Oto Tolnai: Drhtavi samuraj
Prevod Mirko Gottesmann
Skoknusmo u Beograd, Jožef Nađ i ja. Da pogledamo izložbe, obiđemo knjižare i da posetimo prijatelja nam Bojana Bema – našeg slikara, koga smo redovito posećivali i u njegovoj maloj mansardi u Parizu. Čudno, ali Kiš i Bem su se iz naše male kolonije izdvojili isto onako kao, na primer, Milišić u Dubrovniku. Znamo, Bem je izradio prve korice Ranih jada; možda je došlo vreme da se ova knjiga pisana za osetljive, objavi opet sa onim konjićem od devičanskog materijala na omotu. Stigli smo rano, oko podneva, već završena posla, sedeli smo ispred Ruskog cara.
Telefonom sam zivkao svoje prijatelje slikare, premišljao sam se, ko bi to mogao da bude sledeći, kada se setih, i smesta sam rekao Jožefu, da bismo se tamo, u Knez Mihajlovoj, mogli popeti na tavan Srpske akademije nauka i umetnosti, nekoliko zgrada dalje od nas: u Reljićev atelje. Jožef se jako obradovao mom predlogu.
Reljić, rođen u Skoplju, ali odrastao u Velikom Bečkereku, sin Arona Reljića izgubljenog u ratu, bio je pored Šejke najomiljeniji prijatelj Danila Kiša. Danilovi televizijski intervjui su najčešće snimani u Reljićevom ateljeu, ispred velike, mistične Ruže, koja je rađena za omotač jednog istinskog herbarija zvanog HERBARIUM PANONICUS. Danilo je osećao potrebu za blizinom Reljićevih predmeta, slika, kao da su to predmeti i slike njegovog pređašnjeg života kojeg je tako strastveno istraživao. Bio je vezan za grupu zvanu Medijala, koja je okupljala slikare malo starije od Reljića, ali je Dado već otišao u Pariz, Šejka je umro, a Glavurtić se pak odselio u Rovinj. I tako mu je Reljić ostao najbliži. Reljić je sebe smatrao Vojvođaninom, građaninom, njegov je otac takođe nestao, obojica su svoju veliku rekonstrukciju, vaskrsavanje očeva, započeli ništavnim stvarima. Reljićeva ruka i glava fino podrhtavahu, drhtavo mu beše čitavo biće, način govorenja otegnuto melodičan, ali u isto vreme ironično smejuljeći, bilo je dobro slušati kako je govorio, razglabao pomalo tromo, komplikovano, ali utoliko duhovitije, s nekakvom anđeoskom nevinošću, bilo je dobro gledati njegove crteže, slike, koje su zapravo takođe rađene ovim manirom kazivanja, nesigurna mu beše svaka linija, svaka površina, klimala se, prebivala u stanju kretanja. Živela. Da, Kostolanji negde naziva životom upravo pokretljivost detalja.
Reljić se jako obradovao Jožefu i meni, tamo, u svom malom ateljeu, koji kao da se nalazio u Vulkanskoj zoni, tačnije u krateru vulkana.
Čim je ugledao fotografski aparat u Jožefovoj ruci, smesta je počeo da kliče od radosti, pokazivao je, u jednom inostranom časopisu upravo čita o velikim mađarskim umetnicima fotografije, Andreu Kertesu, Brašaiju, Kapi, Moholi Nađu. Jožef se odmah prihvatio intenzivnog slikanja, čas njegovih konzervi mačje hrane punih kistova, čas u dimu lule nestajuće, kao od El Greka izdužene slikareve glave, čas prizor koji se otvarao na malom brodskom prozoru tavana, sa ruba kratera. Kao da je ispitivao, kakav je odatle, onako uopšte uzev, vidik. Na zidu ateljea fotografije Šejke i Danila.
Najpre je rasprostro pred nas sitne papirne radove. Te njegove, na manje ili veće listove iscrtane improvizovane slike bile su toliko erotične, da se odmah dalo osetiti da u sve više preovlađujućoj mijazmi (nacionalizam, tamjan) kontrapunktiraju na sličan način, kao Bemova čista, baš nikada radi same geometričnosti geometrijska, blago smekšana egzaktnost, njegov smerni aristokratizam.
Na sve strane velika ženska bedra, fantazmagorije pubičnih dlaka, čije je poreklo, u jednom od svojih intervjua, izveo iz svoje stidljivosti, ali zato okolo grb i štitovi, zastave, ruševine tvrđava, uvek feš vojnici sa topovima, a takođe okruženo i drugim, heterogenim gomilama predmeta, koje su se vezivale za Šejkino slagalište, njegov klasifikatorski rad. Kod Reljića ženska stidnica, ženski polni organ imaju slično značenje kakvo kod Šejke ima vulkan (vulva), vulkanička zona.
