Roman Eve Hofman Izgubljeno u prevodu (2002) moguće je čitati kao raspravu o važnosti jezika u svetu globalizacije u kome se zbog ekstremno velikog upliva elemenata različitih kultura čovek oseća kao u stalnom egzilu. U ovim uslovima ostvarenje ličnog identiteta postaje posebno zahtevno. Ova autentična, romansirana autobiografija dokazuje da je moguće ostvarenje ličnog identiteta integrisanjem kulturnih različitosti.
Eva Hofman je poreklom Poljakinja, kasnije postaje Kanađanka. U romansiranoj autobiografiji Izgubljeno u prevodu opisala je svoj život prvo u Poljskoj, odakle je njena porodica emigrirala zbog pretnji antisemitizma, zatim njen život u Vankuveru u Kanadi, i najzad svoj izbor da živi u SAD-u. Radnja prati hronološki sled događaja, ali je svako poglavlje i tematsko po sebi. Uporedo sa hronološkim sledom tu je i opis unutrašnjeg, psihološkog razvoja njene ličnosti što je osnovna tema ove autobiografije.
Prvo poglavlje, ’Raj’, predstavlja autorkino bezbrižno detinjstvo u Poljskoj. Drugo poglavlje, ’Izgon’, je o njenom adolescentskom dobu u Vankuveru, susretu sa novom, drugačijom kulturom, značajno različitom od prethodne, i njenim pokušajima da joj se prilagodi. Treće poglavlje, ’Život u novom jeziku’, dešava se u njenoj novoj, odabranoj domovini, u SAD-u. U ovom delu svedoci smo da su sve prethodne promene doprinele ostvarenju autonomne, autentične osobe. Na primeru sopstvenog života, predstavljenog u formi romansirane autobigrafije, Eva Hofman je na najlepši način pokazala da je integrisanje kulturnih različitosti i bogatstava ne samo moguće, već i da to nije previše težak poduhvat.
Ovaj roman prestavlja autorkin napor za ostvarenjem identiteta u bilingvalnom, bi/multikulturnom, globalizovanom svetu. Kompleksnost problema emigriranja u novo jezičko okruženje sugerisano je uz poseban rafinman i snagu samim naslovom Lost in Translation: a Life in a New Language (Izgubljeno u prevodu: život u novom jeziku). Ova knjiga pokreće pitanja odnosa jezika, kulture, identiteta. Ona su u fokusu savremene društvene teorije. Danas postoje brojne rasprave o novim formama identiteta. Te rasprave čak idu dotle da negiraju smisao koncepta identiteta argumentom da on podrazumeva ideju statičnosti koja je u suprotnosti sa potrebom za razvojem koja je osnovna karakteristika identiteta jer on nije data kategorija, već se individuacija, kako naglašavaju psiholozi, dešava neprekidno tokom čitavog ljudskog života. Činjenica da je autorka emigrirala je simbolična za stanje globalizacije. Ona sama kaže da je ’egzil arhetipsko stanje čoveka’. Roman je prikaz ostvarenja ličnog identiteta kroz razumevanje i uspešan pokušaj razumevanja različitih, ponekad kontradiktornih slojeva dve raznorodne kulture. Sve to se ostvaruje kroz medijum jezika.
Jezik je od prevashodne važnosti, što se jasno vidi iz ovog dela. Analizirajući jezik koji govori, svoj maternji, zatim engleski, a onda i neprestanim kontrastima i poređenjima ta dva jezika, odnosno iskustava koje mogu ili ne mogu da prenesu, autorka analizira svoje unutrašnje izrastanje i ostvarivanje. Kada dođe u Kanadu, ona pokušava da ’prevede’ sebe sa poljskog na engleski. Prevod je jedan od ključnih koncepata za razumevanje ove autobiografije. Komunikacija i prevođenje su dva vrlo bliska aspekta jezika. Svaki čin komunikacije je toliko kompleksan da bi se detaljno istraživanje njegove semantičke strukture pokazalo kao beskrajno ’totalno čitanje’. Po Džordžu Stajneru fundamentalni emistemološki i lingvistički problemi implicitni u prevođenju jesu fundamentalni upravo zato što su već prisutni u svakom jednojezičnom diskursu. U svom definisanju teorije prevođenja on naglašava da je to ’istorijsko-psihološki model, delimično deduktivan, delimično intuitivan, koji se primenjuje na sam jezik’ (Steiner. 1998 : 156).
