Miljan Milanović: Gnusna ljubav kraj jezera Filotimo

Otac (idilična nedelja, slika porodičnog života na periferiji) popravlja autonomnu kosilicu nasred travnjaka. Najpre je očistio navigacione senzore, smatrajući da je to problem, a zatim rastura pogon i proverava oštrinu noževa. Sečivo mu otkida deo nokta. Ne može da ustanovi uzrok kvara, zato nagađa i intuitivno rastavlja baštovana na deliće. Odlučanje da završi uređivanje travnjaka pre ručka. Iz krošnje četinara, u samom uglu dvorišta, s vremena na vreme začuje se cvrkut. Petogodišnja ćerkica podiže pogled itraži izvor melodije. Niz severni, kameni zid spušta se vodopad u jezerce oko kog ona gacka sandalicama i potapa do pojasa svoju omiljenu lutku opskrbljenu algoritmima veštačke inteligencije za spoznaju i interakciju. Iskustva igračke poklapaju se s iskustvima devojčice i pobuđuju segmente za metodičko učenje i vaspitavanje. Vlasnica lutke odrasta pod kontrolisanim uslovima, primerenim njenom uzrastu. Uz lutku je naučila da puzi, hoda, govori i voli.
Majka na tremu pravi nakit od laboratorijski sintetizovanog poludragog kamenja. Safir u odsjaju sunca oblikuje zvezdu. Otac psuje i šutira šklopociju. Ručak je postavljen. Zavibrirale su interaktivne narukvice. Oba roditelja istovremeno zure u levi zglob.Kuća brine o svojim ukućanima. Prostrana, topla, sigurna dadilja. Uputili su se k prostoriji za obedovanje.
„Razmišljala sam.“
„O čemu?“
„Dosadila mi je ova melodija. Možda bi trebalo da promenimo ptice.“
„Maloj se još uvek dopadaju, ali okej, pogledaću šta sve imaju u ponudi.“
Otac podiže devojčicu na ramena. U tom trenutku kroz dvorište protrča pas iskasapljen duž prednjih nogu. Mršav. Povijen. Šuga mu je ogolila rep.
„Mama, šta je to?“
„Kuca, srećo. Zalutala kuca.“
„Drugi ove nedelje. Zašto ih već jednom ne potamane. Proklete lutalice. Izvor zaraze.Moram opet da prijavim.“
Iz sredine stola mehanička ruka vešto sipa u tanjire pipke oktopoda, krompir i blitvu. Otac insistira da sam otvori vino i naspe ženi i sebi. Devojčica na trenutak odluta u mislima. Viljuška joj lagano skliznu iz šake, paona poskoči sa stolice.
„Setila sam se! Hoću kucu, tata.“

Otac (nedelju dana kasnije) stoji uz jezerce pušeći lulu. Prst je zario u uvo i kopa. Po površini vode praćakaju seribice. Posmatra zalazak sunca. Misli su mu preokupirane kupovinom nove nautičke opreme. Iz daljine čuje psa koji zavija. Puni pluća dimom i žmuri. Onda začu ćerkicu kako nešto mrmlja dok izlazi iz kuće.Više puta dnevno kroz plač vapi za psom. Otac teška srca ne želi da joj udovolji. Majka je sažaljiva. Džukci su prljavi. Pseta su možda bila potrebna pećinskom čoveku. Moderna vremena pružaju sofisticiranije stvari za uživanje i zabavu.Grize usnu.
Bosonoga ćerkica po tremu povocem vuče lutku koja se uvija pokušavajući da hoda četvoronoške.
„Šta radiš to, srećo?“
„Šetam kucu.“
„Prestani. Pokvarićeš je“, otac siknu.
Devojčica podiže bradu, istovremeno trgnu obema rukama k podu i desnom nogom lupi o mermernu ploču. Ljutito negoduje zajapurenih obraza.
„Sara, prestani!“, otac podiže kažiprst.
„Ali to je moja kuca.“
„To je tvoja najbolja drugarica, nije to pas.“
„Neću najbolju drugaricu. Hoću kucu.“
Otac ugasi lulu i krenu preko travnjaka k devojčici.
„Ali tata slušaj kako laje. Ajde, av, av, laj…“, devojčica pomilova lutku po crnim loknama i ona poče da laje poskakujući s prednjih na stražnje udove. Otac zgrabi Saru za podlakticu, a prevrnuta igračka nastavi da se koprca cvileći.
„Sara!“

