BOSILJKA PUŠIĆ
MIHAJLO LALIĆ
Nevoljno sam uzela iz gradske biblioteke Lalićev roman „Zlo proljeće“, uverena da će to opet biti samo gola ratna priča, meni nezanimljiva, poput njegovog romana-prvenca „Svadba“ . U programu srednje škole za III razred taj roman je bio obavezno štivo i za učenike a kamoli za njihove profesore. Nisam imala kud-bila ona nezanimljiva moraću da je pročitam.
Čim sam počela da je čitam shvatila sam, na svoju radost, da je to vrlo kompleksan roman koji ne slika rat crno belim bojama već nijansirano, sa dubokim psihološkim poniranjem u likove. Osobito me je privukao lik Džane, tetke glavnog junaka knjige, Lada Tajovića. Bilo je nečeg stoičkog u toj ženi nalik junakinjama iz antičkih tragedija. Ali, sve je bilo dato s merom. Ničeg tu nije bilo prenaglašenog nego onako kako to čine veliki pisci-zanimljivo i uverljivo. Kako sam se bližila kraju romana i kako su se stranice smanjivale shvatih da žalim zbog toga. Htela sam da se priča nastavi, što i jeste u sledećem romanu „Hajka“. Više me niko nije mogao razuveriti da Mihajlo Lalić nije veliki pisac.
Kada sam odnela knjigu da je vratim zatekoh bibliotekara Moma Kosaća okruženog grupom Novljana koji su se žustro raspravljali, nadvikujući se. Momo je uvek bio veoma tih i vrlo predusretljiv. Zato je sada stajao ćutljiv sležući ramenima, Odmah sam shvatila da raspravljaju o nekom piscu koji živi u Herceg-Novom.
-Otkud on veliki pisac, jadan ne bio? Ide putem ko avetinja i nosi kilo krtole s pjace. I to mi je veliki pisac?!!
-Kake veze ima krtola s veličinom jednog pisca? Jesi li mu pročitao koji roman?
-Nijesam i niti ću. Što ću mu čitat romane kad ga viđam svaki dan?
-Evo ti mlade profesorice koja drži njegov roman u ruci pa neka ona kaže kakav je on pisac!
O, kako sam toga trenutka bila zahvalna sebi što sam već pročitala knjigu jer je posle ovoga bilo sasvim jasno da je reč o Mihajlu Laliću. Sada svi upraviše poglede prema meni iščekujući šta ću reći.
-Mihajlo Lalić je veliki pisac-izustih jasno i razgovetno. Rekla sam to takvim tonom koji nije dozvoljavao suprotstavljanje.
-Eto ti tvoje krtole!-reče onaj ko je takođe tvrdio da je Lalić veliki pisac. A onda se obratio meni:
-Ovaj misli, pokazivao je glavom na veoma mršavog čoveka, da ako neko kupuje krtolu ne može bit pisac. On valjda zamišlja da su pisci bestelesna bića koja niti iju niti piju.
Nastade smeh. Ja razdužih svoju knjigu i izađoh.
Mnogo sam puta posle ovoga mislila o tome kako pogrešno bivaju ocenjivani oni koji su se po nečemu izdigli iznad svoje sredine. Narod ne želi da sa njima bude prisan, običan, svakidašnji. On mora ostati obavijen velom tajne. Ne sme se znati ni šta radi, ni s kim se druži, ni kako jede, ni kako spava, ni od čega boluje. On mora biti tako reći bestelesan.
*
Kada smo se posle izvesnog vremena prvi put sreli licem u lice na nekoj izložbi slika i zvanično upoznali Mihajlo mi je rekao:
-Čuo sam da me mnogo hvalite kao pisca. Moja rodbina me nije smatrala nekim piscem sve dok nisu čuli vaša predavanja.
Odgovorih mu da ja tako sigurno ne bih mogla govoriti da to i ne mislim. A on je žmirkao, neodlučan da li da pođe ili da još priča sa mnom.
Posle sam doznala da mu je blizak rođak Velizar Perunović, čijoj sam ćerki, učenici III razreda gimnazije, predavala. Sećam se kako me je začuđeno gledala iz poslednje klupe dok sam sa žarom analizirala roman „Zlo proljeće“. Tada nisam znala da je njena majka rođena sestra Mihajla Lalića.
Mihajlo je bio veoma zatvoren čovek. Pri susretu bi se pozdravio vidno nervozan. Zamuckivao bi i žmirkao dok tiho izgovori koju reč i žurio da se što pre udalji. Uvek je negde žurio. A možda je i bežao od ljudi. Ali je zato išao u bioskop i gledao svaki film. Kad god bih i ja išla u bioskop nije se moglo dogoditi da i on ne bude tamo. Jednoga dana, posle projekcije filma „Poslednji tango u Parizu“ nađosmo se jedno pored drugog. Pošto smo išli u istom pravcu, osetih za potrebu da nešto kažem o filmu kako bih ga isprovocirala da vidim šta on misli o filmu koji je bio zabranjivan u mnogim zemljama a i kod nas za maloletnike zbog vrlo slobodnih erotskih scena. Ipak se pokolebah i odlučih da samo prokomentarišem glavnog glumca.
-Marlon Brando je zaista veliki glumac-rekoh.
– I Marija Šnajder je dobra glumica-rekao je, poćutao pa dodao: -A tako vam je i u životu kao u ovom filmu-prvo ona njega juri dok ga ne osvoji, a posle on juri za njom, a ona bježi od njega.
Prećutao je erotske scene. Kao da ih nije ni bilo u filmu.
*
Jednoga dana pozva me telefonom i reče:
-Dobio sam autorske primerke najnovijeg romana. Dođite da vam dam primerak.
