Vlado Vurušić: Kiše dublinske

 

Duga, dosadna ranojesenja ili kasnoljetna kiša konačno je slabila. Široke ulice Dublina bile su puste i čiste. Volim Dublin kad ga okupa kiša. Donese neko čudno osvježenje. Pročisti ti mozak, ako ga imaš. Ja se nešto u zadnje vrijeme, baš pitam – di li mi se sakrio, nestao, pomaknuo. Malo taj zrak s mora, pa ta brza djevičanska kiša, smiri moju tjeskobu. Malo sam došao k sebi. Udahnuo sam taj posebni miris mora koji je došao s kišom s oceana. Svratim, u neki mali pub nedaleko Natural History museuma na Smithwick’s najbolje pivo u Irskoj. Bilo je poluprazno. Pobjegao sam od još jedne duge i zamorne rasprave o onome što se to događa tamo kod nas. Pa zato sam i došao ovdje na sam kraj Europe da se sakrijem od toga. Bio sam prvo otišao u London, a tamo ko da je došlo pola Juge, samo hodaš gradom i čuješ naše i naše, koji su tad već postajali naši i njihovi. Činilo mi se da iza svakog ugla, na svakoj stanici podzemne željeznice samo čujem poznate govore i ono najgore uvijek iste tadašnje teme. Smučilo mi se jer sam se ionako stalno pitao – koji kurac ja tu radim. I onda se samo priča o nadrkanim Srbima, jebenim Hrvatima, o ratu,- „ rasturiše takvu državu“ jebali ih jedni i drugi i ta država, koja ako se nije mogla održat nije ni vrijedna suze. Ako odeš nestat ćemo, ali, kako je neko rekao, ako nestajemo nismo ni vrijedni postojanja. Pobjegnem, od svega toga, najviše od vlastitih dilema, još dalje – u Dublin. Mislim nema dalje. Nije dugo trajalo.

Šetam mokrim ulicama Dublina. Raznobojna vrata odišu svježinom. Iza njih se valjda valja kakav lijepi i bezbrižni život. Obitelj neka uživa, spava, slavi. Možda iskrsne kakva tajna, ali vrata su simbol nekog sigurnog zamka. A ja više nemam svoja vrata. Ušetam, ni sam ne znam zašto, u neki pokrajnji neugledni pakistanski Take away, koji se odjednom dok tumaram pojavio predamnom. Jedem neke splačine. Žvačem dugo i umorno. Jedini sam gost. Korpulentni brkajlija, impozantni Pakistanac, lijeno izlazi iza pulta i otvara vrata da malo u taj zadunstani prostor uđe „miris oceana“. Čačka zube. Vidim ima nekoliko zlatnih. Statusni simbol. Mlada cura nešto pjevuši i čisti više manje uredne plastične raznobojne stolove. Kod ovog gazde nema plandovanja mislim se. Nasmijana, minijaturna crnomanjasta djevojka, s ogromnom ukosnicom u gustoj crnoj kosi s, posve neprimjerenom u Dublinu, britanskom zastavom. Na stol mi donosi ostavljen zgužvani jučerašnji Irish Times. Prestao sam jesti, pa da me valjda zabavi. Na naslovnici, zamašćenog, Irish Timesa opet neka fotka nečega našeg što dimi. Dimi nešto naše. Sjetim se kako sam se posvadio u Londonu sa jednom egzaltiranom buntovnom curom „iz mešovitog braka“, nekom Bojanom s Bežanijske kose, koja je stalno afektirala – „ pa šta sam ja, kad mi je ćale Srbin, a mama Hrvatica“. Ubacio sam joj ironično, pa budi šta očeš, kad već imaš takav prekrasan izbor, a osim toga „ dimi samo hrvatsko, ne vidim da išta dimi u Srbiji“. Tu mo se zakačili, a ja sam se nadurio i prekinuo bespotrebnu raspravu u kojoj nema ni pobjednika ni rezultata. Uhvatim se, opet kako mislim „dimi samo kod nas“.

Neki dan mi neki proćelavi, srednjoviječni uspavani Irac u pubu „The Bleeding Horse“ kazao da ne zna šta se to zapravo događa kod nas ali kaže čuo je, da smo mi Hrvati katolici pa je on, eto za nas, pa me časti pivom i želi sreću u ratu. Kaže – Pobijedite! I pokazuje mi s prstima Churchilov Victory. I krene mi u priču o Sjevernoj Irskoj, od koje mi je već muka.

Nisam bio nešto raspoložen. Danima bježim od vijesti, guram glavu u pijesak, a Michael, dečko kojeg sam upoznao i primio me na stan, je bio fer i nije me pilio, za razliku od drugih, poput njegove ratoborne mlađe sestre Ann. Ima majicu s likom Bobbyja Sandsa i misli da mi može solit pamet. A i mi smo tada, kad su ti Ira-ini pobunjenici gladovali u zatvoru, po Dugavama navijali za Sandsa i ekipu. Napisao sam, tad u svom liftu „Love IRA“, pa je susjeda Jelica, penzionirana profesorica ruskog, razglasila da sam se zaljubio u neku malu Ruskinju.

Hodam besciljno mokrim ulicama. Iz Merrion squarea krenem prema američkom koledžu, zastanem kod spomenika Oscaru Wildeu.