Majka (petak, Sarin rođendan) miluje oca po grudima. On uzdiše zamišljen. U sobi svetlo polako iščezava uz kreketanje žaba. Zvuci močvare uspavljuju roditelje. Preko noći prelaze u zov kitova i coktanje delfina.
„Ne vidim tu ništa loše.“
„Razmisliću“, izgovara otac i okreće se na drugu stranu.

Majka, ogrnuta ljubičastim bademantilom, pije kafu pored prozora i razmišlja o bazaru na kome će da izloži svoje rukotvorine. Palcem prelazi preko obrva. Onda miluje vrat, pa njuši prste. Nezadovoljna mirisom mleka za telo frkće. Otac se propinje uza stepenice koje vode iz garaže. Nosi belu kutiju s mašnom na tufne.
„Je l’ ustala?“
Sara trljajući okice silazi balaturom oko centralnog nosećeg stuba. Kolena joj klecaju. Još uvek pospana gazi po mekoj podlozi prisećajući se svega što je sanjala: bernadinca koji govori, ubeđena je da je to bio medved; najduži tobogan na svetu kojim patuljasti šnaucer nekontrolisanom brzinom juri u njen zagrljaj.
„Srećan rođendan, mila.“
Sara ispušta lutku na ćilim i prilazi roditeljima cupkajući od radosti. Otac ostavlja kutiju na pod. Iz nje pomoli glavicu sivo štene s belim šapicama.
„Mama, kuca.“
Odbačena lutka se uspravi i usmeri svu pažnju k vlasnici. Sara stegnu psića oko stomaka. On njuškom i ružičastim jezikom nemirno mlatara po njenom obrazu. Igračka pruža gumene ruke iščekujući Sarin zagrljaj.

Štene (vratolomije i tužna sudbina) se sapliće o tepih i podvlači pod ugaonu garnituru. Sara trčkara za njim poskakujući u mestu svaki put kada bi pufnica načinila kolut. Lutka oponaša pokrete psića trudeći se da privuče Sarinu pažnju. Sara je odguruje u stranu da ne smeta. Štene, poput uvežbanog lovačkog psa, znatiželjno njuši oko stola mašući repićem. Na tragu je krupne divljači. Juri jelena. Sara vrišti bodreći ga. Štene reži, pa laje piskavim glasom, a onda se sjurnu pravo na lutku. Vrti glavom držeći zubima haljinicu kao da kida utrobu divlje svinje i razvlači iznutrice po šumi. Interaktivna igračka je sva u ožiljcima od ujeda i padova. Igra lova traje puna dva meseca. Roditelji su odustali od sprečavanja Sare da ošteti lutku. Primetili su da je došlo do greške u algoritmima za interakciju. Ponaša se čudno. Kada Sara nije u blizini, igračka ima potrebu da se sakrije na najnepredvidljivijim mestima po kući. Ubeđeni su da je pokvarena. Isključiće je ako se stanje pogorša.
Majka je rešila da napravi doručak. Ponekada joj to pomaže da sredi misli. Njen nakit se nije dobro prodavao. Ta činjenica je obeshrabrila i primorala da dobro razmisli o slikanju, grnčariji, poeziji i ikebanama. O nečemu što će upotpuniti slobodno vreme koje ima na pretek. Potrebna joj je obaveza. Razlog da se ne oseća kao životinja na izdisaju. Možda je vreme da se ponovo posveti porodičnom biznisu, otpušavanje odvodnih cevi. Kada je prišla ostavi, osetila je smrad lešine. Pomišlja da je nastradao još jedan glodar koji tražeći hranu često zaluta iz polja. Iza kante za otpatke pronalazi raskomadano krzno. Doziva pedantnog guseničara s pajalicom i usisnom cevi zaduženog za čistoću. Pomoćnica sazdana od tvrde plastike, pristiže uz zvučni signal kao kod ogromnih građevinskih mašina. Majka pomera kantu da bi oslobodila prilaz.Prizor je na trenutak zanemeo, a onda poče nekontrolisano da vrišti. Čistačica u panici kreće se napred nazad.

