz pomoć „beskonačne mogućnosti imaginarnoga“ mi ne idemo ka nečem konačnom, no, naprotiv, ka zapreci da se ikada „pridružimo samima sebi“, pa tako i ikada nečemu konačno napisanim.. Jer Kafkin K. nikada ne dospeva u Dvorac, niti će Ahil ikada prestići kornjaču. U Književnosti ušančena beskonačnost jeste njen fatum. „Isponova i uvek isponova kazuje nam jedan Dante, jedan Helderlin, jedan Montale o tome šta književnost (Dichtung) jeste kada i – upravo onda – kada joj reči otkažu“[12]. Jedna još-ne-postojeća književnost postoji. Verujem samo u nepostojeću književnost.. Pisati – to je pisati ono nedovršeno, ali i započeti ono nikad započeto. Započinjati usred nekog skrivanja (krijenja), usred „čistine sebeskrivajućeg krijenja“ („Lichtung des sich verbergenden Bergens“) te usred tajnovitog i tamnog čuvanja još-ne-čuvenog – jeste fatum pisanja i književnosti uopšte. Zbog uvek postojeće praznine „čistine samoskrivanja“ („Lichtung des Sichverbergens“) pisanje je uvek u toku. Pisanje je neprestano u situaciji čoveka koji se pita da li ima onostranog ili ga nema, da li ima života posle života ili ga nema i šta biva sa nama posle. Dubina, visina i širina toga pitanja je beskonačna pa pisanje i stoga nikada ne može da bude dovršeno. I u ovoj konstataciji nema ničega od mistike, niti od neoplatonističke numinozne aure naših ljudskih radova. Ona je dokučena sa temelja čiste realnosti čovekovog obitavanja na Zemlji, ispletena od njegovih „poslova i dana“, kako i glasi naslov čuvene Hesiodove poeme, i isto tako od misterije njegove uslovljenosti (conditio) time što je ovde. Ta činjenica Božjeg dela izaziva, kako veli Štajner (G. Steiner), naša Pitanja, naše Odgovore pa samim tim i konsekventno tome čovekovo Protiv-stvaranje (Gegen-Schöpfung)[13]. Ovo Protiv-stvaranje pohranjeno je sasvim sigurno u anticipacijskim tačkama postojeće književnosti pa stoga predstavlja i pokretan izvor one Još-Ne-Postojeće. Stoga smo i rekli na početku ovog rada da još-ne-postojeća književnost – postoji. Ovaj iskaz zasnovan je, ne krijemo, na teološkom temelju, jer prazna mesta postojeće književnosti predvidjaju transcendentalne akcidencije u sebi. Naš osećaj Božje prisutnosti i sumnja u njegovu odsutnost ne mogu a da ne ostave traga u Slovu koga pišemo i u Slovu koga još nismo napisali. To je subota naše književnosti, onoga prvog dana posle Hristovog Raspeća i dana pred Vaskrsenje, našeg najdužeg dana kada Čekamo i Očekujemo. Ovom lepom slikom koju sam preuzeo od Džordža Štajnera ja ne završavam svoj rad.
Novembra 2016.
O autoru
Boško Tomašević, rodj. 1947 u Bečeju (Vojvodina, Ex-Jugoslavija), autor i docent Univerziteta. Od 1990 do 2006 držao predavanja iz književne teorije, poetike, hermeneutike i književne epistemologije na univerzitetima u Freiburgu u Breisgau, Göttingenu, Nancy-u, Innsbrucku, Beču i Berlinu. Medju njegovim značajnijim stručnim radovima valja pomenuti: Iz iskustva bitnog pevanja (1988), Kartezijanski roman (1989), Samorazorne teorije. Književna teorija i duh postmodernizma (1993), Beskonačna zamena. Fundamentalna ontologija kao teorija pesništva (1997), Konačna teorija književnosti (2000), Pesništvo, književna teorija, egzistencija (2003), Galilejevska poetika (2004), Hermeneutika neprozirnosti (2006), Čekić bez gospodara (2009), Ogledi o književnoj teoriji. Književna teorija i deridijanska revolucija (2011), Protiv književne teorije (2011), Mišljenje pisanja (2012).
Tematika njegovih književnoteorijskih radova okrenuta je problemima književne teorije kao sekundarnog diskursa, razlozima postojanja književne teorije, vrednovanju njenih ciljeva i rezultata. Navedena promišljanja odvijaju se u kontekstu postmodernističke paradigme kulture i njenih manifestacijâ u umetnosti i nauci.
