Temat o Ćamilu Sijariću

Temat o Ćamilu Sijariću

Grozdana Olujić
MUZEJSKI SVET ĆAMILA SIJARIĆA

Za Sijarića obično kažu: „Uleteo je u literaturu kao metak.“ To može, ali ne mora da bude tačno. Pre romana Bihorci koji je u 1955. uzvitlao za naše prilike veliki publicitet oko sebe, zahvaljujući koliko milionskoj nagradi prvi put datoj nekom u ovoj zemlji, toliko i čudnom životu sandžačke zabiti koji je tek tim romanom ušao u literaturu, Sijarić je u književnom svetu bio uglavnom poznat po zbirci pripovedaka Ram Bulja gde se već mogao da nazire lik budućeg autora Bihoraca i tvorca jednog okamenjenog sveta, čija se satna kazaljka zaustavila još negde u srednjem veku.

Fantastična je i zbunjujuća slika tog sveta u Sijarićevoj prozi. Kao da ste u snu preskočili nekoliko vekova i našli se u jednom kraju, primitivnom i divljem, među ljudima koji u sebi nose neki čudan prkos i ponos, surovost i plemenitost, snagu i slabost, kukavičluk i herojizam. Sve vam je tu strano: i nepojmljiva beda, i Halimačina grubost, i Hadžijin fatalizam, dirljiva Hatkina bezazlenost, i čitav taj život na granici pesme i jauka, na ivici noža i osmeha; a ipak, čini vam se da svi ti ljudi po nekim nepromenljivim ljudskim čežnjama, tugama i nadama imaju izvesne dodirne tačke s vama.

„Tema Sijarićeve proze iz Sandžaka – kaže B. Milačić u eseju Jedno novo književno ime – nisu nove, nije ni sredina sasvim, sredina u kojoj događaji otkrivaju neslućene ljudske fizionomije, ljude koji su samo prividno jednostavni, ruke koje mirišu na krv i mokru vunu i srneće kože, na kamenjar i planinu, i oči pune otmica i svađa, nevjerice i ljubavi, trave planinske, gostoljublja i smrti. U njima su zajedno hljeb, so i nož. Ruka i metak. Izbija iz te atmosfere jedinstven osjećaj kao da je vrijeme nekada najednom stalo i skamenilo se s jedne i druge strane planine koja odvaja Pešter od Bihora, stiskajući niske daščare i čađave slamnate kolibe uz strane klisure ispod karaula sivih od neprestanog iščekivanja i nesanice. Okamenilo se vrijeme i samo se ljudi kreću, vrte se u krugu, penju uz kamene obronke, prelaze planinu, otimaju jedni drugima, muče se i pomamno zaigraju na tanki pisak zurle i bubnja. Žive da bi se mogli osvetiti, jer je prošlost puna neplaćenih dugova, pamte dobro i zlo, dobro da ga dobrim vrate, zlo samo još većim zlom, pa usljed takve proporcije dobro se sve više tanji, isparava i putuje u nepovrat s runastim oblacima ispod planine. Zaostali su, otrgnuti od svijeta, pritiješnjeni običajima, neznanjem, sujeverjem, bijedom, kulucima i fatalizmom. Potrebe su im skromne, a život daleko od civilizacije, ali su im osjećanja bogata, ključaju u njima i raspiruju ih, oplemenjuju uprkos stradanju i zloj krvi, tako da se čovjek ponekad zapita osluškujući im srce: ne umire li poštenje ponekad sa civilizacijom?“

A civilizacija nije došla, niti će skoro doći u taj kraj odvojen od sveta kamenim liticama i prekim, uvučenim u sebe i nepoverljivim naravima njegovih ljudi, koji se rađaju i umiru kao biljke na istom parčetu kamenjara, stisnuti u uske okvire svojih nepisanih zakona i stravičnih moralnih dogmi.

Zahvaljujući Sijariću, mi smo dobili neokrnjenu sliku tog čudnog sveta, a zahvaljujući tom svetu, Sijarić je postao poznat.

Da li vas je iznenadila ta brza, neočekivana afirmacija i publicitet posle dobijanja milionske nagrade na prvom konkursu „Narodne prosvjete“? – pitam autora Bihoraca, koji je došao u Beograd na Sajam knjiga i trenutno se zadržao u Klubu književnika. Očigledno nimalo iznenađen, Sijarić kaže:

Ne! Zašto bi?

Dok se zbunjeno okreće gledajući književnike koji ulaze i izlaze, kaže:

Hajdemo drugamo! Ovdje je previše buke. – Posmatram njegovo izduženo lice s tamnim, oštrim očima i preplanulim tenom, lice tvorca jednog neobičnog sveta, o kome on kao i o svom detinjstvu govori rado i mnogo, premda pomalo nervozno i iskidano.

Bio je to svijet moga detinjstva. – Jedan muzejski svijet, meni veoma drag, pun iznenadnosti i rijetke ljudske ljepote. Volim da zalazim u njega, kao što neko voli da zalazi u muzej. Nigdje pokret ruke, pogled, akcenti u riječi i rečenici nisu toliko sublimat istorije, tradicije i jedne skoro nezamislive izolacije, kao kod čovjeka u Sandžaku. Sandžaklija, taj Bihorac, taj Pešterac, nastoji da svaka njegova radnja bude otmena i dostojanstvena. To nije imitacija, nego njegov intimni dekor i manifestacija njega samog. On je elemenat – govori Sijarić reči u kojima se još uvek zadržao sandžački akcenat. – Da, Sandžaklija je elementaran, – ponavlja.

Šta ga čini takvim? – pitam

Način življenja. Izolacija. Sam gorštački kraj, njegova surova klima. Sandžaklija je zbog svega toga u isto vrijeme i divalj, i okrutan, i nježan, i poverljiv, i prostodušan; lak i na suzu i na smijeh. On je samo naizgled jednostavan. U sebi je, iako elementaran, duboko kompleksan. Često je fatalist. Vjeruje u determinizam: tako je odlučeno i tako će biti – govori. – Ni ljubav, ni volja, ni hrabrost, ne mogu da izmijene unapred odlučeno, niti da učine bilo šta.

Tako je pisano, tako će biti – ponavljaju često junaci Sijarićeve proze i polaze u život, brak ili smrt, kao onaj nesrećni Kamber Kuka, čiji se san da vidi svoje žene i svoju decu nikada ostvariti neće. Ima tu, svakako, prilično nasleđa i od orijentalne filozofije, koja je preko islama stigla čak u okamenjeni bihorski svet.

Da li se nešto izmenilo u Sandžaku od rata naovamo? – pitam.

Sijarić skeptično sleže ramenima.

Duh jednog kraja vrlo sporo se mijenja. Ima u Sandžaku još niz seljaka koji nikada grada vidjeli nijesu. Istina, polako, preko škola, tu počinje da niče jedan novi Sandžak, ali stari još uvijek uporno i ljubomorno čuva svoje navike i običaje, koje je baš zbog toga i teško iskorijeniti. A i kako? Od Srbije prema moru kroz Sandžak nema puta, a o nečem drugom i da se ne govori. Ja sam prvi čovjek iz čitavog ovog kraja kome je pošlo za rukom da završi fakultet. Ujedno sam i prvo opismenjeno dijete svoga sela…

A došlo je do tog opismenjavanja neobično, kao na filmu. Kad se u Sandžaku posle Prvog svetskog rata počeo zavoditi red, „država“, kako su to seljaci zvali, osnovala je u Sijarićevom selu, Šipovicama, žandarmerijsku stanicu. Jedan od momaka, neki Živan Vasiljević, Srbijanac, došao da stanuje kod Sijarićevog strica, prostodušnog čoveka, koji je piscu i njegovom bratu bio i otac i majka jer su ovi rano pomrli, i koga se Sijarić i danas sa zahvalnošću seća. Tu je Živan zapazio čudno lepog dečaka, piščevog brata, koji ga na nekog njegovog iz Srbije po svoj prilici podsećao, i kupio mu bukvar, tablu i čitanku.

Bilo je to čudno! – kaže pisac. – Knjiga ušla u kuću… Mali brat nije umirao od želje da provodi sate za knjigom i tako je umesto njega Ćamil naučio da čita.

To mi je donijelo neočekivanu popularnost. U selu niko nije bio pismen, a regruti su počeli ići u vojsku. Vodili su me po cijelom kraju, od sela do sela, kao čudo neko, da čitam i sastavljam pisma. Sve pukove u staroj Jugoslaviji sam znao. A prvi honorari bili su mi – kolači. Kad sam pošao u školu, bio sam već sasvim pismen.

Kasnije je stric rešio da ga pošalje u gimnaziju. Bila je to u čitavom kraju prva odluka da neko svoje dete u školu daje. Rešeno je da Ćamil ode u Skoplje.

Nikad neću zaboraviti taj put, – priča Sijarić – naročito dio puta od Šipovca do Novog Pazara. Puta koji na konju traje šesnaest časova. Vodio me je stric. Nad nama nemilosrdno nebo, pod nama užaren kamen. A stric priča kao da je otvorio najinteresantniju knjigu. Nedavno sam napisao priču Bunar, istoriju jedne stričeve legende. Taj bunar zaista i postoji. Postoji u Melajskom polju, a svakako je nešto najneobičnije što sam dosada vidio. Sve u kamenim pločama, sa šturom travom, usijano od sunca ili zaleđeno od mraza, prostiralo se Melajsko polje, a na sredini puta bunar, u koji se kao u neki rudnik ulazi. Bunar – legenda. Bunar, djelo jedne nesvakidašnje upornosti i snage.

Da li se i lik vašeg strica javio negde u vašem književnom delu?

Da. U Zelenom prstenu na vodi, ali donekle izmijenjen… – dodaje plaho, a zatim se ponovo vraća istorijatu svoga detinjstva i mladosti.

U Skoplju, kamo ga je stric doveo u internat, osećao se kao ptica u krletki. Telom je bio među zidovima kuća, na koje nikada nije mogao da svikne, a duhom na sandžačkim livadama. Oči naviknute na širine, na slobodno nebo, na izlaske sunca, mrzele su zidove oko sebe. Dečak u početku ni najmanje nije bio oduševljen tim svojim školovanjem. Onda se postepeno navikavao, počinjao da čita, odlazi na sastanke literarne družine Južna vila. Tu mu se učinilo da i on može da piše, pa je počeo da sastavlja humoristične pesmice, koje su ubrzo znali svi đaci napamet.

Tako sam se pročuo kao pjesnik. Jest, bogami! – uzvikuje.

U četvrtom razredu gimnazije, u internatskom časopisu Vesnik štampana je i njegova prva pesma o moru. Nastavnički kadar te škole bio je izvanredan (dr Pero Slijepčević, Svetozar Lazarević, kasniji urednik „Nolita“, Anica Savić-Rebac i drugi) i umeo je da svojim đacima razvije ljubav za čitanje i knjigu. Kad god je u pozorištu bila slaba poseta, a to je bilo često, đaci su vođeni na predstave.

Nagledao sam se Šekspira, Šilera, Getea – priča pisac. – Učio ih napamet. A to mi i danas dobro dođe za komponovanje drame u romanu.

Poezija mu je, ipak, bila stalni predmet interesovanja. Na studijama prava u Beogradu piše uglavnom pesme. To isto radi i kao sudski pripravnik u Sarajevu i Mostaru. Pred kraj rata odlazi u partizane i postaje dopisnik „Tanjuga“.

Moja noga je bila prva koja je ušla u Jasenovac; 23. aprila 1945. ustaše su likvidirale logor, a mi smo ga oslobodili 1. maja. Užas toga logora nikad neću zaboraviti. Sava, koja tu pravi okuku, prosto nije mogla da otiče od leševa muškaraca i žena…

Posle rata bio je jedno vreme sudija, a zatim urednik lista Glas u Banjaluci, pa sekretar pozorišta, a onda ponovo urednik Zadrugara i Čička. Tek u 1953. napisao je, upravo štampao prvu zbirku pripovedaka Ram Bulja, zbirku koja će u našu literaturu prva početi da uvodi sveže, neobične, dotada literarno neobrađene likove Sandžaklija.

Otkuda vam toliko poznavanje tog skoro fosilnog sandžačkog sveta? – pitam, prisećajući se neobično bogate galerije Sijarićevih junaka i čudnog poznavanja običaja, navika i pejzaža toga kraja.

Još kao dijete bio sam veoma radoznao. Sve me je interesovalo. Sjećam se kako sam se, još sasvim mali, uveče, na njivi, kada se kupi žito, izdvajao od ostalih i dugo posmatrao plavo večernje nebo po kojemu su nicale prve zvijezde. Moji su mi se smijali. Izgledao sam im kao čudak. Volio sam da zalazim i u duboke klisure pa da se divim stijenama, čudnim oblicima uklesanim u njih, ogromnom stablu, pećini, vrelu, potoku koji teče sasvim sam kroz divljinu, često bez sunca i mjeseca i koji, takoreći, ničija noga ne preskače. Takvih prirodnih fenomena Sandžak je krcat. I ne samo takvih. U njemu možete naći tragove svih mogućih epoha i vremena. Mene je neobično interesovao svaki trag prošlosti u Sandžaku, a naročito stari grad Bihor, grad Otomanovića, razne crkve i crkvice, rimski i turski putevi, legende o njima, narodne pjesme i sve što znači riječ i odgovor na izvjesne životne fenomene. Za mene je, i danas, čitav život jedna jedinstvena misterija, čiju sam odgonetku vječito tražio u ostacima prošlosti, ljudima i životu. I sada, kad pišem, ja nemam nikakve druge namjere do da odgonetnem misteriju postojanja stvari, ljudskih odnosa, postupaka, želja i nađem opravdanje za postojanje čovjeka i stvari.

Ono što me trenutno najviše interesuje baš je to: taj odnos čovjeka i stvari. On je svakako nešto više no što mi zamišljamo. Naročito je prisan kod seljaka. Duše seljaka duboko ulaze u dušu stvari, a stvari u duše seljaka. Seljak ponekad zna bolje, pametnije, srdačnije i intimnije da razgovara sa stvarima, nego s ljudima. On im često i zavidi jer zapaža: ostaje jaram, ostaje prag, kruška ostaje, a čovjek odlazi i ne vraća se više. Ima tu neke tihe, neprimjetne tragike i posebnih psiholoških odnosa. Seljak je veliki pjesnik, a da to i ne zna. Vidio sam seljake koji pred smrt, kad u njima na čas ožive sve snage i žile, pohode sve vode iz kojih su pili, sve bregove sa kojih je vidik širok, sve puteve koji su im dragi, s istim onim unutrašnjim zadovoljstvom s kojim posjećuju i svoju rodbinu i prijatelje u tim trenucima.

Za mene je velika šteta što ne živim na zemlji, u svom kraju. U gradu se čovjek veže za asfalt, pretvori u građanina, iznevjeri sebe. Nema univerzalne literature. Varamo se mi u tome. Sve ono iskreno i neposredno plod je onoga što dolazi iz srca, a na asfaltu čovjek to srce najčešće gubi. Svaka literatura, pa bilo i najveća, samo je sreska literatura, literatura onoga što smo ponijeli iz svog kraja, i iz svog djetinjstva. Ja, na primjer, najsnažnije mogu da izrazim jedino ono što sam preživio u tom periodu, kada se osjećanja i stvari najduže pamte. Djetinjstvo je ta podloga iz koje stvaram svoju priču, svoje Pešterce i Bihorce…

Kako su Bihorci primili roman o sebi?

