Miodrag Raičević: O mekom srcu
Kud ćeš, ženo, nesmišljeno?
Jovan Grčić Milenko
Pogreb beše zakazan za četiri popodne.
Kad ono: skandal! Ha, a tako lep sprovod!
Ali, u vreme kad naša priča počinje, svi
su još uvek na okupu: otac Janek, mama Greta,
njen brat, velečasni Mikulaš, uskih
ramena i istih takvih brkova; i deca:
stariji brat gospođice Rouz, i ona sama.
Vreme kad se u njihovu kuću uselio rođak.
(Niko ga nije zvao po imenu, pa nećemo
ni mi). Dali su mu sobu ispod stepeništa,
malu, lepo nameštenu.
Ujutro, pre nego ostali ustanu, on odlazi
na posao, u obližnje nadleštvo. Navlači
narukave i veoma brižljivo, pognute glave,
ispisuje stranice akata za jednokratnu upotrebu.
Kad bi ga pitali, šaleći se, kad će unapređenje,
odgovarao bi (videlo se da se ne pretvara),
strah ga je da potpiše i jedno obično rešenje, akamoli…
Prolaze dani, nedelje, meseci, i poneka godina.
Gospođica Rouz još nema trideset pet,
ali svi behu mišljenja da je za nju već kasno.
S večeri, kad kuća polako tihne i život u njoj
zamre, ona bi sedala pored kamina i uzimala
goblen „Večeri u seocetu kraj Dikanjke”,
koji, već treću godinu, nikako da završi.
Ona bi sedela u svojoj fotelju ( u kući je svako
imao “svoje mesto”), uzimala ram sa slikom
i počinjala bez naročitog žara da prodeva
iglu. Rođak bi za to vreme sedeo poludesno od nje,
ne tako blizu kamina kao ona, i čitao,
ako malo bolje pogledamo, uvek istu knjigu:
Uzorno ponašanje u Javnim nadleštvima.
Bilo je večeri da ne prozbore ni reč,
ako izuzmemo uobičajeno „dobro veče” i „laku noć”.
Tog jutra mama se nije osećala baš najbolje,
pa je noćni program produžen skoro do podneva.
Gospođica Rouz je nekoliko puta išla do njene
sobe, stajala pred vratima, premišljajući se,
da li da pokuca, a onda bi se tiho okrenula
i vratila u svoju sobu. Bilo je već primećeno
(i dojavljeno mami) da danima ne silazi
na doručak. Govorili su, uobičajeno ponašanje
za devojku njenih godina.
Najzad, mama se pojavila! Povez oko glave govorio je
da s njom tog dana ne treba ozbiljno računati.
Sela je tik uz kamin (sedamdeset šesta joj je, znate),
prinoseći usnama šolju sa već ohlađenom kafom.
Srknula je malo, pa je odložila. „Mislim da sam čula
korake ispred vrata moje sobe, Rozi?” „U pravu ste,
mama”, rekla je Rozi. „Imala bih nešto da vam saopštim.”
„Da čujemo!”, rekla je mama. Rouz je skrstila šake u krilu,
i, ne okolišeći, rekla: „Ja sam trudna…”
„Oh”, bilo je sve što je mama uspela da kaže,
a onda se, sasvim lagano, kao da želi nešto da dohvati,
presamitila preko naslona. „Ona je, ona je…”,
promucala je Rouz, i stavljajući dlan na čelo,
pala u nesvest, uspevši, nekako, pre toga da krikne.
Tata, koji je prvi dotrčao (u kuhinji je čistio ribu),
u prvi mah nije znao koja je od njih dve mrtva. I njemu je,
jadniku, trebalo vremena da se snađe. U tome mu je
pomogla Rozi tako što je istu onu ruku vratila tamo
gde je bila kad je bila odlučila da padne – na čelo.
„Mama!”, uspela je samo da kaže, i opet se,
vrlo uspešno, onesvestila.
Da rezimiramo:
Mama je sahranjena sutradan. Rođak nije bio na pogrebu.
Ostao je (to je bila tatina ideja) uz Rozi. I sad, dok
bližnji u raku ubacuju po grumen zemlje, njih dvoje sede
tamo, u njenoj sobi. On je, sasvim izvesno, drži za ruku.
Rozi će se uskoro poroditi, i za koju godinu, njih troje
nedeljom ići će na groblje, da zaliju cveće na maminom
grobu. Dani će prolaziti, bez žurbe, bez iznenađenja.
