Željko Medić Žac: Pesme

 

 

***

И смрти се ниште док љубим те

Као да ме сутра чека

Губилиште

 

Удови се рашчерече

Од упрегнутих

Атова

У нама што њиште

 

Истегнутих вратова

Одвајамо се од телеса

Као да лежимо испод гиљотине

 

Ми нисмо само од крви и меса!

О нека никада овај час

Не мине

 

И када се са задовољством

Измешају муке

Клонула

 

Падни ми на руке

 

 

 

***

(о настајању песме)

 

То никад није ствар моје воље

 

Осећам се боље

Кад ме из ведрине кишне капи пошкропе

Кад зрак се светла кроз облачност пробије …и сине!

 

Узнемире се птице

На задње ноге црн коњ се пропе

Гласови и знаци добили су облик пијавице

 

Ово су моји ковитлаци!

 

Зла је реч

Кад одваја ме од тла

А не знам где ће да ме избаци

 

 

 

***

Газио сам кроз поља пуста

И васкрсле траве питао

За Извор

 

Свакога пролећа

 

А онда…

У изненадности обичнога јутра

Кад помислих да магла спушта се густа

 

И да ме је коначно савладао умор

 

Видех Тројицу

Како ходају као ратници

И излазе на пут који обећава сутра

 

Хеј, ходочасници

Ниједан од вас још се не поклони

Тако да љубећи земљу и небо пољуби

 

А тамо иза вас подно голих стена

 

Узми ме!

Помилуј ме!

Молила је жена

 

Онога који је свим срцем љуби

 

 

 

***

Знао сам да ме препознајеш

По неком давном

Сну

 

И имао сам срећу

Да будем ту док се будиш

 

Ко си ти – питала си

А ја сам чекао да ме се сетиш

Приближавајући се теби и телом и речју

 

У неком трену

Лишће је задрхтало на ветру

Осетили смо сокове како се у нама пењу

 

За мисао о сунцу

На том замишљеном небу

Ми смо се морали спустити у земљу

 

 

***

Све се већ догодило

И ја више немам о чему да пишем

 

Крвоток је корење свих откинутих речи

Које су клијале у тами са црним

Хлорофилом

 

У најтишем часу светлост се упија

И само је цвет у дослуху

Са силом

 

У мени звечи велика празнина

Мене резонанца тела

Убија

 

Зар не видиш како се урушавам у себе

И бивам једна пукотина

Цела

Podijeli

Komentari su suspendovani.