(ILI TRI EPIZODE ROMANA U SLIKAMA “UZBUDLJIVE AVANTURE PRIVATNOGA DETEKTIVA DŽONA TEJLORA I NJEGOVA VERNA POMOĆNIKA BELE STRELE” AUTORA PITERA FLIJA)
Epizoda #1
“Potraga za kradljivcima dijamanata u džunglama Bornea”
Strip-zabavnik #003-014, od 12.03. do 28.05.1937, Beograd
Junak prvog i jedinog epskog romana u slikama strip-crtača Pitera Flija, zgodni je i bogati amerikanski detektiv Džon Tejlor koji je čitav svoj život i veći deo nasleđenog porodičnog bogatstva posvetio neprestanoj borbi protiv nitkova i zlikovaca ma odakle da dolazili, uz neizbežnu pomoć svoga sluge i prijatelja, Indijanca Bele Strele.
U prvoj epizodi, “Potraga za kradljivcima dijamanata u džunglama Bornea”, Tejlor i Bela Strela uputili su se, kako već i sam naslov sugeriše, među guste i neistražene džungle Bornea u kojima se, poznato je, kriju mnogobrojna čudovišta, misterije i tajne, kako bi iz kandži zlih kradljivaca dijamanata spasili otetu princezu lokalnog plemena Mašu-Mašu. Ovo miroljubivo pleme vekovima je neometano živelo u svom idiličnom selu u podnožju planine Kinabalu. Pleme se tradicionalno bavilo kultivacijom ogromnog kompleksa rudarskih tunela te iskopavanjem najlepših i najkrupnijih dijamanata na svetu, koji su za njih imali uglavnom estetsku i donekle religijsku, premda nikako komercijalnu vrednost. Ali onda su beli nitkovi, profesionalni smagleri, butlegeri i okoreli krokodajl-hanteri – Ambrozijus, Bonifacijus, Bartolomeus, Egidijus i njihova sabraća jednako kitnjastih holandskih imena – privučeni mnogobrojnim legendama o blagu ovog plemena – stigli u taj raj na zemlji u nameri da im otmu sve što imaju i unište njihov od pamtiveka brižno negovani miroljubiv način života. Međutim, vraga – za njima su brže-bolje doleteli i odvažni detektiv Tejlor i njegov pomoćnik Bela Strela kako bi sredili bitange, spasili princezu, vratili opljačkano blago i sve doveli u prvobitno stanje prilično lako i bez vidnog napora, ali uz pregršt najrazličitijih uzbudljivih vratolomija. Mnogi su butlegeri tom prilikom pravedno i mučki pobijeni a četiri vođe bande, spomenuti Ambrozijus, Bonifacijus, Bartolomeus i Egidijus, uhapšeni su, vezani i predati na izvolte načelno dobrom ali u osveti neumoljivom plemenu Mašu-Mašu, na zahvalnost svih a posebno starog i mudrog poglavice Tum-Ka-Juma.
Na koncu, privatni detektiv Džon Tejlor i Bela Strela spremni su da se aeroplanom dvokrilcem vrate u svoje stanište na vrhu nebodera na njujorškom Menhetnu, “jednom dalekom ostrvu jako drugačijem od Bornea”, kako je ljubazni i uvek informativni Tejlor na rastanku pokušao da objasni oslobođenoj princezi Hu-Hu. Koja ga, naravno, ništa nije razumela, ali ga je ipak gutala odozdo svojim krupnim crnim očima s mešavinom ljubavi i strahopoštovanja u pogledu, sve vreme brbljajući nešto nadugačko i naširoko na svom apsurdnom i krajnje nerazumljivom jeziku.
“Jezik skvo leti brži od vetra”, procedio je Bela Strela kroz zube na samom kraju, u poslednjem kvadratu stripa, gledajući mrkim pogledom pravo ispred sebe u trenutku kad su se, obavljena posla, detektiv Džon Tejlor i on već vinuli među oblake.
*
Petar Buha
Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije Petar Buha (Beograd, 8. maj 1916. – 31. decembar 1941.).
Poznat i pod stvaralačkim pseudonimom Piter Fli (Peter Flea). Bio je srpski autor stripova i ilustrator iz tzv. “Zlatnog doba jugoslovenskog stripa (1935.-1941.)”.
Od 1935. do 1937. godine crtao je šaljive strip-table o Mati i Bati za beogradsku Panoramu a u periodu od proleća 1937. do proleća 1941. godine, pod pseudonimom Piter Fli (Peter Flea), i strip-serijal “Uzbudljive avanture privatnoga detektiva Džona Tejlora i njegova verna pomoćnika Bele Strele” koji je objavljivan u nastavcima u Strip-zabavniku tokom pune četiri godine, od trećeg pa sve do poslednjeg, dvestapetnaestog izdanja ovog strip-časopisa.
Smatra se jednim od najperspektivnijih pripadnika tzv. “Mladog talasa”, ili druge generacije jugoslovenskih strip-crtača, koja je u daljem kreativnom razvoju ometena početkom II svetskog rata.