Na temelju svog prvobitnog učenja o pesništvu kao ontologiji izgradio jednu konvektivnu poetiku sadržanu od filosofskih i pesničkih idejâ i njihovih beskonačnih mutacija unutar jezičkog polja. U kasnijoj fazi, paralelno sa tematizovanjem eleatske metafizičke refleksije, njegovo pesništvo se okreće postmodernističkom intertekstualnom razgovoru sa evropskom pesničkom tradicijom (W. Blake, J. Donne, F. Hölderlin, P. Valéry, R.M. Rilke, B. Pasternak, O. Mandelstam, T.S. Eliot, E. Pound, G. Trakl, R. Char, P. Celan, J.L. Borges, S. Beckett), kao i duhovnim prizorima samoga čina pesmovanja. U poslednje vreme Tomašević sve više tematizuje vlastito životno iskustvo kao dogadjaj izgnanstva, kao govor o izbijanju u bezzavičajnost i pesništvo razume kao emblemsko razaranje bliskoga «posvećenog nikakvim obalama» Ove tri različite poetike prisutne su u sledećim autorovim pesničkim knjigama: Kartezijanski prolaz (1989), Čuvar vremena (1990), Ponavljanje i razlika (1992), Cool Memories (1994), Predeo sa Vitgenštajnom i druge ruševine (1995), Preispitivanje izvora (1995), Plan povratka (1996), Sezona bez Gospoda (1998), Studija testamenta /poema/ (1999), Pustinje jezika (2001), Appendix (2001), Leto moga jezika (2002), Nigde (2002), Nova uzaludnost (2005), Celan trifft H(eidegger) und Ch(ar) in Todnauberg (2005), Gesänge an Innsbruck (2006), Arheologija praga /poema/ (2008), Plodovi pohoda. Conquistador (2008), Arhiv /izbor iz poezije/ (2009), Pesme od lipovog i bagremovog drveta (2009), Erneute Vergeblichkeit / Nova uzaludnost (2009), Übungen im Zweifel / Vežbe sumnje (2010), Früchte der Heimsuchung (2011), Allerneueste Vergeblichkeit / Najnovija uzaludnost (2011), Berliner Gedichte /Pesme o Berlinu/ (2011), Nikud (2011), Izabrane pesme, prvi tom (2012), Ausgewählte Gedichte /Izabrane pesme (2012), Izabrane pesme, drugi tom (2013).
Roman „Verspäteter Bericht an eine Akademie“ , Innsbruck, 2000. Srpsko izdanje romana „Zakasneli izveštaj jednoj akademiji“, Novi Sad, 2004.
Roman „Niko, nigde“ u prevodu na nemački jezik biće objavljen juna 2014. u berlinskoj izdavačkoj kući „Mathes § Seitz“.
Boško Tomašević je član Evropske Akademije nauka, umetnosti i književnosti (Pariz), član francuskog i austrijskog PEN-a, kao i Francuskog društva pisaca (Pariz), te Austrijskog saveza pisaca (Beč).
Živi u Beču.
[1] Charles-Olivier Stiker-Métral: «En lisant, en récrivant», Acta fabula, sveska. 6, broj 1, proleće 2005. Navod u originalu glasi: «Une theorie des textes possibles implique de ne pas considérer les oeuvres comme achevées, mais au contraire comme profondément instables».
[2] Charles-Olivier Stiker Métral, nav. rad. Navod u originalu glasi: «Le texte réel n’est pas considéré comme un aboutissement, mais au contraire comme un point de départ vers d’autres textes».
[3] Moris Blanšo: „Književna beskonačnost: ‚Alef‘“, u: „Književna republika“ 2016/5-8, str. 114. Navedeni Blanšoov tekst objavljen je u njegovoj knjizi: Le livre à venir» 1959.
[4] Maurice Blanchot: „Le pas au-dela“, 1973.
[5] O ovome malopre rečenom videti više u knjizi Lubomira Doležela: „Heterokosmika. Fikcija i mogući svetovi“, poglavlje VII: „Zasićenost“. Prevod s engleskog Snežana Kalinić, „Službeni glasnik“, Beograd 2008. Prim. B.T.
[6] Martin Heidegger: „O humanizmu“. U: Martin Heidegger: „Kraj filosofije i zadaća mišljenja“, Naprijed, Zagreb 1996, str.186
[7] Martin Heidegger, nav. rad, str. 193
[8] Poslednji navodi potiču iz teksta Volfganga Velša /Wolfgang Welsch: „Est/etika – etičke implikacije i posledice estetike“. Ovaj Velšov tekst sastavni je deo njegove studije „Granični pravci estetike“ (Wolfgang Welsch: „Grenzgänge der Ästhetik“, Stuttgart, 1996). Navedeno poglavlje prevedeno je na srpski jezik i objavljeno u oktobarskom broju časopisa „Sveske, broj 82/2006, str. 100
[9] O ovoj problematici iscrpno je pisao Georg Steiner u knjizi „Von realer Gegenwart. Hat unser Sprechen Inhalt?“, Edition Akzente, Carl Hanser Verlag, München 1990, videti str. 267 i dalje. Prim. B.T.
[10] Georg Steiner, op. cit., str. 268. U originalu pitanje glasi: „Warum war ich nicht am Anfang, warum ist die organisierende Tat der Form, die zu Bedeutung wird, nicht die meine?“
[11] Frojdov rečnik za to upotrebljava reč „nesvesno“. No, nama je ovde potrebno još dublje „pozadinsko zračenje“ koje stoji iza nastanka jednog dela pa stoga upotrebljavamo znatno stariju reč „daimon“ za približno isti smisao. Prim. B. T.
[12] Georg Steiner, op. cit., str. 282
[13] Georg Steiner, op. cit., str. 293