Pošla sam u dogovoreno vreme. Kada sam pozvonila ljubazno mi je pošao u susret, prihvatio moj mantil, obesio ga u hodniku i pošli smo u dnevni boravak. Njegova kućna pomoćnica , moja imenjakinja, donela mi je sok i kafu, a Mihajlo je, sve nekako snebivajući se, počeo da se izvinjava što me je pozvao, rekavši:
-Dobio sam te primjerke, a ne znam kome da ih dam.
Naravno da je ovo bilo malo nespretno, ali Mihajlo je bio takav, povučen, nespretan, stidljiv. Dobila sam primerak romana „Ratna sreća“ sa posvetom, zahvalila se najsradčnije i krenula. Pošao je i on da mi pridrži mantil. No moj mantil se odjednom smanjio, nikako da uguram ruke u rukave. I onda ugledah na čiviliku svoj mantil. Rekoh Mihajlu da ovo što mi pridržava nije moj mantil, da je moj mantil onaj koji visi. Shvatio je istoga trena da mi je pridržavao svoj mantil. Oba mantila su bila iste boje-tamno plave. Kada je video koliko je promašio, toliko se zbunio da je počeo da se premešta sa noge na nogu, ono kao da cupka, izvinjavajući se. Jedva sam čekala da ga oslobodim muka i da izađem iz njegove kuće.
*
A iznad njegove kuće je kuća moga bivšeg kolege, pok. Svetozara Poznanovića, Bata, profesora geografije.
Jednoga dana, za vreme odmora u školi, Bato mi ispriča kako je Mihajlu pozajmio vreću cementa da nešto dogradi u njegovom dvorištu i da mu je tom prilikom rekao:
-Pozajmiću vam, ali lično ste mi odgovorni da je vratite.
I onda se zapanjio kada je ugledao posle nekoliko dana kako Mihajlo Lalić stenje pod vrećom cementa. Shvatio je da je Bato tražio da mu je lično on mora vratiti. Naravno, Bato se smejao dok je ovo pričao, a meni je bilo krivo što mi skrnavi sliku o piscu koga sam veoma uvažavala.
-Eno, tvoj Mihajlo Lalić opet je jutros dubio na glavi-raportirao bi mi Bato uz ironičan osmeh.
Od njega sam doznala da je Mihajlo svako jutro radio gimnastičke vežbe na terasi, a kako je njegova kuća bila niža od Batove, ovaj je sve to mogao da gleda kao na dlanu.
Kada sam napisala svoj prvi roman „Otvaranje lutke“ jednu kopiju sam dala Dušanu Kostiću, a drugu sam naumila da dam Mihajlu Laliću. Htela sam da to pročita neko ko je ekstremno levo orjentisan pošto sam u romanu opisala neke postupke novopridošle komunističke vlasti u Jagodini. Mislila sam ako Mihajlo bude dao zeleno svetlo romanu, onda neću morati da strepim šta će biti kada roman bude objavjen. Nazvala sma ga, rekla da želim njegov sud, a on mi je odgovorio:
-Ali ja sam vam mnogo strog.
-Baš zato-odgovorila sam.
Kada sam krenula da mu odnesem rukopis sretoh Mikicu Lazović, suprugu književnika Radonje Vešovića, i kada joj otkrih gde idem ona mi reče:
-Au, pa Mihajlo će ti išarati ceo rukopis. On je preterano strog. Radonjin rukopis je tako išarao da je ličio na uskršnje jaje.
Posle tri dana nazva me Mihajlo Lalić i reče nekako strogo:
-Pročitao sam vam rukopis…Imam vam tri krupne zamerke…
Secnulo me je nešto preko trbuha od treme. Pomislila sam da će prva zamerka biti da ja uopšte ne umem da pišem, da će druga biti da sam preterala u negativnom slikanju komunističke vlasti u Jagodini, a za treću sam se molila bogu da ne bude Mihajlovo insistiranje da se više nikada ne latim pera. Zbog straha šta će mi reći pozvala sam prijateljicu Lidiju Budeč da pođe sa mnom da mi bude uz rame ako njegov sud bude preterano neprijatan za mene.
Dočekala nas je Bosa, Mihajlova domaćica, poslužila kafom i sokom, opet smo sedeli u dnevnom boravku, a Mihajlo, valjda zbog Lidijinog prisustva, nikako da mi kaže koje su to tri krupne zamerke. I tako ja treperim u sebi, u želucu mi se kuva i čekam sud o svom romanu, a Mihajlo okleva li okleva…Najzad je uzeo u ruke moj rukopis. Ja zurim u rukopis ne bi li ga on rasklopio da vidim koliko je šaren, a on onda uze jednu kovertu od prispelog telegrama sa stočića, na kojoj je olovkom sitnim slovima ispisao te tri zamerke. Opet je malo oklevao bacajući kratke ispitivačke poglede na Lidiju, pa na mene, pa opet na Lidiju, pa na mene. A tišina se zgušnjavala preteći da me uguši. Najzad je udahnuo duboko i rekao žmirkajući:
-Mnogo imate psovki u romanu. Nije to vama potrebno. Jest da je u kinematografiji zavladala moda da se psuje, ali vi nemojte. Ne pristaje vam.
Odmah mi bi lakše. Ah, ovu primedbu neću usvojiti. Pa na šta bi ličio moj otac ako bih mu iščupala psovke?!! Bio bi plastična kreatura, a ne živ čovek. Bio bi kao neslan hleb. Ali Mihajlu ne rekoh ništa.
Druga opaska je bila da nisam sve delove romana pisala istom snagom, dinamikom i da ima nekih delova koji su nepotrebni kao što je onaj gde ja opisujem kako se prave krofne.
I tu sam opasku odbacila u sebi. Pa mi smo zakoračili u vreme kada nove generacije ne znaju ni kako mleko dospe u tetrapak, a kamoli kako se prave krofne.
-Treća moja primjedba vam je najozbiljnija i najvažnija-rekao je kriveći glavu na jednu stranu!
Sva sam se bila pretvorila u uvo. Nisam disala.