Centralni deo ovog autobiografskog romana se skoro u potpunosti bavi autorkinim doživljavanjem i usvajanjem novog jezika, engleskog. U ovom delu predstavljena je Kanada, tačnije Vankuver, kasnih šezdesetih i sedamdesetih godina dvadesetog veka. Autorka opisuje svoj unutrašnji put od prvih impresija koje novi jezik stvara u njoj i kako on utiče na njenu percepciju sveta, kao i efekat tog novog sveta na njen unutrašnji život, njen lični identitet. Kroz lepu i pitku priču o njenom uklapanju u kanadsko društvo, ona oslikava njeno postepeno usvajanje engleskog jezika, njegovih značenja, iskustava koje prenosi. Sve vreme ona pravi poređenja sa svojim maternjim jezikom, poljskim, vrlo često svesna razlika koje dva jezika nose. Upravo su to idiosinkratične vrednosti različitih društava i njihove predstave sveta i istorijskih slojeva iskustva. Ona je svesna da jedan jezik može da izrazi velike dubine ljudskog iskustva koje su nepoznate drugoj kulturi. U ovom procesu usvajanja novog jezika, ona takođe stiče uvid u suštinske kulturne razlike koje uslovljavaju različite percepcije. Sa druge strane, ona takođe oseća da usvajanje novog jezika uzrokuje promene u njenoj ličnosti. Novi jezik joj dozvoljava nove poglede na svet. S vremena na vreme, u mnoštvu novih stimulusa, njen maternji jezik čak izgleda neadekvatan da izrazi realnost ili gubi značenje koje je ranije imao u njenom doživljaju. Jezik sadrži i izražava određeni pogled na svet kroz složene istorijske i psihološke sedimentacije koje ga sačinjavaju i koje on izražava. Tako da se može reći da učenje jezika predstavlja usvajanje pogleda na svet.
Tema koju autorka opisuje je unutrašnja borba za samoizražavanjem, ali i za preživljavanjem i punim životom u novom okruženju, u dvojezičnoj situaciji. U ovom slučaju, autorka dokazuje ličnim životnim iskustvom da ne postoji potreba da se jedan jezik, najčešće je to maternji, potisne na račun drugog, nije potrebno da se jedna, izvorna kultura zameni drugom. Ona nalazi način da integriše oba jezika, obe vrste iskustva. Tako njen primer postaje paradigma savremenih sumnji da li su asimilacija i brisanje identiteta nužno jedini ishodi života u globalizovanom svetu. Sopstvenim načinom života, prihvatanjem dve kulture, njihovim međusobnim dopunjavanjem, Eva Hofman dokazuje da je moguće integrisanje kulturnih različitosti u jedinstven, autentičan, celovit identitet.
Njen novi identitet se stvara u trenutku imenovanja, što je istovremeno i simboličan i konkretan čin. Ovim se pokazuje važnost koju lingvističko označavanje ima za percepciju i ostvarenje identiteta. Kada autorka pođe u kanadsku školu učiteljica joj daje novo ime, približan engleski ekvivalent njenom poljskom imenu. Tako Ewa postaje Eva, njena sestra Alina postaje Ilejn. Ovo je ’nehajno pokrštavanje’ koje učiteljica nesvesno čini, a koje za autorku predstavlja ’mali, seizmički mentalni potres’.