Kao čudo! Zaprepastilo ih je da je o njima neko napisao knjigu i da je ta knjiga otišla u svijet.

Da li su likovi vaše proze autentični?

Ni govora! Logično je da neki imaju svoj prototip u stvarnosti, ali o nekom identičnom ni riječi. Mislim da pisac koji uzima žive likove ne može daleko stići. To je velika smetnja mašti. Likovi se izmišljaju. Njih obrađuju same ideje, to što hoćete da kažete.

Koji vam je junak najdraži?

U Bihorcima – Zemko, lirska duša. Kroz njega sam, čini mi se, dao jednu tipičnu odliku sandžačkog čovjeka – bolećivost. Od svojih pripovijedaka najviše volim: Bunar, Zelen prsten na vodi i Put.

Kako pišete? Sporo ili brzo? Po trenutnoj inspiraciji ili unapred smišljenom planu?

Pišem sporo. Užasno sporo. Ali, malo brišem. Imam čitave radnje unaprijed sređene u glavi i kad pišem, najviše vodim računa da to što kažem, kažem onako kako sam zamislio i stilski bar pristojno uobličenim.

Za koga pišete?

Pisac ustaje, ispravlja svoju visoku, koščatu figuru, zabacuje glavu oštrih, izrazitih crta i govori pomalo iznenađeno, pomalo plahovito:

Pisanje je kao zabava. Niko se ne zabavlja za drugoga, sem za sebe. Pisanje je magija, a ako je usto i strast, onda je ona za pisca izvanredna, iako ponekad mučna zabava.

Jeste li zadovoljni tom svojom „zabavom“?

To da! Ali ne i onim što je iz nje proizišlo…

Šta za vas predstavlja literatura?

Humanizam. Literatura je uvijek najsublimiraniji humanizam. Jedna priča o čovjeku, puna gorčine, suza, očaja, vedrine, uvrijeđenosti. Ona nije utilitarna u jednom užem smislu, ona to i ne smije da bude, kao što ne smije da bude ni jasan dnevni program akcije i agitacije. Postoji klasična persijska filozofija po kojoj se večito bore pol dobra i pol zla. A na toj liniji zlo – dobro razvija se čitava ljudska dijelatnost, pa i umjetnost, naravno, ubrzavajući hod čovječanstva od pola zla ka polu dobra, u čemu se baš i sastoji njen humanizam. Volio bih kad bi u onome što pišem bila bar mrvica toga…

Mnogo sumnjate u sebe…

Kako da ne! Pa ja i nisam pisac! Može li, recite, da se nazove piscem onaj koji je izdao tek nekoliko knjižica?

Lazarević je izdao tek nekoliko pripovedaka – napominjem.

Sijarić strpljivo odmahuje glavom. Očigledno, ta tema mu nije osobito prijatna.

Kakva je trenutna književna atmosfera kod vas u Bosni? – pitam. – Ima li značajnih imena, dela, razmimoilaženja i sukoba?

U Sarajevu nekih književnih frontova nema. Sve je na realističkim pozicijama. Neki obrađuju vrijeme prije rata, neki ratno razdoblje, malo njih se hvata u koštac s vremenom u kome živimo…

Zašto?

Zato što je ovo naše vrijeme veliko vrijeme, – govori – vrijeme puno promjena, kompleksa, problema koji su sasvim novi i zahtijevaju jedan poseban aspekt, mnogo rada, uživanja, smjelosti, jednu veliku kulturu i talenat. Ali, da se pogrešno ne razumijemo, veličinu jedne literature, po mom mišljenju, ne određuje to koliko je koristila pojave koje vrijeme donosi, koliko dubina misli samog pisca o toj konkretnoj stvarnosti često izražena jednim detaljom, ali datim tako intenzivno da djeluje impresivnije nego stotine kojekakvih realističkih slika. Naše vrijeme nije vrijeme literarnih panorama, nego simbolike kroz male stvari. Sjetite se samo Hemingvejevog Starac i more ili Andrićeve Proklete avlije. Za mene su te dvije knjige najbolji primjer kako treba pisati modernu prozu, veliku a razumljivu svima.

 

 

 

 

Hasnija Muratagić-Tuna

 

TAMO GDJE SE TEŠKO ŽIVI – LIJEPO SE GOVORI

 

Ovih dana prelistavam stare bilježnice. U jednoj nalazim na priču koju sam čula od Ćamila Sijarića na Limskim večerima poezije gdje se govorilo o likovima i lirskim slikama u književnom djelu ovoga pisca. Neki čovjek pošao na dalek put. Idući tim putem, on ugleda njivu. Na toj njivi ore čovjek. Taj koji ore nije u ralo upregao ni konja, ni vola, ni magarca, nego je upregao čovjeka. Putnik potegne za uzde, zaustavi konja, okrene se onome što vuče ralo i kaže mu: Sram te bilo ti si čovjek, zašto mu ti vučeš ralo? Ralo vuče vo, konj, a ne čovjek. Izađi iz tog rala! Ne daj da te ponižava! A onaj iz rala će mu odgovoriti: Šta se tebe tiče, hajd’ tamo kud si navalio, i ovo će proći. Putnik otišao, prošlo vremena toliko koliko prošlo, vraća se istim putem, pokraj iste njive i vidi sasvim drugačiju sliku. Onaj što je vukao ralo, sad vodi ralo, a u jaram upregnuta dva dobra bijela konja. Pa mu sad konji vuku ralo. I ovaj će putnik: Eto kako je to dobro, vidim kako je to ljudski, ti si za ralom, a konji vuku. Vidiš kako je to dobro. A ovaj će njemu: Hajd’ kud si navalio, ništa te se ovo ne tiče, i ovo će proći.

Sve je ovo ispričao da bi objasnio kako je sve ono što je napisao u znaku tragike ljudskog prolaženja. Suštinu ove priče u ovom trenutku valja razumjeti.

Na ovu priču podsjetila sam Sijarića u jednom razgovoru koji smo vodili 5. marta 1989. godine u Sarajevu u njegovom stanu, samo mesec dana prije odbrane moje disertacije: Jezik i stil Ćamila Sijarića.

Uobičajeno je da oni koji se bave jezikom nekog pisca uspostave s njim vezu kako bi jezičke pojave tumačili na pravi način.napravila sam neke teze o kojima sam željela da čujem mišljenje ovoga pisca. Najviše ih je iz oblasti jezika, ali kako se jezik ne može proučavati bez tumačenja književnog djela, morala sam ponešto pitati i iz književne oblasti.

Razgovarali smo otvoreno, toplo, ljudski. Sijarić je zračio neposrednom jednostavnošću čovjeka koji s ležernošću besjedi s ljudima, lako i prijatno kao u svojim djelima. Kako sam se godinama bavila njegovim djelom, činilo mi se da smo se oduvijek poznavali. I u ovom razgovoru, kao i u svim njegovim djelima, osjećala sam izuzetnu težnju ovoga pisca kako pokušava da da odgovor na smisao života i njegovog gašenja, na ljudski nestanak u vječnost, i želju da se što više stvari sačuva od zaborava. Zato želim da upoznam čitaoce o čemu smo još razgovarali.

U svim Vašim djelima slikate prošlost, rekla sam, sva su protkana minulim vremenima. Slikate li to istoriju?

Taman tako. Sve je istorija. Svi smo mi dio prošlosti. I sve neminovno prolazi. Eto zbog prolaznosti i nastaju djela. Tako je nastao ep Gilgameš, Biblija. Znate, ljudi su se uvijek bunili. Najpre protiv bogova. Zato što su bogovi vječni, a čovjek prolazan. To je nepravda. O toj nepravdi govori se u Kuranu i Faustu i još mnogim drugim djelima. I ne samo umjetničkim. Na ovim prostorima sve je podređeno istoriji. Kad se čovjek vraća prošlosti, dolazi do tame. A umjetnost je sredstvo kojim se baš ulazi u tamu. Traže se fakta, događaji, njih umjetnik treba da osvijetli i stanja zapretena u njima. Međutim, prave istorije u mojim djelima nema. Koga interesuje istorija neka čita ono što istoričari pišu. Oni su ti koji se bave tom problematikom. Literatura nema pretenzije da tumači istoriju. Ne bar ovu koju ja stvaram. Ja previše volim narod. Neću da se stavljam ni na čiju stranu. Ne želim da razvodnjavam stvar, niti da nipodaštavam nečije vrijednosti. Htio sam da izvlačim ono korisno za svakog čovjeka, posebno onoga što voli život i ljubav, i što smrt doživljava kao neminovnost. Ispričao sam bezbroj ljudskih sudbina, sitnih i krupnih, upečatljivih i običnih. Mnogi likovi postojali su u životnoj stvarnosti, ali da sam ih takve dao bili bi beživotni. Zato sam im udahnuo dušu. Istorijske podloge nema u mom djelu. Ja znam istoriju, ali to je mrtvo, šturo. Unosim u nju elemente života, bivstvovanja i pričam onako kako je moglo biti. I svim sredstvima nastojim da u to ubijedim čitaoca.

Podsjetili ste me na jednu rečenicu koju je izrekao Antonio Mačado o tome kako se zbog nedostatka mašte „izmišlja čak i istina“, koliko ste je Vi izmišljali?

Kad pisac ima dovoljno mašte, može istinu da izmisli. Izmišljena istina je isto što i stvarnost. Čitalac ne osjeća koliko pisac koriguje prošlost, pisac je najzainteresovaniji da upućuje na ljepše, na ono što će biti od koristi u budućnosti. Umjetnost, pisana riječ, izmišljena istina, kako rekoste, žive mnogo duže od pisca. I zato valja pisati o vječnim, univerzalnim istinama. Istina je ljubav i mržnja, smrt i život. Sve one žive u narodu, u čovjeku, u meni, u vama. Zato je moja Hatka stvarna, moj Nur-beg, Ilija, Džeka, Jaglika, Ram-Bulja… I zato sam često isticao da je moj Sandžak, i moj Bihor, sličan američkom Jugu.

Koliko je stvarno uticao zavičaj na Vaše stvaralaštvo?

Zavičaj, to je neka nježnost koja vas oblije pri svakom sjećanju na njega, to je neki mir koji vas obuzima i neki zvukovi koje čujete samo vi. On je stvaralačka, podsticajna energija, koja osmišljava i pokreće čuvstva sazdana u čovjeku. On me vraća u neku stalnu igru, igru pravu dječačku, igru života i smisla življenja. Sve je nekako igra. Iz zavičaja i djetinjstva se nose sve traume i ožiljci, oni žive duboko u meni, pulsiraju ni ponekad mi se čini da se sunce i zemlja još sad potajno dodiruju samo u mom zavičaju.

Ja sam istinski živio i mislio svoju zavičajnu pjesmu. Iz zavičaja je uvijek zračio čovjek istinski, stvaran, moćan i nemoćan, i realni sadržaji i prostori. Kroz sjećanja iz zavičaja i iskustva stečenog u novom ambijentu, jednom ili više, izražavao sam život, moj, mojih predaka i onih koji će poslije doći, tražio sam odgovore na mnoga pitanja. Vjerujem da sam na neka našao odgovor. Ja jesam u velikoj mjeri slikao zavičaj, ali zavičajne slike su mi služile kao osnova umjetničkog oblikovanja, bili su mi vodilje kroz nepoznati put koji sam prošao kao pisac, služili su mi kao iskustvene u oblikovanju mogućeg – umjetničkog. Otuda moje djelo nije bukvalna kopija Sandžaka. Sve izgleda i doživljeno, ali je sve prošlo kroz nekakvu transformaciju koja je inače karakteristika svakog umjetničkog djela. Međutim, svako ko malo poznaje ovaj kraj, znaće da on živi pravim životom u mom djelu. Ja mu nijesam oduzeo miris mlijeka, divizme, đubreta, polegle trave: nježnost, humor, i pijesmu, trke konja, svadbe, krađe djevojaka, hrtove, bunare, vode, ptice, mirise halve i pite, zvuk suđa bakarnoga, šum vjetrova i voda. Nastojao sam, da slikam zanimljive pojedinosti, i da ih tumačim.

Šta znači biti tumač?

Pisac nije tumač sebe, on jednostavno odgovara na sve zvukove prirode i jezike ljudi. I ja, kao pisac, u njihov smisao prodirem. U jednom trenutku priroda prestaje da bude divljina iz koje se samo čuju krici. Ja oživljavam, pripitomljavam, prepoznajem njen jezik, zalazim u njenu kristalnu dubinu. Ja ne djelujem na nju. Ona mi samo kazuje šta mi je činiti. Ne trčim za figurama. One se prosto u meni rode. Ja nijesam ravnodušan prema ljudima, stvarima, prirodi, ali pišem i o njima. Ništa nije proizvoljno i kićeno figurama koje bi zakrčile prirodni tok misli. Ja se prosto povjeravam čitaocu. Taržim istinu u suočavanju sa stvarnim životom. Pisac osjeća šta je to iluzija, a šta stvarnost, on stremi opštim istinama i teži da sačuva ideju da se ne gubi u prostoru. Građa kojom se umjetnik služi utiče na njegovu invenciju, ona ga vodi i navodi na različita rješenja, na pobunu protiv smrti, razdvajanja, bola, protiv surove prirode u kojoj mora da poznaje ljepotu, ljepotu življenja.

U Vašoj prozi ipak ima puno poetskih elemenata iako, kako kažete, niste posebno tragali za njima. Pjesme ste pisali u mladosti?

Pišem ih i sad (te godine je izašla njegova zbirka pjesama Lirika). Moja djela su, svakako, poetski intonirana, natopljena lirsko-poetskim slikama. Kažu da ima pravih pjesama u mojoj prozi.

Posebno se izdvajaju one o kiši?

Tako je. To je dobro kad uočavaju, jer ima nešto veliko u kiši. I u zemlji. Kao i u nebesima. Ali i nešto strašno. Kao u vojskama. A čovjek najjače živi kad su najveće kiše. U njemu se tada rađa nešto veliko. Ja sam često po kiši hodao sam po šumama. Osjećao sam se vitak i prav. Osjećao sam da rastem. Tada sam još rastao. Voda me mnogo zaokupljala. Valjda zbog toga što je čovjek s njom najbliži. Ona me podsjeća na život. Jedna rijeka, jedan čovjek, jedan život. Vode i ljudi odlaze. Gube se, nestaju, protiču.

Mnoge Vaše priče imaju nesrećan završetak?

To je zbog toga što sam život posmataro sa njegove bolne strane, one gdje treba staviti lijek i zaviti zavoj. Možda to dolazi otuda što sam cijeli vijek stajao na onom mjestu gdje stoje samo siročad, rano sam ostao bez roditelja. Prema meni je život bio previše grub i nijesam vjerovao u krhke građevine snova. Jer u životu je sve nesigurno, sem puteva i konjskih kopita, izukrštanih drumova, prašnjavih staza i bogaza pod vječno rasutim zvijezdama ispod kojih promiču tužne i ranjive ljudske sudbine. O njima se pričalo na skupovima i zborovima, volio sam da slušam ljude koji lijepo govore i da ih u tome oponašam, da zalazim u tamne budžake i tamu ljudske prirode. Vjerovatno da se iz tišine može otići daleko, i da se može pobjeći iz praznih prostora u neke nove. Shvatio sam da nema prostora u kojima se bar na trenutak ne čuje glas ljudske tragike, tada sve potone na dno očajanja.