-Vi ovde nemate vertikalan proboj. Sve nekako vuče na dole. A čitalac se poistovećuje sa glavnim likom. To morate da imate u vidu!
Sramota me je bilo da pitam šta znači „vertikalan proboj“. Pomislila sam da se radi o kvalitetu romana, da taj moj roman ne vredi ni pišljiva boba i da taj „vertikalan proboj“ znači to. Odmah sam se skunjila, smanjila, uvukla u sebe. Činilo mi se da sam toliko sićušna da bi me mogao neko strpati u orahovu ljusku. Toliko sam se sebi činila jadnom i bednom.
Ispratio nas je do vrata i dok smo se pozdravljali on reče:
-Napisali ste veliki roman. Pazite kome ćete ga izdavaču dati.
Gledali smo se nekoliko časaka, a onda se u meni nešto toplo i rumeno podiže. Osetila sam takvu radost i snagu da poželeh da Mihajla snažno zagrlim, ali me njegove oči, koje su žmirkale nekako uplašeno, zaustaviše i ja rekoh obradovano:
-Zašto mi to niste odmah rekli? Da ste mi odmah rekli ja bih sada trčala radosno ka svojoj kući i sve bih nogama udarala u sopstvenu guzicu.
Ne znam kako mu je izgledalo lice kada sam izgovorila reč „guzicu“. Ne znam, jer od radosti više ništa nisam ni videla ni čula.
Posle nekoliko dana sreli smo se u gradu. On se zaustavi preda mnom i reče sasvim ozbiljno:
-Desnica je probila led. U Beogradu ima dosta pisaca te orjentacije. No, bez obzira na to, vi ste zaista napisali značajan roman. Pazite kome ćete ga izdavaču predati.
I tako smo počeli da se pozdravljamo pri susretu, da zastanemo na kratko i izmenimo po nekoliko rečenica. Jednoga dana se on zaustavi sa tako čudnom grimasom na licu da se potpuno zbunih. Bio je ljut, tačnije-bio je besan. Nisam slutila šta ga je spopalo dok nije progovorio:
-A onaj vaš se ponaša kao siledžija u Muzeju. Tuče službenike! Sram ga bilo!
-Mihajlo, nemate pojma šta se tamo radi. Ne znate kako mu piju krv neradom, javašlukom. Pa taj mu je službenik vraćajući kamionom jednu izložbu izgubio umetničku sliku na putu od Herceg-Novog do Titograda. Znate li šta to znači za ugled Muzeja i Galerije?!!
Cupkao je a lice mu se menjalo od gnevnog na začuđeno pa opet na gnevno pa opet na začuđeno.
Opet smo se lepo pozdravljali i ovaj razgovor nije pominjao, ni on ni ja. Sretali smo se na književnim večerima. Čak je bilo priređeno veče posvećeno njemu na kome sam govorila ja, a gde me je zdušno ometao iz publike neki Vladimir Kuljača, vojno lice, koji je takođe pisao i smataro sebe značajnim piscem. On se žestoko usprotivio što sam ja Mihajla Lalića okarakterisala kao vrlo modernog pisca koji se služi takozvanim tokovima svesti da tananao iznijansira psihološka stanja svojih likova, osobito Lada Tajevića.
Kuljača je ljutito tvrdio da to nisu tokovi svesti.
-Ko je onaj mladi čovjek koji se onoliko žesti na vas?
Rekla sam da ne znam, jer tada zaista nisam znala ko je, ali sam kasnije doznala, kada je u hotelu „Plaža“, bila izvedena njegova mononodrama „Poslednja noć Hercega Stjepana“, koju je realizovao Ljuba Tadić, prvak beogradske drame.
Kada je tadašnji direktor tek osnovanog Radio Herceg-Novog, krenuo u akciju da se napuštena i zapuštena kuća Iva Andrića spase od propadanja, sprovodeći anketu među građanima, došao je i požalio mi se kako je Mihajlo Lalić odbio da da bilo kakvu izjavu za radio, što je meni bilo neshvatljivo.
-Ako se nešto ne učini kuća će se raspasti. Eno sa krova pored dimnjaka nikla je smokva-tvrdio je tadašnji direktor radija.
I paralelno sa nastojanjem da se stvori javno mnenje kako kuću treba dati piscima, napraviti od nje spomen-dom, direktor radija, Dragoljub Šćekić je krenuo u akciju formiranja Književne zajednice. On je bio vrlo vičan u pisanju svih mogućih akata, pravilnika, statuta i ostalog što je bilo neophodno za takve poduhvate.
Čim je formirana Književna zajednica i svi prisutni staviše potpise na papir, neko od prisutnih predloži mene za predsednika. Opirala sam se iz sve snage, ali posle obrazloženja Dušana Kostića i Zuka Džimhura zašto je to neophodno, nevoljno se prihvatih nove obaveze. Tako moja kuća postade prostor gde su svakodnevno dolazili neki članovi novoformirane Književne zajednice zbog ovoga ili onoga. Direktor Radija je dolazio i dva, a nekada i tri puta dnevno. Započeo je priču o neophodnosti da se od Opštine dobije kuća Iva Andrića za prostor Književne zajednice. I zaista, odlazio je na sve moguće sastanke kao novinar i delegat sve dok Skupština opštine ne izglasa da se kuća Iva Andrića daje na korišćenje Književnoj zajednici. Onda je započela priča, bolje reći kuknjava da je zgrada u derutnom stanju i da se ne može sanirati ako se ne nađe privatno lice koje će finansirati sanaciju. Zgrada, tj. njeno prizemlje, klupski deo, moraće da se iznajmi na pet godina jer će to odgovarati utrošenoj sumi za sanaciju.
Nisam bila srećna što će tu gazdovati neko treći, ali sam se radovala da će Andrićeva kuća postati duhovni hram u Herceg-Novom u kome će se održavati književne večeri, simpozijumi, debate i čak se pokrenuti izdavačka delatnost za one koji se tek oglašavaju kao pesnici, za njihovu prvu zbirku pesama.
