Miško Šuvaković: Kembridž i Biokosmizam
Fragmenti iz Postfilozofske trilogije
Kembridž
Slučaj je jednostavan.
Izlazi, prelazi ulicu, i ulazi u zgradu preko puta. Razmiče zavese. Iščekuje da se neko pojavi. Gleda kroz prozor.
Propozicija je slika. Mora doslovno biti … hm!?
Oblačio je svetlo sive komotne flanelske pantalone. Nosio je duksericu otvorenu polukružno oko vrata. Povremeno bi oblačio debeli vuneni džemper ili kožnu jaknu. Po hladnom vremenu je nosio kačket od tvida i tanki kišni mantil. Oslanjao se pri šetnjama o tanki elegantni štap. Nikada nije nosio odelo, kravatu ili šešir. Odeća mu je bilo besprekorno čista, ispeglana, a cipele izglancane do blještavog sjaja.
Ludwig se ljutio kada ljudi nisu bili tačni. Bio je besan na studente ako zakasne par minuta na čas. Mogli su to da vide po njegovom zamrznutom pogledu. Pogledu koji zamrzava. Rukopise je čuvao u metalnom sefu. Voleo je cveće. Na stolu u njegovoj sobi je stajala plava prozirna vaza sa jednim ili dva a možda i tri, najčešće, plava cveta. Perunike, verovatno.
Na predavanjima je sedeo u sredini sobe na drvenoj stolici sa naslonom. Slušaoci su sedeli oko njega. Zamišljeni amfiteatar.
Bio je radoznao. Pažljivo je slušao i prodorno gledao. Bio je veoma uljudan. Mada nije bio Britanac po rođenju izgovarao je precizno i uvežbano komplikovane fraze kojima se izražava učtivost i, podrška.
Menjao bi nijanse glasa. Gramatičke konstrukcije su ostajale precizne kao iz udžbenika. Služio se složenim britanskim frazama. Umesto termina „fraza“ radije je koristio reč „forma“: služio se formama.
(((Pamtim ipak jedno njegovo objašnjenje – bio je strasni tumač i izvođač radnji povezanih sa objašnjavanjem. Osoba može reći: „Znam da je ova knjiga crvena, pošto imam mentalnu impresiju crvenog. Ali kako on zna da se seća impresije ispravno? I kako poredi impresiju s knjigom? Objašnjenje ne može biti privatno. Mora biti javno. Objašnjenje mora da pribavi tehniku koja nas vodi negde. Ona mora da pokaže put. Mora da pribavi metod za upotrebu reči.“)))
Ryle je razrađivao specifična značenja: šta podrazumevam pod rečju „Vitamin“ ili pod izrazom „abrakadabra“ ili
„ (a + h)2 + a2 + 2ab + b2 “
Pitanje o značenju je slično pitanju „Šta je kupovna moć?“ ili „Šta su vrednosti razmene?“ Vrtim se nestrpljivo oko pitanja šta reč, termin ili izrazu denotira? Reč je o prosuđivanju, o arbitraži.
Oko Ludwigovih sugestija vrte se zadaci koje novi učenik/student mora postaviti i rešavati:
Pojava
Odnos / Odnositi se na …
Značenje
Pogodbena rečenica
Iskazna rečenica
Relativna rečenica
Označiti
Misao
Predmet
Dodatak
Izrična rečenica
Rečenica
Smisao
Predstava
Istinosna vrednost
Znak.
Vrtim se oko pogodbenih rečenica. Šta ako? ili Mada ako? Hm da li? Moglo bi da bude? Možda ako da ili ako ne? Da sam na tvom mestu? Ako se to desi? Ako sutra bude lepo vreme?
Priču gradim na pogodbenim – uslovnim – rečenicama. Mada?
Bio sam isuviše malo vremena u Kembridžu… mnogo toga sam propustio, mada u mojim sećanjima ima mnogo više detalja nego što ih je bilo u stvarnosti.
Hodao sam između dve zgrade i, nakon toga, promenio sam turistički autobus.
Neko mi se smejao, a neko je bio ljut zbog mene.
Ne znam gde se Ludwig sklonio, mada njegove senke su bile svuda.
Bile su svuda.