Pišete li u jednom dahu?

Ne. Dugo živim sa sadržajem. Teško misli prenosim na papir. Pišem sporo, ali dugo sjedim i dugo držim olovku u ruci. Desi se da danima ne napišem nijednu riječ. A za mene kažu da sam velika pričalica. Jesam. Priznajem. Hoću sve da napišem, sve što znam. Ne volim da ćutim, samo se na groblju ćuti. Ja sam iz kraja gdje ljudi rado pričaju, zar zbog toga što je to kraj u kojem se malo pisalo, a mnogo pričalo. I tako, nijesam pisao u jednom dahu, ne bar dok se u meni rađala priča, ali kad sve sličice ožive i počnu da traže svoje mjesto, onda pisanje krene. Često sam se nalazio u nedoumici kako da šta napišem. Po sto puta čitam napisano i osluškujem govor svojih likova. Kad u njemu zazvoni prirodnost, životnost kazivanja, tekst više nijesam dirao. Najviše problema imao sam s ritmom. Ja ga osjećam, ali nije dobro kad prozni tekst odiše ritmom, zato sam ga sprečavao i gušio. Detalj je vrlo važan. Kažete, dođe čovjek, vi morate čitaocu da stvorite sliku da je on došao i da ga prosto bombardujete nizom kojim treba da ubjedite da je sve to tako. Pas zalaja. Izu opanke one mokre. Objesi ih, iznad ognjišta i stavi u pepeo noge. Onda vas priča opije kao lijepo piće. I tada nijesam želio da vidim dno čaše u kojoj je to piće. Imao sam o mnogo čemu pisati. O jadima, nevoljama i pustim željama, mojim, mojih poznanika, mojih prijatelja. A mnogo ih je. Za to je malo jedan ljudski vijek. Eh, što se ne živi bar dvjesta godian pa da se lijepo ispričamo. Komotno se osjećam kad pričam, ne osjećam onu tjeskobu, onu stegnutost i oklope koji me stežu kad pišem. Pisane riječi se bojim. A da pričam volim, vjerujem da pričanje i putovanje produžuju život. Andriću sam recitovao i pričao svoja djela, prepričavao sam mu svoje pripovjetke, onda kada smo se sretali u Beogradu. Nikad mi nije bilo jasno da li mu se to dopada ili ne. Nije komentarisao. A slušao me. Čitao je sve što sam napisao, mada ga Sandžak nije zanimao.

Folklor Vas je veoma inspirisao, Vaše pripovijedanje izvire iz folklorne tradicije  i usmenih predanja Vašeg zavičaja, elementi folklora Vam služe kao pitoreskni okvir za brojne ljudske drame?

Da, ali njima ipak prevazilazim dokumentarnost i čistu deskripciju. A likovi ne mogu prosto izniknuti. Moji ljudi su živi, snažni, vrlo vezani za zemlju, a bogami i za njene okrutne zakone. Folklorni elementi su vrelo sa kojih se napajam. U meni neprekidno odzvanja huka planina koje je pritisla kiša, snijeg, mećava. Ja čujem vode promuklice, žubor planinskih rijeka, eho dunokih pećina, vidim nebo sjajno, mjesečinu i mliječnu bjelinu, i mjesec što plovi iznad moje glave. Osjećam miris lišća orahova. Ali znam, slušao sam od svojih stričeva brojne legende i vjerovanja, pa čovjeka kojeg predstavljam čitalačkoj publici, ne mogu odvojiti od svijeta u kojem se bori za goli opstanak. Imao sam strašnu potrebu da uhvatim ono što se više neće ponoviti, da sačuvam boju što se jednom vidi i miris što se rijetko osjeća. Potajno sam želio da budem istoričar svoga kraja, ali ne onakav koji kao puki posmatrač nekome prepričava događaj. Htio sam da ispričam istoriju življenja i bitisanja u nemogućim uslovima. Takvih je, priznaćete, jako mnogo na ovom svijetu. A ja najbolje znam ovaj dio, moj, sandžački, ove moje ljude, ljude sa kojima sam stasavao, živio i radio, onima što sam ih nosio u svojoj duši i umjetničkoj viziji. Mnoge sam vidio bolje i istinitije nego što su ih drugi gledali. Pronikao sam im u dušu, i sve pore njihovog bića, pa neka su živjeli nekad davno, na nekom mjestu skrivenom od svijeta. Ja sam ih pronašao, i javnosti predočio. Vjerovatno ste i vi našli nekog poznanika. Mnogo je na svijetu sličnih ljudi. I istih. Nijesam morao daleko. Cio svijet živi u Sandžaku, sa svim manama i vrlinama.

Bora Stanković je pisac Vranja, za Vas kažu da ste pisac Sandžaka, to je jasno, vidis e po tematici, likovima… i po jeziku. Kakav je u stvari taj jezik?

Bogat, veoma bogat. I što se kaže sočan. Jezik bogat leksikom, izrazima, slikama. Doduše u dobroj mjeri drugačiji od književnog, ali ne u bitnome. To što će neko reći da se rodio u Bihor, ili daj mene, i nije nešto što smeta. Ko nam je kriv što u književnom jeziku imamo sedam padeža. Mojim Bihorcima, svim mojim narodnim likovima dovoljna su tri-četiri padeža i da se lijepo razumiju. Pisac mora da se služi folklornim elementima govora. I ja sam se služio. Ali sam se u dobroj mjeri i čuvao folklora. Jezik pisca se mora razlikovati od jezika likova. Pisac je onaj što ih nadgleda i objedinjuje. Ali im ne smije oduzeti lokalni govor. Ukoliko to učini, likovi su blijeđi i objedinjeni. Samo jezik iznikao iz narodnog jezika može biti lijep i razumljiv. Ja danas ne mogu da razumijem neke pjesnike. Čitam ih, pa se naprežem, naprežem, i ništa, ama baš ništa ne razumijem. A jezik je tu da se razumije, da bude jasan, lak, zvučan, melodičan, precizan. On mora da pjeva. Jezik je u neku ruku muzika. Jezik je gomila gline koju treba oblikovati, iz koje treba stvoriti lik koji govori ne samo govorom već i odjećom, obućom, pokretom.

Uvreženo je mišljenje da su lokalni jezici, izrazi i dijalekti, kolokvijalni govor, nužno nekorektniji u odnosu na standardni jezik. Ali su to elemneti kojima se ostvaruje komunikacija. Ponekad je teško komunicirati. Koliko ste vodili računa o jezičkim pravima u Vašem jezičko-stilskom izrazu?

Ja sam se u tome veoma trudio. Pisci, umjetnici, moraju izuzetno dobro poznavati jezik, moraju biti sposobni da se služe njegovim složenim, rekao bih, delikatnim izražajnim sredstvima. Moraju odabrati ona prava. Pisani jezik je veoma složen, mnogo složeniji od govornog. Pokušavao sam, a vjerujem i uspijevao u tome, da ovu razliku svedem na najmanju mjeru.

Pisac je dužan da pred čitaoca izađe pristojno. Mora da piše jasno i pravilnim jezikom. Treba da ima reda u izlaganju. Pisac ne smije biti nejasan, ne smije da se ponavlja, ne smije da tapka na istom mjestu. Pričanje mora biti zanimljivo, a to uspjeva samo darovitim piscima. Mislim da sam pismen čovjek, mada se nisam služio pravopisom, ni bilo kakvim rječnikom. Imam ih, i srećan sam što imam Vukov Rječnik. Ja sam prenosilac sočnog jezika zetsko-sjeničkog (južnosandžačkog). To je izuzetno razvijen jezik, s akcentom kojim se karakteriše sarajevska sredina. Jezik ovoga kraja mora odjeknuti jer je bogat i to zaslužuje.

Vi ste pisac dijaloga?

Pisati dijaloge to je najteža stvar. Jer on mora da teče kao voda. Mora da je prirodan, a ne izvještačen. Andrić je kabinetski pisac, veliki, ali nije pisac dijaloga.

Ipak vulgarizama nema?

Vulgarizam jeste stvarnost, ali djelu oduzima kulturnu vrijednost. Moji likovi nisu vulgarni. Jezik uličnog žargona televizije, reklame, filma, stripa, prodire u književno djelo. Savremena prozna umjetnost prihvata sve što je život u hodu, i sve što karakteriše novo doba. U mom djelu pulsira krv predaka, osjeća se miris znojavih sapi čuje se prigušen zvuk čekića nekog kovača koji juri oko svojih nakovanja, suče sablju tarući je o svoju kožnu kecelju pred vatrom mirišljavog drveta. Čuje se galop i kas konjski, vide se mahovinasti krovovi kuća, vrata nagrižena od žiška, pocrnjela od rastočenog drveta, i loze što se penju uz izlomljene tarabe. Iz takvog svijeta rađao se jezik koji nije mogao biti proizvod vještačkog ukrštanja. Naprotiv, prilagodio se tom i takvom svijetu i snjim srastao kao krv i meso. Umjetnost stvaranja jezikom ne smije da bude odvojena, zatvorena i nedostižna. Moja je namjera bila da riječ dođe do naroda.

Svi književni kritičari ističu da Vam je jezik sočan i bogat. U čemu je sočnost i bogatstvo Vašeg jezika?

U svemu. Najprije u leksici. Ljudi sa kojima sam kontaktirao često su me pitali za značenje nekih riječi. Znači da sam na svijet iznio neke riječi za koje mnogi nijesu čuli. Jezik ljudi mog kraja bio je dugo petrificiran, o njemu se ništa nije znalo.

Valjda se zbog toga iz Vaših Bihoraca i pripovjedaka Ram-Bulja uzimala građa za Rečnik MS i MH?

Baš mi je drago što je tako. To potvrđuje da je jezik Sandžaka bogat, interesantan. A kažete da je moj jezik sočan. U pravu ste. Sočan može biti plod neke voćke, usta djevojke, ali i jezik. Njegova sočnost izvire iz života. Tamo gdje se teško živi lijepo se govori. To je neka ravnoteža. Ljudi u gradu slabije poznaju jezik sela, jezik bilja. Ja sam u prednosti. Znam da opišem kako izgleda, i kako miriše divizma. Ja i sada znam gdje koja trava raste u mojim Šipovicama, znam gdje ima djeteline sa četiri lista, znam šta je sporiš, a šta konjštrak. Znam boljke životinja, imena vjetrova i još puno toga. Zato je moj jezik sočan. Svaki lik govori svojim jezikom. Ljudi se razlikuju po tome kako govore. I pisci, dabome. O tome bi valjalo da vas pitam. Vi se time bavite. Vjerujem da ste u pravu.

Jeste, u pravu ste, svakako. Zato je Vaš jezik i bio interesantan za proučavanje. Nijesam ga slučajno izabrala. Poslije svakog pročitanog Vašeg djela čitalac postaje bogatiji, nauči puno toga. Umalo pa da i turski naučim od Vas. Znala sam puno rječi, ali za mnoge, koje ste Vi upotrijebili, morala sam da zavirim u rječnike. Orjentalnim riječima ste dali posebnu funkciju. Očito smišljeno?

Veliki broj posuđenica ne može da se prilagodi određenim zakonima jednog jezičkog sistema. Ali mi smo tako usvojili orjentalne riječi da ih doživljavamo kao svoje. Za mnoge i ne znamo da su turske. One prosto žive životom ostalih riječi našeg jezika. Naša je zemlja vjekovima bila u neposrednim odnosima sa Turcima, a oni su ostavili traga u materijalnoj i duhovnoj kulturi. U Sandžaku, na Balkanu, ukrštale su se različite civilizacije, i svaka je imala neku ulogu u duhovnoj sferi. Sandžak bez orjentalizama se ne može zamisliti. To je dio svijeta koji čuva jedan „prošli vakat“. U njemu žive imena: Hatema, Džeka, Suljkeša, Đuza, Behra, Harun, to su anša imena. Drugačija nijesu mogli nositi moji likovi.

Vi ste vodili računa o imenu likova?

Ime je veoma važno. Često sam preturao sva imena i uvijek tražio, baš taržio, ono koje odgovara liku. Prevodio sam mnoga da bi čitalac bolje razumio njihov karakter.

I inače su turcizmi vrlo prisutni u Vašem djelu?

Da, oni imaju pravo na život. Žlica je meni tuđa riječ. U mom kraju je tako, turcizama ima mnogo i ja ih samo pretačem u svoje djelo.

Da li su lektori intervenisali i mijenjali nešto u Vašem umjetničkom tekstu?

Smatram da nije dobro da lektori vršljaju ni u kakvom pogledu, jer mogu intervenisati i onda kada ne treba, i kako ne treba. Od izdavačkih kuća nikada nijesam dobijao objašnjenja o bilo kakvim izmjenama. Bio sam jako povrjeđen kada mi je titogradska „Pobjeda“ objavila priču koja je zbog intervencija bila unakažena. Lično sam se pismom obratio „Pobjedi“ i kritikovao ih za nepoštovanje autentičnosti umjetničkog teksta. Svojim se djelima nikada ne vraćam. Niti šta u njima mjenjam. Čak smatram da ih sada ne bih mogao tako dobro napisati.

Vi ste individualna pojava u jezičkom izrazu. Preko Vaših djela doživljavaju se svi vidovi žive riječi u životu jedne sredine. Jezičku raznovrsnost ste veoma uspješno uklapali u vlastiti umjetnički doživljaj. Rad na proučavanju Vašeg jezika i stila bio je pravo uživanje.

Bilo mi je drago što ste proučavali moj jezik, a i svoj. Vi ste Beranka, rekoste Muratagić. Lijepo, ko će koga, nego svoj svoga. Volio bih da ste mi donijeli nešto od toga što ste napisali. Lijepo je čitati o sebi. Posebno kad vas hvale. Jeste li me kudili ili hvalili?

I jedno i drugo. Više sam Vas hvalila. Vi to zaslužujete. Zbilja, rad na proučavanju Vašeg jezika bio je pravo uživanje.

Nema razloga da Vam ne vjerujem. Želim Vam sreću. Baš ste me prijatno obradovali.

 

 

 

 

 

Enes Halilović

 

Pripovedač koji je imao radoznalu dušu

Kada je neko stavljao u korice šta su poznati pisci i pesnici napisali o Titu, imao je obavezu mnogo da bira, jer su mnogi pisali o predsedniku SFRJ. Ćamil Sijarić, iako predratni komunista i pisac jugoslovenskog opredeljenja, nije imao pesmu o Titu, te je pozvan da napiše nekoliko redova. On će kratko reći da među mnogim malim i raštrkanim zagorskim selima ima jedno takođe malo i raštrkano selo, zove se Kumrovec – i ko bi rekao da će u tom selu rođen čovek za koga su čuli ne samo naši narodi i narodnosti nego i dvlja plemena u Africi. Ovo viđenje je Ćamila Sijarića u velikoj meri otkriva njegov stav o odnosu literature i ideologije. Naime, Sijarić nije želeo da bude upamćen kao pisac blizak vlasti – ne, on je želeo pre svega da bude upamćen kao pisac. Koren tog razmišljanja jeste u njegovom osećanju prolaznosti ideologija i konstantnoj promeni vladajućih garnitura. Mnogi su mislili da je KPJ večna, ali Sijarić, Jugosloven od glave do pete, znao je da će i to proći.