Naša imena, tako izvrnuta, postaju nam pomalo daleka – ali to je procep u koji ulazi večiti đavolak apstrakcije. Naša poljska imena ne ukazuju na nas; ona su u svakom slučaju mi, isto kao naše oči ili ruke. Ova nova imena kojima bi trebalo da nam se obraćaju, a koja ni mi same još ne umemo da izgovorimo, nismo mi. Ona su etikete za obeležavanje, obestelovljene oznake koje ukazuju na objekte koji su, igrom slučaja, moja sestra i ja. Odlazimo na naša mesta, kroz prostor prepun nepoznatih lica, sa imenima od kojih postajemo tuđinke i same sebi. (Hofman. 2002 : 122)
Na ovom stadijumu, novi jezik njoj nije prirodan. On ne odslikava njena osećanja i misli, on ne podržava njen identitet. Međutim, ona intuitivno shvata čin preimenovanja kao veliku promenu koja tek treba da se dogodi. Ono što sledi jeste pravo učenje, prihvatanje tog novog jezika, engleskog, i istovremeno promena u njenom identitetu. Upućena na engleski, u okruženju tog jezika, ona počinje da prepričava svoja prva iskustva na engleskom. U početku ona oseća zvuke, slogove, ritam. To je fonološki nivo koji veoma liči na prvi stadijum u učenju jezika kod dece. Ovaj nivo je još uvek bez svesne refleksije, njoj se reči ’sviđaju’ ili ’ne sviđaju’ po svojoj melodičnosti. Onda, na sledećem nivou, ona intuitivno shvata društvene konvencije, na primer, odsustvo značenja maskirano uljudnim, prikladnim frazama. Tada postaje bilingvalna. Kada govori o svom usvajanju engleskog jezika, ona pravi poređenja i kontraste sa svojim maternjim jezikom. Ipak, ona još uvek ne doživljava jednako reči sa istim označiteljem u njena dva jezika, poljskom i engleskom.
Problem je uglavnom u tome što onaj ko nešto označava biva odvojen od onoga što označava. Reči koje sada učim ne predstavljaju smisao stvari na isti, neopozivi način kao u mom maternjem jeziku. ’Reka’ je na poljskom zvučala životno, prožeta snagom suštine reke, mojih reka, mog ronjenja u rekama. ’Reka’ na engleskom zvuči hladno – kao reč bez aure. Ona za mene nema nagomilane asocijacije, i ne odiše zračenjem prizvuka konotacije. Ne budi nikakve uspomene.
Ovaj proces se, avaj, odvija i u suprotnom pravcu. Kad sam ugledala reku, ona nije uobličena, povezana sa rečju koja se približava psihi – reč koja masu vode čini rekom a ne nekakvim bezobličnim prirodnim elementom. Reka preda mnom ostaje stvar, potpuno odeljena, potpuno nepokorna poimanju mog uma. (Hoffman. 2002 : 123)
Ovaj odeljak ilustruje tezu da samo duboko doživljeno lično iskustvo daje puno iskustvo jezika na kome se to iskustvo izražava. Ovde se autorka dotiče veoma važnih savremenih tema, bilingvizma i prevođenja. Kada govori o prevođenju, ona naglašava da veliko kulturno nasleđe sadržano u jeziku postaje obogaćeno ličnim iskustvom. To je istovremeno i kolektivno i individualno doživljavanje jezika. Ona uviđa da je ’simetrično’, potpuno prevođenje nemoguće. Ono što je nemoguće prevesti jesu naslage značenja, iskustva jednog društva. Reči iz drugog jezika imaju različite slojeve i ne nose isto iskustvo.
U ovom delu priče počinje najdublji uvid u različite prirode dve kulture. Eva Hofman to uviđa kroz svoja dva jezika. Kao emigrantkinja, osoba koja u sebi nosi dva tipa kulturnog nasleđa, ona je u mogućnosti da oseti i mogućnosti i ograničenja jednog jezika. Njeno obrazlaganje nedovoljnosti jednog jezika da izrazi njeno autentično iskustvo ilustruje važnost jezika za samoizražavanje. Ona čak kaže da kad čovek nije u stanju ili mogućnosti da se izrazi zbog nedovoljnosti jezika, on i ne postoji. Njena senzibilnost je takva da ona spontano pokušava da izgradi svoju ličnost u dvostrukom kulturnom nasleđu. Ovaj proces nije rezultat svesne odluke, već je duboko lična potreba.