Otac (nejasan biznis model ili čista obmana) paradira s kraja na kraj travnjaka mlatarajući rukama. Onda skida naočare i ulazi u kuhinju. Majka sedi za stolom i pije čaj od mente.
„Šta kažu?“
„Nismo pročitali uputstvo.“
„Uputstvo za psa?“
„Ovo nije običan pas.“
Majka raširi ruke i zatrese glavom očekujući nastavak priče.
„Ovo štene ne odrasta, ima rok trajanja od devedeset i devet dana. Posle toga se desi to što se desilo. Raspadnu mu se tkiva.“
„Tek tako? Užas.“
„Moglo je da se desi i u Sarinom prisustvu.“
„Pa šta predlažu?“
„Da kupimo novo.“
„I opet prolazimo kroz isto? Ne.“
Sara ushićena trči preko dnevne sobe i traži svog ljubimca.
„Sara. Sara, slušaj me…“, majka je brižno hvata.
„Tvoj pas je pobegao.“
Sara briznu u plač. Otac promrda ukočeno rame. Oseća probadanje kad nastanu promene. Majka pokušava da je smiri. Sara pada u trans. Telo u agoniji trese se kao da ima napad.

Otac i majka (Sara mirno spava 96 dana budeći se uz komešanje posteljine u koju se upliće njena dlakava radost) se tiho iskradaju u pomoćne prostorije sakrivene od sveta. Oboje nose po kutiju, koje ostavljaju pored električnog bicikla. Majka skida poklopce. Otac odmerava bejzbol palicu i čekić. Nestašni štenci iskaču iz kartonske tamnice i pišaju po podu. Majka ih poklapa drvenom gajbicom.
„Šta misliš?“
„Svejedno je. Završimo više s tim.“
Otac odabira čekić.
„Gde je vaša majka?“
„Koji je koji?“, otac prilazi spreman.
„Ne znam. Ti si doneo zamenu.“
Dva identična psića iz epruvete češu se iza uveta koje landara.
„Sranje.“
„Rekao si da znaš.“
„Rekao sam da paziš na kutije.“
Majka se rasplaka. Otac premotava slike iz odgajivačnice.
„Mora da postoji neka razlika.“
Vetar nanosi opalo lišće na prozor.
Otac osmotri golo drvo koje se povija. U tom trenutku začu se tup udarac i kratak cijuk. Dva puta. Jedan za drugim. Kada se okrenuo ugleda majku s maljem u ruci kako briše krv pomešanu sa suzama.

 