Volio sam ovaj poluprazni Dublin, kao nekada Zagreb u kolovozu. Izvukao sam se i od Daše. Sreća da je imala posla u restoranu. Koja fora. Dođem ovdje u Dublin, pa upoznam Makedonku. Nekim čudom radi u gruzijskom restoranu. I ona se traži. Naletim iza spomenika na neku pjegavu ženu neuredne kose koja se nateže s nesnosnim dječakom. On vršiti, baca figuricu Batmana na mokri pod. Žena se jedva suzdržava. Nešto ga kao tješi. Mislim se, stani stari moj, kad dođeš u četiri zida najebat češ. Ko mene stari. Ali malac je tvrdoglav nabija nogom figuricu koja leti točno prema meni. Noga, ruka na sve strane. Nasmijem se i posegnem za rastrančiranim lutkom. Mali mi ga drsko uzima iz ruke, a žena samo škrguće zubima i ne primjećuje me. Prvi put da su mi malo misli odlutale. Uspravljam se, ogledam oko sebe. Stojim pred ogromnim izlogom dućana televizora. Prgavi „Joe Dalton“ i njegova guzata mama mi više nisu u vidnom polju. Kapi kiše još su melankolično klizile velikim staklom, a kroz magličasto i mutno staklo na svim ekranima, osim na jednom u krajnjem kutu koji je bio uključen na MTV na kojem je pjevala Bonny Tyler, bio je CNN. Nisam čuo šta pričaju, a nije mi ni trebalo. Kroz spore kapi koje su krivudavo plazile i nestajale nekud u reklami popusta za nove Sonyjeve televizore, samo sam razabirao mutne odbljeske eksplozija, dim i nekakvu voditeljicu s prevelikom kacigom na glavi koja mi se činila namještenom, afektirala je, sagibala se kao valjda je opasano ili ju je strah šta li, pokazuje rukom prema nebu na kojem se vidio tek blijedi trag aviona. A ja ko gluha kuja bauljam po Dublinu i zurim kroz taj zamagljeni prozor u to mnoštvo televizora. Ko da sam na strijeljanju, pomislim.

Jebemti, kao ovo ljeto u Zagrebu, ta atmosfera prebrojavanja, pa najednom taj izljev mržnje, to pretvaranje, pa najednom svima dide bile ustaše, svi žrtve komunizma. I ja sam se bojao Slobe i tih mitingaša. Namrgođenih faca i atmosfere nadolazećeg trijumfalnog klanja. Ne želim se ni sjećati kako sam se posvađao s Kićom, mojim beogradskim prijateljem s mora, radi toga. Pa hodali smo po žurkama, ganjali cure po Zagrebu i Beogradu, hodali u Lap i Kulušić, gađali zračnicom šminkere pred Zlatnim papagajem, švercali se na FESTU, napijali i tukli se u Zadnjoj šansi s pederima na Tašu, a sad on nešto Delija. Srbi, kaže, nešto kurac palac ugroženi. Šiptare treba zatuč, a Slovence otpustit. Pa dođem doma pa mi susjed Karlo priča – mi Hrvati u okovima. Koji konji, u pičku. Pa onaj naš profesor TIPS-a u prvom redu na misi, pa onda Marinin otac kao oduvijek je bio ne znam što, antikomunist, pa otvarao šampanjac kad je Tito umro, a vozio ga vozač u Mecedesa svaki dan na posao. To je bilo za ne izdržat. Pa mi i rockeri počnu nešto tamburat ko taj glupi Bora Čorba. Koji kurac. Opet se vraćam u nespokoj. Ulazim u govornicu na koju sam naletio nedaleko Američkog koledža. Ubacim sitniš i okrenem broj. Nije zvonilo dugo, kao da je dežurala kod telefona.

– Mama, kažem začuđujuće mirno, čim se digla slušalica. Nisam je dugo zvao. Predugo. I uz svađu smo se rastali. Dok pričam gledam stiješnjenu govornicu. Na pločici iznad crnog telefona s velikom slušalicom popis svih pozivnih brojeva europskih država. Neko je, valjda šrafcigerom ili ključem od auta, iskrižao Yugoslavia. Ispod piše crnim flomasterom Kosovo republic. I to je prekriženo plavim flomićem i piše SrbiA. „A“ u krugu. Dokoturao se rat i do nakrivljene govornice nedaleko dablinskog spomenika Oscaru Wildeu.

Mama govori tiho. – Dobro sam, kaže. Zovu nas u sklonište, ali meni se ne da. Spustila sam rolete i navukla one tvoje vreće za spavanje preko prozora.

Ja nešto pitam, tek tako, a zapravo najradije bih spustio slušalicu. – Susjedi misle da si na fronti, kaže mama iznebuha u istom dahu dok pita najiritantnije pitanje – Jedeš li? To joj je najvažnije.

– Ja šutim, mislim se neka to misle, šta ih briga di si, šapuće mama odnekud iz procjepa tišine. Zamišljam je u mraku našeg nabijanog stana s navučenim šarenim vrećama po prozorima. Kaže rat samo što nije, budi ti tamo di jesi, kaže mama šapatom konspirativno. Pitam, suho, – A zašto ideš u sklonište? A ovo šta pokazuje CNN?

– Pa, tako puca se. Ovi u Maršalki se zabarikadirali. Ne daju nam ovi Srbi mira. Ne znam šta hoće. Misle da mogu sve,-  I to kaže mama! Njen tata je iz Vranja. Deda Vasa kojeg nikad nisam upoznao. Željezničar kojeg je pogazila lokomotiva, kod depoa na Zapadnom kolodvoru, kad je slavio rođenje, sina, maminog mlađeg brata. Mog stričeka Velje.

– Jesi sama.

– Jesam.

– Pa šta šapćeš.

– Ma, nisam u skloništu, ali pogasila sam svjetla. Maršalka je blokirana.

Onda malo šutimo. Ne znam šta bi kazao. Mama vidim nešto bi rekla. Onako usput pitam za Neru, koja je kao bila moja cura. Živi preko puta u Albinijevoj. – Mama, još više spušta glas. Ne govori ništa o Neri. Možda se pravi da me nije čula. Čujem zvono na njenim, našim vratima. Dvoumim se da ubacim još koju funtu u telefon ili ne. Dok se premišljam, veza se prekida. Nisam joj ni kazao – Bog.

Izađem zgromljen iz te govornice i ravno u kino. Mislim da me film oraspoloži. Otišao sam na novi hit Thelma and Louis. Nisam izdržao do kraja. Mučan film. Ostavio sam colu, za koju su se neka dva dokona klinca, kojima je isto film išao na živce potukli. Pičku mater nema mi druge kako sam bježao od onog sranja ovamo, sad ću od moje nemoći u raspravama i objašnjavanja neukima natrag. U dim CNN-a.

 

Stajali smo nas četvorica-petorica, mislim ili možda i šest, nisam bio u stanju gledati okolo, pred nekom poluizgorenom kućom. Doveli nas i poredali, i taman kad nam je neki korpulentni, brkati, jaki sa činovima zastavnika prve klase dvije širite i dvije zvjezdice, na mokroj košulji, nešto želio reći, počne kiša, i oni se sklone u kuću bez prozora, a mi ostanemo u istom stavu. Iznutra dopre prigušeni odbojni molečljivi glas – Druže poručniče, neko je od ovih. Sigurno, neko je od ovih ubio mog Stojana. Ovaj zna. To je od onog Vinka iz kompostane sin. Zna on. Samo neka kaže.