Sedi u bioskopu. Nekoliko studenata je u blizini. Nekoliko njih se smestilo u dubinu sale. Pažljivo prate razvoj priče.
Pažljivo prate gestove i govor glumca Austina Trevora koji izvodi ulogu dektetiva Hercula Poirota. Bilo je to verovatno oko 1932. Da, tu u Kembridžu.
Film: Alibi po adaptaciji romana Agathe Christie.
Ludvig će tražiti da napuste salu pre kraja filma. Ne vide ko je ubica?
Sede u parku i diskutuju – govore o mogućnostima, o mogućim raspletima.
Kako rešiti zagonetku. Agathe je bila lukava dama.
Ludwig je komplikovao mogućnosti i rešenja.
Ipak, odgovor je bio jednostavan.
Ubica je …
Pretpostavlja se da je film izgubljen.
It is now considered to be a lost film.
Biokosmizam
Univerzum je neupitno jedan.
Rekonstruisaću svet koji nastanjuju neuporedivi i sasvim različiti oblici života. Svet za mene jeste mnoštvo kaleidoskopskih slika. Oblici života su tu svuda oko mene: vidljivi i nevidljivi, ljudski i neljudski, lepršavi i stameni, radosni i očajni ili sasvim i doslovno indiferentni.
Gmižu, hodaju, klize, lebde, lete, uzdižu se, kotrljaju se, posrću, trče, voze se, vuku se, promiču, skrivaju se, pokazuju se, prave grimase, ne iskazuju osećanja, ispovedaju se, zamaraju se, koprcaju se, neumorni su, odbijaju dijalog, kevću, govore u glas, plivaju, rone, reže, laju, mjauču, brundaju, kikoću se, pevuše, cmizdre, mašu repom, skrivaju rep, linjaju se, govore.
Govore! i Govore! Po tome ih pamtim.
Nema podudarnosti: slabe sličnosti i velike razlike.
Taj i takav svet nazivam ξ .
Neko može taj svet ξ razumeti kao
laboratorijski misaoni eksperiment.
Moja laboratorija radi bez specijalnog prostora, bez opreme, bez iznajmljenih laboranata, bez uzoraka i bez poznavanja standardnih protokola.
Unapred znam da laboratorijski narativ pokazuje da se istina nikada ne vidi direktno u ispitivanom, testiranom i empirijskom proveravanjutkanja ili tkiva, žive mase činjenica, postavljenih reprezentacija.
Govorim o posebnoj vrsti empirizma – povezanog s misaonim eksperimentom.
Pretpostavljam da bi Ludwig moj pristup eksperimentu odobrio.
Bruno bi moju metodologiju odbacio.
Možda se varam – postoje izvesne tek naslućene indicije da bi Ludwig odbacio moje predloge, a Bruno oduševljeno uskliknuo: bravo dečko!
Da li grešim? Možda bi obojica, svaki u svojoj sekvenci vremena, izbegli susret sa mnom i razgovor o funkcijama laboratorije.
Ali, može ga neko – taj svet ξ – doživeti
i kao trenutni halucinatorni impakt koji se dogodio dok se pod zalazećim iskošenim zracima večernjeg rano jesenjeg sunca približavam slovenačkom rudarskom gradiću Trbovlje.
Trbovljem sam često prolazio vozom. Pogled kroz prozor voza vodio je grubom, hladnom i surovom rudarskom gradiću.
Nikad nisam sišao sa voza na postaji i kročio u Trbovlje.
Priznajem, da mi je to povremeno bilo na umu.
Možda sam u jednom času i maštao o tome.
Povremeno sam mislio na nerazumljivu vezu Trbovlja i ljudi iz benda Laibach. Ali, nikada nisam sišao s voza. Sve je ostajalo na zaverenički fokusiranom pogledu. Prolazio sam pored Trbovlja.
Vitgenštajnovci će to, uz sva osporavanja, prepoznati kao impakt privatnog jezika. Sada privatni jezik delim s vama. Privatni jezik postaje javni jezik. Prevodim nejasne propozicije privatnog jezika u neizvesne metafore i slike isprekidanog narativa. To što se odigrava među nama možemo nazvati javni jezik. Privatna pravila približavam javnim pravilima. Približavanje privatnih i javnih pravila može dovesti do katastrofe. Ali, s druge strane, može održati igranje igre.
