Bosiljka Pušić – Hvatač snova (ili Bilo nekad u Herceg Novom)
Nova knjiga Bosiljke Pušić “Hvatač snova (ili Bilo nekad u Herceg Novom)”, objavljena je u izdanju Otvorenog kulturnog foruma sa Cetinja. Izdavač knjige je Goran Martinović, urednik Milorad Popović, a knjigu je likovno opremila Suzana Pajović. Predgovor za knjigu napisao Je Momir Mićunović.
“Kada se zatvori poslednja stranica ove knjige, shvatite da je to početak nove, koju ćete napisati vi ili neko drugi, a za vremena koja će tek doći. Postanete svjesni da je živjeti u stvari nesebično darivanje i primanje. Otvorite dilemu pitanjem: da li postoji razlika između metamorfoze jednog sna iz kojeg nastaje vrstan literata i metamorfoze kao prirodnog fenomena u kojem nastaje jedan leptir? Počnete nazirati kosmičku istinu o energiji koju smo posudili i koju ćemo jednog dana vratiti, utrošivši dio nje za dobro budućih vremena. Spoznate, da je to što ste pročitali, potvrda da postoji širi smisao života. Omeđeni smo vremenom koje je precizno izmjereno i koje je odvojeno isključivo za nas i naše savremenike.To je prirodna vremenska mjera naših života. U toj determinanti se rađamo, odrastamo, zaljubljujemo, stvaramo i ponovo rađamo kroz obličja naše djece. Ko umije da uoči, svjestan je snage i siline životne rijeke koja nas uz kosmički huk valja prema budućnosti”, zapisao je Mićunović.
BOSILJKA PUŠIĆ rođena je u zanatlijskoj porodici, u Ćupriji, 1936. Ubrzo se porodica preselila u Jagodinu, grad njenih prvih koraka, prvih izgovorenih i napisanih reči. U Jagodini je završila gimnaziju, a studije književnosi diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Udajom se seli u Herceg Novi gde radi kao profesor književnosti u srednjoj školi. Susreti i druženja sa znamenitim ljudima; književnicima i slikarima su imali veliki uticaj na njen književni put. Na podstrek velikog estetičara i književnog kritičara Branka Lazarevića počinje da piše poeziju koju objavljuje u mnogim tadašnjim književnim časopisima. Prvu knjigu poezije „Krila iste ptice“ objavljuje 1970. godine a onda slede: „Privid igre“ (1972), „Pelin u reveru“ (1976), „Rukom prema snu“ i „Druga voda“ (1980), „Dobošari na trgu“ (1985), „Svođenje reči“(1989), „Pepeo i krik“ (2000), „Baršunasti glasovi-haibuni“ (2015), „Privid sunca“ (2015).
Paralelno sa poezijom objavljuje po časopisima kratke priče, te slede zbirke pripovedaka: „Kavez“ (1981), „Otapanje“ (1994), „Izlet u Žanjice“ (2000), „Kako preživeti brak“ (tri izdanja).
Više izdanja doživeo je i Bosiljkin prvi roman „Otvaranje lutke“(prvo izdanje 1985 i drugo 2001). Slede: „Naranča i nož“ (2002), „Narančin cvat“ (2004); sa trećim romanom „Naranča i žeđ“ kompletira trilogiju „Naranče pod šlemom“ (2008). Iste godine objavljuje roman „Knjiga o Vojinu“, a zatim „Hodnik“ (2009), „Stimadur“ (2011) i „Ispod žižule“ (2012), „Tondo“ (2013), „Kumborski vijađ“ (2014).
Podstaknuta pričama svojim unučićima počinje da objavljuje knjige za decu: „Hercegnovske čarolije“ i „Koga boli uvo kako ja rastem“ (2000), „Ružičasti delfin“ (2001), „Žabilijada“ (2003), „Doživljaji magarčića Magića“ (2004), „Kobajagična putovanja“ (2006), „Plavojko“ (2009), „Ko te šiša“ (2010) i „Kralj koji je pojeo i sebe“ ( 2012), „Bašta od papira“ (2014), „Žab’ilijada“ (2015).
Po odlasku u penziju Bosiljka Pušić počinje i da slika. Do sada je imala petnaest samostalnih izložbi, tridesetak grupnih i izlagala na tri međunarodne žirirane izložbe. Bila je učesnik više likovnih kolonija. Dobitnica je brojnih knjižževnih nagrada.