Ludilo u dvoje

Čim su се začuli uzdasi, zamislio sam drusnu Kubanku u čipkastim čarapama. Ne pamtim druge detalje. Zadovoljavam se stereotipima – crna kosa preko golih ramena, blistav osmeh. Obična devojka slična onim koje sam sretao ispred Casa de la Musica, u ulici Galiano, vrelog novembarskog dana, pre petnaeset godina. Nasmejana i požudna. Tada sam sebe još uvek smatrao mladim, šarmantnim i napaljenim.Nedostaje mi Havana. Nedostaje mi mladost. Ali sada imam nešto drugo. Dolivam konjak iz minibara u kristalnu čašu.Osećam se moćno. Kao ostvaren, uspešan muškarac. Barem zamišljam da to tako izgleda. Zadovoljstvo pomešano s zebnjom – ne može biti bolje. Tumaram pogledom po apartmanu. Napokon da se nešto lepo desi. Sad sam veliki pisac – dajte mi vaš novac. Moji domaćini su se baš potrudili. Još uvek ne znam pravi razlog zašto su od svih škrabala na svetu odabrali baš mene. Ali udobno mi je. Kraljevsko plava. Moja omiljena boja. Svileni kimono me miluje. Ovakav glamur nikada ne bih mogao da priuštim. Moram da se opustim i uživam dok traje. Rekli su mi – budi strpljiv i čekaj.
Prolazi prvih pola sata. Glas žene ne jenjava. Zadovoljno stenje. Pomeram zavesu. Izlazim na terasu. Vižljast gospodin u pidžami, iz susedne sobe, načuljenih ušiju uživa u sonati. Ne prikriva erekciju. Čim me je ugledao razvlači osmeh.
„Haj!“, pozdravlja.
Podižem ruku.
„Haj!“
„Uskoro će biti gotovo. Svake večeri je ovako. Ovde sam već nedelju dana“, izgovara pa navrće šampanjac iz boce.
Dva dana sam proveo leškareći po ležaljkama oko bazena. Nisam se ništa pitao, samo sam naručivao koktele. Treća noć. Isti glas stenje. Žmurim. Nakon bezobrazne Mađarice s razmaženim mopsom, zamišljam malu, guzatu, grguravu Španjolku u vatrenoj majici s crveno-žutom zastavom preko dojki iz kojih curi čokoladno mleko. Pamuk se pretvara u aluminijumsku foliju i ja je odmotavam kao milku od trista grama. Pribija me snažnim butinama. Uspaljenim trzajima izbija mi vazduh. Kroz nežne dlačice na njenim maljavim podlakticama probija se znoj.Sve izgleda savršeno. Napulj. Hotelska soba. Internacionalna konferencija o mogućnostima virtualne realnosti. Ne znam mnogo o tome, ali najavljen sam kao glavna zvezda. Kako god. Tu sam. Osećam se kao da ceo hotel želi da me pojebe. Telefon zvoni. Iznenada mi u misli dolazi supruga. Baršunastu postelju i baldahini zamenjuje dobro poznat krevet. Nalazi se nasred igraonice gde smo proslavili sve dečije rođendane. Vodimo ljubav u pomračini. U tišini. Deset godina smo u braku. Nikada je nisam prevario, ali neprestano razmišljam o preljubi. Stenjanje je sve glasnije. Prerasta u nekoliko italijanskih reči. Zanosno ih ponavlja. Značenje te prosto proširene rečenice ima neke veze s brzinom. Telefon zvoni, ne prestaje. Razmišljam da napišem nekakav govor. Da se pripremim za nastup.
U lobiju hotela pažnju mi privlači crnokosa mačkica, preplanulog tena, u cvetnoj lepršavoj haljini. Bosa skakuće. Mali medved. Na listu leve noge podrhtava nekoliko mladeža raspoređenih kao sazvežđe.Upravo sam doručkovao i vrtim cedulje po kojima beležim misli za moje obraćanje. Nisam siguran u kom pravcu bi trebalo da nastavim, pa sam odlučio da pre nego se vratim u sobu, pronađem Kuvera. On me je dovukao ovde. Moraće da mi pojasni neke stvari. I koliko još moram da čekam.Maše. Namiguje. Miriše na narandže. Možda je to ona. Devojka koja stenje. Pratim je. Silazi niz stepenice ka kockarnici. U podrumu su valjda ruleti. Odmah pored vecea. Ne odvajam pogled. Krijem se iza statue obezglavljenog muškarca. Nestaje kroz prolaz osvetljen zelenim prigušenim svetlom. Oživite vaš raj. Natpis me privlači da krenem za njom.