I svako će u svom svetu biti miran i spokojan.
O SLEPOM KOLOSEKU
Živeo bih u vozu kad bi mi ga neko poklonio.
Sem Šepard
Voziti se u spavaćim kolima isto je što
i u snu doživeti smrt koja nije tvoja.
Volim kako zvezde, tad, nestaju u daljini,
postajući senke onih zvezda od malopre.
A u vagonu druge klase uvek je tesno,
raj za zaljubljene, tebe, mene…
Noću, kloparanje točkova, čujem u snu.
Sećam se ranog ustajanja, kako visim
o očevoj ruci, na putu do stanice.
Ide porodica na more! Jupiii!
(Mada je cokta piće moje mladosti.)
Ispijam je na dušak, a onda podrigujem
do Sutomora. Kad izađemo iz tunela Sozina,
ugledamo more koje se kupa u jasnoj svetlosti.
I dok silazimo niz stepenice do obale,
čujem zvižduk voza koji se udaljava
i počinjem da plačem. Niko ne zna
šta mi je, a ja ne umem da kažem.
Toliko sam mali, i ne znam da volim
vozove. Ta ljubav je, s godinama, rasla.
Sad često siđem do železničke stanice,
Naročito petkom, tad su gužve najveće,
i gledam vozove koji dolaze i odlaze…
Da rezimiram:
Kad svi putnici izađu, ulazim u kupe
i udišem vazduh koji je ostao posle njih.
Sedam na još toplo mesto i puštam
da njive promiču, brže, i brže, sve dok,
u jednom času ne izgube oblik. Tada ustajem,
sklapam novine, i spremam se da izađem
na prvoj sledećoj stanici. Tamo su otac,
i majka, odavno već mrtvi. Majka sa suzama
u očima, srećna što smo svi opet na okupu.
O UVELOM LIŠĆU
Hrana koju uspomene pružaju gorkog je ukusa.
Henri Rajder Hagard
Porodične obaveze (svakom imanentne), s godinama
svedu se na nekoliko radnji, oveštalih formi:
brijanje ujutru, vesti uveče, sve ređi seks …
Pokušavam da dokučim šta se to u međuvremenu
desilo, ali osim činjenice da dani sve brže klize
niz garmišpartenkirhen vremena, ništa drugo
ne primećujem. Ti dani, koji nas tako brzo napuštaju
sve više me podsećaju na uvelo lišće
(ah, tako mi i treba kad sam pesnik).
Da rezimiram:
Gazeći lišće, dođe mi da zagrlim bilo koje drvo,
onako kako samo ja umem, svestan da bi još ove noći
mogao doći neko, da ga poseče i od njega napravi vatru
što veselo pucketa. Vidim jednog dečaka dlanova
okrenutih prema ognju, i koji tako stoji sve dok se
i poslednji list ne pretvori u prah.
Ah, dan je samo kratak predah noći na putu do mene.
O KADMU I HARMONIJI
Otići ćemo jednom iz ovoga grada koji je senka groba.
Ali, u neko vetrovito jutro, stajaćemo opet ovde
misleći da smo to mi, da smo se, napokon, domogli
obala Grčke. Ovde, gde jecaj ne postoji i gde je tuga
satkana od kiše (nešto manje od lišća),
gde je sreća nemati ništa do sopstvenu senku;
ne želeti nikog, ne sećati se ničeg. Biti lišaj
na steni koja ne pamti, školjka koja se otvara sporo
kao srce, da bi mogla da uđeš, ti, lepa moja dragano,
što s leptirima u kosi prolaziš uskom,
kamenom ulicom do mora.
Gde odlaze ostrva kad padne veče, i otkuda to stižu,
u zoru, kad na videlo dana iznosiš svoje malo, nežno
stopalo, koje do malopre si skrivala ispod mirisnih plahti?
Čemu suze, ako ih tako lako sušiš, vetre?
Da rezimiram:
Maslina na kiši jedino je čega želim da se sećam.
To, kako ona gubi lišće, tako ja gubim dane.
Njeni mali, sočni i prezreli plodovi nikad nisu
tako gorki kao sumrak koji je ovde uvek pomalo
ljubičast, kao u Aleksandriji.
Jedina moja ljubavi, tamo gde ću te odvesti
tvoje ne-ja i moje da-ti opet biće jedno.
Tamo će naše oči, ruke, naša tela, naši
živi poljupci postati zemlja koja nas hrani
da bi, na kraju, uzela samo ono što je njeno.
U Budvi, leta 1998.