Sadržaj:
1. Biografija
2. Stripografija
2.1 Panorama – “Dogodovštine Mate i Bate”
2.2 Fantomov zabavnik – “Uzbudljive avanture privatnoga detektiva Džona Tejlora i njegova verna pomoćnika Bele Strele”
3. Poslednji meseci života i smrt
Biografija
Petar Buha rodio se u Beogradu 1916. godine kao sin Milutina i Zagorke Buha koji su pred sam početak I svetskog rata izbegli iz Bosne i Hercegovine u Srbiju. Imao je sestru bliznakinju, Katarinu. Prve, ratne i poratne beogradske godine kratkog života Petra Buhe obeležene su nemaštinama, poteškoćama i teškim bolestima poput šarlaha, koji je kao mali preboleo 1918. godine i do kraja života patio od povremenih napada gušobolje.
1920. godine njegova majka, Zagorka, samoinicijativno napušta muža, Milutina – progresivno sve težeg alkoholičara – i s dvoje četvorogodišnjih blizanaca, prelazi u tadašnji Veliki Bečkerek (danas Zrenjanin). Petar Buha tu odrasta s majkom i sestrom u skromnoj ali srazmerno mirnoj porodičnoj atmosferi sve do kraja srednjoškolskog obrazovanja.
Po završenoj velikoj maturi upisuje studije advokature na Pravnom fakultetu u Beogradu i vraća se u svoj rodni grad koji zapravo uopšte ne poznaje i u koji te 1934. stiže kao stranac. U Beogradu živi i radi tokom narednih sedam godina, sve do smrti, do samog ga kraja posmatrajući očima stranca.
Za strip se Petar Buha zanima od najranije mladosti, otkad datiraju i njegovi prvi pokušaji strip-izraza. Međutim, izuzev tri lista hartije s crtežima koji predstavljaju nevešte kopije Diznijevih junaka, od tog dela Buhine kreativne produkcije ništa nije ostalo. Sačuvala se, međutim, do današnjih dana, u porodičnoj kući u Bagljašu koja je nekada pripadala Buhinoj majci, Zagorki, u sanduku odloženom u podrumu, njegova brižljivo sakupljana i još brižljivije čuvana kolekcija od nekoliko stotina različitih strippublikacija s prostora čitave Jugoslavije, ali i iz Mađarske, Nemačke, Francuske, Velike Britanije, Švedske, Danske i Sjedinjenih Američkih Država uglavnom iz perioda od 1932. do 1934. godine. Ta “Buhina kolekcija” – koju je još 2002, obilazeći nekadašnji dom ovog strip-autora, slučajem otkrio Aleksandar Zograf – tek je 2008. godine, nakon niza peripetija i pravno-formalnih zavrzlama, konačno uspešno donirana Narodnoj biblioteci u Beogradu i od tada je to istinsko blago koje je Petar Buha ostavio za sobom zajedno sa svojim jednako neprocenjivim ali na žalost prerano prekinutim delom, uredno katalogizovano i dostupno svima.
Preselivši se 1934. godine u Beograd na studije i otkrivši da, baš kako je i očekivao, prava nisu u stanju da zadovolje njegove kreativne porive, on se, na uštrb fakulteta i buduće advokatske karijere koju je u njegovo ime ambiciozno osmislila majka Zagorka, sve ozbiljnije posvećuje radu na stripu. Među retkim Buhinim prijateljima sa studija je i izvesni Ratko Mitrović, mladi Čačanin preko koga Petar Buha dolazi u kontakt s buntovnom studentskom omladinom a potom i s komunističkim te naprednim radničkim pokretom. Član KPJ postaće, međutim, kao i budući Narodni heroj Mitrović, tek 1939. godine, ali će, za razliku od njega, njegovo članstvo dva puta biti dovedeno u pitanje i konačno ukinuto a on biti zapamćen kao jedan od najpasivnijih i najneupotrebljivijih članova partije ikada.
Međutim, te 1935. godine sve je to još uvek daleka budućnost za Petra Buhu koji više od svega želi da se bavi crtanjem stripova a najmanje od svega advokaturom. Uporan svakodnevni rad na različitim pokušajima kreiranja sopstvenih strip junaka i sopstvenog stila i pažljivo stupanje u kontakt s bilo kim ko bi mogao da mu pomogne u nameri da počne s redovnim objavljivanjem uskoro donose rezultate i Petar Buha već početkom drugog semestra studija dobija svoj prvi angažman. Za beogradsku nedeljnu ilustrovanu reviju Panorama od početka 1935. godine redovno objavljuje šaljivi strip-serijal “Dogodovštine Mate i Bate”.
Marta 1937. godine Petar Buha naglo najavljuje prekid uspešne saradnje s Panoramom i pod pseudonimom Piter Fli (Peter Flea) počinje da objavljuje svoj epski roman u slikama dugačkog naziva “Uzbudljive avanture privatnoga detektiva Džona Tejlora i njegova verna pomoćnika Bele Strele” za novoosnovani beogradski Strip-zabavnik. Rad na stripovima o Mati i Bati zauvek prekida maja iste godine. Tokom narednih godina grozničavo i bez pauze stvara svoje mamutsko delo o doživljajima borca za pravdu Džona Tejlora koje lojalno objavljuje u Strip-zabavniku sve do proleća 1941. godine kada se, bombardovanjem Beograda i okupacijom Jugoslavije, ta njegova aktivnost, kao i toliko toga drugog, odjednom i zauvek – prekida.
