Sajmon Ortiz: Panter Čeka
Prevela Larisa Pepić
Talekvah je hladan u novembru, i Sem, Bili i Džej sjedoše ispod prigušenog sunca. Pili su čitavo popodne. Pivo. Vino. Pričali su kako ne bi osjetili hladnoću.
Možda nam treba neka druga vizija, Bili.
Tek osmišljena vizija. Imao sam jednu viziju prošle noći i bila je baš grozna – voz me pregazi, a neko mi ukrade ženu.
He he he. Popi’još jedno pivo, Bili.
Možda, ipak, znate. Možda bi mogla da uspije.
Zaboravi na to, huh. Vizija hladnog piva, to je ono što mi se sviđa.
Ne, Sem, mislim na onog starca koji je stalno bio pijan.
Tvoj stari, he he he, on se nije trijeznio.
Da, ali ne taj. On je bio samo obični stari pijanac. Mislim na Heri Brauna, taj čovjek, koji već dugo sjedi pored suda. Imao je taj papir kod sebe.
Misliš na Heri Dž. Brauna? Onaj čudak, pravi čudni čudak, je l’ taj?
Da. Pa, jednom smo ja i moj brat Taft, prije nego je poginuo u onim kolima što su se slupala, pitali Herija da nam kupi koje pivo u Grilu kod Sofi, znate, i on je kupio. A onda je i on htio limenku i sigurno ćemo mu dati jednu, rekli smo, ali, sad, moramo prvo da odemo do mosta, prije nego mu damo.Uradili smo tako i sjeli tamo iza žbuna i dali mu pivo.
Da, i mi smo tako radili. Sve bi uradio za pivo, stari Heri Dž. Braun. I tvoj brat je isto bio pravi pjandura, he he he.
Sjeli smo i pili pivo neko vrijeme, i tako, samo sjedeli, pričali pomalo o pecanju ili tako nečemu sličnom i ustali bismo tako s vremena na vrijeme da pišamo, preseravali se uglavnom. I onda dokrajčili sva piva i htjeli još, ali nemasmo kinte, i kažemo mi Heriju, Heri mi sad moramo da idemo.
Bio je pospan, znate, tek što je naslonio glavu na rame, k’o što bi nekad radio na betonskim stepenicama suda. Protresli smo ga za rame.
Uh uh uh, dobro, rekao je. A onda je kao protresao glavu i protrljao oči rukom, znate, k’o da nas je vidio u daljini i skoro k’o da smo mu izgledali k’o stranci, k’o da nas nije znao iako smo bili zajedno cijelo popodne.
Kažemo mu da odlazimo, a on prvo pogleda pravo Taftu u oči, a onda u mene, pa opet u Tafta. Onda opet protrlja oči onom starom tamnomšakom i reče, Vidite ovo. Kaže, Da, tihim glasom i pažljivo, Da, to je istina, i ostvariće se.
Sad vidim, rekao je Heri Braun polako, ali jasno, ne kao prije kad bi ga jedva razumio šta priča na stepenicama pred sudom.
Shvatio sam, ponovio je, vas je dvojica. Gledao nas je pravo u oči, Tafta i mene, a onda se nasmiješio i onda se stresao i počeo da plače.
Heri, rekao je Taft, ti stara budalo, o čemu pričaš koji đavo. Ajde bre, pogledaj se, trgni se, druškane. Taft je uvijek volio da razgovara sa starijima. Ponekad niko ne želi da priča sa njima, niti da ih nasmije, znaš? Ali Taft je uvijek drugarčina sa njima.
Da, a oni mu daju vino, to vino, Sem se zagrcnuo od smijeha. On zna kako da ih oraspoloži.
Kako god, Heri se uspravio i nije nas više ni pogledao, ali reče, Sjed’te, želim da vam pokažem nešto. A onda izvadi taj papir.
Samo nekak’o staro parče papira, znaš, kao smeđi i presavijeni papir, kao smekšan, ko zna kol’ko ga je čuvao. Slušajte, kaže, a onda ne reče ništa. A mi opet njemu, Heri mi moramo da idemo.