ODLOMAK IZ KNJIGE
– Dolazi Gun!
– Znaš li da dolazi Gun?
Gun, Gun, Gun, zvonilo je njeno ime na terasi bifea „Obala“ pre nego što sam je videla i upoznala.
U to vreme, ranih sedamdesetih godina, sav boemski svet umetnika se okupljao baš u tom bifeu na obali mora, u neposrednoj blizini železničke stanice. Slikar Vojo Stanić je bio stožer oko koga se sve vrtelo: i novski oriđinali i boemija, pošto je stanovao u prvoj zgradi do pomenutog bifea. Čim bi koraknuo preko praga zgrade u kojoj je živeo nije imao kuda da zakorači nego na terasu pomenutog bifea. Kako je u to vreme Herceg Novi imao petnaestak puta manje stanovnika nego danas, terasa bifea „Obala“ je bila neka vrsta javne tribine sa radnim vremeneom od ranih jutarnjih sati do kasnih noćnih gde se raspravljalo o svemu i svačemu. Ko je god imao šta da kaže, bilo da se žali ili da se raduje, dolazio je da to saopšti glasno i bez ustezanja onima koji su tu sedeli. Zato ni malo nije bilo čudno da se baš tu najavljivao dolazak žene, čije se ime izgovaralo slično gugutanju i koje je odjekivalo poput prigušenog planinskog zvona.
Kasnije je bife, kada je promenio vlasnika, postao poslastičara sa istim nazivom, a sada je ekskluzivni restoran sa ribljim i drugim specijalitetima.
Činjenica da je Gun bila profesor slavistike na švedskom univerzitetu u Upsali i govorila naš jezik bez stranačkog akcenta i zamuckivanja, stavljao joj je nevidljivi oreol oko glave pred kojim je muški svet uzmicao, shatajući da je ona žena koja se može želeti, ali se pri tom mora veoma poštovati. Njen značaj uveličavalo je i saznanje da je bivša supruga Ingmara Bergmana, jednog od najvećih režisera sveta, čiji su se filmovi gledali sa osobitim zadovoljstvom i zatim dugo s rešpektom prepričavali i ocenjivali. Sve je to njeno ime činilo još zvučnijim, a radost s kojim su ga izgovarali njeni poznanici, magičnim.
Imala je pedeset godina kada smo se upoznale, a izgledale smo kao vršnjakinje, iako ja tada nisam imala ni trideset. Švedski plava, sa očima boje različka i mesnatim ljupkim usnama bez šminke, ona je svojim gipkim telom devojčice mamila muškarce svih doba da joj se udvaraju, da joj laskaju, da je kao tobož slučajno dodiruju. Uvek je nosila svetloplave pamučne haljinice koje su joj jedva dosezale do kolena otkrivajući njena lepo oblikovana i glatka kolena.
Pri prvom susretu ona nije obratila naročitu pažnju na mene, ali me je uočila u povratku sa jednog izleta u Žanjice, kada smo se, u velikoj barci Voja Stanića, našle jedna naspram druge. Ona je primetila da dugo zurim u zvezdano nebo i kada sam spustila pogled ka njoj rekla je kako je noćas nebo izuzetno vedro i gusto posuto zvezdama. Ja sam nekoliko trenutaka ćutala snebivajući se da joj kažem šta mi je u glavi, ali ona me je tako gledala kao da joj obavezno moram nešto odgovoriti. Odgovorila sam joj da se ja toga trena upravo pitam plovimo li mi sada samo barkom od Žanjica prema Herceg Novom ili istovremeno i kroz našu galaksiju, usput ploveći i oko Sunca, a sa njim kroz Mlečni put, na ovom lepom našem brodu koji se zove planeta Zemlja, i pošto jeste tako, zašto nismo svesni toga u svakom trenutku.
– O, pa ti sigurno pišeš poeziju – rekla je. –bJa moram da vidim to što pišeš.
I tako je započelo naše druženje. Kada je prvi put došla u našu kuću, kod mene su boravili moj brat od tetke Miša, njegova supruga, a moja snaja Milinka i njihov mali sin Dragan. Pravila sam se važna pred rodbinom što će te večeri u posetu doći u moju kuću supruga jednog od najvećih režisera sveta. Miša je znao ko je Ingmar Bergman. Bio je direktor bioskopa u Ćupriji.