*
Epizoda #6
“Ayudame Luchar Contra el Falangismo”
Strip-zabavnik #135-146, od 22.09. do 08.12.1939, Beograd
Po svemu sudeći nadahnuta okončanjem Španskog građanskog rata prvog aprila 1939. godine, ova šesta epizoda “Uzbudljivih avantura…” odvodi detektiva Džona Tejlora i Belu Strelu u Granadu, prestonicu Andaluzije, zahvaćenu krvavim bratoubilačkim pokoljem. Mimi Morgan – koja počev od pete epizode zauzima mnogo značajniji prostor u ovom romanu u slikama nego do tada i aktivna je sudeonica Tejlorovih avanturističkih putovanja – dobija poziv od svoje daleke rođake iz Španije s majčine strane (od koje je Mimi i nasledila svoju vrelu špansku krv i dva crna oka rođene zavodnice i mistrese) preko koje lider pobunjenih andaluzijskih Anarhosindikalista, Crveni Roko, porukom ispisanom krvlju: “Ayudame Luchar Contra el Falangismo”, traži od velikog svetskog borca za pravdu, detektiva Džona Tejlora, da im pomogne u njihovoj neravnopravnoj i herojskoj borbi protiv zlih Falangista. Džon Tejlor, Bela Strela i Mimi Morgan ubrzo stižu na poprište strašnog rata Tejlorovim aeroplanom. Pred samom Granadom, nadlećući zelena brda Andaluzije, naleću na eskadrilu falangističkih aeroplana koja kao da je znala da dolaze. Nakon duge i ogorčene bitke u vazduhu, uspevši da se izbore sa svih šest neprijateljskih letelica, konačno sleću na improvizovani aerodrom na jednoj raskrčenoj ledini u šumi pokraj grada gde ih čekaju pobunjeni Anarhosindikalisti.
Kritičari obično ističu izuzetan trud u Buhinim pokušajima da crtežom oživi Granadu u kojoj, gotovo da je nepotrebno reći, nikada nije bio, ali zato naglašavaju njegovu nespremnost (Zupan) ili čak sumnjaju u sposobnost (Pančev) da se preciznije pozabavi kompleksnom dinamikom španskog građanskog rata. Njegova simplifikovana vizija, međutim, svrhovita je, smatraju pojedini, a pre svega Zograf koji u svom odličnom tekstu o Petru Buhi objavljenom u časopisu Vreme 2010. godine naglašava da je upravo ta tehnika svesnog pojednostavljenja i svođenja na mit jednog izuzetno svežeg istorijskog događaja “poslužila Buhi da ispriča znatno složeniju i univerzalniju storiju o večnom sukobu ali i dubokoj isprepletenosti Dobra i Zla” (Nedeljnik Vreme, br. 996, 04.02.2010.)
Stupivši, naime, u kontakt s pobunjenim Anarhosindikalistima Andaluzije koji nose poveze oko leve ruke s natpisom ASA, Tejlor napokon upoznaje Crvenog Roka (s beretkom na žbunu guste crne kose i tvrdim licem ukrašenim gustim brkovima) koji rukovodi oružanim snagama ASA-e iz prastare gradske kanalizacije u čijim je dubinama smešten glavni pobunjenički štab. Zajedno s Rokom i njegovim vernim borcima Tejlor, Morgan i Bela Strela nekoliko puta se sukobljavaju s Falangistima koji oko desne ruke nose poveze s velikim slovom F a predvodi ih Crni Franko (ćelav, glatko obrijan i s crnim povezom preko levog oka) koji gradom vlada iz svog sedišta visoko na brdu, u dvorcu Alhambra.
Tokom drugog sukoba na gradskim ulicama Mimi Morgan biva kidnapovana od strane zlih Falangista i odvedena u kameno utvrđenje iznad grada. Posle silnih muka, Džon Tejlor i Bela Strela, u društvu trojice najodanijih Anarhosindikalista, konačno prodiru u utvrđenje i, lutajući beskrajnom Alhambrom, u jednoj prostoriji pronalaze neobične predmete: beretku identičnu onoj kakvu ima i Crveni Roko, crnu periku i veštačke crne brkove. Zbunjeni, nose ih sa sobom i ubrzo stižu u centralnu prostoriju velikog dvorca u kojoj se Crni Franko upravo sprema da obljubi drogiranu Mimi. Dok Anarhosindikalisti i Bela Strela bez muke odbijaju na desetine falangističkih gardista, razjareni Džon Tejlor sprečava Crnog Franka u njegovoj podloj nameri. Crni Franko se ogorčeno i vešto bori, s udarcima obojica razmenjuju živopisne uvrede i pretnje (“Nitkove jedan falangistički, samo čekaj, doakaću ja tebi!”, “Ha! Srediću vas kao Panta pitu, mister Tejlor!” itd.), a prilikom jednog jako zgodnog aperkata koji je Džon Tejlor uputio Crnom Franku nokautiravši ga, ovom spada povez i ispostavlja se da on podjednako dobro vidi na oba oka. Sluteći prevaru, Džon Tejlor vezuje Crnog Franka a onda mu na glavu stavlja crnu periku i bere i lepi mu veštačke brkove iznad gornje usne. Crni Franko se tad budi iz nesvesti i podiže glavu. Iznenada, pred Tejlorom se nalazi i podlo mu se smeje u lice raskrvavljenim ustima – Crveni Roko.