Kroz razbijen prozor taj omaleni, neprijatni čovjek s kožnjakom bez rukava pokazuje na mog, nedavnog prijatelja iz rova Kaju. Spavali smo jedan do drugog. Ovdašnji je. Kapi se cijede po nama, a ovi nešto raspravljaju, smiju se, pogledavaju kroz razvaljeno prozorsko okno. Onaj kojem se ovaj odbojni starac obraćao kao poručniku – mahne i obrati se nekom oko sebe – vidi i „reši to“. On, izleti. Ni ne pogleda nas. Krene nekud iza kuće. Kiša je taman prestala padati, ali su se kapi cijedile ravno u čizme. Bili smo kuš. Kako su nam zaprijetili. Ovaj pored mene ne znam kako je uopće bio živ tako izobličenog nabuhlog lica kao da je ispao iz Picassove Guernice. Nisam ga prepoznavao. S lijeve strane Matko, nesvršeni student prava opijen pričom o Bugojancima, strašno zaudara po mokraći unatoč što je bio mokar ko miš od kiše. Bili su tu još neki, šutljivi, šta će.

Iz daljine, ispod jednog polusrušenog trijema na nas je gledalo šutke nekoliko staraca i starica. Šutili su kao i mi. Starice ogrnute u vunene marame, nekoliko seoskih pasa lutalica bojažljivo nas je onjušilo, a jedan ogromni sivi mačak razgrogačenih očiju virio je iza greda porušene kuće. Starice su bezlično gledale u nas, a starci su se nešto domunđavali i pušili. Odnekud protrči pokrajnjom ulicom preplašena krava oko koje su režali isto tako plahi seoski džukci. One starice koje su stajale poput mumija se trgnu, jedna od njih počne vikati na pse, koji podviju rep, a ona pokušava dostići žuto bijelu kravu koja zađe za neku izgorenu kuću.

Jedan neobrijani mladić u razdrljenoj, zamašćenoj i blatnjavoj uniformi JNA s raskvašenim slamnatim šeširom na masnoj kosi draži nas puškom, namješta opasač i prebire po zubima, kao da želi izvući mrvicu koja mu je zapela. Sličio mi je na Duleta Savića, samo mi se činio nešto viši i suhlji.

– I ko je od ovih? , pompozno je pitao Kaju koji je nevoljko snuždeno stajao pored njega. Smanjio se. Susreo sam Kajin pogled. Možda je to odlučilo. Kaja je na sebi imao neku tanku smeđu vestu naopako navučenu i dobre dvije šljive na oba oka. S njim sam proveo dobar mjesec dana na ratištu.

– Ovaj, procijedi on bez puno razmišljanja i mahne rukom prema meni ili prema Matku, možda i na Picasa, ali ovaj sa slamnatim šeširom odmah odabere mene. Kaja nešto mrmlja, ali ga niko više ne sluša.

– Eto deda, našli ga, jesi zadovoljan!? Odi sad lepo s mirom, lupi ravnodušno dlanom po leđima zgromljenog neuglednog starca i ispljune napokon mrvicu koji je iščačkao između zuba. Starac koji mi se učinio neprijaznim i zločestim, još se više stisnuo.

– Njega tamo, a ove ostale u Tamić za razmenu, usekne se ovaj sa slamnatim šeširom na kojem je bilo nalijepljena sličica s logom Svjetskog prvenstva u Italiji i značkica Vučka! Zato me valjda podsjetio na Duleta Savića. A on u Italiji nije ni igrao. A i bio je nešto viši i suhlji. Šta se meni mota po glavi.

Dva vojnika, jedan mladi, sa neprirodno zalizanom kosom u uniformi vojnog policajca JNA s bijelim oprtačima, drugi visok i u premalenim hlačama rezervističke uniforme u iznošenim Borovo adidaskama na nogama, grubo narediše ostalima da se okrenu.

– Na levo krug. Matko mi kratko mahnu rukom. Tako mi se barem učinilo. Čujem iza sebe nekog, glas ne prepoznajem, nekom kaže – Bok. Vidimo se. Možda meni?

Povuku me prema „Pincu“ koji je stizao. U blatu je napravio duboki kanal. Za mnom krene i „Picaso“.

– Gde ćeš ti majmune, vikne zastavnik prezrivo.

– Ma pusti ga ako oće, zabavno je Duletu i ugura i Picasa zombija u Pinc. Ovaj potpuno izgubljen, a ja nevjerojatno miran. – Vozi Miško, vikne Dule Savić i lupi šakom po vozačevom prozorčiću.

«Pinc» se trgnuo ko mladi jarac. Kiša opet krene. Teške kapi udarale su u prozore. Ali ta kiša nije donosila osvježenje ni aromu koja puni pluća. Nisu to mirisne ulice Dublina. Kiša nije sprala zadah baruta. «Pinc» je zaudarao po drnču i krvi. Uguram se na klupicu. Prepoznao sam preko puta mog kompića iz Travnog Lolu. Taj je srušio avion. Manga! Baš onog dana kad sam ja došao. Gledao je u jednu točku i pučio usne. Imao je zagnojeno oko i bio je bos!

– I kaj, budete nas ubili?, tiho je kazao Lola kad smo krenuli. – Ne seri mali, da te odma ovde na prikeljim, ravnodušno je kazao „Dule Savić“.

– Ma na razmenu, šta si se utroljo, majmune, opali mu tešku pljusku zastavnik. Ni Lola ni ja nismo uopće reagirali jedan na drugog. Ne znam kako sam uspio zaspat, a ne uzbuditi se nakon svega. Ili mi se učinilo. Zatvorio sam oči, i baš u tom trenutku tresnuo me svom snagom šakom u čelo. – Šta se bre, izležavaš. Šta je očeš limun! Provalio je bijesno nadrkani zastavnik. Zapamtio sam samo njegov srebrni zub među ostalim žutim i nakrivljenim te zadah raskuhanog sutlijaša. Sjetim se onog jakog crnomanjastog Pakistanca iz dublinskog Take awaya.