I onda se pojavio članak u novinama pod naslovom „ANDRIĆ-PA KAFIĆ“. Bila sam ljuta na tekstopisca jer je on izvrgao ruglu sve ono što je ta kuća trebalo da znači-a što je Statutom bilo jasno precizirano.
I uveče na šetalištu sreo me je Mihajlo Lalić. Bilo je leto, bilo je mnogo šetača. On nekako iskrsnu preda me u plavoj košulji kratkih rukava. Ja mu se obradovah, a on sasu na mene:
-Sram vas bilo! Napravili ste od Andrićeve kuće kafanu! Stidite se! Nije sve u parama!
Odmerio me je ljutito od glave do pete i nestao u onoj gužvi. Nisam stigla ni da zinem. Ostala sam ukopana na mestu nekoliko časaka. Osećala sam se kao da me je neko svom snagom pesnicom udario u trbuh i izbio vazduh. Stigla sam kući klecavog koraka, zavukla se u svoju sobu i počela da plačem. Zaista je posle sanacije, u nekadašnjem dnevnom boravku Andrićeve kuće, dominirao šank. To sam jedva progutala tešeći se da je montiran i da se može kad god poželiš ukloniti. No, tamo gde je bila Miličina soba napravljena je ogromna kuhinja. I za to sam se tešila da se može razmontirati kad god se poželi. Ali veći deo dvorišta bi izbetoniran, a da mene, predsednika Književne zajednice, niko ništa nije pitao. O svemu je odlučivao Dragoljub Šćekić, sekretar Književne zajednice, inače jedino zaposleno lice u Književnoj zajednici, koje je od Opštine primalo platu. Ja sam stavljana pred svršen čin sa objašnjenjem da je sve to što se čini neophodno kako bi Književna zajednica imala svoj novac kojim može finansirati književne večeri i objavljivanje knjiga.
Mihajlova ljutnja mi je teško pala. Nekoliko dana sam se pekla na sopstvenoj vatri, a onda sam sela i napisala mu jedno prekorno pismo. U tom pismu sam mu rekla da je meni nerazumljivo da se on kao pisac širokih vidika tako zgraža nad kafanama kao da ne zna da su na mnogim prostorima od Pariza preko Rusije i do Beograda kafane bile neka vrsta svetilišta gde se okupljala boemija, pisci, slikari, glumci, gde su se ukrštale ideje i rađale nove. To pismo mu nikada nisam poslala.
Uoči rata pojavio se jedan članak u novinama vezan za ime Mihajla Lalića. Dragiša Madžgalj, tadašnji predsednik Književne zajednice u Herceg-Novom, sa kojim nisam govorila zbog sukoba oko Književne zajednice i koju sam revoltirano napustila krajem februara 1991. pisao je kako treba preurediti nastavne planove u školama i izbaciti iz programa Mihajla Lalića, komunističkog pisca. Bila sam zapanjena tolikom drskošću i neistinom, jer je Mihajlo Lalić bio pisac ljudske usamljenosti, pisac koji se bavio seciranjem ljudske duše stešnjene između ideala i realnosti, a nikakav propagator komunizma. No to je bilo vreme kada su pogrdni članci lokalnih dopisnika pokušavali da izblate i moga muža i moga sina (tada već poznatog estradnog umetnika) i zbog toga se nisam usudila da javno branim Mihajla Lalića, zapravo istinu. Ali se ubrzo pojavio jedan intervju sa Mihajlom Lalićem u kome je na pitanje, šta misli o tome što neki predlažu da bude izbačen iz školskih programa, odgovorio da ga to ne čudi jer je nastalo vreme MADŽGALJOVŠTINE.
Rat je već zatutnjao kada smo se Mihajlo i ja sreli u pošti. Bio je bled, nekako sav zgužvan i potišten. Rekao mi je:
-Dobijam pretnje telefonom. Prete da će doći njih šesnaestoro da me isprebijaju. Rekao sam im da je dovoljno da dođe i jedan.
Rekla sam mu da i nama prete telefonom. Prete svima koji nisu četničke orjentacije. Ne znam da li mi je poverovao. Pogledao me je kao da mi zahvaljuje što ga tešim, što sam na njegovoj strani, i otišao. Više ga nisam videla.
I onda je odjeknula vest da je umro. Grizla me je pomisao što nisam otišla kod njega dok je još bio u Herceg-Novom da mu potanko objasnim šta se sve događalo u Književnoj zajednici. Zašto nisam otišla da mu ispričam za sve malverzacije i kriminalne radnje zbog kojih sam revoltirano napustila Književnu zajednicu za sva vremena pošto me nije podržao u raščišćavanju situacije opštinski načelnik za društvena pitanja, Dragan Janković, a koga sam prethodno podrobno obavestila šta se sve radi u Književnoj zajednici. Tada bi Mihajlo Lalić morao da shvati kako sam bila izmanipulisana od mangupa kojima je Andrićeva kuća bila paravan da stiču novac za sebe. Mihajlo Lalić bi mi, sigurna sam, ako ne dao savet šta dalje da činim, a ono bar shvatio koliko sam propatila želeći da se napravi nešto za korist grada i svih pisaca, a što se izvrglo u svoju suprotnost.
Posle je odjeknula vest da je kuća Mihajla Lalića prodata, a posle toga i da je kuća srušena. Nisam mogla da verujem. Zar je grad, zar je država Crna Gora mogla da dozvoli tako nešto? Zar to nije mogao biti neki kutak koji bi služio širenju kulture u ovom gradu ako ne spomen kuća Mihajla Lalića? Tamo sada kranovi pomažu izgradnju mnogo većeg zdanja nego što je bila Lalićeva kuća. Samo da u njoj ne bude neka kafana! Tada bi se Lalić u grobu prevrtao proklinjući grad i onoga ko ga je nagovarao da tu izgradi svoju skromnu kuću od koje nije ostao nikakav trag.