Sa Gun je u kuću ušlo mnogo svetlosti. Svi smo odjednom bili ozareni. Njeno je lice sijalo, plave oči iskrile. Izgledalo je kao da svi lepršamo. Onda sam ja, osećajući važnost toga trenutka, dosta taeatralno, predstavila Gun mojoj rodbini i potom njih njoj:
– Ovo je moj brat Miša, ovo moja snaha Milinka, a ovo njihov sin Dragan…
– Zašto kažeš „snaha“ kada se tako kaže u Bosni?
Postidela me je. Ulovila sam Mišin podrugljiv osmeh. Nije to bio baš onaj prezrivo podrugljiv osmeh, već onaj osmeh koji se upućuje onome ko se nezasluženo prsi u nekoj situaciji, a kojim se kaže: „Oladi malo!“
Tridestak godina posle ove večeri, a neposredno pred Draganovu smrt, bila sam u Ćupriji da posetim njega i Milinku. Miša je već dvadesetak godina bio u grobu. Sedeli smo u baštici. Dragan je bio kost i koža. Bolovao je godinama od behterove bolesti. I kao da je slutio da se poslednji put vidimo, rekao mi je:
„Teto, meni su mnogo značili boravci u vašoj kući. Ja sam tamo upoznavao izuzetno zanimljive i značajne ljude koje, inače, nikada ne bih imao prilike da sretnem. Sećam se i one lepe Šveđanke, žene čuvenog Ingmara Bergmana. Ah, kako je moj otac u nju blenuo kao u nešto vanzemaljsko. Iako sam bio dete toga se dobro sećam“.
Dolasci Gun Bergman u Herceg Novi u početku bili su vezani isključivo za druženje sa Ivom Andrićem, koji je i dobio Nobelovu nagradu zahvaljujući činjenici što je ona nekoliko godina pre njegove nominacije prevela na švedski jezik „Na Drini ćuprija“, a potom i „Travničku hroniku“ i „Gospođicu“ i „Pripovetke“. No, Gun je u međuvremenu stekla mnoge prijatelje u Herceg Novom tako da je kasnije nastavila da dolazi i kada Iva Andrića tu nije bilo.
Pričalo se da je Milica Andrić na nju bila prekomerno ljubomorna i da je svilene ukrasne jastučiće, koje je Gun donosila na poklon Andriću iz Švedske, bacala na tavan, čim bi Gun otputovala iz Herceg Novog. A na Gun su bile ljubomorne i druge žene. Kako i ne bi kada su se mnogi muževi utrkivali da je voze barkom tamo i ovamo. Samo ona žena koja nije imala bujnu maštu mogla je biti hladnokrvna. Ove druge, s maštom, gledajući u Gun dok se grleno smeje otkrivajući bele i zdrave zube, naginjući se pri tom uvek napred, prema sabesedniku, dok bi joj iz dekoltea izvirivale male čvrste devojačke grudi, morale su biti u panici pred tolikom ljupkošću i ženstvenošću.
Krajem oktobra 1970. godine došla mi je u posetu Gun i još s vrata rekla: – Jesi li ti poslala svoju knjigu gospodinu Ivu Andriću?
Odgovorila sam da nisam.
– A zašto? – bila je nestrpljiva i glas joj je zvučao prekorno. Rekla sam da sam se zastidela knjige i da je to razlog što mu je nisam poslala.
Gledala me je upitno nekoliko časaka, a onda ispričala kako je Ivo Andrić video moju knjigu na Sajmu u Beogradu, i kako se čudio što mu knjigu nisam poslala. I onda mi je rekla skoro zapovedničkim tonom da knjigu moram istoga dana da mu pošaljem, a i da jedan primerak dam njoj. No, kada budem pisala o gospodinu Andriću o ovome ću pisati detaljnije i priložiti njegovo pismo koje je usledilo kao odgovor na moje, u kome sam mu, šaljući mu tu svoju prvu zbirku pesama „Krila iste ptice“, otkrila zbog čega mu je ranije nisam poslala.