„Nije potreban novac. Ulazi u cenu smeštaja.“
„A broj sobe?“
„Da. Broj sobe.“
U prozirnim čaurama konzumenti se znoje. Pulsiraju. Zatežu žile. Vezana tela podrhtavaju. Pojasevi su s ojačanjem. Ona navlači svoju kacigu. Ja zauzimam slobodnu kapsulu nedaleko od nje. Vrata zatvara mladić s legitimacijom oko vrata. Ne znam šta da očekujem.
Prepun lift. Penjemo se polako. Gledam u njen potiljak. Onda se spuštamo ubrzavajući. Dijafragma mi se podiže. Kao da svršavam. Iz stomaka. Kroz noge. Udarac. Treskav zvuk. Poklopac metalne kante ili sudaračke činele iz asamskih igara. Vrata lifta se otvaraju. Izlećemo na zelenu livadu. Svi nastavljaju da trče. Ja stojim. Ne znam gde ću.
„Samo zamisli. Ne moraš ni da zatvoriš oči“, izgovara sasvim sigurna u to što bi trebalo da uradim.
„Šta?“
„Kinesku četvrt. Njujork. Ja bih tamo. Hoću gužvu.“
Lovokradica obljubio sobaricu. Udarna vest. Drugačiji si. Otkud ti kosa? Žuta štampa podvaljuje. Okruženi smo kineskim knedlama. Ona me grli na metalnom poklopcu. Čije je ovo telo? Okno otpadnih voda vibrira od masivnih točkova taksista i kombija punih povrća. Šaht isparava. Oduvek sam želeo da izgledam kao s reklame za donje rublje Calvin Klein. Izlog prenatrpan slatkišima. Da li ti se sviđa? Šimpanze s crvenim kačketima žvaću banane. Zelene. Zavijene u listove koke. Potrebne su nam senzacije. Nalazimo se u filmu. Ona mi šapuće. Prepusti se. Ezopa su razapeli na krst. Klanjaju mu se u ogromnim tržnim centrima. Vidi dabrove. Zabavljači na ulicama. Ubogi prosjaci s šapama sakrivenim pod uništene mermerne pločnike. Ona hoće gužvu. Belodlaki vepar diktira sudbinu zaliha. Hrani ceo svet. Pogledaj žice. Pogledaj vodove. Upire prstom i viče. Očerupani galebovi recituju lošu lirsku poeziju. Ponavljaju reči. Vrte iste metafore. U krug oko spomenika solidarnosti. Koji ti je omiljeni kolač? Krempita. Meka je. Glatka pod jezikom. Ukus vanile. Neodoljivo. Probaj ovaj. Trpa mi u usta. Razbila je izlog. Ranjeni mačor poziva na anarhiju. Riblji skeleti se teturaju. Vrelo ulje kulja k odvodu. Imaš bujnu maštu. Štipa me za slabinu. Po gradskim parkovima džinovske gumene lopte. Prva kap semene tečnosti zapala joj je za grlo. Nemoj da si takav, kaži mi kada svršavaš. Jadničko. Ti bi da vodimo ljubav. Moraš prvo da me upoznaš. Moram prvo da te dobro upoznam. Nisam rekao ni reč. Sredi svoje misli. Vidi se da si nov u ovome. Divim se repu pauna koji nakon šepurenja ide na klanje. Lemuri igraju čoveče ne ljuti se. Ne shvataj suviše lično ako te uništim. U krematorijumima peku prašume. Ko si ti? Pita me. Ja sam pisac. Možeš li da mi obećaš nešto? Sve, šta god poželiš. Koliko mogu da se uzdam u to? Moja obećanja vrede više nego ispunjenja svih muškaraca s kojima si bila. Vickast si. Obećaj mi da niko neće nikad saznati za nas. Umem da budem diskretan koliko i tvoj dildo. Držim te za reč. Jesi li oženjen? Jesi li udata? Nije važno. Hoćeš da se tucamo u mraku? Ne volim tu reč. Hoću da me jebeš na svetlosti vatre.Tesna je. Stegla je zidove. Vlažna ćelija. Gledam našesenke. Iz sive gromade izranja čudovište.Najpre jedna, pa dve, pa četiri ruke. Dvoglavo, sisato, masno. Uvija se. To ne traje dugo…onda se sklupča i umiri.Mazi me. Voli nežnost. Kaže. Mazim je. Kako se zoveš?Roberta. Gde ti je nestalo lice?
„Gospodine. Gospodine.“
Osećam prst koji me probada u stomak.
„Za prvi put je previše.“
„Gde sam?“
„Držite se za oslonac. Ovo je sasvim normalno.“
Izlazim. Robertin akapsula je prazna. Rekli su mi da je otišla pre deset minuta. Imam poteškoća da održavam ravnotežu. Četvoronoške se penjem uz stepenice. Štucam. Kroz zube dozivam Kuvera.
„Soba četristo dva!“
„Soba četristo dva“, urličem.