– Gospodi ljepo, da ih se vozika! Vikao je, s nekim čudnim otegnutim naglaskom,  postariji bradati vojnik s mnoštvom kokardi po jakni između kojih je bio pribadačom zakačena već izgužvana predizborna slika Miloševića na kojoj mu je neko ucrtao tanke meksičke brčiće. Pogled mi se zamutio obuhvatio sam klupicu Pinca koji se ljuljao po izrovanom makadamu. Sjetim se da tri dana nisam ništa jeo ni pio. Otkad su me uhvatili. Dule Savić navukao slamnati šešir na lice i drijema, pjevuši nešto kao „pioniri maleni rastemo ko zelena trava“  kao da je u nekom drugom filmu. Posve nestvarno. Neki dešperatni vojni policajac, ne više od 18 godine, viljuškom čisti blatnjave čizme i iritantno se duri i njurga. Plačljivo jebe majku  danu kad je došao u ovaj usrani rat.

– Čuti pederu da i tebe ne prebacim kod ovih Ujkana, procijedio je ne otvarajući oči onaj u slamnatom šeširu. Na blatnjavom podu Pinca u kutu je neko skvrčen ležao. Nisam odredio je li živ ili mrtav. Na njega nabačeno prljavo i masno, možda od zgrušane krvi ili kave, podrapano šatorsko krilo. Čovjek do mene, možda kojih četrdesetak godina, ispijena lica, držao je glavu u rukama i tiho, činilo mi se, mrmljao Očenaš. I to, čini mi se krivo. „Pinc“ naglo stane. Zaljuljamo se. Dule Savić skoro padne s klupe – Ko ti dade vozačku, idijote!

Mi smo izašli, a onaj skvrčeni u kutu je ostao. Nije se ni pomaknuo, niti su ga kurčeviti zastavnik ni onaj bradati ni Dule ni uvrijeđeni vojni policajac dodirnuli. Niko ga nije ni pogledao. Pinc je opet zastenjao. Ritnuo se i krenuo.

Zapahnuo me neugodan miris. Nisam mogao odrediti šta je to.  Poljana u izmaglici, neki ljudi u uniformama izdaleka nervozno mašu da se požurimo. Sipila je mlačna jesenja kiša. Cijedila se polako, magličasto, dosadna, a i noć se približavala još malo. «Dule Savić» nas je gurnuo prema naprijed. Priključili smo se još jednoj grupi. Čistina, oko nas šuma. Na čistini skupine po čini mi se desetak ili više ljudi. Okolo bauljaju naoružani ljudi. Psuju. Viču. Nadvikuju se. Prijete ne samo nama nego i jedni drugima. Neki samo prolaze spuštenih glava. Čujem jednog kako prigušeno nekog pita – Čole, a da pustiš malog Lonca, on je tu naš, od kumašina mog. Jel’ može? A!? Nije dijete krivo, a Čole!? Na silu ga ustaše pokupile.

Uopće ih ne vidim. Samo dopiru glasovi ko’ aveti, odnekud iz rupe. Neki su pak učinilo mi se tugaljivi. Odnekud, pak veselo supijano žensko podvriskivanje, zato ne čujem kaj je s tim malim kumašinom Loncem.

Kratki i duži rafali. Neko u daljini puca iz pištolja, s razmacima. Lavež unezvijerenog psa, koji se očajnički želi oteti iz lanca na kojem je vezan. Neki pjevaju neke mračne pjesme o klanju. Odnekud sa strane histerični smijeh – I tata bi sine!!!

Onaj nabusiti zastavnik maše nam pištoljem pred nosom. Viče kako mu je to trofejni od jebenog Sergeja Krajgera, od kojeg ga je kaže dobio za poseban podvig. Ne objašnjava koji. Njemu bi prvom šaržer, viče, sasuo u konjušarska slovenačka usta.

– Kakva kurčeva razmjena, brunda uvrijeđeno Lola sebi u bradu. On je švercao robu iz Graza i Trsta. Prezivao se Ribarić pa su ga zato tako zvali. Znam da sam jednom kod njega kupio kilo kave Julius Meinl i zelenu majicu dugih rukava Fruit of the loom. Prepoznao sam u toj skupini Rubirozu, starijeg brata mog frenda Žabe iz Utrina. Ruke mu vezane. Bio je teški panker. Otkrio nam je Ramonse i Clash. Bio je fun Pistolsa. Navukao me na Bukowskog i talijanski filmski neorealizam. Gledali smo skupa Alo, alo i obožavali Monty Phytone. I on je bio u generaciji nas koje je ovaj rat spuznuo s kauča u rov. Iznenadio se. Lice mu ima čudne boje – blijedo-crvenu. Kratki prijekorni osmjeh i odsutno namigne. Velika faca u školi u Križanićevoj. Zvali su ga tako po liku iz Grlom u jagode kojeg je glumio Miki Manojlović. Furao je isti crni kožnjak.

Mislim da sam uhvatio pogled Žaca, glavnog gnjavatora Boysa iz kvarta. Taj mi je stalno žicao za Žuju ispred „ Asa“ , znao nam je opaliti tako bolne čvrge da smo pili aspirine da bol prođe. Tukao se na onoj utakmici sa Zvezdom. Gledao je kroz mene. Dečki iz Novog Zagreba. Neke sam znao iz viđenja. Prepoznajem Špranju, dečka koji je Johniju, dok je visio kod Zvečke, trčao na Glavni kolodvor po burek i jogurt.

Isuse i moj profesor tjelesnog! Zvali smo ga Beneš. Volio je boks ali dobar ko ruža. Govorkalo se da voli dečke, ali nisam primijetio. Doveli su i skupinu domaćih, s većinom sam ja bio na lajni. Naši su svi šutjeli. Opet se približim onome što moli Očenaš, a jedan iz te skupine cvili i traži da mu vrate nekakav lančić. Priđe nam neki mršavi, bljedunjavi mladić s oficirskom šapkom, očito ne njegovom,  njihao se, podvriskivao, – Šta je Purgeri, šta ste se ukenjeli. Saće da vas karamo! Biće brijanje sa izbrijavanjem onako na suvo. Očeš Kviska!. Ne zna zašto vikao je na nas. Jedan domaći kaže da je to Pera, prodavač iz seoskog dućana Mješovitom robom. Skriva se da ga Pera ne vidi. Neugodno mu zbog Pere.