Tada mi nekako pade na um da pomenem Ružu – i Reljić je, kao na znak, smesta započeo svoje veliko pripovedanje.
U danima pred NATO–bombardovanje, Beograd se naglo ispraznio, objašnjava sve intenzivnije odbijajući dim, ali istovremeno i hihotajući se glasno. Onaj ko je ostao, bezglavo je kupovao. Mi, spisateljica Natalija Vladimir (uvek je s naročitim respektom pominjao svoju ženu), baš tada nismo imali ni prebijenu paru. Uhvatila nas je panika. Umrećemo od gladi. Od gladi, kao i mačke nam. Počeli smo da iznosimo svoja mišljenja o tome, kako će da izgleda naša smrt – naravno, ako nas ne pogodi bomba. Hoćemo li da pojedemo jedno drugo? A potom nas naše mačke. A one jedna drugu. Ona koja eventualno preostane, nju će pak Veličkovićev u zeca kalemljen pacov… Neprekidno se hihotao. Ili da odmah izvršimo samoubistvo? Ljudi su utekli, otputovali daleko, mnogi nestali zauvek, opstajali od jednog do drugog dana. Povukli su se pod zemlju, postali nedostižni. Beograd je postao sablasan. Koračao sam sam, pokazivao je, čineći još vazdušastijim svoje i inače apsolutno nesigurne korake… Taj bi Beograd trebalo naslikati, dodade.
I tada, nastavio je, zazvonio je telefon – koji se inače već nedelju dana nije oglasio. Najpre sam pomislio, može biti: hoće da me odnese policija, vojska, mora da je veliko zlo, ako sam im već i ja potreban, istina, u krajnjoj liniji, ja sam zapravo jedno vojničko dete, jedno pravo vojničko dete, na konju–ljuljašci, sa drvenim mačem… Međutim, u slušalici se tada začuo jedan neobičan, ljubak ženski glas. Za trenutak mi se učinilo da se ovaj telefonski razgovor može čuti u celom, praznom gradu, kao da ga je neko postavio na pojačalo. Dama je rekla da se javlja iz ambasade Japana. Iz ambasade Japana?! Nisam shvatao. Zaista nisam shvatao, odakle se sada o sve ovo uklapa Japan?! Zamislite! Japan! Hihi! Ljupki ženski glas je nastavljao, izvinjava se što mi smeta, ali: imam kod nje novac. Novac? Kod nje? Kod jedne japanske dame? Hihi!, rekoh, nikada ne bih pomislio da imam novca – i da je taj novac, moj novac, deponovan baš kod jedne japanske dame! Hihi! Jeste, rekao je japanski glas u slušalicu, mi smo, naime, za omot japanskog izdanja Enciklopedije mrtvih upotrebili Vašu sliku nazvanu Ruža. I ja sam Vam sada donela honorar. A i knjigu, reče ljupki onostvetski glas. Nije to bilo mnogo novaca, nekoliko stotina DM, ali sasvim dovoljno da ne umremo od gladi, u slučaju da ne budemo žrtve bombardovanja. I da nam ni mačke ne pomru od gladi. A knjiga je prekrasna. (Reljić je neodložno potraži i odmah nam je pokazao. Tada sam primetio, toliko se uživeo u japansku priču, da je već i samoga sebe video kao kakvog samuraja na ulicama praznog Beograda, na krovu Akademije. U ruke nam je dao jedno zaista lepu, kvalitetnu publikaciju.) Tek kasnije, kada sam već preuzeo novac i kada smo obavili kupovinu, spremili zalihe svega što treba za teške dane, i kada sam knjigu postavio u sredinu sobe, počeo sam da razmišljam o svemu što se dešavalo.
I uzviknuh: bio je to Daniluška! (On je takođe zvao tim imenom Danila Kiša, kao, na primer, i pesnikinja Marija Čudina, o kojoj je Danilo bio napisao jedan od svojih najlepših eseja). Niko drugi nije to mogao da bude, samo Daniluška. Daniluška mi je poslao novac. Daniluška sa onoga sveta. Samo je Daniluška bio u stanju da vidi, da oseti, u kakvu smo zamku upali posred Beograda, da smo na pragu smrti od gladi, osetio je, ako on, Daniluška, ne pomogne, niko nam drugi pomoći ne može, nema sumnje da ćemo umreti od gladi. I Daniluška nam je odaslao s neba jednog anđela, u doslovnom smislu reči, anđela, u liku jedne japanske dame…