Uzalud je stenjala. Ništa nisam čuo. Nepunih trideset sati borbe da ustanem iz kreveta. Iscrpljen. Kroz san sam progutao dva analgina. Probudila me je sobarica, koja je iz predostrožnosti morala da uđe u društvu osoblja iz odeljenja za održavanje i sanaciju. Naručio sam obilan obrok, kafu i dva bokala ceđenih citrusa. Osećam se preporođeno. Nisam ni pokušao da doznam koje je doba dana. Sjurio sam ponovo dole.
„Gospodine, da li ste svesni opasnosti da postanete zavisni.“
„Sve je pod kontrolom.“
„To se već dogodilo u nekoliko gerontoloških centara.“
„Jebe mi se. Mogućnosti su beskonačne.“
Urbana ambiciozna devojka, puna samopouzdanja, prolazi i izbija mi mapu Berlina iz ruku. Umišlja da maršira modnom pistom u beskraju između solitera. Po srči od polomljenih ogledala ponosito vrti guzom. Vuče šanel torbicu i nakaradni profil, nevešto ulepšan šminkom. Ja sam bubuljica na njenom obrazu kojoj se divi. Nalazi neizmernu radost kada pomisli na popodnevne bezalkoholne koktele s doteranim drugaricama i prepričavanje propuštenih šansi na velikim promotivnim žurkama u Silikonskoj dolini. Dodiruje me prstom s malim slojem pomade dok izneverena ispija moku. Ona me neguje da se ne sasušim. A ja bih se istog trena pretvorio u inficiranu ranu i oslobodio se gnoja. Odmah pored nje mišićavi tip žvaće žvaku dok čeka probuđenu emociju njegove barbike. Dodirnu se prstima kada zajedno skroluju utučenost na njenom telefonu. On ima smisla za biznis, a ona za pravdu. Vrtimo se zajedno na vrhu televizijskog tornja. U restoranu. Za istim stolom. Onda ih brišem. Treptajem. Agresivno. Najpre ih ubijam viljuškom, ali mi se to ne dopada. Napravio sam nered. Ponavljam sve. Nekoliko puta. Dok ne pronađem savršen način da odu. Prilazi mi konobar s leptir mašnom. Pokušavam da naručim onaj kolač koji mi je trpala u usta. Pita me da li sam Rus. Kažem mu da mi donese sve kolače koje imaju. Kako da je dozovem? Na tacni dobijam cedulju. Do sinoc sam mirisala na tebe. U potpisu Roberta. Stvorio sam naliv pero. U saksiji. Među cvećem. Stavi što više omiljenog parfema da me poništiš. Na poleđini sam napisao. Mašem konobaru. Predajem mu poštu. Smešim se. Nečemu se nadam. Svetlucaju berlinske opštine na istoku. Kroz pet minuta donosi mi novu cedulju.
Ona: Još sam pod utiskom. Ti si za sve zaslužan, ja sam nekako samo postojala.
On: Mogu da zamislim kako bi nam bilo kad bi pored tog samopostojanja i gorela kao ja.
Ona: E, to bi bilo jako zanimljivo.
On: Ne znam zašto, ali uz taj trenutak zamišljam neku mećavu ili oluju napolju, a mi negde na sigurnom, goli, znatiželjni.Ispitujemo naša tela.
Ona: A iz kamina drvo pucketa.
On: Pucketalo bi sve pod nama.
Ona:
On: Šta radiš? Gde si?
Ona:Uspavala sam decu, pa malo blejim. Mužmi je na pecanju. Zato si mi pao na pamet.
On: Kad se vraća? Voleo bih da te vidim?
Ona: Nikad.Poješće ga štuke.Poslednje noćno pecanje.
On: Kad i gde? Znam da letim.
Ona: More. Pučina.
On: Sad bih te baš oteo. Više puta.
Ona: Pa na jedrilicu pravo.
On: U galaksiju, u svemirski brod na solarna jedra.
Ona: Zanimljivo.
On: Da nastanimo neku novu planetu i jurcamo goli oko velikih cvetova vanile.
Ona: Večeras u sedam?
On: ?
Ona: Foaje hotela.