Piščev zadatak bio je da ostavi literaturu svežom, jer će svaka stranka jednog dana biti ustajala i plesnjiva. Stradao je udaren motornim vozilom, a u svojim knjigama pomenuo je samo jedno motorno vozilo – tenk. Sijarićeve priče dešavaju se uglavnom nekada davno ili negde daleko. On ne natrunjuje priču konkretizacijom; on priča o nećemu što je bilo negde i nekad, a to negde i nekad pripadalo je svima i kao takvo je svima bliže. Mnogi dobri pisci upamćeni su kao guslari ideologija, ali Sijarićevo osećanje prolaznosti vidi se i kroz jednu priču koji bi u društvu često pričao…

Naime, prolazio čovek, krenuo negde na delek put, i vidi – pored puta, na njivi, čovek upregao čoveka i ore. Prolaznik se pobuni i kaže da tako ne treba, ali onaj upregnuti brani tu situaciju i kaže: hajde, prođi, šta te se tiče, i ovo će proći. Posle nekog vremena prolazi prolaznik, vraća se sa dalekog puta i vidi da je sada, na istoj njivi, onaj upregnuti upregao vola i ore. Prolaznik, sada zadovoljan zbog onog što vidi, kaže kako mu je drago što je situacija prirodna, ali čovek opet odgovara istim rečima – hajde, prođi, šta te se tiče, i ovo će proći.

Tom pričom kao da je oblikovan Sijarićev politički stav o svemu što je video i kao da je oblikovan njegov ukupni stav prema svetu, politici, vladarima i žandarima.

Ćamil Sijarić je rođen u Šipovicama, a šta su Šipovice? Zaselak većeg sela Godijeva, na Bihoru. Rođen je 1913. godine u kući koja se mogla smatrati imućnom u odnosu na ostale bihorske kuće. Otac Ćamilov zvao se Šaban. Umro je još dok je budući pisac sitnim koracima trčkarao oko kuće i oko Dobre vode koja žubori kraj jedinog seoskog puta. Majka Sijarićeva zvala se Elmaza. Bila je iz sela Ugao, s Pešterske visoravni, iz porodice Turković. Rodila je drugog sina kao posmrče i tom sinu dali su očevo ime Šaban. Ubrzo je i Elmaza umrla od upale pluća. I ostala su dva siročeta da kroz život koračaju.

Od svake knjige prvi primerak Ćamil bi potpisao i poslao bratu Šabanu.

Pisac je ranih godina često boravio u majčinom rodu, u Uglu. Prvi grad u koji je došao Sijarić bio je Novi Pazar. Desilo se to kada je s 14 godina krenuo u Skoplje, u Medresu, na školovanje, nakon što je završio osnovnu školu u Godijevu.

Jednom prilikom u Novom Pazaru, pre II svetskog rata, u Amir-aginom hanu, Sijarić je s prisutnim gostima slušao radio, a jedan čovek je govorio kako vidi malog čoveka unutra, koji priča iz radio aparata. U tom istom hanu, gde je konačio kad bi išao prema Skoplju, Sijarić je jednom prilikom video i virdžinu koja ga je, lepog i visokog, pozvala rekavši: Ja sam žensko. Ja sam žensko.

Sijarić je u Medresi skopskoj postao komunista. Drugovao s Rifatom Burdžovićem. Iz Medrese je isteran i otišao je u Vranje. On i njegov zemljak iz Sjenice, Muhamed Abdagić, u Vranju su završili gimnaziju. U razgovoru za radio Beograd 1984. godine Sijarić je rekao Miši Jevtiću kako se seća svih vranjanskih narodnih pesama.

Od svih institucija u bivšoj Jugoslaviji, Sijarić je, čini mi se, ponajviše hvalio Gimnaziju u Vranju. U toj školi tokom II svetskog rata, za četiri godine, zvono nije zazvonilo. Kada su Bugari držali Vranje, narod nije slao decu u školu. Ovim činom je poslao okupatorima sledeću poruku: “Možeš da me potčiniš sebi, možeš da me pljačkaš, da mi otimaš imovinu i da me ubijaš, ali ti ne dam ono što je moja zenica očna, ne dam ti đake, ne dam ti ― decu!“

Nakon Vranja, Sijarić odlazi u Beograd i opet sreće Rifata Burdžovića na Pravnom fakultetu. Objavljuje prve stihove, zanima se za komunizam. Diplomirao je 1940. godine, a početom rata biva zarobljen i vozom je sa zarobljenicima deportovan prema Austriji, ali Austrija njega nije videla. Negde kod Osijeka, Sijarić je skočio iz vagona. Kada je pao na zemlju, prvo je mrdnuo nogama da proveri radi li kičma. Kad je shvatio da se noge pomeraju, Sijarić se dao u beg prema Bosni. Za sekretara Suda narodne časti izabran je 1945. godine u Banjoj Luci, a gde je neposredno pre toga boravio? Sijarić je prvi novinar koji je ušao u Jasenovac! Ušao je s partizanima, u prvom proboju. Užase Jasenovca opisao je strpljivo, uglavnom u slikama, onako kako je video ono što je video, a i po tome šta je čuo na strašnom mestu.

Sinan Gudžević piše da je Ćamilova knjiga o Jasenovcu, po svoj prilici, bila uzrok što su “Ćamila opanjkavale razne nacionalističke hulje i pripisivali mu nedokazane i nedokazive stvari.“

Radio je Sijarić posle rata u listu “Glas“ i kao dramaturg Narodnog pozorišta u Banja Luci. Prelazi 1947. u Sarajevo gde radi u listu “Pregled“ i u redakciji “Zadrugar“, a 1951. prelazi u redakciju za kulturu Radio Sarajeva gde ostaje do penzije. Pisao je mnoge putopise za radio i uređivao program.

Šta vidimo iz ovih detalja? Sijarić nije želeo da bude ministar, gradonačelnik ili ambasador – ne, on je želeo da bude pisac. Poštovao je državu, ali je više poštovao svoj talenat. Voleo je partiju, ali je više voleo sebe. Smatrao je da ako ne ostavi književno delo, pripadnost vlasti neće sačuvati sećanje na njega. Kada je napisao roman “Bihorci“, poslao je rukopis na anonimni konkurs i – po onome što mi je pričao Milisav Savić – žiri je prvo razmatrao njegov rukopis, a ostale nije ni čitao. Mislili su da je Andrić poslao rukopis. U žriju je bio Mihiz. Nagradu je uzeo Sijarić i to najveću novčanu nagradu koja je do tada dodeljena nekom jugislovenskom piscu. Čak su u javnosti bile i reakcije da je previše novca dato. Roman je počeo i danas upamćenim rečima:

A stara Nurka je govorila:

– O Halimačo, o rode moj, de nabavite selu hodžu. Izaći će selo iz vjere, podivljaće, o Halimačo.

 

Sijarić je postao poznat kao pisac širom Jugoslavije. Usledila su brojna putovanja, druženja. Bio je omiljen među piscima, ali i poštovan od publike i kritike. Odazivao se pozivima na festivale. Borilsav Radović mi je, jednom prilikom u ulici Ilije Garašanina u kafiću “007“ pričao da su Ćamil i on, na plavskim književnim susretima, videli “najveće čudo ovog sveta“.

Ovako je, meni, pričao Bora… Pešačili smo Ćamil i ja od Gusnja prema Vusanju, polako stigli do reke Grlje, i tamo sretnemo dve devojčice. Jedna osam, a druga pet godina. Pošto smo imali dva sendviča od organizatora, a nismo ni bili gladni, Ćamil i ja damo devojčicama sendviče, a one odmah jedan prepolove, a drugi hoće da ponesu.

Kome to nosite? pitamo.
Nosimo babi.
A gde vam je baba?
Eno je kod ovaca.
A gde su vam roditelji?
Otišli u Ameriku da rade, a mu čuvamo babu.

Ćamil i ja smo se ćutke vratili u Plav. Dugo smo ćutali. Ja ga upitam – videli ti ono, Ćamile?

Vidjeh, vidjeh…

Jednom prilikom je Sijarić u Radio Sarajevu sreo Arsena Dedića koji je tada bio na vrhuncu popularnosti, ali pisac nije ni čuo ni znao ništa o pevaču. Uveli su Arsena dedića u Ćamilovu kancelariju, samo da sačeka ulazak u studio. Ćamil ga zatekne.

 

Dobar dan.

Dobar dan.

A koji si ti, mladiću?

Ja sam Dedić.

A od kojih Dedića?

Iz Šibenika.

A, iz Šibenika, te ne znam.

A čime se baviš, mladi čovječe?

Pjevanjem.

A može li se od toga živjeti?

 

Sijarić je ostavio priče o kojima se i danas priča. U pet pripovedačkih knjiga čitalac sreće mnoge bisere. Iz prve ruke, prisećam se… Bunar, Put, Rođak Reka, Sablja, Lisica i petao, Hasan sin Huseinov, Koza, Hrt, Rođak… Usledili su romani koje ne nabrajam hronološki nego po sećanju: Carska vojska, Konak, Mojkovačka bitka, Raška zemlja Rascija. Objavio je Zapise o gradovima, a poeziji se vratio u starosti. Njegova poezija je ritmična, duboka; on sam prilikom objavljivanja pesničke knjige nije bio siguran u nju, ali je dobio pohvale tada mladih pesnika koji su bili oduševljeni njegovim “povratkom“.

Ono što je njegovu prozu učinilo prepoznatljivom jeste vešti preplet tragičnog i humora. Kod njega se može videti ta strašna slika kada je neko oteo devojku i vezao je kosom za kosu druge devojke. Kod njega se može naći čovek koji odnese kućni prag ili čovek koji nosi ploču celog života i strada tako što padne ispod te ploče i tu istu ploču stave mu na grob. Sijarić je i sam bio zapanjen životnim fenomenom kada se kvalitet nađe na nemestu gde ne može da se iskaže – možda je baš zato pripovedao o hrtu koji ne može trčanjem da razvije brzinu, o bunaru koji je sanjao čovek i uložio svu imovunu da vodu pronađe, o kozi koja ne može da sačuva svoj život, jer je došla u tesnac, u kršima, pa onda svedok poslednje što čuje jesu zvuci ptica grabljivica kojima ostaje ta koza da je rastrgnu.

Živeo je, putovao, pričao i pevao – Ćamil Sijarić. Nikada nije govorio direktno, ali je znao da se našali i pošalicom razreši dilemu prisutnih.

Ćamil je uvek bio veran porodici i jeziku svojih junaka, zavičaju. Prvi primerak svake svoje knjige poslao bi bratu Šabanu, u zavičaj, u Šipovice. Jula 1997. otišao sam u Šipovice i upoznao starog Šabana koji je tada već imao devedesetak godina. Bio je sam u kući, a pred kućom je imao psa i belu kobilu koju su napale muve. Obradovao se, ali i zaplakao. Bio je sam u opustelom selu. Reče mi da je nedavno dolazio u Šipovice neki čovek iz daljine, od neke vode, došao da vidi gde je Ćamil nikao.

Ostao beše u Šabanu gorak ukus zbog Ćamilove smrti. Naime, Ćamila je udario automobil na pešačkom prelazu u Sarajevu. Stradao je od automobila on koji nije imao vozačku dozvolu. Otišao je sa ovog sveta 6. decembra 1989. u predvečerje raspada Jugoslavije. Bio je mišljenja da će se cela avnojevska kula srušiti ako se iz nje izvadi i jedan jedini kamen. Mogao bih ovde da pomenem i ime čoveka koji je kolima usmrtio Ćamila, ali po želji piščeve ćerke Olane, neću to ime pomenuti na ovom mestu. Inače, neka se zna, taj koji je Ćamila Sijarića usmrtio kolima nije ni prenoćio u pritvoru ni u zatvoru. Istraga je valjda utvrdila da je pisac sam kriv za svoju smrt.

Tri meseca je narod dolazio u stan porodice Sijarić da izrazi saučešće. Dolazili znani i neznani iz Sarajeva, iz Crne Gore, iz svih krajeva Jugoslavije. Tri meseca je komšinica spremala ručak za goste koji uđu u dom Sijarića, da se neko iz daljine ne  vrati bez ručka.

Ćamilove knjige i danas su čitane širom Balkana. Prijatelji koji su ga sretali ostavili su brojne zapise. Zlatko Paković je uradio predstavu baziranu na Sijarićevom životu. Napisane su mnoge disertacije o Sijarićevim pričama i romanima. Postoje ulice s njegovim imenom u osam gradova, a tri škole takođe nose njegovo ime.

Postoji video zapis, kada je snimljen kod Dobre vode u Šipovicama gde kaže: Ja sam imao dušu jednu radoznalu…

 

 

 

 

 

Vedad Spahić

 

IDENTITET I DRUGOST U SIJARIĆEVOM ROMANU KONAK

 

Zrelu fazu dominacije novog historijskog romana u bosan­skohercegovačkoj prozi, krajem 60-ih i početkom 70-tih godina prošlog stoljeća, obilježila su djela poput Ugursuza Nedžada Ibrišimovića i Konaka Ćamila Sijarića, koje karakterizira uvođenje intradijegetičkih pripovjedača vanstandardnih identiteta. Sklon lirskom izričaju Sijarić ne ide, kao Ibrišimović, za neposrednim metonimijskim usijecanjem u trash jednog povijesnog vremena, već posredno, metaforičkom indukcijom, gradi povijesne konture romanesknog hronotopa, upošljavajući svoga glavnog junaka evnuha Aliju, koji je ni mač ni korice, na više instanci, između ostalog i kao metaforu stanja dvovlašća u Srbiji prvih godina nakon ustanaka, ali i metaforu posvemašnje ambivalentnosti, medijalnosti i tranzitivnosti strukture samoga romana unutar koje sve funkcionira po načelu i-i / nini, u laviranju između apsolutizacije i relativizacije opreka epsko – lirsko, muško – žensko, tursko – srpsko, participacija – isključenost, vlast – ropstvo, itd. Specifičnost evnuhova gender statusa pot­ hranjivala je Sijarićevu navadu k internalizaciji epske događajnosti do te mjere da su ionako porozne žanrovske granice novog historij­ skogromana sasma pobrisane, te smo dobili djelo kojem, značenjski i tematski gledano, najbolje pristaje odrednica roman o identitetu.

Tema identiteta u romanu Konak nametnula se zapravo u kontekstu onih teorijskih akvizicija kojima su podrivene esencijalističke predodžbe o osobnostima kao stabilnim entitetima što neoskvrnuti odolijevaju prohodu kroz sustave razlika životnog svijeta, a prihvaćena ideja o identitetu kao sklopu položaja koje subjekti zauzimaju u procesu neprekidnog premještanja i međusobnog potkopavanja po spolnoj, rasnoj, etničkoj, klasnoj, kulturalnoj i drugim pripadnostima, pri čemu svaka od njih sama ili uz potporu drugih s vremena na vrijeme preuzme dominantu ulogu definirajući predodžbu subjekta o sebi i drugome. Tako shvaćen identitet je privremen, vazda smješten u raskorak između unutrašnjeg i vanjskog, između koncepta i životnog svijeta.