Ludwiga nisam, naravno, sreo.
U pitanju je vremenska razlika – mimoišli smo se za nešto manje od tri godine.
Umro je u Kembridžu 29. aprila 1951.
Rodio sam se u Beogradu 24. februara 1954.
Lakanovci će reći, pomalo ljutito ili veoma ljutito, da oponašam Taoiste i time komplikujem i mistifikujem prazninu na mestu očekivanja pojave nesvesnog. Lakanovci se lako ljute. Uživaju u ljutnji. Praznina ih provocira. Oko nje ima nešto što izmiče njihovim interpretacijama. Lakanovci prazninu nikada ne imenuju. Mada temeljna praznina ima nekakvu povezanost sa radom virtuelne želje. Jedan lakanovac mi kaže da provociram! Potvrdno klimam glavom. Ne želim da ga razočaram.
Propuštene i ostvarene mogućnosti.
Lacana sam mogao da sretnem u blizini njegove ordinacije oko 11h u petak 15. maja 1964. godine.
Mogao sam da ga sretnem i u blizini Luvra u subotu 1. oktobra 1977.
Lakanovce sam sretao tu i tamo u Beogradu, Parizu, Ljubljani, Mariboru, Londonu, LA-u, Bafalu, Beijingu i Seoulu. Poslednji susret s lakanovcima se odigrao u Leeum Art muzeju u Seulu u utorak 9. avgusta 2016.
Laturovci će sasvim prezrivo, otpijajući skupoceno belo vino iz dugonogih brušenih kristalnih čaša, sugerisati da špekulišem s aktantskom mrežnom teorijom (ANT) u polju zbunjujućih antropoloških nedoumica oko prekinutog odnosa stvari i ljudskog stvorenja. Prekid je fundamentalan. Nameravaju da me uhvate u antropološku mrežu. Da lis am ja lovina? Vodeni sisar? Nameravaju da me ubede u moju nužnu učinkovitu povezanost sa svakim pojedincem i skupinom pojedinaca na ovoj platformi između rudnika, železničke postaje i gradskog trga u odnosu na fensi bend Laibach. Vešt sam u izbegavanju lovaca, ribara i poluljudskih antropologa. Umem da se izmigoljim.
S Latourom sam večerao u 21 čas u kafani Tri šešira u beogradskoj Skadarliji 21. septembra 2017.
Bilo je to noć pre mog putovanja u Rijeku. Tamo je trebalo da govorim o konceptualnim performansima i eksperimentalnim filmovima Tomislava Gotovca.
Govorio sam tamo o Tomu.
Bez obzira na sve njih – pokušaću, ipak, samo jedno: da ispričam svoju sasvim malu i nekoherentnu priču o preživljavanju na ovoj oštećenoj planeti. Da li će to biti priča – možda ep – o održivosti ili neodrživosti – ne znam?
Videćemo!
Ne osećam paniku. Sasvim sam staložen. Vozim automobil prosečnom brzinom od 85 kilometara na čas. Putujem od Beograda ka Ljubljani. Pažljiv sam za volanom. I pored toga što sam vozač trideset godina imam osećaj nesigurnosti na velikim distancama. Prošao sam pored Slavonskog Broda. Vozim zaobilaznicom oko Zagreba. Ulazim u Sloveniju. Površna pasoška kontrola. Pre odlaska za Ljubljanu svratio sam u Trbovlje. Posmatram kako treperi svetlost iznad ceste na razdaljini od par stotina metara od moje šoferšajbne. Gotovo kao da mi se priviđaju svetlosna tela ili svetlosni oblici. Ali, imam dokaze – snimio sam seriju fotografija svetlosti koja lebdi i mutira ispred mene iznad i oko puta. Svetlosni oblici se prelivaju jedni u druge. Linije jedne boje presecaju linije ili površine druge svetlosne boje. Prelivanje mlazeva svetlosti. Parafraze začuđenog putnika. Bez misticizma. Bez uživljavanja. Događaj, afekt i ništa drugo.