Shvativši i sami prevaru Crvenog Roka/ Crnog Franka Anarhosindikalisti ga ubijaju uz teške kletve pre nego što Džon Tejlor uspe da ih u tome spreči. Umirući, on se preobražava u demona ali ipak sagoreva u snažnom belom plamenu i svi Falangisti u tom času bivaju oslobođeni hipnotičke magije kojom ih je njihov zli vođa toliko dugo držao pod kontrolom. Isto se, za divno čudo, događa i s Anarhosindikalistima. Falangisti se spuštaju s brda, Anarhosindikalisti izlaze iz podzemlja. Susrećući se na ulicama, dojučerašnji krvni neprijatelji padaju jedni drugima u zagrljaj sa suzama u očima prepoznajući sopstvenu braću i sestre, roditelje, rođake i prijatelje.
Na kraju balade, posmatrajući veliki karneval i slavlje povodom okončanja strašnog rata u Andaluziji Džon Tejlor i Mimi Morgan ne mogu da izdrže da se, nakon svega, sad kad su sve nevolje za njima, konačno ne zagrle i poljube, dugo i strasno. Bela Strela ih posmatra s dosadom na licu ali ga njegovi prijatelji Španci na sreću baš tad veselo pozivaju da s njima pođe na koridu.
“Ratnik će možda ubiti bika”, objašnjava svim tim tvrdoglavim i nerazumnim Špancima Bela Strela u poslednjem kvadratu stripa sedeći među njima na tribinama velike arene u Granadi s pečenim pilećim batkom u ruci, “ali ratnik nikada neće poraziti bika.”
*
Stripografija
“Dogodovštine Mate i Bate”
Panorama, januar 1935. – maj 1937.
Iako današnji ljubitelja stripa rad Petra Buhe vrednuju praktično isključivo po sagi o privatnom detektivu Džonu Tejloru, za Buhinog života široka publika poznavala ga je uglavnom kao autora famoznih strip-tabli pod nazivom “Dogodovštine Mate i Bate” koje su 1935. godine počele da izlaze u beogradskoj nedeljnoj ilustrovanoj reviji Panorama. Bio je to prvi profesionalni angažman Petra Buhe a poverenje mu je ukazao čuveni Panoramin grafički urednik dr Ivan Pavlička. Ovaj preduzetni beogradski Čeh odbacio je sve ambicioznije radove koje mu je Buha ponudio i usredsredio se isključivo na tablu stripa o kom Buha nije mislio bog zna šta, pa se posle čak i kajao što ga je uopšte poneo sa sobom. Bila je to duhovita poskočica u stihu o dvojici skitnica i ugursuza, Mati i Bati, koji zapadaju u nevolju kada pokušaju da ukradu vrelu pitu ostavljenu da se hladi na prozoru Gradonačelnikove vile koju čuva veliki pas. Grafičkog urednika Panorame, Pavličku, to je, međutim, očaralo, dugo se cerekao nad tablom stripa i stvar je time bila rešena, a Mata i Bata su se od tada svake subote redovno pojavljivali na poslednjoj strani ovog časopisa. Serija njihovih “dogodovština” u gradu koji je po mnogo čemu, a najviše po blatnjavim sokacima, iskrivljenim tarabama olupanih periferijskih kućeraka i brkatim, neurednim i glupim pandurima od kojih su Mata i Bata tako često i s mnogo duhovitog uspeha bežali, nalikovao na Beograd, lako je osvojila srca čitalaca. Ipak, uprkos uspehu njegovog stripa kod široke publike, koji je čak uticao na to da mu početni skromni honorar bude nešto povećan, Petar Buha je – kako ističe sam Pavlička u svojoj autobiografiji “Mojim očima” (Bigz, 1970, str. 112) – “te svoje ‘duhovite’ table pune dve godine crtao hropćući i s teškom dosadom, isključivo zato što mu je taj rad donosio prihod koji mu je bio preko potreban, čudeći se neprestano kako takav posao na silu može čoveku uopšte doneti bilo kakav – a naročito toliki! – uspeh.”
*
“Uzbudljive avanture privatnoga detektiva Džona Tejlora i njegova verna pomoćnika Bele Strele”
Strip-zabavnik, mart 1937. – april 1941.
Iako su “Dogodovštine Mate i Bate” imale izuzetnog uspeha kod publike Buha je, nakon dve godine, zgađen napornim radom bez prekida na stripu koji ga nije ni najmanje interesovao, već bio na izmaku nerava. Upravo tada sve svoje preostale snage uložio je u nešto što je njegovom srcu, kao i njegovom naprednom ukusu za strip, bilo daleko bliže: avanturistički roman u slikama, obimniji i vizuelno znatno dinamičniji od neinspirativnih gluposti o Mati i Bati, jednu pravu veliku sagu u slici i reči poput onih kakve su, recimo, stvarali njegovi uzori, bogovi stripa, poput Aleksa Rejmonda ili Hala Fostera.