BOSILJKA PUŠIĆ
MIHAJLO LALIĆ
Nevoljno sam uzela iz gradske biblioteke Lalićev roman „Zlo proljeće“, uverena da će to opet biti samo gola ratna priča, meni nezanimljiva, poput njegovog romana-prvenca „Svadba“ . U programu srednje škole za III razred taj roman je bio obavezno štivo i za učenike a kamoli za njihove profesore. Nisam imala kud-bila ona nezanimljiva moraću da je pročitam.
Čim sam počela da je čitam shvatila sam, na svoju radost, da je to vrlo kompleksan roman koji ne slika rat crno belim bojama već nijansirano, sa dubokim psihološkim poniranjem u likove. Osobito me je privukao lik Džane, tetke glavnog junaka knjige, Lada Tajovića. Bilo je nečeg stoičkog u toj ženi nalik junakinjama iz antičkih tragedija. Ali, sve je bilo dato s merom. Ničeg tu nije bilo prenaglašenog nego onako kako to čine veliki pisci-zanimljivo i uverljivo. Kako sam se bližila kraju romana i kako su se stranice smanjivale shvatih da žalim zbog toga. Htela sam da se priča nastavi, što i jeste u sledećem romanu „Hajka“. Više me niko nije mogao razuveriti da Mihajlo Lalić nije veliki pisac.
Kada sam odnela knjigu da je vratim zatekoh bibliotekara Moma Kosaća okruženog grupom Novljana koji su se žustro raspravljali, nadvikujući se. Momo je uvek bio veoma tih i vrlo predusretljiv. Zato je sada stajao ćutljiv sležući ramenima, Odmah sam shvatila da raspravljaju o nekom piscu koji živi u Herceg-Novom.
-Otkud on veliki pisac, jadan ne bio? Ide putem ko avetinja i nosi kilo krtole s pjace. I to mi je veliki pisac?!!
-Kake veze ima krtola s veličinom jednog pisca? Jesi li mu pročitao koji roman?
-Nijesam i niti ću. Što ću mu čitat romane kad ga viđam svaki dan?
-Evo ti mlade profesorice koja drži njegov roman u ruci pa neka ona kaže kakav je on pisac!
O, kako sam toga trenutka bila zahvalna sebi što sam već pročitala knjigu jer je posle ovoga bilo sasvim jasno da je reč o Mihajlu Laliću. Sada svi upraviše poglede prema meni iščekujući šta ću reći.
-Mihajlo Lalić je veliki pisac-izustih jasno i razgovetno. Rekla sam to takvim tonom koji nije dozvoljavao suprotstavljanje.
-Eto ti tvoje krtole!-reče onaj ko je takođe tvrdio da je Lalić veliki pisac. A onda se obratio meni:
-Ovaj misli, pokazivao je glavom na veoma mršavog čoveka, da ako neko kupuje krtolu ne može bit pisac. On valjda zamišlja da su pisci bestelesna bića koja niti iju niti piju.
Nastade smeh. Ja razdužih svoju knjigu i izađoh.
Mnogo sam puta posle ovoga mislila o tome kako pogrešno bivaju ocenjivani oni koji su se po nečemu izdigli iznad svoje sredine. Narod ne želi da sa njima bude prisan, običan, svakidašnji. On mora ostati obavijen velom tajne. Ne sme se znati ni šta radi, ni s kim se druži, ni kako jede, ni kako spava, ni od čega boluje. On mora biti tako reći bestelesan.
*
Kada smo se posle izvesnog vremena prvi put sreli licem u lice na nekoj izložbi slika i zvanično upoznali Mihajlo mi je rekao:
-Čuo sam da me mnogo hvalite kao pisca. Moja rodbina me nije smatrala nekim piscem sve dok nisu čuli vaša predavanja.
Odgovorih mu da ja tako sigurno ne bih mogla govoriti da to i ne mislim. A on je žmirkao, neodlučan da li da pođe ili da još priča sa mnom.
Posle sam doznala da mu je blizak rođak Velizar Perunović, čijoj sam ćerki, učenici III razreda gimnazije, predavala. Sećam se kako me je začuđeno gledala iz poslednje klupe dok sam sa žarom analizirala roman „Zlo proljeće“. Tada nisam znala da je njena majka rođena sestra Mihajla Lalića.
Mihajlo je bio veoma zatvoren čovek. Pri susretu bi se pozdravio vidno nervozan. Zamuckivao bi i žmirkao dok tiho izgovori koju reč i žurio da se što pre udalji. Uvek je negde žurio. A možda je i bežao od ljudi. Ali je zato išao u bioskop i gledao svaki film. Kad god bih i ja išla u bioskop nije se moglo dogoditi da i on ne bude tamo. Jednoga dana, posle projekcije filma „Poslednji tango u Parizu“ nađosmo se jedno pored drugog. Pošto smo išli u istom pravcu, osetih za potrebu da nešto kažem o filmu kako bih ga isprovocirala da vidim šta on misli o filmu koji je bio zabranjivan u mnogim zemljama a i kod nas za maloletnike zbog vrlo slobodnih erotskih scena. Ipak se pokolebah i odlučih da samo prokomentarišem glavnog glumca.
-Marlon Brando je zaista veliki glumac-rekoh.
– I Marija Šnajder je dobra glumica-rekao je, poćutao pa dodao: -A tako vam je i u životu kao u ovom filmu-prvo ona njega juri dok ga ne osvoji, a posle on juri za njom, a ona bježi od njega.
Prećutao je erotske scene. Kao da ih nije ni bilo u filmu.
*
Jednoga dana pozva me telefonom i reče:
-Dobio sam autorske primerke najnovijeg romana. Dođite da vam dam primerak.