– Šta nas ne pustite. Kam ćete s nama. Druže zastavniče ovo su klinci. Djeca, procijedi Beneš u pol glasa. – Ma šta se ti javljaš, jebem ti majku ustašku, majmune. Izdali ste mi državu. Majku vam radite neku svoju jebenu državu! Ti si ih dovuko u klanicu, jebala te Savka da te jebala, šta ih nisi ostavio kod kuće, baci se na njega nervozni zastavnik, saplete se u onom blatu, a kako je imao u ruci pištolj opali. Onaj njegov trofejni od Krajgera. Pogodio je Beneša ravno u trbuh. Kad se to dogodilo nastane panika, meškoljenje, neki počnu trčat nespretno po blatu ko rakova djeca kud koji. Ja se samo zanjišem ali zapnem u blatu i ostanem. – Pucaj pobegoše! Zaviče onaj bljedunjavi Pera i opali nekontrolirani rafal. Lola i još neka dvojica pali su odmah. Bili su mu najbliži. Ostali stali. Neki zapomažu. Beneš sopće. Vidim i drugi problijedili. Dotrčali neki  „domaći Srbi“ u onim teškim rezervističkim uniformama. Jedan se smije i veselo pičkara Peru. Uzmuvali se svi da mu otmu pušku, a on nikako da izvuče prst iz obarača. Frcaju meci po blatu, a ovi psuju ko kočijaši. Sada vidim ranio je i zastavnika u ruku. Ovaj izvan sebe.

Sretnem pogledom Filipa, dečka kojeg nisam vidio od osnovnjaka. Povučen je bio dečko. Kako se on stvorio tu. Oči mi zasuze. Neko iza mene želi povratiti ali nema šta. Na prazno. Stenje. Onaj pored mene samo ubrzao Očenaš. Žac viče izvan sebe – Odveži me. Dođi simo zastavniče, pička ti smrdljiva Srpska, nabijem te na kurac! Jebo ti konj mater , idiote. Bit će Hrvatska država! Sve ćemo vas pobit, majku ti jebem smrdljivu srpsku.

– Uuuuu, što sam se usrooo, šta smo hrabri ko pevci, sve se bojim. Čut majku ti ustašku da te sad nabijem na kolac, posprdnim glasom se oglasi Dule Savić i tjera dešperatno zastavnika da ode do Pinca.

– Jebala te Rvacka. Nema Hrvatske. Nema!!! Za tebe nema, pička ti majmunska, spusti glas unezvjereni zastavnik prve klase. Jednog po jednog ćemo vas na bandere od Vardara pa do Triglava, pederčino jedna. Visit ćete vi meni svi, škrguće mrzovoljni zastavnik dok prljavim prstima steže krvavu ranu.

Žac još bijesan. – Jebaču ti mater srpsku, dere se očajnički Žac gutajuči slinu, ali ga niko ne dira. – Vi ćete visit, dok ne pocrkate, cigani…

– Ooo, pevac, a šta ćemo sa Grobarima, veselo će Dule koji uživa u svojoj fori.

– Šta da vas kupim ko brave. Bjesnio je zastavnik, a Dule ga tjera.

– Ajde, jebo te Sreto, ja ću ove zenge, mogu sve bez tebe, makni se. Odi tamo, pička ti glupa. Zaveži ranu. Jel te jako,jel boli,  mršti se od zadovoljstva Dule.

Zastavnik teška koraka odlazi – A tebi krele, obraća se blijedom prodavaču iz seoskog dućana sa šapkom što je pucao,  – ne izlazi mi na oči, jebo sam ti majku majčinu kad te uvatim.

Počeo sam puhat, a oči su mi zasuzile. Lola leži u blatu prostrijeljenih leđa. Dimi mu se iz rana.

Koliko nas je takvih, bačeni iz svojih soba u ovo blato. Šta bi bili da nije rata, kud bi zabasali, šta bi sve doživjeli. Osnovali bi kakav band, odigrali kakvu utakmicu, poševili neku dragu curu, dobili udarničku značku.

I vidim i drugi problijedili. Dozivaju neki potiho majku, a onaj pored mene samo ko robot ubrzao Očenaš. I opet krivo.

Opet se sve smirilo. Kiša rominja. Nebo namreškano, sivo, a lagani povjetarac raznosi mokro ljepljivo raznobojno jesenje lišće. Šuma prijeteće šumi. Puna boja. Teški mir me obuzeo. I neka apatija.

Dule naredi onom malom što je u Pincu njurgao da dovede par ljudi da bace „ove pedere“ u jamu, pokaže na Lolu i onu dvojicu čija su lica zabijena u blatnu travu. Ne prepoznajem ih. Beneš još tiho sopče. Žac plače u nemoći. Ne može se smiriti. Psuje i bogara. Ali na njega više niko ne obraća pažnju.

Približavamo se rubu šume. Čuje se Lepa Brena: Budapest, Budapest. A do mene dopire s nekog slabašnog tranzistora « Debela devojka». Orgazam! Ovdje u ovom blatnom paklu. Okrećem se da vidim ko to sluša. Filip i neki pored njega isto su čuli. Vrte se. Ostali ne reagiraju. Onda daleki tranzistor zakrči, ali nekako prvo izobličeni glas pa onda iz te kakofonije ispliva Loša. Bolje bi bilo da se čuje samo Lepa Brena. Više bi volio da me isprate narodnjaci nego da mi zadnje bude Plavi orkestar, mada su bez veze.

Ispred mene korača neki jaki dečko u kožnoj jakni i maskirnim hlačama. Povremeno se ogledao, ali posve izgubljen. Iza mene onaj beskonačno ponavlja Očenaš. Ko pokvareni automat. I to stalno krivo. Pleo je jezikom i brkao – volju tvoju , njegovu i na ovom i na onom svijetu, pa traži riječi, ali je uporan. Ništa druge samo Očenaš. I to krivo. – Oče naš, neka bude volja na nebu tvoja volja. Otpuštaj duge naše ko šta smo mi oprostili njima, nabraja jednolično ovaj stalno.