Posle par skretanja na lokalnim putevima stižem u Trbovlje. Usporavam. Vozim 50 kilometara na čas. Uputio sam se u Centar grada. Vozim se do lokalnog Doma kulture. Parkiram se ispred zgrade na javnom parkingu. Izlazim iz automobila. Zaključavam vrata beskontaktnim ključem. Koračam po asfaltnoj stazi. Tačan datum je 23. septembar 2010. Tačno vreme je 18.45. Ugledao sam sublimni mozaik koji je realizovao Pregelj na spoljašnjem zidu Doma kulture daleke 1958. godine. U sećanje prizivam njegov mozaik Sutjeska izveden u Saveznom izvršnom veću u Beogradu možda 1962. godina. Socijalistički stil i folklorna stilizacija. Monumentalnost. Trijumf socijalističkog naroda. Slovenački nacionalni identitet u socijalističkim uslovima. Partizanski identitet kao osnova slovenačkog antifašizma. Jugoslovenski antifašizam i trijumf modernističkog manira. Penjem se uz par stepenika. Ulazim u foaje. Srećem dečka jedne studentkinje iz Ljubljane koji mi uzbuđeno govori o privatnom štajnerovskom vrtiću i osnovnoj školi. On je vaspitač i nastavnik u antropozofskom predškolskom programu. Koračam dalje. Par koraka. Simboli grupe Laibach su okačeni, obešeni ili instalirani svuda. Zastave se vide i fanfare se čuju. Laibahovci slave trideset godina od osnivanja benda. Pored mene prolazi grupa britanskih fanova. Žene i muškarci na pragu starosti. Obučeni u kožne pantalone i jakne. Možda su nekada bili pankeri? Pomislim, automatski, na Wagnera. Pomislim na Cosimu i Richarda. Britanci su fanovi. Kao da ulaze u vremeplov koji treba da ih vrati u 1980. ili 1983. godinu. Herojske godine. Među njima prepoznajem Alexeja Monroa. Ima ljutit, a to znači zadovoljan buntovnički izraz lica. Spreman je za prestup. Za njega je istina konkretna. Konkretnost sama.
Osluškujem ritam sa preglasnog ozvučenja. Impulsivan militantni muški marš, marsch. Gazi desnom, gazi levom – gazi levom, gazi desnom. Marš. Marsch. Crni krst ispunjava prostoriju od poda do plafona. Opsesija krstom.
(((Roman Uranjek iz Irwina je sve do smrti crtao svaki dan po jedan krst. Krstovi su svuda. Svuda bez zadrške. Opsesivno ponavljani krstovi. Crtani ili slikani te slikani i crtani po Freudovim papirićima i knjigama, po pornografskim fotografijama, slikani su preko fotografisanih ženskih genitalija, preko razglednica i Duchampovih fotografija, po katoličkim verskim razglednicama i posterima, po Groysovom fotoportretu, po katalogu Marine Abramović, po kolažu Mladena Stilinovića, po foto autoportretu, po imitacijama futurističkih slika, po koricama dadaističkih reprinta – možda i originala, po korici knjige In the Shadow of Yalta Piotrowskog, po korici kataloga Costakisove kolekcije ruske avangarde, po sopstvenom licu, po licu … Romanov agnosticizam. Kao da nikada nismo bili moderni. Ili, kao da smo prestajali da budemo moderni. Znam da bi se Bruno naljutio. Imao je strog nastavnički pogled. )))
Crveni krstovi se raspadaju po platnu postavljenom ispred bočnog velikog zida. Podrhtavam od udara „gotičkog“ zvuka. Samoupravni socijalizam je prošlost. Udare – zvučne ritmove – izbacuje iz sebe u prostor bubanj ili bubnjevi. Stroj uniformisanih momaka pred juriš. Juriš! Zamišljam vojnu formaciju u jurišu. Nacionalne trupe. Pobunjeničke trupe. Gerilci i falangisti. Internacionalne brigade. Pobunjeničke trupe. Teritorijalna odbrana. Svi su tu. Pokazuje se alternativni režim komunikacije, identifikacije i mističkog otelotvorenja identiteta. Nedostaje mi zvuk Borghesie. Znam da je to prilično nepristojna misao u trenutku započinjanja proslave Laibacha. Ježim se. Nakostrešio sam se. Nešto me pritiska u grudima. Uzdržavam se da ne izađem kroz desna bočna vrata u vrt. Znatiželjan sam. Prostor se leluja. Po izlasku iz JNA sam u beogradskom SKCu upoznao ili Tomaža Hostnika ili Dejana Kneza – bilo je to aprila 1981. godine. Ili – Ili? Neko od njih dvojice laibahovaca je bio na odsluženju vojnog roka u Beogradu. Sećanja postaju nesigurna u vremenu. Likovi zamenjuju mesta. Različite figure se stapaju u jednu figuru. Sećam se sivo maslinaste uniforme, strogog lica i okruglih naočara. Osmeh kao crta. Usta kao ravna crta. Depresija ili uzdah i izdah dima upaljene cigare. Miris boje. Mesec ili dva kasnije sam sreo Marka Košnika. Promene. Izmene. On je iskočio iz kombija grupe Laibach negde u Nemačkoj. On je simptom krize – krize države i krize alternativnih konstelacija.