Svi odreda junaci Konaka na izvještan način su taoci, čime je privremenost njihova položaja ne samo unaprijed određena već do krajnosti potencirana. U takvom stanju zajednička strategija njihove mentalne samoodbrane zasniva se na pokušaju tobož čvrstog identitarnog autodefiniranja i građenja jednako utješne konceptualne slike drugog, e kako bi što bezbolnije trpjeli agoniju u koju su dovedeni stjecajem ličnih i povijesno-političkih okolnosti. U dodiru sa stvarnošću, ma kakve taktičke poteze protagonisti romana povlačili, identitarne konstrukcije se urušavaju, proklizavaju i remoduliraju upravo na način da neka od konceptualno isključenih ili zanijekanih sastavnica ideniteta preuzme primat blagodareći u najvećoj mjeri drugom koji od konstituiranog postaje konstituirajući, od osmišljenog osmišljavajući faktor nove konfiguracije osobnog ja. Po srijedi je u stvari jedinstveni okvir za pojedinačne drame identiteta koje se percepcijski sravnjavaju u prividno neutralnom međuprostoru centralne svijesti romana, u optici haduma Alije čiji verbalno visoko postavljen, tobož intelektualno superioran i vjersko-moralistički idealiziran vrijednosni sustav dodatno traumatizira svako otkriće vankonceptualne drugosti. Njegovo prianjanje uz istočnjački determinizam i fatalizam predstavlja komfornu osnovu za naturalizaciju retorički dizajniranog identitarnog konstrukta.

Alija koristi svaku priliku da se zakloni iz Božije volje refrenički ponavljajući iskaze tipa: “ Sve što sam učinio, po božjoj sam naredbi učinio … Nek je tako kako bog hoće … nek je volja božja i neka je naše da mu volju slušamo“. Od sastavnica svoga identiteta na kojima u autodefiniranju insistira, a to su: dob, zavičaj, profesija, spol i intelektualni status, konceptulana prednost pripada posljednjim dvjema. No, upravo su one najjače zahvaćene erozivnim procesima i pokazuju se najmanje stabilnim budući da predstavljaju krajnosti neposredno izlozene vrtlozima životnog svijeta: na jednoj evnuh fikcionalizira svoju djelatnu inferiornost (“Nije moje da svijetu dodajem ono što on nema kad ne mogu ni sebi da dodam što nemam – pa sam evnuh“), a na drugoj, kao kompenzaciju, umišlja intelektualnu nadmoć. On bi, naime, da poistovijeti spolno i rodno i tako ovjerodostoji svoj defanzivni background kojim će prevrednovati traumu svoje socijalne isključenosti ali i obezbijediti koliko-toliko lagodnu distancu od hirovitih životnih zapleta i relaksaciju u suplementiranom svijetu literature i ugodnih razgovora sa Šer-Anom, svojim omiljenim piscem i idealnim adresatom, koji, bahtinovski kazano, postaje internalizirana drugost, dobija ulogu naslovljenika (trećeg u dijalogu) iliti svojevrsne utopijske supstitucije za izostanak razumijevanja i bliskosti u komunikaciji sa zbiljskim sabesjednicima okovanim u sterotipe koje im pridaje okruženje (ponajviše sam Alija) ili to čine sami sebi. (“Sa drugim, čini mi se, i ne umijem da razgovaram … Kad sam s njima, nijesam ni skim – jer vrijeme koje provedem s njima nije vrijeme, nego jedna praznina u vremenu …“, priznaje on.)

Na planu spolnosti hadumov izolacionizam, određen fizičkom činjenicom falusne hendikepiranosti, besprijekorno funkcionira. Uskraćen za erotsku čulnost senzacije seksualnog čina on svodi na vlastitu mjeru metaforički ih prevodeći u druge poznate mu registre i vokabulare: gastronomski, tehnički, vjersko-didaktički, poetski, agrarni čak … uza sve ne propuštajući priliku da narcisoidno poentira svoju navodnu superpoziciju u odnosu na spolno funkcionalno okruženje:

,…ja taj ćitab ne umijem da čitam, ja joj tuhodža ne umijem biti, jer ja sam, Šer-Ane, jedan hadum. Pa mi to dođe kao druga vjera, u kojoj ne znam kako se moli … Kad joj svučem jelek i košulju, njeno tijelo će se bijeljeti kao pilav – koji ću, kao da sam aščija, ponuditi mome gospodaru … Tek nije moje da se pitam o tome, moje je toliko … da je svučem. Ono drugo nek dođe samo od sebe: ono je drugo kao sahat: treba ga naviti pa da otkuca… Daj im, bože, veselo kucanje … Za ostalo nek se moj gospodar potrudi sam; trudi se tako kao da hoće da uzjaše konja, a sedlo visoko. Ovdje mu, Šer-Ane, nema binjektaša, ovdje mora sve svojom nogom; sve svoje godine mora da podigne, a one, Šer-Ane, vuku dolje. Pa velim sebi: nek je hvala bogu što sam evnuh. Mogu pasti sa moje stolice, ali ne mogu sa ovakvog sedla; nek je hvala bogu što sam hadum… I nijesu više ropkinja i gospodar, nego putnici koji putuju … Do koje li će vode i trave, do koje, Šer-Ane, mjesečine? … Jedan dušek zagrijan golim tijelima. I taj dušek ne liči na dušek, nego na gumno na kojem je ovršeno žito.“ (str. 55, 57, 58, 203)

Za razliku od spolnosti stvari drukčije stoje sa Alijinom rod­ nom identifikacijom koja u praksi varira poprimajući nepredviđene vidove ovisno o položajima koje zauzima u srazu među različitim diskursima i identitetima. Akcija i participacija u životnom svijetu iznevjerava njegovo fiksno samoodređenje na ekvidistanci među rodnim polovima: “…ja nijesam ni gore ni dolje, ja sam po sredini – jer ja sam, Šer-Ane, jedan hadum, pa sam i u tome po sredini – ni ka muškom ni ka ženskom rodu, ni ka ovoj ni ka onoj svijeći, moja svijeća je usamljena“. U razgovoru sa Lemeš-aginom hanumom, jedinom ženom u haremu kojoj nije službeno nadređen, on doživljava relaksirajuću femininu inklinaciju:

I ne znam otkud, i ne znam zašto – ali ja sam se toga trenutka dok sam gledao Eme-hanumu, osjećao više žensko nego muško, a nikad me takva osjećanja – ni da sam muško ni da sam žensko, nijesu dotada spopadala; jer ja sam bio ni jedno ni drugo, nego sam bio između to oboje – u nekakvoj praznini, Šer-Ane, kroz koju sam išao prazan, ja – evnuh. I vidio sam da moj glas nije onaj moj pravi; glas mi je sada postajao kao u hanume i ja sam sa njom zborio kao što zbori žena sa ženom, i zborio sam odnekud više ženski nego što zbori i sama hanuma, i to mi je godilo.

Razlozi koji hadumov projekat neutralnosti čine utopijskim u osnovi su praktične, ponekad prozaične naravi. Po spolnim predispozicijama, naime, on je idealan medijator u rješavanju muško­ ženskih zapleta, dapače, falusna uskraćenost u takvim se situacijama ukazuje kao izvor moći koju drugi ne posjeduju i kapital čija upotrebna vrijednost ima visoku cijenu. U početku, opsjednut vlastitim identitarnim umišljajima Alija gradi mit o sebi kao oličenju praznine i neposjedovanja: “ Niti sam kada šta imao -niti izgubio; onaj ko nema – nema šta da izgubi“, e da bi, uplitanjem u igru strasti i ucjena, u kojoj je njegova uloga sve samo ne sporedna, uvidio da “nema čovjeka koji ništa nema … svak ponešto ima da da, pa je ovaj svijet i davanje i uzimanje“. Latentni agonalni identitet probuđen je vrtlozima zbivanja i on mu se, ne bez sladostrasti, prepušta:

…preda mnom se razastrla kao pred bratom ili pred sestrom jer ja mogu biti oboje – ja sam evnuh. I duša je moja na obje strane – i gdje je muško i gdje je žensko, i po sredini između to dvoje.

I ima, Šer-Ane, u tom dobra, jer ja sam sav među ljudima, jer ja sam medu njima jedna ćuprija. I de, dušo, stani na mene, pređi kud hoćeš, hoćeš Lemeš-agi – velim, a glas ne isturam; umijem ja da govorim u sebi kad kupujem, a ne prodajem … A imaću – samo čekam trenutak – i da kupim i da prodam.

Posljedice “kupoprodaje“ najizrazitije su na planu rodne identifikacije koja nesmiljeno varira u punom kapacitetu spolnih krajnosti -od ženskog u spomenutom primjeru, preko izrazito maskulinog nastupa u verbalnom suprotstavljanju upravitelju mučilišta Kulašu, kada Alija sam sebi ne vjeruje otkud mu tolika muška snaga i hrabrost, do nekih hermafroditskih stanja izazvanih komplikacijama koje njegov i-i / ni-ni odnos prema događajima nužnouzrokuje:

Čini mi se da više nijesam ono što sam bio, sem to da sam i sada evnuh – a drugo je sve u meni drukčije. Ima u meni, Šer-Ane, ne­ što što ima ona ropkinja i nešto što ima onaj Kulaš, i više ne znam ko sam i šta sam, sem toliko da sam star i da slabim sve brže.

Paralelno s rodnim Alijin identitarni konstrukt kalira i na duhovno-intelektualnom planu. Doživljavajući sa svojih konceptualnih uzivisina svijet kao pročitanu knjigu, svaki put kada se drugi neplanirano upiše u nju rukopisom svoga isključenog alteriteta hadum je primoran ili priznati poraz (“Vidim, Šer-Ane, da sam griješio što ih nijesam bolje upoznao … pa se pitam je li to preda mnom ropkinja moga gospodara ili je to krštavi đavo zbog kojeg treba da pomenem boga.“) ili se samoobmanjivački ,skriti“ u svoju sve trošniju autsajdersku bajku (“…u sebi mislim: ne možeš mi ništa nauditi, ti ženo, jer ja sam sada samo moja misao o pravdi i o ljudima, o evnusima i o ženama, o odajama i o posteljama, i neuhvatljiv sam, i nedodirljiv sam, i nevidljiv sam – kao što sam bio nevidljiv kad ste se zabavljali pred mojim očima – jer ja sam za vas samo jedan hadum, što i jesam.“). Po srijedi je zapravo vid od prvog Sijarićevog romana Bihorci prisutne implicitne kritike jalovog intelektualizma nasuprot kojemu stoje pozitivni principi prirodnosti, čulnosti, aktivizma i uključenosti u životni svijet, koji se kod glavnog junaka Konaka i manifestuju kao identitarna odsutnost kojoj se nehotice žudi i uz koju se nagonski prianja. Povijest Alijine socijalne delimitacije je povijest traume koja se oslobađa projekcijom potisnute žudnjezastanjem u kome mu njegova (bez)spolnost još nije predodređivala mjesto u društvenoj hijerahiji patrijarhalne zajednice – za djetinjstvom i zavičajem kao predsimboličkom oazom, u kojoj je “jedna voda, jedna gora“. Isto značenje ima i dirljiva scena Alijina razočarenja kada je Lemeš-aga prodao njegovu svečanu odoru. Poricanjem vlastite maksime da “svak ostaje ono što je pa ma kakve haljine nosio“ stavom da mu se više ne mili – kada je ostao bez ruha – vratiti u kadiluk Akovo i tamo umrijeti, on u stvari progovara glasom diskriminirane sastavnice svoga identiteta koja je žrtvovana vladajućem sustavu predodžbi onormalnosti.

Upravo unutar toga sustava sliku o sebi i svijetu izgradili su likovi poput Lemeš-age i Kulaša. Okolnosti i zbivanja idu u smjeru kojim homogeni konstrukti njihovog osobnog ja bivaju potkopavani, suprotno slučaju evnuha Alije, silnicama metafizičkog porijekla. “Ljudi čina i istorijske prakse“, kako ih naziva Radovan Vučković, jedan na silaznoj drugi na uzlaznoj putanji životne i povijesne spirale, susrest će se na zajedničkoj tački identitarnog sloma razvlašteni neuokvirivim drugim – ženama čiji postupci ostavljaju toliko dubok trag razlike u njihovom petrificiranom poretku stereotipa i životnih uloga da praktično blokiraju rekuperacijsko preslagivanje koje u poremećajima koje u poremećajima manjeg intenziteta subjektu jamči stabilizaciju slike svijeta. Osupnuti Lemeš-aga pokušavajući da pripitomi drugog u nekontrolisanoj igri razlika očajnički traži rješenje na, za njega, posljednjoj adresi – u knjigama. Riječi koje pri tom izgovara zapravo su literarizirani teorijski diksurs o identitetu kao promjenjivoj konfiguraciji uvjetovanoj zanijekanomovisnošću, potisnutom drugošću, prikrivenim zazorom …:

Šta ima – pitao me – u tim tvojim knjigama, hadume? Jesu li tamo opisani ljudi? Jeli tamo opisano nešto veliko? …nešto tako kao štoje ona žena pričala o sebi i o onom čovjeku, a ona druga žena se digla na noge i skočila kroz prozor; tako nešto, nešto na tu ruku – imaš li? Da je silno; da je silno toliko da nas digne na noge. Ništa ti nemaš u tvojim knjigama. Mrtva boja na mrtvoj hartiji … I ti, hadume, nadnesen odozgo. Može biti da je takav sav život (str. 207 – 208).-

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Vladimir B. Perić

 

STARAČKA UTOPIJA

 

Slike starosti i utopije kao projekcije nade, u srži su mikroeseja koji čitate. U pesničkoj mapi Ćamila Sijarića topiku starosti često ćemo susretati (na primer, u pesmi s početnim stihom „Naiđoh starca gde leži kraj kamena“) ali i tematiku vezanu za putovanje kao metaforu mudračkog traganja za sopstvom („Naiđoh na napušten put kroz goru“). Na primeru jedne pesme Ćamila Sijarića, „***“, sa prvim stihom koji glasi „Veliš da si ostario“ pokazaćemo kako životna nemoć priziva eskapizam, kako ne-mesto (ou-topia), svojstvena odbačenoj, nesmeštenoj starosti, postaje dobro mesto (eu-topia). Čovek trećeg doba, starac, kao od života i društva odbačeno Drugo, traži drugačije mesto ili drugačiji odnos prema njegovom krhkom sopstvu i u tome mu glas Sijarićevog lirskog subjekta predstavlja vodiča unutar pesme.

Odlomak iz fiktivnog razgovora s lirskim subjektom započinje ne konstatacijom već replikom na nju: „Veliš da si ostario“, i u njoj vidimo svu zamornost životnog staračkog puta a osećamo svu težinu usamljenosti koja se iz melanholičnog tona tvrdnje može osetiti. Naredni stih tiho potcrtava prethodno rečeno, i upućuje na još dve pesme sa inicijalnim stihovima „Nađoh starca gde leži kraj kamena“ i „Naiđoh na napušten put kroz goru“: u prvoj se usamljenik navikava se na budući nadgromni kamen, a u drugoj na „društvo“ umrlog pored čijeg groba prolazi. Ledena tuga kojom se opisuje starčeva duša u naredna dva stiha potiče od sete za vremenom prohujalim i simbolički je povezana sa Hipokratovom koncepcijom melanholičnog, svojstvenom zemlji kao elementu, suvom i hladnom.