Pošla sam u dogovoreno vreme. Kada sam pozvonila ljubazno mi je pošao u susret, prihvatio moj mantil, obesio ga u hodniku i pošli smo u dnevni boravak. Njegova kućna pomoćnica , moja imenjakinja, donela mi je sok i kafu, a Mihajlo je, sve nekako snebivajući se, počeo da se izvinjava što me je pozvao, rekavši:
-Dobio sam te primjerke, a ne znam kome da ih dam.
Naravno da je ovo bilo malo nespretno, ali Mihajlo je bio takav, povučen, nespretan, stidljiv. Dobila sam primerak romana „Ratna sreća“ sa posvetom, zahvalila se najsradčnije i krenula. Pošao je i on da mi pridrži mantil. No moj mantil se odjednom smanjio, nikako da uguram ruke u rukave. I onda ugledah na čiviliku svoj mantil. Rekoh Mihajlu da ovo što mi pridržava nije moj mantil, da je moj mantil onaj koji visi. Shvatio je istoga trena da mi je pridržavao svoj mantil. Oba mantila su bila iste boje-tamno plave. Kada je video koliko je promašio, toliko se zbunio da je počeo da se premešta sa noge na nogu, ono kao da cupka, izvinjavajući se. Jedva sam čekala da ga oslobodim muka i da izađem iz njegove kuće.
*
A iznad njegove kuće je kuća moga bivšeg kolege, pok. Svetozara Poznanovića, Bata, profesora geografije.
Jednoga dana, za vreme odmora u školi, Bato mi ispriča kako je Mihajlu pozajmio vreću cementa da nešto dogradi u njegovom dvorištu i da mu je tom prilikom rekao:
-Pozajmiću vam, ali lično ste mi odgovorni da je vratite.
I onda se zapanjio kada je ugledao posle nekoliko dana kako Mihajlo Lalić stenje pod vrećom cementa. Shvatio je da je Bato tražio da mu je lično on mora vratiti. Naravno, Bato se smejao dok je ovo pričao, a meni je bilo krivo što mi skrnavi sliku o piscu koga sam veoma uvažavala.
-Eno, tvoj Mihajlo Lalić opet je jutros dubio na glavi-raportirao bi mi Bato uz ironičan osmeh.
Od njega sam doznala da je Mihajlo svako jutro radio gimnastičke vežbe na terasi, a kako je njegova kuća bila niža od Batove, ovaj je sve to mogao da gleda kao na dlanu.
Kada sam napisala svoj prvi roman „Otvaranje lutke“ jednu kopiju sam dala Dušanu Kostiću, a drugu sam naumila da dam Mihajlu Laliću. Htela sam da to pročita neko ko je ekstremno levo orjentisan pošto sam u romanu opisala neke postupke novopridošle komunističke vlasti u Jagodini. Mislila sam ako Mihajlo bude dao zeleno svetlo romanu, onda neću morati da strepim šta će biti kada roman bude objavjen. Nazvala sma ga, rekla da želim njegov sud, a on mi je odgovorio:
-Ali ja sam vam mnogo strog.
-Baš zato-odgovorila sam.
Kada sam krenula da mu odnesem rukopis sretoh Mikicu Lazović, suprugu književnika Radonje Vešovića, i kada joj otkrih gde idem ona mi reče:
-Au, pa Mihajlo će ti išarati ceo rukopis. On je preterano strog. Radonjin rukopis je tako išarao da je ličio na uskršnje jaje.
Posle tri dana nazva me Mihajlo Lalić i reče nekako strogo:
-Pročitao sam vam rukopis…Imam vam tri krupne zamerke…
Secnulo me je nešto preko trbuha od treme. Pomislila sam da će prva zamerka biti da ja uopšte ne umem da pišem, da će druga biti da sam preterala u negativnom slikanju komunističke vlasti u Jagodini, a za treću sam se molila bogu da ne bude Mihajlovo insistiranje da se više nikada ne latim pera. Zbog straha šta će mi reći pozvala sam prijateljicu Lidiju Budeč da pođe sa mnom da mi bude uz rame ako njegov sud bude preterano neprijatan za mene.
Dočekala nas je Bosa, Mihajlova domaćica, poslužila kafom i sokom, opet smo sedeli u dnevnom boravku, a Mihajlo, valjda zbog Lidijinog prisustva, nikako da mi kaže koje su to tri krupne zamerke. I tako ja treperim u sebi, u želucu mi se kuva i čekam sud o svom romanu, a Mihajlo okleva li okleva…Najzad je uzeo u ruke moj rukopis. Ja zurim u rukopis ne bi li ga on rasklopio da vidim koliko je šaren, a on onda uze jednu kovertu od prispelog telegrama sa stočića, na kojoj je olovkom sitnim slovima ispisao te tri zamerke. Opet je malo oklevao bacajući kratke ispitivačke poglede na Lidiju, pa na mene, pa opet na Lidiju, pa na mene. A tišina se zgušnjavala preteći da me uguši. Najzad je udahnuo duboko i rekao žmirkajući:
-Mnogo imate psovki u romanu. Nije to vama potrebno. Jest da je u kinematografiji zavladala moda da se psuje, ali vi nemojte. Ne pristaje vam.
Odmah mi bi lakše. Ah, ovu primedbu neću usvojiti. Pa na šta bi ličio moj otac ako bih mu iščupala psovke?!! Bio bi plastična kreatura, a ne živ čovek. Bio bi kao neslan hleb. Ali Mihajlu ne rekoh ništa.
Druga opaska je bila da nisam sve delove romana pisala istom snagom, dinamikom i da ima nekih delova koji su nepotrebni kao što je onaj gde ja opisujem kako se prave krofne.
I tu sam opasku odbacila u sebi. Pa mi smo zakoračili u vreme kada nove generacije ne znaju ni kako mleko dospe u tetrapak, a kamoli kako se prave krofne.
-Treća moja primjedba vam je najozbiljnija i najvažnija-rekao je kriveći glavu na jednu stranu!
Sva sam se bila pretvorila u uvo. Nisam disala.