Ispred mene pojavljuje se teatarski reditelj Dragan Živadinov. Njega povezujem sa mehaničkim, programiranim i robotizovanim teatrom. Obučen je u crno s crvenim prišivenim znakom. Ne sećam se da li je znak bio prišiven na grudima ili na desnom rukavu. Obrijane je glave. Ozbiljan je. Izgleda kao da je upravo pristigao iz Vitebska s čajanke s Lisickim, Maljevičem i Chagallom. Chagall u tom trenutku leti iznad Doma kulture u Trbovlju. Sasvim realističan prizor. Pitam se da li sam u 1921, 1980. ili 2010. godini. Vreme vibrira. Raščupan sam. Peku me oči od preduge vožnje i zurenja kroz šoferšajbnu. Skidam naočare i trljam desnom šakom oba oka. Oči me još više peckaju. Pozdravljamo se Dragan i ja. Mislim na njegove koreografije u bestežinskom stanju. Kosmodrom se otvara pred mojim očima. Gledam otvorenih očiju prema letilicama. Solarne ili lunarne aktivnosti. Kako savladati gravitaciju? On je jednom pozvao da se uđe u lebdilicu. Vakum izvan letilice. Pitam se kako opstati u praznini sa nepoznatim privatnim i, potom, javnim pravilima kretanja lebdećeg tela. Ko leti? Kozmo-kinetički teatar Živadinova. Chagall sa svojom dragom ili Živadinov u kosmičkoj letilici sa astronautskim timom? Rdeči pilot. Grozničavi afekti u pripremi za osvajanje kosmosa.
Opservatorija ne odslikava. Opservatorija ne ruši. Iz opservatorije se opaža raspad.
OBSERVATORIJ ne Odslikava, Observatorij ne Ruši, Observatorij samo Opazuje razpad.
Raspad vodi ka revoluciji.
Vegeterijanci se spremaju za kosmički let. Uleću u univerzum. Njegov manifest me zbunjuje. Zbunjenost je moje omiljeno kreativno stanje usmereno na pisanje, govor i introvertno zamišljanje alogičnih izraza. Uzbuđuje me da radim s relativnim ili poroznim granicama introvertnog zamišljanja i ekstrovertnog afektivnog izricanja.
TELEOLOGIJA
T E L E M A T I K A
TELE
KOZMIZAM
KOZMIZAM
KOZMIZAM
ASTRONAUT
On zna da ne verujem u manifeste. Moram identifikovati učinke naspram izjave stava. Obojica u tom trenutku izgledamo kao ezoterična lebdeća i svetlosna tela, koja sam naslućivao dok sam se vozio sporednim putem ka Trbovlju. To je bila samo iluzija? Da li?
Konstantin Cioklovski je tvrdio da je u prirodi prostor bezgraničan. Izazov ljudskom skučenom prostoru tela i životne okoline. Izazov upućuje nezamislivo bezgranični prostor i neograničeno vreme. Univerzum. Nekazivo! Kako se tehnički – projektantski – može mogu prespojiti prostor i vreme u ljudsko iskustvo. Kosmičko stvorenje poreklom s planete Zemlje.
