Poglavlje 1: Sneg
Prevela sa engleskog 3 Dragana Kršenković Brković
Jednog dana samo je bio tu. Tiho u noći, kad niko ne gleda, stigao je. I sada se čini kao da je uvek bio tu, najnormalnija stvar na svetu. Otvaram zavese u dnevnoj sobi, kao što činim svakog jutra. I on je tu, jednostavna činjenica.
Mi nikad nismo videli pravi sneg. Sneg je bio nešto što smo sretali samo u dečijim knjigama ili na VHS trakama nemačkog TV programa, koje su nam slali naš deda i baba u velikim paketima, uz poslasticu lepkuhn4 za Božić i čokoladne zečeve za Uskrs. I, videli smo ga na slikama. Fotografije moje majke, Barbara kao dete, umotana u crveno skijaško odelo, njen brat je na drvenim sankama vuče za sobom preko puteva i polja, belih pokrivača.
A sada on je ovde, na našem balkonu, u žardinjerama s orezanim ružama i na plastičnim stolicama koje mesecima nisu upotrebljavane.
Bosonog i u pidžami, stojim i zurim. Traka od zavese još uvek je u mojoj ruci, a ja ne mogu da verujem šta vidim. Nebo je sakriveno iza gustog sivila. I oblaci su tako nisko da se bojim da bi ih blistava vetrenjača, koju je Lejla letos zaglavila u žardinjeri za cveće, mogla uhvatiti. Kos, koji se spustio na rub žardinjere, kljuca oko ružinog grma pokrivenog snegom.
Čujem kako iza mene nailazi Lejla.5 Ona se zaustavlja pored mene, bosonoga i u spavaćici, držeći jednom rukom svog plišanog zeca. Sa svojih sedam godina stvarno je prestara za to, ali poslednjih nekoliko meseci ona ga ponovo nosi u krevet. Lejlina druga ruka hvata moju i čvrsto je drži. Lejla me pogleda, tražeći sigurnost.
Puštam traku kojom se vezuje zavesa i otvaram vrata balkona. Nas dvoje izlazimo na snežni prekrivač. Hladno je i miriše na kišu i izduvne gasove. Gazimo pažljivo, naša stopala pritiskaju tanki sloj i prave male rupe u belom pokrivaču. Vlažna hladnoća pod mojim nogama tera me da ustuknem. Saginjem se da rukama osetim fini prah i proverim da li se on zaista topi pod našim dodirom. Lejline ruke i noge su se naježile i ona drhti. Sneg se trenutno topi pod mekim pritiskom mojih dlanova. Ja širim svih deset prstiju i dva ili tri puta ih zajedno izvlačim, onda gurnem male gomile snega u stranu i ponovo ih izgladim, sve dok ono što ostane ne postane lokva.
Ustajem, otresam vodu sa mojih prstiju i stavljam ruku oko Lejlinog ramena. Sa zekom bezbedno spuštenim na pod dnevne sobe, ona je zaokupljena trljanjem pregršti snega između dlanova. Na kraju i u njenoj ruci ostaje voda i ona s olakšanjem briše malene ruke o ružičastu spavaćicu.
Ispod našeg balkona neko čisti sneg a na parkingu supermarketa neka žena kartonom briše staklo na svojim kolima.
„Možeš li da ga jedeš?“, šapuće Lejla, tako tiho kao da govori sebi. „To je ono što junaci rade u knjizi Ronia, ćerka razbojnika. Basil,6 hajde da probamo sneg.“ Ona me gleda svojim velikim crnim očima. Njene neočešljane lokne čine da izgleda kao da je i ona ćerka razbojnika.
Skupljam nešto snega sa zadnje strane plastične stolice i polovinu stavljam na Lejlinu ruku. Oboje ga oprezno nekoliko puta liznemo pre nego što lopaticama napunimo naša usta, spremni da progutamo sneg kao da je tableta ili sirup za kašalj. Lejlin nos se malo uvrće; ja polako žvaćem, slušajući kako sneg krcka između mojih zuba. Sneg nema nikakav ukus i po izgledu Lejlinog lica mogu da kažem da je i ona pomalo razočarana, iako ni jedno od nas dvoje ne zna šta tačno treba da očekuje.