Jedne večeri su nam došli u posetu Mak Dizdar i njegova supruga Sena. Nekoliko časaka iza toga naišla je Gun. Mak Dizdar je, inače, sa porodicom svakog leta boravio izvesno vreme u Domu bosanskih pisaca u Herceg Novom. Ta kuća sa lepim parkićem bila je donacija bosanskim piscima Stane Pavičić, majke heroja Daša Pavičića, inače sarajevskog studenta koji je poginuo u partizanima. Gun i Mak su se dogovarali oko saradnje na novoj antologiji pesama jugoslovenskih pisaca, koju bi Gun prevela na švedski jezik i objavila u Švedskoj. Sena, Makova supruga, me je prekorevala:
– Zašto si mi Maka upoznala sa onom bjelosvjetskom? Znaš li da su se dogovorili da budu zajedno u Dubrovniku? Radiće tobož na antologiji…
Jedne večeri, krajem juna l971. godine, moj muž je priređivao oproštajnu večeru u restoranu Centra za naučne skupove (taj objekat je sada u sastavu hotelskog kompleksa koji su kupili Mađari) za profesora Voja Đurića, šefa katedre za istoriju umetnosti, koji je toga leta sa svojom ekipom radio na konzervaciji fresaka u staroj crkvi manastira Savina. U ekipi su kao glavni restauratori bile dve ljupke i lepe žene: Beba Stanković, supruga Milića Stankovića od Mačve i Ivanka Bogdanović, supruga čuvenog arhitekte i disidenta u vreme Miloševićeve vlasti u Srbiji, Bogdana Bogdanovića. Bio je u ekipi, mladi arhitekta iz Niša, Milan Petrović i još dvoje troje studenata. Bila sam zadužena da za tu večeru odnesem u restoran šerpu punjenih uljiganja, koje sam ja pripremila kod kuće. Na vratima se sretoh sa Gun koja je bila uzrujana kao da od nekoga beži. Rekla sam joj da je dobro što me je zatekla kod kuće jer, da je došla dva minuta kasnije, naišla bi na zaključanu kuću.
– Imaš li flaster, molim te, nažuljala me je sandala?
Ušle smo u kuću, dala sam joj flaster i predložila joj da pođe sa mnom na tu večeru. Malo se snebivala ali je pošla. Idući prema hotelu predložila mi je da se sutra popodne nađemo na plaži gde ćemo moći da se ispričamo do mile volje a da nas drugi ne prekidaju i ometaju.
Društvo u hotelu nas je dočekalo uz povike oduševljenja. Mislila sam da je to zbog uljiganja, a bili su zbog pojave Gun. Skoro su je svi poznavali pa su je radosno pozdravili, a mladi arhitekta iz Niša je bio osobito predusretljiv prema njoj.
Zbog dece sam morala ranije da napustim društvo, a mladi arhitekta je rekao da ne brinem jer će on otpratiti Gun do hotela.
Znala sam da će po odlasku iz Herceg Novog biti nekoliko dana u Beogradu da bi sa Ivom Andrićem uobličila antologiju. Rekla mi je da će uneti i moje dve pesme, ali nije rekla koje.
– Znaš, ja mnoge pesnike ne razumem. Tvoje pesme sam odmah razumela.
Bilo je to vreme kada je u pesnikovanju zavladala moda hermetične poezije. Što je pesma bila više zakukuljena – više su autora cenili, ali se Gun nije povodila za ovim.
Toga 1. jula, kada je trebalo da se popodne nađem sa Gun na plaži, u kuću je uleteo moj muž iskolačenih očiju i s vrata jeknuo:
– Poginula je sinoć Gun!
Zagrcnula sam se. Nisam verovala da je istina to što čujem. I počela sam da plačem. Zar je moguće, zar je moguće, zar je moguće? Posle sam doznala detalje. U selu Komaji, na putu HercegNovi–Ćilipi, na „fiću“ u kome je bila Gun naleteo je „Fiat 1300“. Vozač, mladi arhitekta iz Niša, je bio povređen, a Gun je poginula na licu mesta. Bio joj je slomljen vrat.
Odneli su je u Dubrovnik, u mrtvačnicu, baš toga popodneva kada je trebalo da se nađemo na plaži, kako je ona predložila.
Gde se Gun uputila, pitala sam se, tog kobnog dana, kada je imala rezervisanu sobu u hotelu do 25. jula. Ah, pa nju je poveo na aerodrom mladi arhitekta iz Niša. On je izmenio njen plan. Zbog njega je ona na prečac odlučila da otputuje u Beograd na nekoliko dana pa da se opet vrati. Ali se nije vratila…
I onda sam napisala nekrolog koji je objavila „Politika“ 10. jula 1971. a koji ću sada prepisati u celosti:
JEDNA SUZA ZA GUN
„Gun je sinoć poginula kod Dubrovnika“– odzvanjaju tupo u meni reči koje sam maločas čula.