Kao mogućnost koja pruža nadu, glas starcu navodi, u sledećih pet stihova, izlazak iz teških okvira staračke egzistencije otiskivanjem ka svojevrsnoj „staračkoj Utopiji“: „Mogu ti ovo reći: / Ima šuma jedna, / Ima u toj šumi lednik zelen / Nalik na hram, / Na oltar; / (…)“. S hladnoćom duše korespondira lednik, ali je on zelen, okružen šumom i ima obrise svetog, hrama, oltara. Taj čisti vitalizam nasuprot očekujućoj smrti nalazi se van svake profanosti i kao što možemo videti, on je koncentrično postavljen: šuma-hram-oltar, sa sve snažnijom aurom kako se ide ka centru. Blizina starčeve smrti poklapa se sa njegovim stanjem, koje je „in-between“: ni živ ni mrtav. Njegov ulazak u nestvarni predeo, paralelnu, alternativnu, snoliku „stvarnost“, simbolički predstavlja kraj njegovih zemaljskih muka, čin pesničke milosti. Kada Sijarić kaže: „Otidi tamo i stani pod javor, / Stani pod jasen – / I nećeš biti / Ni sam, / Ni star. ///“, on zapravo peva o ozdravljenju i o psihičkom olakšanju. Javor je drvo isceljenja a jasen spasonosnosti.

Kao što možemo da vidimo, kod Ćamila Sijarića je gusta simbolika spakovana na malom pesničkom prostoru. Lednik, centralni pojam pesme, tesno je značenjski vezan za starčevo životno doba – zimu. Ova Hipokratova metafora ukazuje nam težnju starosti ka miru i odsustvu strasti, te navikavanje na unutrašnju ohlađenost i suštinsku okrenutost sebi. Sijarićev pesnički prostor je pejzaž duše. Semantika hrama, na koji zamišljeni lednik podseća, upućuje na grčevitu potrebu za dosezanjem prostora u kome će staro biće osetiti mir i spokoj, nasuprot haosu svakodnevnog života.

Možemo u sumaciji ovog mikroesejskog promišljanja da pretpostavimo da je namera pesnika bila da oslika zadobijanje pobede nad vremenom. To kažemo zato što se „osvajanjem“ Utopije anulira i samoća i neumitnost protoka vremena, odnosno starenja. Sijarić slika duboko emotivno oslobađanje od tereta godina i ulazak u vanvremenski zabran nalik na Šangri-La, zemlju večne mladosti. Tihi otpor neizbežnom i duboka ljubav ka Čoveku, čini Sijarićevo pesništvo upečatljivim. Njegov pesnički put, njegov lirski tao, suptilan je koliko i snažan – zato se ovoj poeziji treba uvek vraćati.

 

 

 

Boško Lomović

 

ĆAMILOV ZUBAR

 

Pošao Ćamil kod zubara, a znao je da zubaru valja spustiti u džep pokoju novčanicu. Kad je završio popravku zuba, Ćamil pokuša da zubara časti stotinarkom. Avaj, zubar ni da čuje. Uzeo bi on to od nekog drugog, ali neće od Ćamila. Vrati se Ćamil kući i uzme da piše bratu u Godijevo pismo, ali odluči i da zubaru pošalje napojnicu. Uzme dva koverta: u jedan stavi pismo u drugi stotinarku, adresira ih i izađe na ulicu kako bi koverte ubacio u  najbliže poštansko sanduče.

Poslije nekoliko dana stiže mu pismo od brata: „Očekivao sam, dragi Ćamile, da mi javiš kako si sa zdravljem i kad ćeš ponovo doći na Bihor, a ti mi šalješ nekakve pare. Niti sam ti ih tražio, niti mi trebaju“, pisao je brat.

Pismo od zubara nikad nije dobio.

 

 

 

 

 

Ljiljana Šop

 

SEĆANJE NA ĆAMILA SIJARIĆA            

 

Ćamil Sijarić nije bio samo pisac koji se pamti nego i čovek koji se, ako ste ga samo jednom slušali, ne zaboravlja. Imala sam tu sreću da ga slušam mnogo puta, te da se na izvestan način i družimo prilikom njegovih dolazaka u Beograd i mojih putovanja na različite književne susrete i manifestacije. Trideset sedam godina razlike u godinama činilo je to druženje specifičnim, a njegov odnos prema meni pre roditeljskim nego mentorskim.

Kada smo se upoznali, daleke l976. godine, Sijarić je bio uvaženi romansijer i pripovedač, akademik, gospodin u godinama koje su mu dozvoljavale da govori kad hoće i šta hoće, a svaku mogućnost da govori, osobito mladima, on je prihvatao sa neskrivenim zadovoljstvom jer je usmeno pripovedanje, baš kao i pisano, bilo način njegovog života a priča je iz njega naprosto isticala, stilski i jezički besprekorna, sveža i zanimljiva čak i onima koji su već imali prilike da je ranije negde čuju. Često se dogadjalo da ga kolege pisci bodre, mole, podstiču da ispriča ono što već znaju, kakvu anegdotu iz književnog života koju su sami prepričavali u njegovom odsustvu svesni da u tom prepričavanju gubi draž i uvek neku novu, neočekivanu poentu kakvu bi joj sam Sijarić dodao kada je bio prinudjen da se ponavlja.

Te, l976. godine, objavila sam u kruševačkoj „Bagdali“ tekst „Sijarićevo pripovedanje u noveli Hrt“, suvoparnu jezičku analizu pripovetke na način kako se tražilo i očekivalo od studenata jezika i književnosti ako žele da se bave naučnim radom. Ako dobro pamtim to je jedini moj tekst ovakvog tipa i nisam marila za njega znajući da u književnoj kritici želim drugačiji pristup i da lingvističke analize književnih tekstova nisu moja vokacija.Bila sam uverena da ni autoru Sijarićevog tipa ovaj pristup jednoj od najboljih novela naše savremene književnosti neće mnogo značiti, te da je izuzetni stil i jezik Hrta zapravo samo jedan od elemenata koji tvore visoku estetičku vrednost ove i ovakve proze. Ćamil Sijarić me, međutim, opovrgao i iznenadio kada se javio da mi predoči kako već poznaje moje književne kritike iako ih je tada bilo malo, te da ova o njemu jeste drugačija ali i zanimljiva i njemu draga jer dolazi iz pera jedne nove generacije koja drugačije čita a počesto i drugačije vidi i konkretna dela i književnost po sebi.

U to doba za pohvale nisam marila a vremenom sam se utoliko promenila što danas u njih više ne verujem. Oduvek su mi bile inspirativnije kritike o kritikama, suprotstavljanja do granice civilizovanog sporenja. Pišući u to vreme neretko kritike s negativnim sudom, najviše me zanimalo šta o mojoj proceni dela misle neki mudri, neutralni i za priče izvan književnosti nezainteresovani stvaraoci. Uvek ih je bilo malo, ali su mi razgovori s njima bili tim dragoceniji u traženju vlastitog puta u književnoj kritici koja je tada patila od mehaničkog prihvatanja netom prevedenih i uvezenih teorija (strukturalizam, fenomenologija, hermeneutika, recepcija itd) i njihove bukvalne primene na situiranje našeg književnog trenutka koji se raskošno opirao uvezenim kalupima „naučnog pristupa“ ne zato što je bio bolji ili gori od književnog trenutka drugde, već pre svega zato što je bio drugačiji.

Kada sam l980. godine u „Savremeniku“ objavila drugi tekst o Sijariću, o romanu „Raška zemlja Rascija“, mudri gospodin me već tretirao kao „veterana u oporbi“, kao osobu koja se u protekle tri godine osvedočila u izricanju svojeglavih ocena i argumenata, te kao kritičarku koja ima pravo da i solidnom romanu uputi pokoju primedbu. Nemam vremena a ni naviku ni potrebu da čitam svoje davne tekstove, ali sam za ovu priliku s teškom mukom pronašla tekst o „Raškoj zemlji Rasciji“, u knjizi „Kritičari o djelu Ćamila Sijarića“, posebnom izdanju Odjeljenja za književnost i umjetnost Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine, objavljenoj 1986. godine u Sarajevu. I danas bih, nakon četvrt veka taj tekst sa zadovoljstvom potpisala, jednako kao što sam nedavno ovaj Sijarićev roman sa svim kasnijim iskustvima, životnim i čitalačkim, sa zadovoljstvom ponovo pročitala. Kada danas posvedočim da je Ćamil Sijarić na svoj lepi pripovedački način u mnogo prilika divanio kako ceni i voli moj tekst o „Raškoj zemlji Rasciji“ iako je u odnosu na neke druge manje pohvalan iliti „suštinski kritičan“, kako je govorio, svesna sam da to danas nikome više ništa ne znači, ali je reč o istini koja je meni draga. Jer, nije Ćamil Sijarić bio lik uz koji floskula „suštinski kritičan“ tek tako pristaje. To nije bio njegov jezik, to je jezik moga posla kojem se on privoleo ili predao da mi učini, da se „bolje“ razumemo za velikim „književničkim stolom“, da mi došapne kako je razumeo i kako mu ne smeta što će tvorci raznoraznih onovremenih književnih kuhinja tvrditi da sam ga „oplela“ i „sredila“. Uostalom, katkad mi se činilo da smo generacijski bliži no što to godine govore, a to se i onda, i sada (kada je obrt u suprotnom smeru neminovan), događa samo kada je o vrsnim stvaraocima i izuzetnim ličnostima reč.

Godine l982. objavila sam u „Književnosti“ kritiku o „Francuskom pamuku“. Sijarić mi se javio i obasuo me rečima zahvalnosti. Priče su već bile ovenčane Andrićevom nagradom tako da im moj sud nije mogao ni pomoći ni nauditi, ali ja sam se još jednom uverila da je Ćamil Sijarić vrlo pažljiv čitalac kojem ne promiču finese, drugačija zapažanja i argumenti, pa i smisao između redova, te da je to njegov zaštitni znak i znak razlikovanja od drugih i drugačijih stvaralaca. Bio je jedan od retkih pisaca koji je moje tekstove o njegovim knjigama čitao u kontekstu mojih kritika o drugim piscima i proniknuo u moju ličnu vrednosnu hijerarhiju ne krijući da je zadovoljan svojim mestom u njoj.

Kada danas razmišljam o Ćamilu Sijariću činim to sa nostalgičnim osmehom jer ga vidim i čujem. Vidim njegov visok i tada već povijen stas, neobično guste sede obrve, a naročito pronicljive, nekako nezavisno od izraza lica nasmejane oči i čujem mu glas, boju i muziku glasa, melodioznu ijekavicu kojom me usred Beograda umeo vratiti u jezički svet detinjstva. Događalo mi se da taj glas čujem i dok čitam neku njegovu prozu, što nije bio slučaj kada čitam druge pisce. Kada kažem sijarićevski, onda podrazumevam jedinstvo, istovetnost, nerazlučivost između usmenog i pisanog pripovedanja Ćamila Sijarića.

 

 

 

 

 

 

 

 

Mirko Jovanović

 

PUT ĆAMILA

 

Jedino na čemu se temeljila moja odluka da, bez premišljanja, prihvatim urednikov poziv za pisanje teksta o Ćamilu Sijariću bila je moja velika ljubav prema ovom piscu. I nije prošlo dugo, a počeo sam da se kajem što sam poziv tako lakomisleno i brzo prihvatio.

Tri noći i tri dana čitao sam ponovo Ćamilove priče. Poput Džimšira Tuhovca iz priče Bunar, koji je, sanjajući neprestano vodu omeđenu mokrim travuljinama i nad njima beli cvet, kopao na nebrojeno mesta po suvoj Pešteri u bezizglednoj potrazi za vodom, i ja sam jezdio preko visoravni Ćamilove proze, i kopao po njoj, sve u nadi da ću negde u dubini pronaći skriveni, do tada nikome poznati izvor s kog ću moći da utolim svoju žeđ – da ću, čitajući, doznati šta i kako u vezi s Ćamilom treba da pišem. Tri noći i tri dana sam, ne hajući za jaru u svom potkrovlju i svetski kijamet, okapavao nad knjigama priča Ćamilovih, niz mene su tekli potoci znoja, a u meni je i dalje vladala suša, nije bilo ni na pomolu onoga što sam tražio. Najzad, četvrte noći, ostao sam i bez snage i bez volje da dalje čitam, ali, uznemiren neuspehom svoje trodnevne čitalačke ekspedicije, nisam mogao ni da zaspim.

Upalio sam televizor, listao kanale. Zaustavio sam se na kanalu na kom se davao crno-beli film Nebraska. Središnja ličnost filma, ostareli, naivni alkoholičar Vudi Grant, prima poštom promotivni letak na kom piše da je primalac dobio milion dolara. Iako je reč o jeftinom marketinškom triku i očiglednoj prevari, Vudi je rešen da iz Bilingsa u Montani, gde živi, ode po svoju nagradu do devetsto milja udaljenog grada Linkolna u Nebraski. Ni žena ni dvojica sinova ne uspevaju da mu izbiju iz glave taj nerazumni poduhvat. Najposle sin Dejvid pristaje da ga odveze do Nebraske. Do kraja njihovog puta saznajemo, između ostalog, ono što Dejvid otpočetka zna: da nije suština u novcu, kog, razume se, nema, već u tome što pusti život čoveka koji više nije sposoban da radi niti da se stara o sebi najednom dobija svrhu kroz put do milionske fatamorgane u Nebraski. Kraće rečeno: smisao je bio ne u cilju već u samom putu. Uostalom, cilj će se na kraju surovo narugati Vudiju jer će u neuglednom sedištu firme što ljudima šalje obmanjujuće letke službenica, potvrdivši da Vudijevo ime nije među dobitnicima fantomske premije, naivnom starcu kao utešnu nagradu dati kačket s natpisom Prize Winner.

Čim sam po završetku filma spustio glavu na jastuk, zaspao sam. Probudio sam se nakon nepuna dva sata s grom-idejom u glavi. Posegao sam za telefonom i putem interneta saznao da barski voz polazi iz Stare Pazove kroz sat i po. Navrat-nanos sam spakovao nekoliko najneophodnijih stvari, istuširao se, poneo celokupan svoj kapital od tri hiljade i sedamsto dinara i dvadeset evra i krenuo ka železničkoj stanici.

Do stanice je valjalo pešačiti dobrih trideset pet minuta. Iako tek beše prošlo osam sati, zvezda je pekla saharski – do podneva će opet biti četrdeset stepeni. Usput nigde hlada. Zaboravio sam i vodu da ponesem. Jedva sam čekao da se domognem male prodavnice nadomak stanice, pa da kupim vodu i nešto za zavaravanje iznenada probuđene gladi, jer nisam se mogao setiti ni kada sam jeo poslednji put.