-Vi ovde nemate vertikalan proboj. Sve nekako vuče na dole. A čitalac se poistovećuje sa glavnim likom. To morate da imate u vidu!
Sramota me je bilo da pitam šta znači „vertikalan proboj“. Pomislila sam da se radi o kvalitetu romana, da taj moj roman ne vredi ni pišljiva boba i da taj „vertikalan proboj“ znači to. Odmah sam se skunjila, smanjila, uvukla u sebe. Činilo mi se da sam toliko sićušna da bi me mogao neko strpati u orahovu ljusku. Toliko sam se sebi činila jadnom i bednom.
Ispratio nas je do vrata i dok smo se pozdravljali on reče:
-Napisali ste veliki roman. Pazite kome ćete ga izdavaču dati.
Gledali smo se nekoliko časaka, a onda se u meni nešto toplo i rumeno podiže. Osetila sam takvu radost i snagu da poželeh da Mihajla snažno zagrlim, ali me njegove oči, koje su žmirkale nekako uplašeno, zaustaviše i ja rekoh obradovano:
-Zašto mi to niste odmah rekli? Da ste mi odmah rekli ja bih sada trčala radosno ka svojoj kući i sve bih nogama udarala u sopstvenu guzicu.
Ne znam kako mu je izgledalo lice kada sam izgovorila reč „guzicu“. Ne znam, jer od radosti više ništa nisam ni videla ni čula.
Posle nekoliko dana sreli smo se u gradu. On se zaustavi preda mnom i reče sasvim ozbiljno:
-Desnica je probila led. U Beogradu ima dosta pisaca te orjentacije. No, bez obzira na to, vi ste zaista napisali značajan roman. Pazite kome ćete ga izdavaču predati.
I tako smo počeli da se pozdravljamo pri susretu, da zastanemo na kratko i izmenimo po nekoliko rečenica. Jednoga dana se on zaustavi sa tako čudnom grimasom na licu da se potpuno zbunih. Bio je ljut, tačnije-bio je besan. Nisam slutila šta ga je spopalo dok nije progovorio:
-A onaj vaš se ponaša kao siledžija u Muzeju. Tuče službenike! Sram ga bilo!
-Mihajlo, nemate pojma šta se tamo radi. Ne znate kako mu piju krv neradom, javašlukom. Pa taj mu je službenik vraćajući kamionom jednu izložbu izgubio umetničku sliku na putu od Herceg-Novog do Titograda. Znate li šta to znači za ugled Muzeja i Galerije?!!
Cupkao je a lice mu se menjalo od gnevnog na začuđeno pa opet na gnevno pa opet na začuđeno.
Opet smo se lepo pozdravljali i ovaj razgovor nije pominjao, ni on ni ja. Sretali smo se na književnim večerima. Čak je bilo priređeno veče posvećeno njemu na kome sam govorila ja, a gde me je zdušno ometao iz publike neki Vladimir Kuljača, vojno lice, koji je takođe pisao i smataro sebe značajnim piscem. On se žestoko usprotivio što sam ja Mihajla Lalića okarakterisala kao vrlo modernog pisca koji se služi takozvanim tokovima svesti da tananao iznijansira psihološka stanja svojih likova, osobito Lada Tajevića.
Kuljača je ljutito tvrdio da to nisu tokovi svesti.
-Ko je onaj mladi čovjek koji se onoliko žesti na vas?
Rekla sam da ne znam, jer tada zaista nisam znala ko je, ali sam kasnije doznala, kada je u hotelu „Plaža“, bila izvedena njegova mononodrama „Poslednja noć Hercega Stjepana“, koju je realizovao Ljuba Tadić, prvak beogradske drame.
Kada je tadašnji direktor tek osnovanog Radio Herceg-Novog, krenuo u akciju da se napuštena i zapuštena kuća Iva Andrića spase od propadanja, sprovodeći anketu među građanima, došao je i požalio mi se kako je Mihajlo Lalić odbio da da bilo kakvu izjavu za radio, što je meni bilo neshvatljivo.
-Ako se nešto ne učini kuća će se raspasti. Eno sa krova pored dimnjaka nikla je smokva-tvrdio je tadašnji direktor radija.
I paralelno sa nastojanjem da se stvori javno mnenje kako kuću treba dati piscima, napraviti od nje spomen-dom, direktor radija, Dragoljub Šćekić je krenuo u akciju formiranja Književne zajednice. On je bio vrlo vičan u pisanju svih mogućih akata, pravilnika, statuta i ostalog što je bilo neophodno za takve poduhvate.
Čim je formirana Književna zajednica i svi prisutni staviše potpise na papir, neko od prisutnih predloži mene za predsednika. Opirala sam se iz sve snage, ali posle obrazloženja Dušana Kostića i Zuka Džimhura zašto je to neophodno, nevoljno se prihvatih nove obaveze. Tako moja kuća postade prostor gde su svakodnevno dolazili neki članovi novoformirane Književne zajednice zbog ovoga ili onoga. Direktor Radija je dolazio i dva, a nekada i tri puta dnevno. Započeo je priču o neophodnosti da se od Opštine dobije kuća Iva Andrića za prostor Književne zajednice. I zaista, odlazio je na sve moguće sastanke kao novinar i delegat sve dok Skupština opštine ne izglasa da se kuća Iva Andrića daje na korišćenje Književnoj zajednici. Onda je započela priča, bolje reći kuknjava da je zgrada u derutnom stanju i da se ne može sanirati ako se ne nađe privatno lice koje će finansirati sanaciju. Zgrada, tj. njeno prizemlje, klupski deo, moraće da se iznajmi na pet godina jer će to odgovarati utrošenoj sumi za sanaciju.
Nisam bila srećna što će tu gazdovati neko treći, ali sam se radovala da će Andrićeva kuća postati duhovni hram u Herceg-Novom u kome će se održavati književne večeri, simpozijumi, debate i čak se pokrenuti izdavačka delatnost za one koji se tek oglašavaju kao pesnici, za njihovu prvu zbirku pesama.