Sačekajte, sačekajte, kaže, sačekajte malo. Vrijeme je da se čeka. I tako smo ostali da sjedimo i pitamo se šta mu je sad palo na pamet. Kako je Heri Braun bio zažmurio i kao razmišljao, pa smo ostali da vidimo šta bi to moglo da bude.
Napokon, pročistio je grlo i ispljunuo pjenu od piva, i onda rekao, upravo sam se sjetio nečega, što sam mislio da sam zaboravio. Nije odavno, mislim da nije duže od ljudskog vijeka, to je sigurno. Meni je možda sedamdesetak, a to nije puno i ovo čega se sjećam nije starije od toga. Sve vrijeme ovo nosim sa sobom. Jednom sam pomislio da sam ga izgubio, međutim tada ga je Ejmi, moja ćerka, bacila u mašinu za veš, i onda izvadila iz mojih pantalona, i ne vidi se jasno šta kaže, ali je tu, i uvijek će biti tu. Još uvijek jasno vidim.
A onda je Heri otvorio papir. Ničega nije bilo na njemu, samo staro parče zgužvanog papira. Na njemu nema ništa, Heri, rekoh, ništa bez parče papira.
Postoji nešto tu, rekao je ozbiljno i formalno. Postoji nešto tu. U glavi mi je.
Odmjerih Tafta, koji je klečao na koljenima i zurio u papir i ufatio me kako ga gledam. Slegnuo sam ramenima, ali Taft nije rekao ništa. Znam kako razmišlja Heri Braun i vjerovatno mu sad nijesu bile sve na broju, sa svim tim njegovim godinama i od sveg onog vina od kojeg se nije razmicao.
Ali, znate, rekao je, razgovjetno, i kako je pričao, bio je ozbiljan i bio je siguran. Rekao je, Oni su svuda proputovali. Išli su na jug, zapad, sjever, istok, u sve te zemlje o kojima sad učite iz knjiga. Čak i na Floridu, pa i Misisipi i Mizuri, svuda su stigli.
Ko? pita Taft. Pitam se i ja.
Dva brata. Pogledaj, tačno možeš vidjeti oznake i njihove puteve.
Pokazivao je svojim drhtavim starim prstom sa ožiljkom. Imao je taj debele prste. Gledao sam ga kako otvara palcem zatvarač s boce piva. Ožiljak je nastao kad mu je državna policija udarila ruku prije nekoliko godina.
Taft je znatiželjno gledao u papir. Mislim znatiželjno i ozbiljno isto.
Ja još uvijek ništa nijesam mogao vidjeti. Ništa. Mislio sam možda da je neka izblijedela slika nečega, ali tu izgleda nije bilo ničega – osim papira.
Taft me pogledao i napravio neki pokret bradom, i ja sam opet pogledao u papir i slušao.
Oni su pokušali da kažu svim ljudima. Rekli su, Vi Indijanci – mislili su na Indijance koji su raseljeni bilo kuda, čak su mislili i na nas sada, tačno znam – vi Indijanci morate da ste zajedno i da budete jedan narod. Vi ste svi zajedno na ovoj zemlji. Ova zemlja je vaš dom i vi morate da se pazite međusobno. Vi narode, vi morate da shvatite ovo. Ne postoji drugi način da sačuvamo našu zemlju i naš narod ako se ne odlučimo da budemo svi zajedno.
Braća su svuda putovala. Alabama, Kanada, Kentaki, Džordžija, sve te države koje su sada na mapi. Na nekim mjestima ljudi su im govorili, Ne želimo da budemo zajedno. Mi se uvijek borimo sa tim drugim ljudima. Oni nas ne vole, a ni mi njih. Oni kradu i nijesu od povjerenja.