Čujem kako se iza nas u stanu zatvaraju vrata kupatila. Trenutak kasnije neko pušta vodu iz tuša. Brzo guram Lejlu u dnevnu sobu i zatvaram vrata balkona.
Kasnije te nedelje deda i baba su nas poveli u park. Ribnjak je zaledio, kaže nam baka, tako da možemo da idemo na klizanje sa ostalom decom iz škole. Deda je već za nas spakovao dva para klizaljki a baka je napravila sendviče i napunila bocu toplom čokoladom. Deda parkira svoj crveni automobil iza ostalih, postrojava se na ulici. Roditelji i dede i bake idu u park u velikom broju, deca se smeju i bacaju grudve, njihove klizaljke su vezane zajedno i prebačene preko jednog ramena.
Lejla trgne svoj crveni vuneni šešir koji joj stalno pada jer je suviše mali za njene bujne neuredne lokne. Baka joj skida šešir, uvrće njene lokne u čvor i vuče kapu do iznad njenih očiju. Sestra me upitno pogleda. Ja slegnem ramenima. Ja nosim šešir i tirkizno vuneno odelo koje je baka pre nekoliko dana donela kući. Grb fudbalskog kluba, za koji nikad nisam čuo, prišiven je na šeširu.
Izlazim iz kola, svaka klizaljka se nalazi u jednoj mojoj ruci, i ja posmatram drugu decu koja prolaze. Sneg je padao celo jutro. Na ulazu u park grupa devojčica pravi Sneška Belića. Pored jezera prepoznajem dva dečaka iz mog razreda, Stefana i Patrika. Oni takođe imaju klizaljke – blistavo crne – i palice za hokej. Obojica zakoračuju na led i odmah počnu da kližu, prvo klizeći, pa jureći jedan drugog, naglo savijajući oko nekoliko devojčica iz drugog razreda ili koristeći svoje palice za hokej da bace grudve preko blistave površine jezera. Oni pogledaju u mom pravcu i ja spuštam pogled na zemlju, gurajući vrhom svojih čizama sneg u male gomile.
„Vas dvoje, pođite onda, zar ne želite da im se pridružite?“, pita baka. Ona klekne i pomaže Lejli oko njenih klizaljki. Baka nikada ne nosi pantalone. Ona nosi haljine, obično one cvetne ili prugaste. Čak i danas ona nosi jednu takvu ispod njenog braon vunenog kaputa. Babine čarape bež boje upijaju bljuzgavicu i vlažne mrlje se pojavljuju na njenim kolenima. Voda stvara male potoke koji, poput vena, klize niz njene noge u vrhove čizama postavljenih krznom.
„Ali, ja ne umem da se kližem“, kaže Lejla tihim glasom i polako povlači desnu nogu. „To nije ništa“, kaže baka. „Samo klizite! Čak i deca u vrtićima to mogu. Shvatićete. Pogledajte kako se oni zabavljaju.“ Lejla ponovo nevoljno ispruži nogu i baka vezuje vezice na beloj klizaljci.
Moje klizaljke su suviše tesne na vrhu i svaki korak na snegu stvara mi bol.