I onda se pojavio članak u novinama pod naslovom „ANDRIĆ-PA KAFIĆ“. Bila sam ljuta na tekstopisca jer je on izvrgao ruglu sve ono što je ta kuća trebalo da znači-a što je Statutom bilo jasno precizirano.
I uveče na šetalištu sreo me je Mihajlo Lalić. Bilo je leto, bilo je mnogo šetača. On nekako iskrsnu preda me u plavoj košulji kratkih rukava. Ja mu se obradovah, a on sasu na mene:
-Sram vas bilo! Napravili ste od Andrićeve kuće kafanu! Stidite se! Nije sve u parama!
Odmerio me je ljutito od glave do pete i nestao u onoj gužvi. Nisam stigla ni da zinem. Ostala sam ukopana na mestu nekoliko časaka. Osećala sam se kao da me je neko svom snagom pesnicom udario u trbuh i izbio vazduh. Stigla sam kući klecavog koraka, zavukla se u svoju sobu i počela da plačem. Zaista je posle sanacije, u nekadašnjem dnevnom boravku Andrićeve kuće, dominirao šank. To sam jedva progutala tešeći se da je montiran i da se može kad god poželiš ukloniti. No, tamo gde je bila Miličina soba napravljena je ogromna kuhinja. I za to sam se tešila da se može razmontirati kad god se poželi. Ali veći deo dvorišta bi izbetoniran, a da mene, predsednika Književne zajednice, niko ništa nije pitao. O svemu je odlučivao Dragoljub Šćekić, sekretar Književne zajednice, inače jedino zaposleno lice u Književnoj zajednici, koje je od Opštine primalo platu. Ja sam stavljana pred svršen čin sa objašnjenjem da je sve to što se čini neophodno kako bi Književna zajednica imala svoj novac kojim može finansirati književne večeri i objavljivanje knjiga.
Mihajlova ljutnja mi je teško pala. Nekoliko dana sam se pekla na sopstvenoj vatri, a onda sam sela i napisala mu jedno prekorno pismo. U tom pismu sam mu rekla da je meni nerazumljivo da se on kao pisac širokih vidika tako zgraža nad kafanama kao da ne zna da su na mnogim prostorima od Pariza preko Rusije i do Beograda kafane bile neka vrsta svetilišta gde se okupljala boemija, pisci, slikari, glumci, gde su se ukrštale ideje i rađale nove. To pismo mu nikada nisam poslala.
Uoči rata pojavio se jedan članak u novinama vezan za ime Mihajla Lalića. Dragiša Madžgalj, tadašnji predsednik Književne zajednice u Herceg-Novom, sa kojim nisam govorila zbog sukoba oko Književne zajednice i koju sam revoltirano napustila krajem februara 1991. pisao je kako treba preurediti nastavne planove u školama i izbaciti iz programa Mihajla Lalića, komunističkog pisca. Bila sam zapanjena tolikom drskošću i neistinom, jer je Mihajlo Lalić bio pisac ljudske usamljenosti, pisac koji se bavio seciranjem ljudske duše stešnjene između ideala i realnosti, a nikakav propagator komunizma. No to je bilo vreme kada su pogrdni članci lokalnih dopisnika pokušavali da izblate i moga muža i moga sina (tada već poznatog estradnog umetnika) i zbog toga se nisam usudila da javno branim Mihajla Lalića, zapravo istinu. Ali se ubrzo pojavio jedan intervju sa Mihajlom Lalićem u kome je na pitanje, šta misli o tome što neki predlažu da bude izbačen iz školskih programa, odgovorio da ga to ne čudi jer je nastalo vreme MADŽGALJOVŠTINE.
Rat je već zatutnjao kada smo se Mihajlo i ja sreli u pošti. Bio je bled, nekako sav zgužvan i potišten. Rekao mi je:
-Dobijam pretnje telefonom. Prete da će doći njih šesnaestoro da me isprebijaju. Rekao sam im da je dovoljno da dođe i jedan.
Rekla sam mu da i nama prete telefonom. Prete svima koji nisu četničke orjentacije. Ne znam da li mi je poverovao. Pogledao me je kao da mi zahvaljuje što ga tešim, što sam na njegovoj strani, i otišao. Više ga nisam videla.
I onda je odjeknula vest da je umro. Grizla me je pomisao što nisam otišla kod njega dok je još bio u Herceg-Novom da mu potanko objasnim šta se sve događalo u Književnoj zajednici. Zašto nisam otišla da mu ispričam za sve malverzacije i kriminalne radnje zbog kojih sam revoltirano napustila Književnu zajednicu za sva vremena pošto me nije podržao u raščišćavanju situacije opštinski načelnik za društvena pitanja, Dragan Janković, a koga sam prethodno podrobno obavestila šta se sve radi u Književnoj zajednici. Tada bi Mihajlo Lalić morao da shvati kako sam bila izmanipulisana od mangupa kojima je Andrićeva kuća bila paravan da stiču novac za sebe. Mihajlo Lalić bi mi, sigurna sam, ako ne dao savet šta dalje da činim, a ono bar shvatio koliko sam propatila želeći da se napravi nešto za korist grada i svih pisaca, a što se izvrglo u svoju suprotnost.
Posle je odjeknula vest da je kuća Mihajla Lalića prodata, a posle toga i da je kuća srušena. Nisam mogla da verujem. Zar je grad, zar je država Crna Gora mogla da dozvoli tako nešto? Zar to nije mogao biti neki kutak koji bi služio širenju kulture u ovom gradu ako ne spomen kuća Mihajla Lalića? Tamo sada kranovi pomažu izgradnju mnogo većeg zdanja nego što je bila Lalićeva kuća. Samo da u njoj ne bude neka kafana! Tada bi se Lalić u grobu prevrtao proklinjući grad i onoga ko ga je nagovarao da tu izgradi svoju skromnu kuću od koje nije ostao nikakav trag.