Ali braća su insistirala, Svi smo mi različiti ljudi, to je sigurno, ali smo svi dobri ljudi, svi smo ljudska bića, svi od ljudskog soja, svi smo sestre i braća, i ovo je naša zemlja. Moramo se dogovoriti, Nema više svađanja, prepiranja, zato što je ovo naša zemlja i naš dom za koji moramo da se borimo. To je ono u šta smo došli da vas uvjerimo.
Rekla su braća, Svi mi ćemo morati da se borimo prije nego što bude prekasno. Oni dolaze. Oni i dalje dolaze i oni žele da uzmu našu zemlju i naš narod. Rekli smo im, Ne, mi ne možemo prodati našu domovinu, mi ne možemo prodati okean, ne možemo prodati vazduh, ne možemo vam predati naše živote. Mi ćemo ih odbraniti i moramo to uraditi svi zajedno. Mi moramo to da uradimo, rekla su braća. Slušajte.
Taft je samo nastavio da gleda u papir i u taj tamni prst Heri Brauna koji se pomjerao po papiru, i ja sam nastavio da gledam, isto. I dalje ništa nijesam vidio sem nabora i prevoja, ali ono što je Heri govorio tim ozbiljnim glasom, spustilo je nešto tamo na taj papir, mislim se ja, i opet ja gledam Tafta. On klima glavom k’o da savršeno razumije ono što starac priča.
Pričali su o Amerikancima koji dolaze i željeli su da svi Indijanci budu zajedno kako bi pomogli jedni drugima da ih otjeraju. I tako sačuvali svoju zemlju i svoje porodice. To je ono čega sam se sjetio maločas. Mislio sam da sam bio zaboravio, mada mislim da to nikad neću zaboraviti. To mi je tako blizu, baš kao što ste mi vas dvojica blizu sada.
Heri je malo zastao, a onda nastavio. Oni su bili dva brata baš kao što ste vas dvojica. Jedan od njih, stariji, zvao se Tekumta. Čuo sam da to znači panter koji čeka. A drugi je bio onaj koji je dugo imao problema sa alkoholom, baš kao i ja, ali se spasio i pomogao je svom narodu. Možda vizija, kažu da je imao viziju, dolazi zbog alkohola, i desilo se, pokušali su da urade nešto po tom pitanju. To je ono što ovdje stoji, pogledajte.
I Taft i ja smo opet pogledali, ali ja opet nijesam mogao ništa da vidim. Ali nijesam ništa rekao, ali Taft reče, Da, Heri, vidim.
I tada smo morali da odemo. Trebalo je da uzmemo sigurnosnu žicu u radnji kod Stouksa i da je odnesemo našem starom. Prije nego smo otišli, Heri nas je opet gledao, pravo u oči. Oči mu se bijahu razbistrile, znate, i kaže, To su bila dva brata.
Taft i ja smo pričali malo o tome i onda kasnije o onima – znate, Rona i Džimija, dva brata odozgo od Prajora.
Da, Džimi, vođa napadača svih država, čovječe, taj je bio lik. Da, znam ih.
Da. Pa, Ron je reče o starom Heri Braunu, da im je ispričao istu priču, takođe. Ali ni oni nijesu mogli da vide ništa na tom papiru. Rekli su da je bilo nečeg plavog, a ne smeđeg kao što sam ja vidio. Rekao sam Taftu i on je rekao, Pa ti momci su previše glupi i neuki i ne vide ništa dalje od nosa.
Džimi je dobio školarinu za koledž i da radi za neku kompaniju ulja dolje u Hjustonu, a Ron, ja mislim on ima posao u kancelariji suda, kancelarijski posao i tako to, baš je dobar u tome. Rekao sam Taftu, ni ti ništa nijesi vidio. A on me pogleda onako ljuto i reče, Možda i nijesam, ali znam šta je Heri mislio.
Isuse, što je Taft mogao da pije. I on je mogao da bude nešto, ali je sigurno mogao je da pije k’o uragan, he he he. Ispričaj nam opet šta se desilo, Džej.
Ne, Sem, to je bila samo olupina od auta.
Možda nam treba druga vizija, rekao je Bili.