Senzacije u crevima. Hronometar. Trema. Uzbuđenje. Metronom. Nesiguran ljubavnik. Sat. Silan beli sat procenjuje. Čekam da praznina iscuri. Vremensko pozicioniranje je besmisleno. Etalon sam za merenje veličine koja se proteže u beskonačnost. U prošlost. Kroz tkiva i kosti u budućnost. Voz je krenuo iz jednog grada. Vremenski trenutak. Putovanje do drugog grada je trajalo. Vremenski interval. To su osnovni pojmovi na koje mogu da utičem. Mislima. Željom. Saznanjem. Potrebno je samo da odlučim da je večeras i da je sedam.
Hodnici su puni gostiju. Vrata svih soba širom otvorena. Kao da više niko ne mari za svoju privatnost. Razmenjujemo intimnost. Glavu za glavu. Stepenicama se spuštam do recepcije. Usput mirišem plastično cveće. Za masivnim stolom od mahagonija sede sva lica koja poznajem s terase. Dok slušamo performans. A tu je i Kuver.
„U pravi čas“, rekao je.
„Ne seri, jurim te danima. Kad nastupam?“
„Sedi. Pridruži nam se.“
„Ne mogu. Očekujem nekog.“
Kuver insistira. Primećujem da nisam prikladno odeven. Zapravo, svi smo u pižamama.
„A gde to nastupaš?“
„Pa, znaš. Ona stvar zbog koje sam ovde.“
„Podseti me.“
„Ja sam književni huligan moje drage pičkice“, širim ruke i nudim se.
„Ja sam vajar“, neko je dobacio.
„Pisac?“
Klanjam se.
„I, šta si značajno napisao?“
„Pa, znaš to.“
Smeje se kao bolestan pas. Na trenutak kao gladna hijena.
„Pomisliću da si nepodoban. Šta misliš, gde se nalaziš? Ko sam ja?“
Došla je. Utegnuta. Oštra. Namrgođena. Izgleda kao krotiteljka slonova. Bulhuk steže krhkim prstima. Svi su poskočili i uzdahnuli.
„Roberta Mikelino. Drago mi je.“
„Na okupu smo. Možemo da počnemo.“
Pritka od žada je prva imala tu čast da je dotakne. Onda se rukuje redom. Kuvera preskače. Mene nije prepoznala. Ocenjivački je podigla obrve.
„Vi ste tu gde ste, a mogli biste da budete i negde drugde. Istovremeno“, rekla je.
Gledam kroz prozor. Svetlost. Sunce. Dugo ga nije bilo. Vidim zid. Vidim kulu. Bodljikavu žicu. Zatvorski krug. Dva pandura i u centru šaht.

Podijeli.

Komentari su suspendovani.