Tako su nastale prve skice i zabeleške onoga što će uskoro evoluirati u ambiciozno isplaniranu strip-seriju prigodno ogromnog naslova: “Uzbudljive avanture privatnoga detektiva Džona Tejlora i njegova verna pomoćnika Bele Strele”.
Petar Buha je tih ranih prolećnih dana 1937. godine u svom memljivom sobičku na Bulbuderu kreirao čitav jedan svet, samo prividno nalik našem, u kom su glavni akteri bili njujorški detektiv Džon Tejlor, njegov pomoćnik, Indijanac Bela Strela i brodvejska starleta Mimi Morgan.
Detektiv Džon Tejlor je visok i stasit. Elegantan je i obrazovan. I bogat, pre svega. Govori mnoge svetske jezike. Puši na lulu. Ima zalizanu crnu kosu i meke plave oči u koje je beznadežno zaljubljena Mimi Morgan, lepotica s dasaka Brodveja i njegova povremena družbenica. Mister Tejlor, ipak, ostaje zakleti samac. Omiljeno piće mu je bourbon on the rocks.
Bela Strela, crvenokožac iz plemena Sijuks, prezire alkohol. On ni nakon tolikih godina života u velikom gradu nije odustao od svojih starih navika, pa i dalje neprestano hoda unaokolo go, samo s parčetom jelenske kože oko bedara i s dva pera zakačena među pramenovima ravne crne kose, omalan ratničkim bojama od glave do pete, izazivajući oduševljenje i/ili zgražavanje ma gde da se pojavi. Detektiv Džon Tejlor živi u luksuznom stanu na vrhu jednog nebodera u sred njujorškog Menhetna dok se vigvam Bele Strele nalazi na ravnom krovu iznad. Tu je i tajni aerodrom Džona Tejlora i hangar s privatnim aeroplanom dvokrilcem kojim ovaj junak, u društvu svog vernog crvenog prijatelja, neumorno nadleće planetu boreći se protiv nitkova i zlikovaca ma odakle da dolazili.
Petar Buha je ovaj svoj veliki serijal (u planiranih dvanaest epizoda od kojih je uspeo da završi ukupno devet) objavljivao u novoosnovanom Strip-zabavniku u periodu od marta 1937. sve do aprila 1941. godine s ritmom od po dve epizode godišnje.
Početak objavljivanja ovog romana u slikama pompezno je i gromoglasno najavljen putem plaćenih oglasa u Politici i Vremenu kao strip koji je “promenio amerikansku omladinu” i “delo neverovatnih razmera, sigurno najgrandiozniji i najsenzacionalniji avanturistički roman u slikama ikad stvoren”. Sam autor spominje se tu kao “planetarno famozni Njujorčanin Piter Fli” a njegovom “remek-delu” pripisuju se epiteti poput “vrhunsko”, “vanredno interesantno”, “izuzetno ostvarenje” pa se pozivaju čitaoci da nikako ne zaborave da “od petka potraže kod svih prodavaca treći broj njihovog omiljenog Strip-zabavnika i u njemu početak velikog serijala o famoznom detektivu Džonu Tejloru i Indijancu Beloj Streli u epizodi: ‘Potraga za kradljivcima dijamanata u džunglama Bornea’.”
Prva epizoda je, baš kao i sve koje će za njom uslediti, bila podeljena na dvanaest celina od po dve table, svaka sa po šest kaiševa stripa. Objavljivana je na srednjim stranama Strip-zabavnika od marta do maja 1937. godine. Iako su reakcije stručne javnosti (čitaj: drugih strip-crtača) na Buhino delo bile suzdržane, priča o detektivu Džonu Tejloru odmah je osvojila publiku. Narednih godina Petar Buha biće potpuno preokupiran radom na stripu o ovom neobičnom privatnom detektivu. U njegovom se planu od samog početka baš ništa nije menjalo. Dvanaest epizoda podeljenih na dvanaest celina od po dve table, svaka sa po šest kaiševa stripa, objavljivanih u staloženom ritmu od po dve epizode godišnje – eto jednostavne i ujedno briljantne konstrukcije čiju je gradnju sebi u zadatak dao mladi Petar Buha i koja je trebalo da oduzme takođe unapred planiranih i otpisanih šest godina njegovog života. Stoga se o intimnom životu Petra Buhe ovde ne govori ništa, jer o intimnom životu Petra Buhe zapravo i nema šta da se kaže.
Interesantno je, međutim, da iscrpnija analiza njegovog dela otkriva još jednu interesantnu podelu ovog serijala na tri jasno razdvojene žanrovske celine od po četiri epizode.
Tako je u prvoj celini (Epizode #1-4: “Džungle Bornea”, “Crni Behemot”, “Ledovi Antarktika” i “Duhovi Vikinga”) radnja uvek smeštena na egzotičnim destinacijama na kojima se naši junaci (Tejlor i Bela Strela ali još uvek ne i Morgan) susreću s pripadnicima najneobičnijih i najtajanstvenijih kultura jednako kao i s raznoraznim čudovištima, fantomima, zmajevima, pa i duhovima davno potonulih vikinških duša.