Približavajući se prodavnici, naišao sam na devojčicu i dečaka od osam-devet godina. U tesnacu ulice bez trotoara, na trapezu senke dvospratne kuće, dobacivali su jedno drugom tenisku lopticu reketima velikim bezmalo koliko i njih dvoje. Oboje je bilo odeveno u vimbldonsko-anđeoski belo, oboma su glavice štitili beli kačketi. Da sam i ja imao bar kačket – pa neka je i s natpisom Prize Winner! Ovako mi je pod temenom nezaštićenim od sunca goreo mozak, i u njemu, kao da će svakog časa iskipeti, šištala, cvrčala i pućkala magma nauma s kojim sam pošao na put.

A u čemu se sastojao moj naum? Prvo i osnovno, trebalo je vozom da odem do svog rodnog Bijelog Polja, pa da se odande prebacim do Ćamilovih Šipovica. E sad, znao sam na karti i žmureći da pokažem gde je Bihor i u kom njegovom delu su Šipovice, ali u stvarnosti nisam bio siguran kuda vodi put od Bijelog Polja do Šipovica, niti čime bih se do gore mogao prevesti. Da zamolim nekog od rodbine ili prijatelja iz zavičaja da me preveze, to nije dolazilo u obzir, odveć sam opterećen skrupulama svake vrste da bih mogao bilo kome od tih ljudi koje dugo nisam video da se iznebuha javljam s takvom molbom, a pritom, budući da tamo ne mogu da se zadržavam, našli bi se uvređeni svi kojima nisam imao vremena da se javim i obiđem ih. Dakle, morao sam u zavičaju boraviti inkognito. I tako sam rešio da po silasku s voza idem od jednog do drugog taksiste dok neki ne pristane da me vozi do Šipovica. Neka traži za vožnju koliko mu drago, mislio sam, neka me i prevari, samo neka me vozi. A kad dođem u Šipovice… Valjda ću potražiti Ćamilovu rodnu kuću. Ne znam. Znam samo da je neophodno da odem tamo i da ću – pošto stupim na zemlju kojom je on prve korake pravio, oslušnem trave i lišće čiji je šum on slušao, napijem se vode koju je on pio – da ću tek tada umeti da progovorim kako treba o Ćamilu.

Dok sam se upinjao da magmu ovih poluuobličenih misli sprečim da pokulja napolje i ostavi mi prazne i glavu i srce, od sunca se odlomio komad i zviznuo me u glavu. Bar mi se u prvi mah tako učinilo. Stigao sam da se osvrnem i vidim uplašeno lice dečaka s reketom, i da čujem devojčicu kako mi se izvinjava jer me je njen brat pogodio teniskom lopticom u potiljak. Onda mi je sve pred očima pobelelo i uši zagluhnule. Nisam izgubio svest, kao ni nekoliko meseci ranije, kada mi se pri jednom teškom fizičkom poslu dogodilo nešto slično. Ostao sam na nogama, priseban, i, kao i prethodnog puta, čekao da mi se postepeno vrate vid i sluh. No prošlo je, čini mi se, i četiri-pet minuta, a neprozirna bela koprena nije mi se sklanjala s očiju, niti sam čuo ijedan zvuk. Napokon me je neko nežno uzeo podruku i polako me poveo nekuda.

Nepoznati vodič me je posadio u udobnu stolicu. U ruke mi je zatim tutnuo plastičnu čašu i pomogao mi da iz nje ispijem sladak ledeni napitak.

„Hej! Jesi li tu?„, kao iz bunara dopre do mog uha glas žene čiji lik izranjaše ispod bele koprene što stade da mi se razmiče s očiju. „Hm… Neće valjda opet da se izvinjava i ponavlja kako ne vidi i ne čuje. Treba zvati hitnu.“

„Čujem vas. Izvinite.“

„Tu si ipak. Popij još jedan ajs ti, da se skroz povratiš.“

„Ne, izvinite, hvala vam. Žurim na voz.“

„Kada ti polazi voz?“, upitala je žena pogledavši diskretno na svoj ručni časovnik. Dobivši odgovor, nastavila je: „Da, to je ovaj što se čuo. Prošao ti je voz pre pet minuta. Dokle je trebalo da putuješ? Dobro, do zavičaja – a gde ti je zavičaj? Bijelo Polje?! Moj svekar je iz Prijepolja. To je blizu, zar ne? Kao Stara i Nova Pazova?“

„Manje-više. Samo još da se umesto ovih bazena između Stare i Nove Pazove prokopa jedan osvežavajući granični jaz – i to je to.“

„Deda, pa ovo je tvoj zemljak“, reče žena ne obazirući se na moju opasku.

Potpuno došavši sebi, i shvativši da sedim u stolici iza tezge male prodavnice nadomak železničke stanice, konačno sam primetio starca posađenog na hoklici pokraj vrata prodavnice. Ali nisam ga primetio zato što mu se njegova snaha – prodavačica – obratila. Primetio sam ga trenutak ranije, i to zato što su i prodavačica, i šareniš po rafovima, i svaka tačka prizora preda mnom bili crno-beli, kao neobjašnjiv, nefilmski nastavak nekoliko sati ranije gledanog filma Nebraska, a jedino je taj stari Prijepoljac bio delimično u koloru. Tačnije, i on je bio crno-beo od glave do pete, samo mu se u rukama šarenila nekakva kratka kićanka slična višebojnom, nedovoljno razvijenom cvetu.

„Dobri su Bjelopoljci“, rekao je stari. „Samo često žive u oblacima. Valjda zato što su u onoj vlažnoj kotlini, pa je ujutro skoro uvek magla. Probude se, a u magli im se čini da i dalje sanjaju. Kad se magla raziđe i vide kako oko njih stoje stvari, trljaju oči, misle kako je to prevara, a istina ono što su videli u magli i snu.“

Prodavačica se, primetivši moj začuđen izraz lica, osmehivala i klimala mi glavom, kao da će reći: Da, da, on uvek ovako govori. Međutim, razlog moje začuđenosti nije bio način na koji je stari govorio, nego to što sam odjednom imao snažan utisak da tog čoveka poznajem odnekud, mada nisam mogao da se setim otkud.

„I u Londonu je uvek magla, pa Londonci ne žive u oblacima“, rekoh.

„Njima je more pod nosom. Iz magle odmah na more iziđu, a onda morem dođu u svaki kutak sveta i tamo svoju maglu prodaju. Trgovci su to.“

„I Bjelopoljci su trgovci.“

„Jaki ste mi vi trgovci. Vama je bliže nebo nego more, pa vam je takva i trgovina. A ovi, ako nećeš da kupiš, biju te dok ne kupiš. I još ti naplate što su te bili. Sve džentlmenski i civilizovano, dabome.“

„To su predrasude nas malih i sirotih s Istoka. Nisu oni od Bjelopoljaca gori“, rekoh ne bih li starog isprovocirao da i dalje brani moj zavičaj od mene, ali, kao pravi bjelopoljski trgovac, nisam uspeo da mu prodam priču u koju sâm nisam verovao, i on je, hladnokrvno prešavši preko mojih reči, započeo svoju priču.

„Moj askurđel Jakov bio je od Bijeloga Polja. Otišao je iz rodnog kraja u svet, plovio i on morima. Doplovio je do Rusije i zadržao se tamo mnogo godina. Predstave ga jedne prilike i caru jer je nadugačko, lepo i tačno umeo da priča o zemljama koje je obišao. Jakov i njegovo pričanje dopadnu se caru, i ovaj Jakovu dodeli pratnju od dvanaest ljudi raznih struka, te ga pošalje da obilazi Rusiju i da opisuje njene krajeve i ljude u svojim pričama: Jakov da priča, a ljudi od pera iz Jakovljeve pratnje da zapisuju i doteruju priče po pravilima književnog jezika – ipak Jakovu ruski nije bio maternji. Rusija prostrana, u njoj krajevi, ljudi i običaji razni. Ali u Jakovu ima priča i za dve Rusije, i nijedna ne liči na drugu. I ni najučeniji Rus ne bi mogao da razabere šta je u tim pričama istina, a šta su Potemkinova sela. Jer Rusija zna da bude tako bajkovito nestvarna da ono što je istina izgleda kao puka izmišljotina. S druge strane, Jakov tako vešto izmišlja da i najveće sumnjalo veruje da je bilo onako kako on u priči veli.“

Napolju se naglo oblačilo i crno-bela unutrašnjost prodavnice tonula je u sve dublju senku; beli tonovi prelazili su u sive, sivi u crne. Za starog mi se pak činilo da je, kako je njegova priča odmicala, bivao sve svetliji i belji, a boje kićanke u njegovim rukama sve jarkije. Nisam više ni najmanje sumnjao da ga poznajem. Ali otkud, za Boga miloga, otkud?

„Dođe na kraju Jakov do Aljaske – Aljaska je tad još bila ruska. Uhvati njega i pratnju mu mećava, pa se sklone u nekakvu brvnaru. U brvnari se oko vatre načetili aljaščanski crvenokošci. Među njima svega jedan belac, s belom kosom do ramena i belom bradom do srca. On priča, ostali slušaju, ne dišu. Tek kad nekoličak slušalaca opazi Jakova s pratnjom, prodisaše. Tiho su disali, ali ih onaj belokosi, belobradi pričalica ču, prenu se iz priče i primeti i on pridošlice. ‘Dođe i ti jednom. Čekao sam teʼ, obrati se on Jakovu na srpskom. ‘Ali… Oprostite… S kim imam čast?ʼ, promuca Jakov zbunjeno. ‘Ne prepoznaješ me? Ja sam ti koji si s pričom otišao predaleko.ʼ Čuvši to, Jakov svojoj pratnji, ne objašnjavajući im ništa, dade znak da pođu za njim. Izađoše u mećavu. Dugo su se kroz mećavu probijali i na jedvite jade, gotovo pometeni, pronašli novo konačište. Kad stresoše sa sebe sneg i priđoše do vatre da se ogreju, videše da je Jakov, iako se oslobodio snežnog oklopa, ostao beo: dibidus osedeo za sat-dva puta od one brvnare. Po povratku u Petrograd Jakov izmoli od cara da bude razrešen zadatka koji mu je poveren i otpušten iz ruskog podanstva eda bi se vratio u svoj daleki zavičaj. I skoro godinu dana kasnije vrati se on, ali ne baš u zavičaj. Stao je i nastanio se u prijepoljskom kraju, nedaleko od manastira Mileševe. Bojao se, da je napravio i taj poslednji korak na povratku iz bela sveta i došao u svoje Bijelo Polje, sreo bi sebe u kolevci. Sebe koji je s pričom otišao još dalje nego predaleko.“

Slična mileševskom anđelu, u prodavnicu je uletela devojčica u belom s dva reketa-krila. Napolju je počeo strahovit pljusak – jedna od takozvanih superćelijskih oluja što se poslednjih godina nenadano na nas sruče usred pakleno vrelog dana.

„Gde ti je brat?“, upitala je prodavačica devojčicu.

„Tu je, ispred. Stidi se da uđe“, odgovorila je devojčica i pogledala u mene.

„Stidi se? Zbog ovog momka?“, na to će prodavačica; onaj kog i u njegovoj četrdesetoj zovu piscem mlađe generacije odnekud se čudio što ga sad tu, iako poluosedelog, nazivaju momkom. „Ulazi, blesane!“, viknu prodavačica otvorivši vrata i, pošto dečak uđe u prodavnicu, dodade: „Vidi ga, sav mokar!“

„Izvinite“, rekosmo uglas dečak i ja; on se izvinjavao meni, još se osećao krivim zato što je u detinjem besu raspalio reketom po teniskoj loptici i slučajno me njom pogodio u potiljak, a ja sam se izvinjavao njegovoj majci, prodavačici, jer se mali zbog mog prisustva ustezao da uđe u prodavnicu, pa pokisnuo.

Pre nego što će peškirom donesenim iz toaleta u zadnjem delu prodavnice početi da briše mokru dečakovu glavu, prodavačica je dečaku skinula beli kačket i bacila ga na tezgu preda mnom. Kako se smočeni kačket ne bi cedio na tezgi, uzeo sam ga u ruke. I tu se ponovo setih priče Bunar i Džimšira Tuhovca, kom su, dok je bolestan ležao na krevetu od pruća, njegovi najmljeni kopači, došavši najzad u jednom bunaru do vode, poslali odozdo kapu natopljenu tom vodom.

Bacih brz pogled ka starcu pokraj vrata. Devojčica, njegova unuka, sedela mu je u krilu. Odloživši u međuvremenu svoj i bratov reket po strani i uzevši iz dedinih ruku onu kratku šarenu kićanku nalik nedovoljno razvijenom cvetu, vezivala ju je za dugme na vrhu svog kačketa i, dovršivši taj posao upravo kad sam k njima dvoma pogledao, metnula je kačket na dedinu glavu.

Tada sam starog prepoznao. To je morao biti Hasan, sin Huseinov, iz istoimene Ćamilove pripovetke. Obreo se u drugom vremenu i drugoj geografiji, ali je opet, kao u pripoveci, sedeo na istom mestu, do vrata; i na glavi je imao belu kapu sa šarenom kićankom presečenom do same kape; i ljudi su pijući čaj (to jest ajs ti) slušali do samozaborava njegove priče, u kojima ono što bi moglo biti istina, učini vam se da je izmišljeno, a ono što je izmišljeno, učini vam se da je istina, i vi nikad niste ni ovamo, ni onamo, nego u rukama Hasanovim koji vas ljulja i tamo i ovamo kao da ste u kolevci. Doduše, u Ćamilovoj pripoveci je iznad Hasanove glave uvek svetleo o klin obešen fenjer, a ovde je visoko nad Hasanovom glavom svitkalo oko jeftinog kineskog video-nadzora, koje me je bez sumnje videlo onako kako sam ja video njega: crno-belo.

Uto i moj Hasan i devojčica na njegovom krilu postaše bleštavobeli, kao da su od same mesečine. Narednog trena takvo svojstvo poprimiše i dečak i prodavačica koja ga je sušila belim peškirom. Kroz sekund celu crno-belu sliku preda mnom prekri zaslepljujuća belina; kratko još šarenio se cvet-kićanka usred mog vidnog polja poplavljenog belinom, pa se i on u belini izgubi.

Kada su mi se povratili vid i sluh, sedeo sam na plišanom sedištu u vozu. Na krilu mi je ležao otvoren laptop. Svetlost ekrana je trnula, belina vord dokumenta na njemu, gusto zasejana rečenicama, sivela je. Shvatih da je baterija laptopa na izdisaju i krenuh da sačuvam dokument, ali sprava se pre toga ugasi. Na zatamnjenom ekranu mutno se odrazi lik uvrh kog se belelo nešto što je moglo biti i kosa čoveka koji je s pričom otišao predaleko i kapa. Ubrzo voz uđe u tunel i ceo kupe utonu u mrak.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Petar Miloradović

 

KLJUČEVI DREVNOG SVETA

 

(O tri priče Ćamila Sijarića Mukinja i brekinja; Miris lišća orahova; Bor, ptice i ništa)

 

Sve što je veće od nas

Poruke koje sam otkrio pre više godina čitajući tri divne priče Ćamila Sijarića ponovo sam nepogrešivo pronašao i danas.

