Sreten Asanović: Igra vatrom,
Svjetlost, Sarajevo, 1966.

Dobili smo u Sretenu Asanoviću, piscu koji nije više mlad ni nepoznat, jednoga od najpopularnijih zagovornika “literature ekstremnih situacija”. O ovim piscima svojevremeno je Sartr rekao: “Njihove su ličnosti na vrhovima vlasti ili u ćelijama, na rubu smrti ili pred mučenjem, ili pred ubistvom. Ratovi, prevrati, revolucionarna akcija, bombardovanja i pokolji to je svakodnevica. Na svakoj strani, u svakom retku, uvek je u pitanju ceo čovek”. – Kod Sretena Asanovića ličnosti su manje na vlasti a više u vlasti smrti, manje su u revolucionarnoj akciji, ali su redovno u akcijama koje treba da ih odbrane od njih samih, od beznađa i ništavila. Dalje, njegovi junaci nisu u banalnim situacijama i svakidašnjim dilemama, i Sartr je znao da je jedan od načina da se govori o celom čoveku dovođenje ličnosti u situacije “biti – ne biti”, “stani – pani”; Sartr je i sam jedan od tih pisaca.Ambicioznost ovog pisca je nesumnjiva, hrabrost njegova da se uhvati u suštastvene koštace današnje literature, takođe, a njegova sposobnost da iz tih koštaca ne izađe kratkih rukava obradovaće svakog iskrenog ljubitelja naše literature. Likove i situacije Asanović ne bira iz naših “tipičnih” okolnosti, ali zato nema ničeg bizarnog u njegovoj prozi. Čitalac prihvata neusiljene i nekonstruisane umetničke okvire, u kojima se dešavaju drame univerzalnog karaktera. I u samom stilu ovog pisca naći će se jedan ritam koji podseća na najuspelije pisce literature ekstremnih situacija, na Albera Kamija ponajviše. Škrtost u jeziku i u sredstvima na prvi pogled legitimiše Asanovića kao pisca – moralistu kome nije do lepih obrta i stilskih figura, kome nije ni do kakve koketerije sa čitaocem.

Ova literatura je seriozna i zahteva apsolutno serioznog čitaoca. Ona nas kratkim svojim pričama, u kojima veoma često nema fabule, nagoni da osetimo nešto od surovosti vremena u kome živimo, ali isto tako da se podsetimo velikih i natčovečanskih gestova, koji mogu da se objasne čovekovim apsurdom, ali i koječim drugim. U priči “Mrtva šuma” dolazimo do lepog i originalnog otkrića da se i smrt plaši smrti, da i najizgubljenijem stvoru ljudskom predstoji jedinstveno nalaženje u samoodbrani, da i najapsurdnija konkretna situacija nikako nije apsurdnija od opšteg apsurda. Rečju, kao da je u temeljima ove knjige Njegošev stih “Što je – što je čovjek a mora bit čovjek”. Asanović nas na ova razmišljanja ne odvlači teško prohodnim putevima filozofskog meditiranja, naprotiv: to su proste situacije i jezik po kome klize rečenice isklesan je i funkcionalan, drama se odvija precizno beležena uverljivim psihološkim detaljima i pred nama je na kraju priče čovek, ako ne uvek ceo i totalan, ono u svakom slučaju zanimljiv i važan. Ljudske sudbine koje nam nudi ova tanka knjiga (svega deset priča) nisu uvek ohrabrujuće. One znaju da budu i ironično, groteskno tužne, i znaju da nas potresu nesporazumima čoveka sa istorijskom situacijom kojoj nije dorastao, znaju da ukažu na zavaravanja od kojih niko neće imati koristi i koja su tu samo zato da bismo održali svoju mukotrpnu poziciju sa dostojanstvom i ponosom. Asanović se ne podsmeva, ali nije naivan da nas uverava u totalnu koherentnost čovekove psihičke sile. Zato je priča “Gozba” jedna od najboljih: svesna laž prihvaćena je kod nesrećnih ranjenika, ostavljenih bez hrane i vode, kao jedino što ostaje – laž. U priči koja se zove kao i knjiga, u “Igri vatrom”, atmosfera je slična Kamijevoj “Kugi”, a bitka koju junak ove priče vodi sa gluvilom oko sebe i sa nadolazećom, već opipljivom smrću, glasna je u svakom pogledu: Danilo se brani eksplozijama bombi kad je rat već prošao, zabavlja se gorolomnom tutnjavom ne bi li taj trenutak, koliko mu je još ostalo od života, bio živ i glasan. “Opojno piće” još jače nas uverava u mogućnosti ovog pisca: ovde, na sedam-osam stranica doživljavamo posleratnu atmosferu, sloboda je to opojno piće, doživljavamo egzekuciju jednoga koji je pre toga dugo bio egzekutor i konačno prisustvujemo piščevom shvatanju modernih vremena. Izdajnikova smrt prekinula je ljude koji su metlama lovili skakavce, za trenutak plotun egzekucije otvorio je tišinu koja dugo iza toga neće prestati, jer su i oni što su lovili i oni koji su došli sa egzekutorima u tišini krenuli na skakavce, krenuli da u piščevoj režiji svedoče o opojnom piću, slobodi koja i kad je najpravednija ostavlja u ljudima potmuli odjek ako radi na način nedostojan čoveka. Čak i kad tako mora biti, i kad je najljudskije, u nama mora da ostane gorak ukus tog moranja, tog obračunavanja istim sredstvima, tog nasilnog i protivprirodnog suđenja. Po takvom osećanju sveta Asanović se veoma približava Antoniju Isakoviću, a na to nas navodi i najduža priča u knjizi – “Daleka zvijezda”; pravljena na materiji sličnoj filmu “Pogled u zenicu sunca”, ona je pisana bez domišljatosti, sa ozbiljnošću koju to vreme i takve situacije zaslužuju.

Asanoviću se ne može prebaciti da nema šarma, pa ipak nam se čini da bi izvesni “garnirunzi” doprineli da njegove knjige steknu veći broj poštovalaca.

NIN, Beograd, 25. IX 1966.

 

Podijeli

Komentari su suspendovani.