U drugoj celini, međutim, koju čine epizode #5-8 (“U Sibiru i Japanu”, “Ayudame Luchar Contra el Falangismo”, “Detinjstvo Bele Strele” i “Tragedija pruskog oficira”) lik Mimi Morgan redovno se pojavljuje i ravnopravno učestvuje u radnji, a horizont sveta po kom se Džon Tejlor sa svojom družbom kreće postaje znatno mračniji dok borbu protiv mitskih čudovišta ili pacifičkih gusara i drugih zlikovaca na malo zamenjuje borba protiv različitih političkih monstruma. U ovom odeljku epa uporno se varira pitanje svrsishodnosti borbe za slobodu i sumnja u mogućnost slobode uopšte.
Od treće i finalne celine, na žalost, objavljena je samo epizoda #9 pod nazivom “Teror u lavirintu Geozavoda”. Uobičajenih dvanaest nastavaka izlazilo je od 17.01. (#204) do 04.04.1941. (#215). Ovaj kultni, dvesta petnaesti i poslednji broj legendarnog Strip-zabavnika izišao je, baš kao i svaki broj pre njega, u petak. Taj petak četvrtog aprila četrdeset prve poslednji je petak mira. Samo dva dana kasnije, u nedelju, ono ranojutarnje nemačko bombardovanje Beograda označilo je početak invazije na Jugoslaviju.
Sreća pa je barem čitava deveta epizoda nedovršenog Buhinog serijala na vreme i uspešno kompletirana!
Nezahvalno je čak i pretpostaviti kako bi u konačnom ishodu trebalo da izgleda poslednja, treća celina čija je uloga svakako bila da na dostojan način zaokruži ovu veliku sagu. Međutim, epizoda “Teror u lavirintu Geozavoda” najneobičnija je od svih avantura kroz koje je Buhin junak prošao a i po mnogo čemu jedinstvena. Ovom pričom, neobičnom čak i za fantazmagorični svet Pitera Flija i njegovog detektiva Džona Tejlora, Buha je, smatraju mnogi, s jezovitom uspešnošću reagovao na početak II svetskog rata koji je već uveliko harao Evropom, ali je ujedno anticipirao i predstojeću okupaciju Jugoslavije kao i sopstvenu nemilu sudbinu koja će ga sustići samo pola godine kasnije u okupiranom Beogradu.
*
Epizoda #9
“Teror u lavirintu Geozavoda”
Strip zabavnik # 204-215, od 17.01. do 04.04.1941, Beograd
Deveta epizoda “Uzbudljivih avantura” jedina je od svih smeštena u Beograd, prestonicu Kraljevine Jugoslavije, grad u kom je Buha tokom poslednjih sedam godina svog kratkog života živeo i stvarao. Preciznije, ona se većim delom odvija u mračnim, tajnovitim lavirintima podruma velelepne palate Geološkog zavoda Kraljevine Jugoslavije, nekadašnje Beogradske zadruge, u Sava Mali. U njoj je, naime, smešten glavni stožer zlih ali tehnološki superiornih osvajača planete Zemlje koji u beskonačne lagume koji se nalaze ispod temelja ove palate zatvaraju i mučki ubijaju zarobljene Zemljane nad kojima pre smrti vrše svoje misteriozne svemirske eksperimente.
Nejasno je zašto je Buha kao mesto radnje ove mračne epizode “Uzbudljivih avantura” odabrao baš Beograd, jednako koliko je nejasno zašto su osvajači iz svemira odlučili da upravo iz ove građevine vladaju čitavim svetom, izuzev što se mora priznati da su se – onako visoki, bledi, vitki, dvanaestoprsti, uskih belih lica, belih očiju bez vidljivih zenica, šiljatih ušiju i dugih ravnih kosa kakvima ih je prikazao – vanredno dobro uklopili u raskošni ambijent palate nekadašnje Beogradske zadruge, tzv. Geozavoda, koji su dodatno opremili sopstvenim tehnički naprednim spravama poput robota koji su umesto njih vršili različite funkcije, te neke vrste hitrog prenosa informacija kroz kosmos koji su koristili da audiovizuelno komuniciraju sa svojim sunarodnicima na drugom kraju poznatog svemira ali i da preko televizijskog ekrana staklenim cevima povezanog s pisaćom mašinom dobijaju najrazličitije podatke. Međutim, u tamnom lavirintu podruma palate njeni bledoliki vladari iz dalekog svemira za svoje zemaljske sužnje izgradili su jedan suštinski drugačiji svet koji ledi krv u žilama.
Ova epizoda obiluje iznenađenjima i izneveranjima čitaočevih očekivanja više od bilo koje pre nje. Pre svega, ona je jedina u kojoj baš ničim nije objašnjeno kako se detektiv Džon Tejlor zatekao tu, na poprištu radnje, u Beogradu. Ali, eto – tu je. I ne samo to, nego je ovoga puta i sam samcit. Bez odanog prijatelja Bele Strele i bez verne ljubavi Mimi Morgan, koji se čak tokom čitavog stripa ne spominju ni jedan jedini put. Iako se godina u kojoj se ovo svemirsko osvajanje planete Zemlje odvija takođe ne spominje, preovlađujući utisak je da je epizoda smeštena u daleku budućnost što čitavu pripovest umnogome na izuzetno uspešan način oneobičava.