Nastojao sam uhvatiti zvuk tranzistora. Ide ona zaboravljena grupa Balkan „On je trideset peta, šesta … Preko sindikata na more …
On je trideset peta, šesta … Uvek u partneru nikad gore …“. Jebi ga kao i ja. Slijedi potmulo „Voli te voli tvoja zver“, a skupina srpskih vojnika koja se gegala nekud nazad smrknuto gleda u pod. Čini mi se da su svi polupijani. Mamurni. Krvavih uniformi. I onda dopiru Indexi s onog tranzistora – « Samo jedan život ima i u toga bacam». Kako prigodno, ko po željama slušalaca. Nasmijem se. Dule se trznu iznenađeno – A tebi smešno, a mazgove?!

Dule, nam kaže, – E, sad ujkani samo pravo, meni je ovde dosta, za ostalo nisam plaćen, i okrene se i krene natrag. Za njim se okrenu i ona dvojica iz Pinca.

Čuo sam iza sebe brze, učinilo mu se nervozne korake kroz blato. Mladić ogrnut šatorskim krilom i papovkom preko ramena, samo je procijedio nervozno, uhvativši onog mladića u kožnoj jakni za ruku – Ajde Mata, brzo.

Ovaj je, bio blijed ko krpa, razrogačio oči, progutao slinu i brzo zakoračio, a onda u pol koraka stao i krenuo rukom prema meni. Uhvatio me za jaknu, ali kao je bila mokra, a ja u pokretu, njegove ruke blatne, samo me kratko povukao, ruka mu poletjela dalje. Zaustavila na onome koji krivo molio Očenaš. – Baki, jel može ovaj, promuca, a Očenaš kao da nije ni znao di je, zateturao se, posrnuo i koljenom upao u blato.

– Ajde, ajde samo brzo. Prije nego dođe Sirovi. Ne može više, taj i gotovo. Jebaće nas obojicu ako me uvate. Deri Mata deri! Procijedio kolerično ovaj kojeg zovu Baki. Brzim koracima troje zgromljenih ljudi brzo su se udaljavali po blatu smiješno. Napravio sam poluokret – gubili su se po blatu gegajući se ko Charlie Chaplin, a ja sam ostao koračati i nisam se čak ni uzbudio. Ni pobunio. Bio sam ravnodušan. Tako mi je grah pao, prostrujala mi je u glavi omiljena uzrečica debelog Miše iz „Asa“. Blato mi se sve više lijepilo po čizmama osjećajući još njegove prste na mom rukavu koji se polako vraćao na svoje mjesto. Ostao sam u procjepu. Opet.

Dignem glavu i vidim, uvjeren sam, baš mog poručnika Stejovića s Panteleja, kako s rukama u džepu, žučno razgovara s nekim neobrijanim vrlo niskom ali nabijenim čovjekom u starom vojničkom predugom šinjelu „plavaca“. Možda nije Stejović, ali isto on. Potpuno neprirodna slika – poručnik se dere, a ruke ima u džepu. I neki opet krakati čovjek u kratkoj uniformi. Prznice. Nešto gestikuliraju, Stejović, ako je to on,  crven u licu, ali ruke uporno drži u džepovima. Stejović je mene i jednog Slovenca iz Škofje Loke kaznio, prekorednim požarstvom jer smo slušali Laibach. Kaznio je i jednog Vanču iz Valandova, koji je samo spavao u sobi dok smo slušali. Poslije nam ljuti Vančo razbio kazetu Laibacha.

Odnekud od šumarka izjuri neka cura slijepljene, masne plave kose  – Daj da ih vidim! – Pusti je, grohotom se smije neko odnekud iz šume – Deri srećo, deri! A «sreća» posrćući što od pijanstva što od blata, zagrcnula se. Nema grudnjak, a esembe košulja jedva skriva njene omalene grudi. Tomica iz Travnog koji je stajao pored mene kad ju vidi u svom onom šoku – svrši. Ne bi ni znao ali i on se toliko izbezumio, da je to kazao.

Dokoturali smo se do jame. Krajičkom oka vidim dosta ih je već posloženo tamo. Bacaju i Filipa. Lola je već tamo. Neko leži pored jame. Picaso?

– Aco pa ja sam bio Deda Mraz svake godine u Drvoplastu nosio darove djeci, jedva cijedi molećivo prosjedi čovjek ispred mene. Sad smo na rub pameti, ne vjerujem da se sada nešto može ušićariti.

– Pa, srećna ti Nova godina, oporo ga tresne po šiji teškom šakom , onaj koji je stajao do Ace, a Aca se nije puno bunio, ali kad je ovaj zario nož u srce Dedu Mrazu, Aca je povratio, na drugu stranu, – Pa ti Aco ko da je stvarano Nova pa se naroljo! Veselo odbrusi ovaj brišući nož o jaknu Dedu Mraza prije nego ga gurne u rupu. Deda Mraz nestane u bezdanu.

I opet me zapahne smrad. Mladić ispred mene ponovno pusti u gače. Pa, odakle crpi. Šta uopće više može israt, mislim si.

Došao je red na mene. Napinjem se da čujem šta sad svira – Zabranjeno pušenje – „Hadžije su sebi podijelili rejone. Djecu evakuišu avionima. Ja se osjećam nezgodno
Kao zebra na Brionima“. I meni nezgodno, gotovo neugodno zbog sve ove tragikomične groteskne situacije, zbilja ko zebra na Brijunima. Kandid. I još gore. U kurac, mislim se. Zasviraju „Maljčiki“. Za kraj koncerta.

Kako je to čudno kao se ljudi ponašaju u tom odsutnom trenutku. Jedan histerično plače moli za milost one kojima je to užasno smiješno, još ga vrijeđaju – Pa, kakav si to bre čovek! A što ratuješ kad si plačipička! Plačipičko!!, viče prijekorno. – Nisam, kaže ovaj pomalo uvrijeđeno, opravdavajući se. Čujem nekog preklinje, moli, kumi da ga poštede, plače, kaže kako pozna Sirovog i kako je s njim „išo u razred“. Ovi ravnodušni – Nismo na pijaci! Kažu mu. – Jedan se smije kako ovaj laže jer Sirovi nije ni išao u školu!

– Ne beri brigu. Samo ti Mile radi svoj poso,  čujem potpuno sabrani glas opet nekud sa strane. Čini mi se da je to glas onog jednog debelog mesara iz Ivanića što je, pričao nam je, pobjegao u rat od žene alapače, dosadne rastrošne punice i četiri razuzdane kćeri.