Činilo  mi se da je dovoljno pisati samo o biljkama, o drveću. U razgovoru sa prijateljima više puta sam potvrdio da bi mu se moglo samo diviti.  I da je ono jedno od najvećih čuda u prirodi i da je povezanije, nekad, nego što smo mi sa drugim ljudima.

Ali ako nešto od nežnosti drveća poseduje čovek… Vredelo bi misliti i o ,,biljnom temperamentu“, ako bi tako moglo da se kaže. Pitao sam se gde sam to pročitao. Zapravo i drveće i spomenuti temperament našao sam u pričama o kojima pokušavam nešto da kažem.

Neobična imena divljih voćki nosio je naslov jedne od njih: Mukinje i brekinje. Mnoge od rečenica iz priče saopštavale su nešto što se mora upamtiti.

,,Stabla ne zbore. A ljudi umiru.“

i

,,da se zemlje i ne dotiču, nego gore neba i visine.“

Ili donose vesti iz nekog drugog vremena od

,,onda kada je, kako se u pričama priča, drveće hodilo.“

I kao svedočanstvo upućuju nas

,,da još na svijetu nije sve sređeno, da još ima nekud da se ide, i da su vrata – ona svoja, još uvijek daleko; da se i ne zna na kojoj su strani!“

U tim čudnim imenima bio je i muk i zvuk. Ako nisu mogla da nam mnogo toga saopšte na drugi pogled, gromoglasno su objašnjavala. Ili su meni objasnila, baš.

*

Pitao sam se kada sam prošao kroz hladovinu i osetio Miris lišća orahova u kakvom su stanju četiri oraha koja sam posadio. Šta još čovek treba da radi na zemlji osim da obezbedi sebi pravo na disanje pa i sađenjem stabala. U priči pod spomenutim naslovom sa mnoštvom strepnje i neizvesnosti čitao sam:

,,Sad nam je i orah ostao nešto veliko, i nismo mogli a da ne mislimo i na taj orah, na drvo koje je našeg strica bacilo u brigu…“

i

,,on je bio viši od kuće – i nimalo nam se nije svidjelo što je orah viši od naše kuće.“

Orah čiji je deo već bio ugrađen u kuću u obliku jednog stuba ili od čijih je rođaka oraha bio izrađen i nameštaj kućni u kojoj je bilo ,,mnogo nekakvih dolapova sa erezama i katancima“.

Ili koji je svojim stamenim postojanjem proricao neko drugo ustrojstvo stvari:

,,Nismo čuli kako je – otkinut od onih šipaka, pao dolje na ćilim naš stric; tek učinilo nam se kao da je – sa onog oraha, kod one kuće, opao list.“

Ko je pratio boje koje su se menjale u lišću ispod oraha mogao je znati kako je lepo ali i teško sakupljati orahe i čistiti ih i vaditi plodove iz njihove zelene ljuske. Najzad i kako crna boja, kojom se tada oboje ruke, postaje zalog tog saznanja.

*

Dolazeći i do poslednjeg naslova u ovom nizu Bor, ptice i ništa  možemo zaključiti o tome šta je naš ljudski život i da li je on i koliko bitan na ovoj zemlji. Ili da je ustupanje mesta drugom važnije. I da za svakoga ima dovoljno mesta i da ,,svi smo odjednom“ kako kaže  neki drugi pesnik.

,,Ličio je, tako okovan, na kakvog starog oklopnika iz nekakve stare vojske, koji je tu – na mjestu strašnu, ostao da stražu čuva.“

,,Vidik oko njih biće širok, i oni će u njemu stajati kao carevi – jer jedan je od njih bor a drugi orao, a obojica na visini – kao na kakvom prijestolju.“

Novo čitanje spomenute priče podsetilo me je na jedan drugi bor oko kojeg je bila utabana staza. Napravili su je oni koji su obilazili oko njega. To mu je davalo nešto od svetosti kao i boru u spomenutoj priči. Voleo bih da su takva i naša čitanja ponekad.

 

Glasovi koje ćemo možda moći da  čujemo

Osluškivanje sveta bilo mi je opredeljenje, Ljudi koji govore, priča koje se dešifruju. Tražiti ključeve drevnog sveta, raboše koje vredi upoređivati.

Odavno sam mislio o toj reči koju nikako nisam mogao da posejem u neki svoj tekst, kako je reč raboš toliko anahrona da bi je, bez obzira na značenje, bilo stilski neprihvatljivo upotrebiti u savremenosti. Učinilo mi se da je sada trenutak da je konačno rehabilitujem i spomenem onako kako stoji u rečniku:

raboš – komad drveta na kome se zarezima, crtama beleže dugovanja i potraživanja. – Raboši su posebna vrsta primitivnih trgovačkih isprava kod nepismenih malih zanatlija, kod mljekara… hljebara.

Sam sam imao iskustvo da vidim takvo drvce kod nekog bojadžije koji je bojio vunu. Samo tada, jednom, i nikad više. Zapravo bila su dva istovetna drvceta, nastala od jednog zarezanog pa presečenog po vertikali simetrično. Jedno je ostajalo kod bojadžije a drugo je nosio kupac usluge. Njihovim upoređivanjem i prepoznavanjem, uklapanjem, dovršavala se trgovina a moja baka je dobila svoju obojenu vunu nazad. Zvuk te reči bio je nezaboravan. O zarobljenom značenju koje u njoj obitava trebalo je misliti. Sećao sam se vune svih priča koje sam slušao i upoređivao ih sa pripovedanjem Ćamila Sijarića.

Onda sam čuo iznenada jednog jutra njegov glas koji je bio zapisan za nas u nekoj davnoj televizijskoj emisiji. Govorio je o svojim zemljacima, Bihorcima:

,,Ja sam toliko puta u razgovoru sa tim ljudima morao da ućutim da ne bih kvario to njihovo lijepo pričanje.“

Možda je upravo taj ton bio muzika koju je naš pisac prenosio i kasnije samo beležio i uobličavao. I ja sam mu verovao. Kao da su priče bile starije od svog pisca, utemeljene u dušama onih ljudi koje je slušao, od čijeg je zvuka gradio svoj i njihov svet.

 

O nežnostima grubog

Ako smo nekad mislili da će nas iznenaditi još mnogo toga u životu, ako smo sanjali i čitali, svakako jednom smo morali i naići na nešto što nas je tronulo i podsetilo na ono što smo mislili da smo zaboravili. To što je negde ostalo, u saslušanoj priči, u ovlašnom pogledu ili sticaju okolnosti, čak igri ili zadatku koji nismo rešili.

Da li je to mogao biti opor i grub ukus teško dostupnih voćki, miris borovine ili bolesni hlad oraha čija nas je senka prekrila ako smo i nehotice zakoračili u nju i vlast neke više sile koja nepojmljivom snagom i nama vlada.

Nisam znao koje su to divlje voćke, mukinje i brekinje, dok iz biologije a kasnije i iz botanike nisam saznao za njihova zagonetna imena, rod i familiju. Profesorka je zamolila da joj pronađemo njihove sadnice a onaj ko je mogao još znati za to divlje voće mogao je biti moj deda. I našao ih je, velike, mlade brekinje i mukinje iz stare šume. Poslao mi ih je autobusom do grada upakovane,  i ja ih, ipak, nisam iskoristio i predao profesorki, misleći da ću steći i negativne poene kod drugara. I one, zasađene drugde, ostale su da čekaju  neko drugo vreme.

Možda baš tada saznao sam da je dedinu kuću, u kojoj je tada živeo, kupio njegov otac u drugom selu i da ju je tamo rasklopio i ponovo sastavio od drvene građe, pletera i blata. Sigurno je i grane divljeg voća upleo u zidove. Da li sam tada razumeo da je kuća tamo gde smo mi, ako kuće uopšte ima. Pitao sam se i da li se i gradi kuća na zemlji?

A onda je zaista izgrađena i nova kuća i svi smo ipak bili zabrinuti jer su u njenoj blizini rasli dud i dva oraha. Jedan je na pragu starosti oboren a drugi je zajedno sa dudom jedva iskorenjen. Ipak novoj kući nije bilo pomoći. Načela ju je vlaga i ona sada lagano propada i u njoj niko ne živi.

Kasnije, na drugom mestu, fotografisao sam veliki orah i o njemu pisao kada je posečen i prodat da bi se od njegovog stabla pravili kundaci za puške. To me je porazilo! Zabrinulo.

I imao sam i ja strica i negde dalje od njegove kuće behu borovi. I u staroj njegovoj kući  kroz dimnjak se moglo u nebo pogledati. E baš u toj kući stajale su okačene o gvozdenom klinu desetine jadaca, pilećih kostiju – bilans zima i leta, godina. Znaci svetkovina u domu, boljih dana i praznika. Sve to čekalo je da jedna konačna opklada započne i da opet pobedi život, ako je moguće. Da nagovesti da će se ptice uvek u svoja gnezda vraćati.

Nestrpljiv sam bio i dobio dozvolu da sve te kosti odjednom polomim i da se to iščekivanje prekine i da sve što može biti začarano odjednom prestane.

Nadao sam se da se ishod svih opklada konačno sazna a jedna druga tajna otključa.

 

 

 

 

 

Živorad Nedeljković

 

Bilo bi to bespuće

 

Zapis o pesmi Ćamila Sijarića

 

Navodimo kratku nenaslovljenu pesmu Ćamila Sijarića.

 

Na nebu među zvijezdama

Velika i Mala Kola.

Navezla su se iznad moje kuće.

Spopadne me želja da se u njima odvezem

U bespuće…!

Ali ništa od toga.

Imam ja moja kola od drveta.

Odvezem se u njima do brijega.

I sve točak točku šapuće:

Nećemo dalje  ̶

Bilo bi to bespuće.

 

Na samom početku ove naizgled jednostavne pesme, pesnik situira poznatu sliku; u neiskazivom mnoštvu zvezda, lirski junak prepoznaje sazvežđa: Velika i Mala Kola. Nekome ko je zagledan u zvezde sasvim sigurno može izgledati da su pomenuta zvezdana Kola u nekom hipotetičkon kretanju zaustavljena baš iznad njegove rodne kuće, navršene snovima. Povlašćeni prostor doma upućije i na socijalni okvir, međutim, za ovu priliku taj je kontekst od manje važnosti.

Lirski junak želi da zađe u bespuće, vozeći se nebeskim Kolima. Da bi se kola, bilo koja, kretala, potrebna je odgovarajuća podloga, kakav-takav put. Samo nebeskim Kolima pravi, zemljani ili asfaltni, put nije potreban; kreću se, figurativno rečeno, u beskrajnom prostoru koji doživljavamo kao bespuće, i zato što, ako ćemo pravo, tako malo znamo o njemu. A kad se o nečemu malo zna, postoji želja se tamo usmeri snop svetla. Sa druge strane, sigurno je da u svakidašnjem, dobro poznatom predelu, u kome se nalazi kuća, nema previše izazova. Lirski junak je okružen putevima, i ovakvim i onakvim, skoro svaka prohodnost mu je dostupna, svakom svojom stazom prošao je toliko puta. A nebeska Kola sijaju iznad kuće. Tamošnje bespuće mami. Obrni-okreni, šta bi drugo moglo biti ovo nebo iznad nas. Ništa od ostvarenja želje, veli pesnik. Naravno, a želja je uistinu lepa, baš kao i poređenje nebeskih tela sa stvarima što su nam dostupne, i služe da obavimo kakav posao. Ako u obična drvena kola upregnemo volove ili pak konje, moći ćemo štošta da uradimo: prevezemo drva ili seno ili namirnice iz gradskog dućana. Da se odvezemo do brega, odakle se bolje vide i ravnica i život i zvezde. U drugom delu pesme konstatacijom Imam ja moja kola od drveta, iskazano je mirenje sa nedohvatnošću nebeskih Kola, ali i ponos zbog posedovanja. Kola od drveta, to je nešto što je moje, što me čini sigurnim i spokojnim pod kapom nebeskom. Otuda i neobično, a vrlo efektno naglašavanje činjenice o imetku; mogao je pesnik reći samo imam kola od drveta, ali kad kaže imam ja moja kola od drveta, onda do izražaja dolazi i lepršava infantilnost, i blago začikavanje sila nemerljivih, onih što tvore i lepotu i tajne i bespuće. Opet, ovo naglašavanje možemo razumeti i kao način na koji lirski junak sagledava vlastite moći. Kola od drveta, dakle, postoje, lirski junak se očas posla odveze do brega. Točkovi ga, kao da su živi, opominju da je dovoljno puta prevalio, da je dospeo na primerenu, možda dostojnu, visinu. Točkovi šapuću jedan drugome, a zapravo škripe na uzbrdici  ̶  deder da ovu prelepu sliku vratimo u svet realija. Nećemo dalje  ̶  bilo bi to bespuće, šapuću točkovi. Ne opiru se upregnuti konji ili volovi, iako im sigurno nije lako da vuku uzbrdo, ne sumnja u ishod putovanja živi svet, što vazda željan je daljina i istraživanja. Neživi nas svet opominje, kaže nam dokle možemo, ovako maleni. Osvrnimo se oko sebe. Zaista, opominju nas stene u kojima tražimo blago, opominju nas zagađeni okeani, vazduh prepun otrova… Moramo stati, inače… Točkovi šapuću da bi u predelu smeštenom iza brega nastalo bespuće, ako bi kola od drveta krenula tamo. Zavodljiva je pomisao da je reč o nedirnutom, rajskom predelu. Ali, vratimo se bespućima. Bilo bi to bespuće, a ne tamo je bespuće, postojeće, stalno, kao što je dato u slici sa početka pesme. Nastaće bespuće, ako mi tamo ostavimo trag, kažu točkovi, a sada, izvesno je, bespuća tamo nema. Opomena točkova, predmeta načinjenih ljudskom rukom. Točkova što simbol su kretanja i oslobađanja uslovljenosti mestom, simbol ciklusa i kruženja svega što postoji. Ne moramo baš sve da znamo, da svuda zavirimo, ne moramo uvek da remetimo prirodni tok.

I zamislimo načas da umesto točkova šapuću tenkovske gusenice: Nećemo dalje   ̶   / Bilo bi to bespuće. Pustoš. Kad bi bila moguća pobuna čelika i oružja od njega načinjenog. Ponekad pomislimo da stvari imaju više svesti od onoga ko je stvorio oružje.

Ćamil Sijarić u ovoj kratkoj pesmi sučeljava dve zamašne značenjske ravni. Na jednoj strani, postoji nebesko bespuće, a na drugoj strani je predeo u kome nema bespuća, ali će nastati ukoliko narečeni predeo bude oskrnavljen. Prisustvom čoveka ili pak sila koje nije u stanju uvek da kontroliše. Jer, sumnje nema: iza nekog hipotetičnog brega, iza shvatljivih daljina, postoje putevi, samo što oni pripadaju nekom drugom, a paradoksalno nisu mu potrebni, baš kao što nisu nužni ni Velikim i Malim Kolima. Potrebni su čoveku, najsavršenijoj Božjoj tvorevini, potrebni su njegovoj veri. Da bi samo u mislima, čiste duše, prolazio njima. A kola od drveta neka ostanu metafora kojom se može prevesti odnekud tovar lepote, neka budu i metafora čežnje.

Izvrsna pesma Ćamila Sijarića.