Neoprezno izgovaram Poštovanje Berthold! A možda sam valjajući glasove jedne preko drugih izrekao i: Dobro veče Vsevolod! Mislio sam na Dragana, ali sam izgovorio Brecht ili, možda, Meyerhold. Teatarska posla, govoriti između različitih režima privatnih i javnih pravila. Mada, mislio sam na kosmičku vrtešku. Sve u univerzumu oseća nešto. Oseća nešto malecko ili beskrajno u međuplanetarnom prostoru. Živadinov blago ali prekorno s osmehom odgovara Ne ja sam Dragan Živadinov.
Brecht Meyerhold
Živadinov
supremacija same stvari: neka živi živi revolucija
Smejemo se u glas. Kaže: znao sam da ste ludi gospodine Šuvakoviću, ali ne toliko? I ja sam lud. Možemo biti prijatelji. Kažem: Zar nismo već prijatelji? Klima potvrdno glavom. Tapše me po levom ramenu. Uzvraćam: tapšem ga po desnom ramenu. Podseća me upravo taj naš susret u Trbovlju na susret dva domoroca sa neke daleke vanevropske prerije, ili savene ili stepe, a možda i s nekog pustog pacifičkog ostrva. Pustara. Mentalna reprezentacija pustare. Setio sam se jednog davnog susreta u stepi – bili su drugi ljudi u pitanju – u severoistočnoj pustinji u Mongoliji. Nisam siguran u svoje ludilo. Znam da sam vešt glumac. Glumci ubedljivo izgovaraju l-u-d-e reči i prave bleskaste grimase. Oni su slični filozofima smeštenim u kadar medijske – ekranske prezentacije. Tehnologija ne uništava filozofiju. Filozofija manipuliše tehnologijom. tehnologija remedijalizuje i time suštinski menja karakter filozofije.
Glumci su slični filozofima koji imaju repliku za svaku slučajnu priliku.
Nikada ne pravim grimase. Ne ličim na filozofa. Ja ne pravim grimase! Nisam filozof. Ponavljam izjavu da ne pravim grimase. Za reči – lude reči – ne mogu da garantujem. Mogu biti lude ili opasne ili krhko nežne, odnosno, brutalno surove ili presne. Claude (Levi-Strauss) me podseća na razliku presnog i pečenog. Jednog zimskog dana sam počeo da jedem nepečenu i nekuvanu hranu. Postao sam vegetarijanac. Nisam fanatični vegetarijanac.
Pokazujem rukama sklapajući i rasklapajući šake da mislim na na anarhofuturistički bioksmizam Aleksandra Fedoroviča Agienka poznatog kao Svjatogor. Biokosmizam kao muzika sfera odzvanja Domom kulture i ulicama Trbovlja. Čini mi se da potiskuje proračunati i kulturalnim naslagama prožeti zvuk Laibacha. Dragan me gleda začuđeno kao da se pita ko ti je otkrio tu tajnu vezu između biomoći i kosmizma – kretanja u univerzumu. Odmahujem tajanstveno glavom. Od Ludwiga sam prisvojio nameru da negiram postojanje: Tajne ili tajne. Od Waltera sam naučio da se špekulanti, eksperti iz jednosmerne ulice ili iz slepog prolaza, služe govorom i ceremonijalnom besedom o Tajnama. Bitno je razlikovati reči pisane sa malim ili velikim početnim slovom T: tajna ili Tajna. Jacques (Derrida) me je ubeđivao da tajna i Tajna jesu tekst sličan svim drugim evropskim tekstovima.
Nastavljamo, potom, Dragan i ja razgovor. Pita me Gde smo se poslednji put sreli? Obojica znamo tačan odgovor – poslednjih dvadeset godina smo se uvek sretali u prodavnici parfema u prizemlju ljubljanske robne kuće Nama u Titovoj, kasnije zvanoj Slovenska ulica. On naglašava da uvek, osim pre tri godine, kada smo se avgusta meseca sreli na frankfurtskom frišopu na, naravno, odeljenju za prodaju parfema. Gleda me ljubopitljivo, ispitivački. Kao da me gleda sumnjičavi Kazimir Maljevič ili prognani Svjatogor ili razdragani Cijoklovski. Zatim dodaje: ja ne volim parfeme, nije ih voleo ni Kazimir. Odgovaram da volim parfeme, ali ih nikada ne koristim, da, zapravo, volim besmislenu atmosferu frišopova i prožimajući neprijatni hibridni miris različitih rasprskanih ili prosutih parfema. Oblak pomešanih mirisnih tvari. On sa čuđenjem ponovi: kažeš, hibridni miris? Grohotom se smeje i kaže ali ja stanujem iznad robne kuće Nama – u istoj sam zgradi gde je i ta tvoja ljubljanska parfimerija. Da li to nešto objašnjava ili to sve objašnjava?! Da li se srećemo u toj prodavnici zato što on živi par spratova iznad nje? Ili postoji neki drugi razlog? Da li postoji neko drugo objašnjenje? Razmišljam o kosmodromu. Čujem eksplozije motora koji pokreću i potiskuju raketu. Kažem da sada vidim kosmodrom. On potvrđuje i dodaje budi uveren da je to moj svakodnevni radni prostor.