Ovaj deo romana ilustruje lično ostvarenje, napor da se realizuju sopstveni potencijali. Medijum kroz koji se identitet ostvaruje jeste jezik. Proces ostvarivanja identiteta u mnogome liči na naraciju, što je potvrđeno i samim izborom žanra u ovom slučaju, a to je romansirana autobiografija. Odeljak koji se ovde razmatra završava se prelomnim stadijumom u individuacionom procesu, to je momenat kada čovek vidi sebe kakav jeste po prvi put. I to je neophodni preduslov ličnog izrastanja.
Sagledavanje i prihvatanje sebe je osovinska ideja ove autobiografije. Naslovi poglavlja, ’Raj’, ’Izgon’, ’Novi svet’, pojačavaju tu ideju svojim mitološkim i arhetipskim asocijacijama. U ovom slučaju, a to je kontekst globalizacije, izgon se može razumeti i kao metafora lične različitosti, autentičnosti, napora da se istraje u nastojanju da se ostvari sopstveni identitet u društvu, ali i da se u tom naporu ne podlegne dostupnim ili nametnutim modelima identiteta. Obrazloženje ove teze je izvanredno lep deo teksta o punoći života. Autorka se priseća Nabokova koji je nezavisno od datih istorijskih okolnosti živeo baš kako je želeo. Tek takav identitet je dokaz lične slobode i nezavisnosti.
… Volela bih da mogu da upijam nabokovljevsku atmosferu. Volela bih da mogu da imam olimpijsku slobodu senzibiliteta kojem je ispod časti da, u svojoj autobiografiji, Ruskoj revoluciji pokloni više prostora od uzgrednog pominjanja, kao da takvi opšti događaji nisu imali moć da se iskale na suštinskim promenama u njegovom životu, ili kao da je bilo vulgarno, netaktično duže se zadržavati na nečemu tako brutalnom, tako prostački kolektivnom. Volela bih da mogu da se definišem – kao što Nabokov definiše i sebe i svoje likove – pripovedačkim detaljem, prednošću koju dajem prominclama nad pastilama, nespretnošću u kriketu, sklonošću da gubim rukavice ili kišobrane. Volela bih da živim u svetu prizmatskih prelamanja, pomnog razlikovanja raznih boja sunčevog zalaska i engleskih marama, sinestezijskih ponavljanja i neprestanih iznenađenja – u svetu u kojem se i zacrvenela nozdrva posmatra kao delikatna nijansa a ne simptom poražavajući obične prehlade. Volela bih da mogu da dosegnem takav svet, delimično zato što je to naš najstvarniji svet, svet koji najviše volimo – svet potpuno zasebnih senzibiliteta, koji nije pregazila istorija, ili jezive najezde društvenih okolnosti. O da, mislim da je nabokovski svet osvetljen, olakšan i prosvetljen najpreciznijom naklonošću.

Kako je nasuprot tome, otrcano i zamorno videti sebe kao kreaturu uobličenu istorijskim događajima i definisanu sociološkim kategorijama.

… Njegova zapažanja potiču od potpuno slobodnog čoveka. (Hoffman. 2002 : 224)
Ostvarenje unutrašnjih potencijala i onda kada su oni u suprotnosti sa društvenim okruženjem, mora se postići upravo unutar tog datog društva. Takav izazovni balans je konačni dokaz ostvarene ličnosti. On zahteva mnogo međusobnog razumevanja, volje, strpljenja. ’Duša može da svene usled preterane kritičke distance, i ako ne želim da ostanem u stanju jalovog unutrašnjeg izgnanstva do kraja života, moram da pronađem način da izgubim otuđenost, a da pri tom ne izgubim sebe’ (Hoffman. 2002 : 237). Kako je u današnjem svetu, u vremenu globalizacije, ali nije preterano reći i oduvek, izgon arhetipsko stanje čoveka, pojavile su se brojne društvene teorije o relativnosti kulture kao odgovor na novi način življenja. Globalizacija je sa jedne strane i afirmacija kulturne raznolikosti. Same kulture više nisu izolovane, niti odvojene. Umesto toga, jasne granice među njima više ne postoje. Autorka poredi ovu situaciju sa prevođenjem koje po svojoj suštini predstavlja razumevanje drugačijeg iskustva. Same reči su nedovoljne, mašta je jednako važna, sposobnost i volja da se pronikne u drugačije iskustvo. ’Postoje oblici senzibiliteta koji su međusobno neuporedivi, topografije iskustva koje se ne mogu ni naslutiti na osnovu sopstvenog ograničenog iskustva’ (Hoffman. 2002 : 232).