Gun sa očima različka, sa očima našeg neba i mora, Gun sa osmehom devojčice, sa bezgraničnom ljupkošću koja nas je sve plenila. Radoznala, velika, mala Gun u dubrovačkoj mrtvačnici.
Kad sam je upoznala bila sam sa bratom i snahom. Rekla sam joj – to je moja snaha… a ovo moj brat. Osmehnula se i šeretski rekla: „Vi u Srbiji valjda kažete snaja a ne snaha“. Gun iz daleke zemlje sa severa poznaje finese našeg jezika. Ispravlja mene, profesora srpskohrvatskog jezika.
Moji su sinovi pojeli bombonjeru i kutiju bacili. Bar da su je sačuvali. Od tetka Gun. Od Gun koju sada oplakuju tri velika sina.
Kako u ovom trenutku sve male jednostavne reči dobijaju ogromno značenje. Preksinoć sam je srela. Bila je zamišljena i skrušena. Kad smo se skoro sudarile ona se prenula, osmehnula i rekla: „Ja sanjam…“. Tada, na ulici u prolazu, to su bile male beznačajne reči. Sada su dobile viši smisao, bar za mene. Bila je zamišljena i brižna kakvu je nismo poznavali.
Zašto je bar nisam upitala šta je muči? Možda bi mi rekla. Možda bi mi sada bilo teže.
U subotu veče profesor dr Vojo Đurić rekao je Gun da je „Politika“ donela vrlo pohvalan prikaz njene knjige o Jugoslaviji. Nije ranije znala za to. Radovala se kao dete.
„Da… da… a u Švedskoj su mi primetili da sam sa mnogo više ljubavi govorila o Herceg Novom nego o drugim gradovima. I to su mi zamerili. Ali ja volim Herceg Novi. Zbog mojih prijatelja. To je najlepši grad na svetu“.
Draga Gun sa najlepšim rečima o Herceg Novom, sa svojim poslednjim najljupkijim smehom koji sam poznavala u Herceg Novom, sa svojim srcem za našu zemlju, za naše ljude, za naš jezik, za besmislene finese našeg jezika, Gun sa velikim srcem radoznalog deteta, Gun plava žena sa severa u čijim je grudima kucalo srce puno vatre. Srce koje je ovde među nama južnjacima tražilo svoje nebo, ne sluteći da će tu prestati da kuca.
Gun, ovo je jedna suza za tebe. Za tebe, za svaku naučenu našu reč u ovoj zemlji punoj znoja i krvi, za Tvoju radost s kojom si nas želela, za tvoju bezgraničnu ljubav za našu poeziju, za tebe draga prijateljice, jedna suza za naš nedovršeni razgovor danas popodne na plaži.
Danas popodne trebalo je da se nađemo. Da „izogovaramo“ sve prijatelje po spisku. Tako je rekla. I otišla.
U proleće 1986. bila sam gost književnog lista za decu „Lastavica“, koji objavljuje naša dijaspora u Švedskoj. Poziv je usledio povodom mog objavljenog romana „Otvaranje lutke“. Moje desetodnevno gostovanje u Švedskoj podrazumevalo je i odlazak u Upsalu, grad u kome je jedan od najstarijih univerziteta u Evropi.
Ah, Upsala! Praminjao je sneg toga aprilskog dana. U restoranu, uz samu obalu bučne rečice Firis, bilo je toplo i prijatno. I riba koju mi je domaćin poručio bila je izuzetno ukusna i neobiočno lepo aranžirana na drvenom poslužavniku. I domaćin je bio ljubazan i predusretljiv, ali je u meni tupo odjekivalo: Gun, Gun, Gun… Morala sam da se pitam bi li ona poginula da je ja nisam odvela na onu večeru. A bila je profesor slavi24
stike, baš ovde u Upsali. Za doktorat i imenovanje na položaj profesora, Univerzitet u Upsali je darivao zlatan prsten nominovanom kandidatu. Prsten je bio u obliku lovorovog venca. Odmah sam ga bila zapazila na njenom prstu i sada sam se pitala da li ga je neki od njenih sinova nasledio ili je vraćen Univerzitetu u Upsali.
Znala sam je samo kako je izgledala le – u plavim pamučnim haljinama. A sada je praminjao sneg. Sada bi sigurno imala šubaricu i bundicu od polarne lisice koje bi još više isticale njene plave oči i kosu i ten svetloružičast i svilenkast poput latice kajsijinog cveta.