Neočekivani susret!
U foaje ulazi oštrim korakom nekadašnji – prvi – predsednik nezavisne Republike Slovenije Milan Kučan. Nosi tamno odelo boje petroleja, belu uštirkanu košulju i crvenu kravatu. Na nogama ima crne cipele sa zategnutim pertlama. Kosa mu je potpuno bela i uredno začešljana. Lice mu je pažljivo izbrijano. Smeši se. Za razliku od Dragana i mene izgleda sasvim spokojno. Boja njegovog glasa uliva poverenje.
((( Znam se Milanom. Estetičar Lev Kreft me je upoznao sa njim u vreme ljubljanskog Međunarodnog kongresa estetičara iz 1998. Predsednik Republike Slovenije je priredio prijem za učesnike kongresa. Tada smo razgovarali. Bio sam jedini od gostiju na prijemu koji je razumeo slovenački, srpski, hrvatski ili srpskohrvatski, crnogorski i bosanski jezik. On nije govorio druge jezike. Šalio se sve vreme razgovora na svoj i, kriomice, na moj račun. Tada smo, između ostalog, pričali o beogradskoj košavi. Košava može da odagna beogradski smog. Košave su oštri hladni vetrovi. Košave su politizirane. Košave su pluralne. Mirišu na Dunav i na Karpate. Objašnjavao mi je koncept reforme Saveza komunista Slovenije. Govorio je da teži mekoj tranziciji za razliku od nekih drugih lokalnih i jugoslovenskih političara. Razočaran je što ne poznajem predsednika Slobodana Miloševića. Kažem mu da je istina konkretna. Prevrnuo je očima! Insistirao je na pokušaju da uzme najbolje od samoupravnog socijalizma, zapadne socijaldemokratije i budno nadziranog kapitalizma. Rekao je: kontrolisana i nadzirana privatizacija – naglasio je – privatizacija ne sme da utiče na standard građana, na opštu zdravstvenu zaštitu, ljudska prava. Činilo mi se da na licu i rukama osećam udare košave. U Trbovlju nema košave.)))
Sada kada smo se ponovo sreli rukovali smo se Milan i ja kao stari poznanici. Dragan se takođe rukuje sa njim kao dobar znanac. Milan namigne i izgovori naš veliki i slavni reditelj! Ume da nas sve iskoristi kao marionete da bi došao do svog cilja. Živadinov u tom trenutku izgleda kao kosmonaut na privremenom boravku na planeti Zemlji. Fijuk. Struje glasovi oko nas. Čuje se odnekud bas gitara. Fanfare i zvona, bubnjevi. Grmljavina. Ritam je sve brži i brži. Brži je ritam. Strogim glasom, zatim, Milan kao da izdaje naredbu izgovara: hajde momci brzo ulazite u salu, moj govor započinje za koji minut. Laibahovci su nas nestrpljivo iščekivali. Video sam nestrpljenje u njihovim treperavim plavim i kestenjastim pogledima. Njega su, zapravo, nestrpljivo očekivali i pitali se da li će doći? Dodao je Nepristojno je zapostaviti slavljenike. Nisam bio sasvim siguran ko je slavljenik.
I tada sam zaustio da ga upitam o slovenačkim vatrogascima u alpskim gradićima i selima te njihovim vatrogasnim domovima. Jedna od mojih opsesija su slovenački vatrogasci i vatrogasne stanice. Glas mi se, međutim, izgubio u ritmičnom ponavljanju frontmena Laibacha:
Geburt einer Nation!
Kapital preuzima naciju.