Autorka blisko poznaje dve kulture i iz te pozicije preispituje opravdanost kulturnih normi koje se najčešće doživljavaju kao date. Njeno promišljanje sopstvenog iskustva je u skladu sa savremenim društvenim teorijama koje se bave konceptima rase, nacionalnosti, identiteta, neokolonijalizma. Za emigranta ovi koncepti imaju specifične konotacije jer ih sagledava iz dve različite perspektive. Autobiografije imaju elemente fikcije koji mogu biti formativni činioci u procesu stvaranja koncepata rase, nacionalnosti, identiteta. Emigranti pišu o svom doživljavanju života u domovini i u inostranstvu, i stoga neminovno i o sličnostima i razlikama. Autobiografija tako u sebi sadrži aspekte i ambivalencije i pomirenja.
U jednom višem kontekstu, kao lični, ali i istorijski dokument, autobiografija može biti pokazatelj komplementarnosti dve kulture. U jednom intervjuu, Eva Hofman je ovo objasnila na sledeći način: ’Verujem da svaki emigrant postaje neka vrsta antropologa amatera – primećujete stvari vezane za jednu kulturu ili svet u koji dolazite, a koje ljudi koji potiču iz njega, koji su sasvim u njemu, jednostavno ne primećuju. Mislim da nam je to svima poznato sa putovanja u neku stranu zemlju. U početku primećujete stvari na površini, površinske razlike. Postepeno počinjete da primećujete dublje razlike. I vrlo postepeno počinjete da razumete unutrašnji život kulture, život i onih zaista velikih i onih sasvim ličnih vrednosti. Ja mogu da kažem da je to bio iznenađujuće dug proces’ (Conversations with History: Institute of International Studies, UC Berkeley, globetrotter.berkeley.edu/people/Hoffman/hoffmancon0. html).
U ovoj romansiranoj autobiografiji velika tema je proces prevođenja, proces koji i materijalno i simbolički, upravlja razumevanjem transnacionalnih naracija. Dok uči da prihvata i da se prilagođava drugoj kulturi, Eva ne zanemaruje svoj identitet izgrađen na osnovama kulture iz koje dolazi, već stvara jedan novi na osnovama obe kulture i ’između njih’. Ova knjiga je transkulturna naracija o egzilu. Taj prostor ’između’ je prostor otpora: otpora tradicionalnim shvatanjima asimilacije, otpor da se zadrži sopstvena razlika, i otpor stvaranju građana koji brišu sopstvenu prošlost da bi se uspešno uklopili u novo društvo. Ovaj roman transkodira ličnu istoriju i ličnu geografiju u novi jezik. Memoari Eve Hofman nisu samo priča o jednom životu. Oni su slojeviti prikaz osvajanja stranog i značajno drugačijeg jezika kao i neophodnih promena ličnosti i identiteta u tom novoosvojenom prostoru.

Bibliografija:

· Conversations with History: Institute of International Studies, UC Berkeley, globetrotter.berkeley.edu/people/ Hoffman/hoffman-con0.html
· Hoffman, Eva. 1989. Lost in Translation – A Life in a New Language. London: Vintage.
· Hofman, Eva. 2002. Izgubljeno u prevodu. Beograd. Geopoetika.
· Steiner, George. 1988. After Babel: Aspects of Language and Translation. Oxford University Press.

Podijeli.

Komentari su suspendovani.