Zoran iz Županje pljune krvavom slinom svog krvnika. Kako je samo podivljao, a drugi ga kuba. – E, Bane pa uja da te pljuje! Mamicu mu! Smiješno mu je, ko kad smo mi ko klinci otkinuli mušici jedno krilo pa gledali kako se batrga i bespomoćno vrti u krug.

Ne vidim više kaj je sa Zoranom. Priđe mi moj, može mi bit otac. Bazdio je. Podrigne u mene. BIP. Neobrijan, žutih vodenastih umornih očiju. Mračni Superhik je šutio. I ja isto. Htio sam podići ruke ko Stjepan Filipović. Nisam. Podrigne opet. Isukao je nož, bajuneta koji smo u JNA stavljali na puške. Sad počne štucati, uzdahnuo je teško, ko da mi se ispričava, mučno, a onda me snažno opali svojim cokulama u list i stropoštam se na koljena. Nisam želio na koljena, čak mislim da sam se pokušao nemoćno podići. Sebi je olakšavao posao ali kratko me povukao za kosu, nagnuo mi glavu prema kišnom nebu,  i zarezao. Malo iznad jabučice. Kratki rez. Tako bar mislim. Zapeklo me. Došlo mi na povraćanje. Osjetio sam toplinu vlastite krvi. Koliko god bilo čudno bio je to jedini miris koji je mi je tog dana donio osvježenje. Kad je zarezao, učinilo mi se da mu je mučno, s gađenjem me ravnodušno gurnuo. Sands na majici, koju mi je dala ponosna Ann prije puta ( za sreću), se brzo natopio krvlju, a ja sam malaksao i posrnuo i svom težinom pao na nekog. Tupi udarac. Taj je još grgljao. I njega su nožem. Neke su metkom. Neke su kundacima. Ležao sam na tom nesretniku koji je nešto želio reći, neko je iz dubine sablasno zazvao tatu, a meni se počelo spavati. Savladavao me umor.

Dopire «Draga ne budi peder» Riblje Čorbe i Tozovca s kazetofona na jami. Onda odjednom prigušeno «Dunavom brodovi plove». Zaboravio sam tu grupu. Kako se ono zove? Melodija mi je sve dalja. Onda za kraj podobna – „Letio sam nekad, letio i ja, imao sam krila krila leptira“. Ili mi se to samo činilo. Svašta mi je prolazilo glavom. Ni mami se nisam javio. Jadna, misli da sam još u Londonu. Shit – neće ni znati di sam. Gotovo je, a kaj sam u životu napravio? Škola – kurac, cure ništa, poševio nešto slabašno dva-tri puta. Jednom u Beogradu, jednom na moru. Propustio sam i Rolling Stonse na Hipodromu. Daša mi nije dala ni kad sam joj rekel da idem u Hrvatsku. Kaže kad se vratiš. A rat? Oćemo dobit!?

Na mene je svom snagom pao neki stokilaš ali taj nije progovorio ništa. Zabio me na onoga ispod mene. Užas slomio mi rebra, a onaj ispod mene još potiho hropće. Samo sve tiše. Ili mi se barem tako čini. Oči su mi zatvorene.

Šta sada rade Beograđanke koje sam s Kićom naganjao po žurkama. A Kulušić. Lap. Dinamo. Osjetim kako bacaju zemlju. Grude mokre raskvašene zemlje padaju mi po nogama. Gotovo je. Neće više nikog. Super, pomislim. Čujem brujanje bagera iznad rupe. Čujem neki dešperatni daleki glas koji mi se gubi       – Zatrpavaj to! Idemo brže smrzo sam se ko pička! A usta mi suva! Imal ko pivu!

Sjetim se nogometa. Na nogomet nisam pomislio mjesecima. Tad osjetim miris dublinske kiše. Ej, koji miri……

 

***

 

Vrata na haustoru su već bila otvorena. Dvojica mladića, istrčala su iz crvene Lade Nive, u uniformama žurno su uletjela u kuću da ne pokisnu. Nije bila tako strašna kiša, ali njima je, očito stalo da ne uhvate ni jednu kap. Penjali su se stepenicama, nije im se dalo čekat lift. Ulaz je mirisao po sarmama. Gledali su po vratima. Onaj manji, prebirao je po usnama potiho svako prezime na vratima. Pučnik, Odlatić, Vojo Životić. Na njegovim vratima ogromna naljepljena šahovnica i piše ispod flomasterom „Hrvat“. Na slijedećim vratima, koja se vidi da su razvaljena pajserom, polomljena pločica s imenom. Visi samo dio s prva dva slova „Ko..“. Onaj manji koji sliči na onog jednog čupavog iz Top liste Nadrealista, nastavlja potiho – Starković, Omeragić, Žmiljak, na zadnjima, u kutu je stao. – Ej, prošaptao je, gle, jebo te Kadijević!.

– Pa, šta, odsutno kaže onaj koji je bacao malo na onog košarkaša Bosne iz reprezentacija Varajića. Samo niži. Dosta niži.

– Pa, ništa , možda mu je rođak, kaže ovaj nadureno.

– Je, sigurno, teta!, odbrusi nervozno Varajić.

– Kakva teta?

– Iz vrtića, glupane!

– Pa, dobro samo kažem, kaj si tak napižđen, a gle jebote Šu-šuk-mil-ović, srica onaj sličan onom jednom iz Top liste nadrealista. – Pičku koje prezime!

– Ajde začepi, tu smo, kaže onaj koji je bacao na Varajića, namjesti facu, popravi košulju i pozvoni. Sastavio je neku uštogljenu bezizražajnu facu, žalosnih očiju. – Ko je!, čuo se oprezni ženski glas, dok je iza vrata nešto palo.

– Otvorite gospođo. Iz stožera smo, nesigurno kaže visoki. Glas mu je odzvanjao hodnikom. Na kraju hodnika zaškripe jedna vrata. Izviri neka postarija žena u dugom šarenom šlafroku na cvjetiće, s viklerima na glavi i radoznalo, ali ozbiljna lica ih gleda. Šuti. „Varajiću“ pomalo neugodno, dok čeka da se vrata otvore. Zveckaju ključevi. Uzbuđeni glas s druge strane. – Evo, samo momenat! Evo, evo.

