(onoj koja divno sanja)
„A kome smo mi sveti
Na ovom mestu
Svetom “
„Pod drvetom
Ispod kojeg hlada nema“
Svi plodovi već su osemenjeni grehom
„Telom ću te“
I ti ćeš mene telom
Vratiti u „stanja pre znanja“
Kad ljubav je bila
Najsvetija
Sila
I prva
Izvan našeg poimanja
***
„Kad senka hrasta kroz prozor uđe“
I uvede me u snove
Polubudne
„Muškarac bez lica“ na krevet sedne
I priča ono što ne razumem
„Ali kad pokrene ruke“ sve jasnije bude
Ispod zagrebane kore sok se pusti
I vidim da sam „drvo čiji koren
sve do ognja seže
I lišće sam koje drhti“
***
Taj divni dodir jeze kada nas obuzme
I vrati u snove dok teme
Trne
Iz hrastove kore lice se pomalja
A iz tela naših granaju se
Ruke
Zagrli drvo
I prepoznaj me
Pre nego u tebe uđem
Kao zaboravljeni zapis duše
***
Hranim se mudrošću zemlje i vlagom iz mračnih dubina
I korenje je moje u tami olistalo
Podzemnim listovima
U svojoj nepomičnosti splav sam na podivljaloj reci
I vatra koja gori u maglovitoj šumi
Tek izmišljenih reči
Čemu sam spona
I šta je to što razdvajam
Dok me svetlost opija a drugima je zaklanjam
Težina oblaka i mene će da sruši
I jedino pesma ptica
Pad moj
Može da zagluši
***
Početak je uvek iz sna i slutnje
Video sam oči koje izranjaju iz vode
I na telu koje drhti
Svoje ruke
Bridele su usne koje ljube
Ima li druge slobode do one koja nas od nas samih oslobađa
Kada prestajemo biti jedina stvarna granica
Između sna i onoga što se događa
Ko dane oživele u sećanju ne pozna
Pre nego se u vremenu
Izgube
Taj ne zna
Da uvek iste traže se duše
***
(jagnjetu)
u započetoj igri otkrivanja
skinuli smo kože
na suncu da se osuše
i prste
umočili u oči
zbog mastila kojim potpisuju se duše
zar ne vidiš kako nas napuštaju demoni
kada se hlebovi prelome
u ruci
u snohvatici
srastaju nam kosti
a u mesu golom izliveni krvotoci
***
O, Zvezdoznanče
Što nevidljivim linijama
Na nebu spajaš svetle tačke
I nehotice
Određuješ događanja sled
Evo me na vrhu snežne planine
Gde svoje najbolje trenutke
Pretvaram u slike
Sve dok me ne okuje led
Neka me nađu sa pogledom uprtim u tmine
Sa otpadnutom rukom
I dahom
Koji se pretvorio u inje
Jer video sam sazvežđe novo
Jer njeno sam video
Lice
I sav sam se
Tamo premetnuo
Nehotice
***
Nakon potonuća
Na dno svoga
Bića
Sve reči potonje
Mehuri su vazduha
Iz ždrela sveta
I pokidanih
Pluća
A meni su peskom
Već ispunjena
Usta
I jezik
Koji ćutim
Pripada mrtvima
Biografija
Željko Medić Žac, rođen u Zadru 1970. Studirao književnost u Zadru i Beogradu. Objavio četiri zbirke pesama: Pobuna simbola (2005), U dane divnih čuda (2010), Pronalaženje belutka (2010) i Na tihoj ravni svakodnevice (2014). Od 2013. član Udruženja književnika Srbije.