„Tu si, sada izgledaš kao ostala deca. Hajde, Basil, povedi sestru sa sobom. Ne brinite, mi ćemo biti ovde. Krenite!“
Lejla uvlači svoju ruku u moj rukav i, povodeći se, zajedno koračamo po ledu. Ona odmah sklizne dole, vuče me za sobom. Njene klizaljke se kače za moju jaknu. Ja se uhvatim za stablo, oprezno se podižem, pomažem Lejli da ustane, moja kolena drhte od hladnoće i straha. Lejla, ispruženih ruku i sa izrazom patnje na licu, napravi tri mala, drhtava koraka na ledu. Grudve proleću pored nas a mali pas nalik na kobasicu, s crvenkastom dlakom, kaska tako blizu da jedva uspevam da izbegnem da ga ne udarim. On se prekorno osvrće prema meni dok štap visi iz njegovih usta. Lejla nepomično stoji i gleda kako polako idem prema njoj. Led puca pod mojim nogama i lopatice mojih klizaljki upadaju u pukotine i brazde. Pas, koji me je takođe posmatrao, prilazi i polako prolazi pored mene. „Hajde, možeš ti to“, čini se da pas kaže. „Pogledaj me ‒ ja to mogu, ja nosim i štap u mojim ustima.“
Duboko udahnem. Vazduh je hladan i pali mi pluća. Stisnuvši usne, pokušavam da imitiram pokrete druge dece koja klizaju. Grudi napred, ruke malo sa strane. Pas sada stoji pored Lejle i njih dvoje me posmatraju s iščekivanjem.
„Za ime Boga, deco, ne preterujte“, čujem iz pozadine kako nas zove deda. „Hajde, bako, idemo da im pokažemo kako to rade profesionalci.“
Baka nema nikakvu šansu da protestvuje. Deda je zgrabi za ruku, povuče na led, stavi svoju desnu ruku oko njenog struka i ponese je neodoljivim plesnim korakom.
„Prekini, deda, prestani da se ponašaš tako glupo“, kaže baka, smejući se. Ne događa se često da se ona smeje. Njih dvoje sve dalje i dalje igraju na ledu. Oni nemaju klizaljke, tek zimske čizme, dok se moj deda klati, i odskače, i peva „Otvorite bure, dobro ćemo se zabaviti. Otvorite bure, naše neraspoloženje će nestati.“7
Počela je da se okuplja mala grupa. Svi se smeju i tapšu dok deda sve brže i brže kliže, okreće baku zajedno s njim, vrti se i vrti, klizi bez napora, još jedan stih. Osetivši uzbuđenje, pas nalik na kobasicu, sa štapom u ustima, napušta svoj vidikovac pored Lejle i sada skakuće oko mojih razigranih dede i babe. Baka okrene glavu pozadi, njena tamna kosa s trajnom ondulacijom njiše se u ritmu pesme. Još uvek se na njenim kolenima mogu videti mrlje od vode.
Lejla stavi svoju u moju ruku i nasmeje se. Drugom rukom skine kapu i baci je na led. Potom zatrese svoje lokne, baš kao i naša baka koja pleše, pa klima glavom gore-dole, pevušeći uz melodiju. Izgleda kao da je zaboravila na podmukle klizaljke na nogama.
Kasnije, kad smo stigli do kola, počeo je da pada sneg. Maglovita siva svetlost brzo bledi, pa fenjeri u parku, koji uporno zuje, osvetljavaju pahuljice peščano žutim sjajem. Stefan i Patrik me prepoznaju i prilaze nam pretičući jedan drugog. „Hej, sledeći put ćeš morati da igraš hokej s nama! Moj tata ima rezervni štap u garaži.“ Ja klimnem glavom i promrmljam zbogom, klizaljke su mi u ruci.
Nekoliko metara napred Lejla drži bakinu ruku. Deda, dok otključava vrata automobila, još uvek peva refren pesme Otvorite bure. Lejla pogleda u nebo, otvori usta i pokuša da svojim jezikom uhvati nekoliko pahulja. Ja provučem moju ruku kroz sestrinu tamnu kosu, koja je sada celom dužinom prošarana i natopljena belim.
„Hajde, upadaj pre nego što se prehladiš“, kažem i ona se žurno baci na zadnje sedište.
Gurajući se, ona stavlja svoju vlažnu glavu na moje rame.
„Basil, da li misliš da ćemo uskoro da krenemo kući?“