Dok je detektiv Tejlor na zadatku, o njegovom aeroplanu dvokrilcu brinu tehničari iz Antisvemirskog fronta (AF), grupacije planetarnih pobunjenika i revolucionara čiji je simbol precrtani krug sa zvezdama okružen slovima ZEMLJAZEMLJANIMA. Oni već duže kuju zaveru da unište stožer zlih okupatora i reše se vanzemaljaca jednom za svagda. Međutim, da bi uspeli u svom planu, neophodna im je pomoć i podrška privatnog detektiva Džona Tejlora, prirodno. Evo o čemu se radi.
Džon Tejlor treba da prodre u lavirintske podrume Geozavoda i odatle izbavi poznatog jugoslovenskog fizičara dr Abramoviča koji je Antisvemirskom frontu neophodan da bi izradio oružje na atomsku energiju kojim će specijalne snage AF-a pokušati da unište vanzemaljce. Tejlor se zaklinje da će to učiniti, naročito zato što je dr Abramovič njegov stari znanac (epizoda #3, “Ledovi Antarktika”). Međutim, čisto dramaturški gledano, sve to je samo povod da se Tejlor uvuče u lavirint pod palatom i iskusi fantazmagorični užas koji dole vlada.
Ovo je jedina od svih devet epizoda u kojoj su najpre psihičko zdravlje a potom i sam život Džona Tejlora ozbiljno dovedeni u pitanje. Samoća koja ga kroz čitavu avanturu okružuje bolna je i snažno prikazana. On je stoički trpi, prolazeći kroz neka od najtežih iskušenja ikada.
Odlučan da izbavi starog dr Abramoviča iz ralja vanzemaljaca, Tejlor prodire u unutrašnjost palate i lavirinta pod njom daleko lakše nego što je očekivao. Obezbeđenje, srećom, nije ozbiljna prepreka za njega; u tu svrhu svemirski osvajači koriste nekakve stasite, genetski modifikovane ali srećom ne preterano inteligentne kosmičke junoše sa po tri para očiju, napred, pozadi i sa strane, koji Tejloru i njegovim veštinama ipak nisu ni do kolena.
Šunjajući se čistim metalnim hodnicima, Tejlor najpre nailazi na niz svemirskih laboratorija. Roboti ga u jednoj od njih onesposobljavaju i drogiraju injekcijom u vrat da bi potom na operacionom stolu svemirski naučnici u dugim srebrnim togama i s pticolikim maskama na licima dugo kopali po njegovoj utrobi a potom i po njegovom mozgu. Kroz slepoočnice mu ubrizgavaju različite injekcije direktno u moždanu masu, od čega Tejlor potpuno gubi svest, celokupno pamćenje mu se briše, pa i razum. Nakon toga zli vanzemaljci ga, iskorišćenog, bacaju kao otpad u memljive, mračne lagume pune nesrećnika poput njega koji bauljaju uskim hodnicima jedni preko drugih kao crvi a služe kao hrana za čitavo krdo ogromnih polipa koje vanzemaljci drže i neguju kao domaće životinje i povremeno, sporta i razonode radi, jašu kao konje.
Džon Tejlor u ovakvom stanju nije sposoban da se brani. Od sigurne smrti pod grabežljivim, pohlepnim pipcima ljigavog čudovišta spasava ga, stoga, niko drugi do dr Abramovič lično. Prepoznavši svog davnašnjeg prijatelja on ga u zadnji čas povlači u stranu dok nekoliko drugih nesrećnika do njega uz užasnu vrisku završavaju u utrobi groznog polipa. Potom ga s mukom odvlači u svoje skrovište u jednoj niši u zidu do koje pipci čudovišta nisu u stanju da dopru. Tu pokušava da ga povrati, drmusa ga i zove po imenu. Tejloru se od toga zaista vraća svest međutim ne i memorija ili inteligencija. On ne prepoznaje dr Abramoviča, a ne zna ni gde se nalaze. Međutim, fizički je oporavljen dovoljno da mogu da pođu dalje u potrazi za nekakvim izlazom iz pakla u kom su se zatekli. Nakon mnogobrojnih peripetija pronalaze napušteni kanal kojim se spuštaju sve do reke Save a potom, provlačeći se lagumom koji vodi duboko ispod reke konačno stižu na njenu zapadnu obalu gde još dugo leže i posmatraju noćno nebo i pun mesec nad svojim glavama.
U epilogu devete epizode, dok medicinari AF-a pokušavaju da povrate Tejlora u život, dr Abramovič u laboratoriji grozničavo radi na dovršenju svog moćnog oružja na atomsku energiju. Vesti su loše – čitava kolonija vanzemaljaca stiže na plavu planetu i njihov dolazak je samo pitanje dana. Dr Abramovič ipak završava rad na razornom, nikad pre viđenom oružju i specijalci-kamikaze, unapred obučeni za njegovo korišćenje, uz poslednji pozdrav drugovima, sa suzom u oku i himnom planete Zemlje na usnama, polaze na svoju poslednju misiju.