Žene s viklerima ih odmjerava poluškiljavih očiju od glave do pete. Konačno se, oprezno otvaraju vrata. Polako. Iza njih izviruje gospođa koja još popravlja kosu.

– Izvoli te?!,

– Možemo li ući gospođo, pita onaj visoki sličan Varajiću, kojem već žena s viklerima na drugoj strani polumračnog hladnog hodnika stvarala nervozu.

Vrata se širom otvore. Hodnik u stanu je bio uzak i nabijen stvarima. Ormarić, a na njemu neke kartonske kutije s odjećom. Piše flomasterom „Crveni križ“.

– To trebam odnijet u Mjesnu zajednicu, opravdava se gospođa. Srce joj lupa.

Skejt. Kolo od bicikla. Dvije ratkape. Iz pokrajnje smočnice dopire slabo svjetlo. I ona je dupkom puna. Vreća s praškom za veš mašinu, boce ulja, nekakva drvena vesla, usisivač, prazna prašnjava krletka, plastične kutije, zapakirani mikser i više naslaganih tepsija jedna u drugu.

– Gospođo, uljudan je koliko može visoki, dok onaj niži šuti  i bedasto prebire očima po stanu. – Dopustite, kaže i ugurava se oprezno uz ženu u stan. Stan je mali. Nabijen. Po prozorima vreće za spavanje i tamna izvezena zelena deka. U kutu televizor. Repriza – Alo, alo. Nekako sve tamno.

– Recite, govori nesigurno žena. Vidi se da jedva smiruje uzbuđenje. Nervozno lomi prste.

Muškarci sjedaju. Dnevna soba uredna, mada puna stvari. U malenoj kuhinji nešto se kuha. Poklopac na loncu veselo poskakuje od uzavrele vode. Na stolu dvije nedopijene šolje kave. Nema nikog osim ove gospođe. Valjda bila susjeda, pa otišla.

– Sjedite gospođo, nutka je visoki. Ni sam ne zna kuda bi.

– Vaš sin, otegne visoki.

– Moj sin je na fronti, odvrati žena brzo ne dajući Varajiću da završi.

– Da, znam, znam u tome i je star, odvrati oprezno Varajić, koji je suzdržavao nelagodu.

Žena se iznenadi na taj odgovor, ali ponavlja rečenicu vrlo nesigurno.

– Znate gospođo, mislim da vam ne nosim najbolje vijesti. Dopalo me eto…, potpuno je potonuo „Varajić“. Opravdava se, govori da bi on radije bio na lajni, da će ga, nada se uskoro poslati s dečkima. Nikako da se ispetlja iz toga što je baš njega ovo dopalo, da bude nosilac tužnih i tragičnih vijesti. Žena zbunjena. Onaj niži s kuštravom kosom kao onaj jedan smiješni iz Top liste Nadrealista, kvasi usne i šuti. Žuri mu se.

– Znate, vaš sin. Vašeg sina. Njega su… kako bi vam rekao. On je ubijen, bubne na kraju „Varajić“, kao da mu je pao kamen sa srca.

– A, ne, ne, ne, ne, odvrati sada žena koja je neočekivano postala sabrana nakon ovih riječi. Varajić i onaj koji je skoro isti kao onaj iz top liste Nadrealista se malo iznenadili. I njoj je pao kamen sa srca. Mislila je da ova dvojica raspituju  gdje joj je sin ili nose mobilizacijski poziv.

– Moj sin je u Londonu. Vidite on je u Londonu.

– Kakvom Londonu!?, pogledavaju se Varajić i onaj niski sličan onom kuštravom iz Top liste nadrealista. S tv-a je dopiralo – It is I Leclerc! I smijeh u pozadini.

– Da, da moj sin je u Londonu, potpuno mirno ponovi žena.

– Čekajte, jeste li vi majka… I Varajić ponovi ime i prezime.

– Jesam, ponovi opet nesigurno žena koju je čas oblijevao znoj, čas hladnoća i s ormara donese sinovljevu školsku fotografiju.

– Ja ne znam vašeg sina, ali rekli su mi da vam ovo donesem, okrene se prema nadrealisti koji mu pruži neki papir, a koji Varajić tutne ženi u ruke.

– Eto, žao mi je, ali vaš sin je istinsku heroj koji je dao život za domovinu, dižući se zbunjeno kaže Varajić i zaboravio sve ono što je želio reći.

– Moj sin je u Londonu. To je neka greška, to je, u Londonu, ponovi žena koja je problijedila, dok su se Varajić i onaj pljunuti jedan kuštravi iz Nadrealista povlačili prema vratima jedva čekajući da izađu. Zalupili su vrata, Nadrealista je srušio skejt koji je s treskom pao na pločice. Kad su se zalupila vrata, a onaj koji sliči kosatom glumcu iz top liste Nadrealista ravnodušno kaže – Luda baba!

Varajić počeška čelo i ubrzanim koracima ode niz hodnik, dok je iza sebe ponovno čuo otvaranje vrata. Ona baba s viklerima opet ih je gledala.

U malom nabijenom stanu žena je ostala stojeći. Opet sama, samo sada uznemirena i napeta. Stan je bio još uži nego prije. Gleda u onaj papir i govori, ali – Moj sin je u Londonu. Na fronti. U Londonu.

Na televiziji u polumračnom, tjeskobnom stanu odzvanjalo je s televizora u tišini –„You stupid woman“

Neko je uporno zvonio na vrata. Žena se nije ni pomakla. Sjela je i kazala. – Čekaću da se javi. Već je zvao. Ili da se vrati. Neka, čekat ću!, kazala je sjedeći za stolom skupljajući nevidljive mrvice sa stolnjaka, pogledavajući žuti telefon na polici u sobi. Telefon nije davao znakove života.   – Pa, on je u Londonu, rekel mi je. Kad ovo sve prođe vratiće se. Šta će mi ovo, i odsutno pusti obavijest koju joj je Varajić gurnuo u ruke da padne preko šalica s nepopijenom kavom. Vrijeme se zaustavilo, prašina je počela padati po nabijenom stanu. Vrijeme je stalo, samo je vani neko nekog dozivao po imenu, išla je vesela odjavna špica Alo, Alo! A na ekranu popis kako je opća opasnost proglašena za Sisak, Karlovac, Šibenik, Zadar…

 

Podijeli

Komentari su suspendovani.