“Preostaje nam samo da se nadamo najboljem, prijatelju moj”, kaže dr Abramovič na kraju, kao da ni sam ne veruje u svoje reči, privatnom detektivu Džonu Tejloru koji, pretvoren u biljku, može samo da kljuca bradom i tupim pogledom gleda pravo ispred sebe ležeći u krevetu odeven jadno u bolničku pidžamu.
Poslednji kvadrat devete epizode pod nazivom “Teror u lavirintu Geozavoda” kao i poslednji kvadrat romana u slikama “Uzbudljive avanture privatnoga detektiva Džona Tejlora i njegova verna pomoćnika Bele Strele” uopšte, mračni je portret Beograda nad čijim se krovovima u tim sudbonosnim trenucima pred konačno oslobođenje od mrskog zavojevača ili masovnu smrt Zemljana nadvija ogroman leteći brod ispunjen svemirskim kolonistima, tolikog obima da njegova senka obuhvata i gustom tamom prekriva čitav veliki grad.
*
Poslednji meseci života i smrt
O poslednjih nekoliko meseci života Petra Buhe, od šestoaprilskog bombardovanja Beograda pa sve do smrti u decembru 1941, ne zna se mnogo. Logično bi bilo pretpostaviti da je naredna, deseta epizoda “Uzbudljivih avantura” u času bombardovanja Beograda i okupacije Jugoslavije već bila u nastajanju, međutim o tome nema jasnih dokaza. Poznato je da je u periodu neposredno pred rat Buha obnovio kontakt i prepisku sa sestrom bliznakinjom Katarinom koja je u to vreme živela u Nevesinju sa svojim drugim mužem, artiljerijskim oficirom koji će uskoro, tokom šestoaprilskog rata, biti odveden u zarobljeništvo u Italiji nakon čega će mu se izgubiti svaki trag. Međutim, ta prepiska po našim saznanjima nije sačuvana. Postoje određene indicije (posebno u autobiografiji dr Ivana Pavličke, “Mojim očima”) da je Petar Buha tog proleća obnovio pokidane veze s KPJ i da je to doprinelo njegovoj mučnoj sudbini, ali ni za to na žalost nema dovoljno dokaza, a nije isključeno da je Pavlička to sugerisao da bi nekako obezbedio pristojan status svog pulena, tragično stradalog Petra Buhe, u plejadi heroja palih za slobodu.
Ono što se, na žalost, dobro zna jeste da je Petar Buha uhapšen u sredu desetog septembra negde oko podneva u Prizrenskoj ulici u Beogradu. Iako je isprva delovalo da je reč o nasumičnoj raciji ispostavilo se da ipak nije tako nakon što su Buhu dvojica debelih, brkatih pandura kao iz pošalica o Mati i Bati odveli u obližnju stanicu policije da bi potom, istog tog dana, iako razlozi za njegovo hapšenje ostaju zauvek u domenu misterije, pod oružanom pratnjom bio sproveden do nekadašnje palate Beogradske zadruge a potom i Kraljevskog geološkog zavoda u kojoj je od jula te godine bilo privremeno smešteno ozloglašeno Odeljenje X beogradskog Gestapoa.
Podrumi ovog zdanja tokom avgusta meseca ubrzano su prošireni i adaptirani u niz ćelija i pratećih prostorija za isleđivanje i mučenje u kojima su držani najopasniji zatvorenici dok je u sjaju i luksuzu na gonjim spratovima istovremeno organizovan ekskluzivni intimni servis za oficire Trećeg rajha.
Buha je smešten u usku memljivu ćeliju na samom kraju dugog hodnika u mračnoj podzemnoj prostoriji bez prozora. Tu je, upravo na mestu gde se odvijala poslednja objavljena epizoda njegovog životnog dela, proveo poslednja tri meseca svog mladog života na suvom lebu i ustajaloj vodi, trpeći istinski “teror u lavirintu Geozavoda”.
Nije nam poznato kako se Buha vladao tokom svakodnevnih dugih isleđivanja praćenih teškim mučenjem. Nije nam poznato da li je znao bilo šta što bi moglo da interesuje oficire i islednike Gestapoovog Odeljenja X. Nije nam poznato ni da li se čudio ironiji sudbine koja ga je smestila u samo srce njegove sopstvene fantazije. Nije nam poznato da li je znao da mu se kraj bliži ili je ipak sve to vreme verovao u čudesno izbavljenje.
Znamo, međutim, ovo: u sredu trideset prvog decembra u Buhinu ćeliju pred samu zoru stupila su trojica vojnika Vermahta, podigla ga s poda, onako svog izlomljenog, lica unakaženog silnim batinama, bez ijednog zuba u ustima, i povela sa sobom. Buha se nije opirao. Strpavši ga u kamion, prebacili su ga, zajedno sa još četiri zatvorenika koji su bili u jednakom groznom, ili čak lošijem stanju od njega, u Jajince. Tu su ih ostavili da čekaju dva sata na mrazu i ledenom vetru a potom pridodali prvoj grupi banjičkih zatvorenika koju je tog dana trebalo masovno streljati.
Mučki je pogubljen poslednjeg dana 1941. godine, u dvadeset petoj godini života.