Mića Vujičič: Odrazi u staklu
„Po mom uverenju, pisac nema prava da se prepusti fantaziji”, kaže Danilo Kiš u razgovoru koji zatvara knjigu Gorki talog iskustva. „Ja, u svakom slučaju, u piščevu fantaziju ne verujem.” Smatra da se u književnosti XX veka odigrala suštinska promena: ona, po njegovom mišljenju, više nije ili ne sme da bude romantična u istorijskom smislu reči romantizam. „U romantizmu je fantazija bila pokretačka snaga književnosti. Posle svega što nam je donela istorija ovog veka, sasvim je jasno da fantazija, a s njom i romantizam, više ne mogu imati nikakav značaj. Moderna istorija stvorila je tako autentične vidove realnosti da današnjem piscu ne ostaje ništa drugo nego da ih umetnički uobliči, da ih, ako treba ’izmisli’, to jest: da autentične datosti upotrebi kao sirov materijal i podari im, posredstvom imaginacije, novu formu.”
Svaki put kada gledam snimak urušavanja zgrada njujorškog Svetskog trgovinskog centra, setim se ovih reči. Glavni junak romana Tedžua Kola Open City priča da ga je zalutali turista upitao kako da dođe do 11. septembra. Ne do mesta na kom se dogodila tragedija, već do samog 11. septembra. Misli da je to mesto postalo metonimija sopstvene nesreće. Primećuje kako tog dana nije bilo ljudskih tela, osim onih koja su padala.
Jasno ih vidim svaki put kada pustim snimak, kao ukopan do kolena u crnu zemlju.1
U beloj facikli čuvam tekstove o terorističkim napadima na Kule bliznakinje.
Fragment Semezdina Mehmedinovića:
U Izvještaju Komisije za 9/11, piše sljedeće: „Vjerujemo da je 9/11 otkrio četiri vrste promašaja: u imaginaciji, politici, sposobnostima i upravljanju.“ U sekciji broj 11.1, naslovljenoj IMAGINATION piše: „Ono što nije učinjeno sugerira moguće načine institucionaliziranja imaginacije…Iz toga proizilazi da je krucijalno važno naći način da se čin imaginacije pretvori u rutinu, čak i da se birokratizira.
U tom skladištu nalazi se i razgovor koji sam napravio s piscem Kolumom Mekenom, čiji junaci često osluškuju svoje kuće, jer čuju nekakvo pucketanje, čudan šum.
Koliko su događaji od 11. septembra uticali na njegovu književnost? „Mislim da su imali velikog uticaja na moju prozu. I na ceo svet. Bio je to jedan od onih događaja kada je pomereno mnogo toga u našoj kulturi, ali i u našoj mašti. Još uvek čuvam fotografiju cipela koju je tog dana nosio otac moje žene. Cipela u kojima je uspeo da pobegne iz zgrade Svetskog trgovinskog centra.”
Napisao je o roman o stvarnoj ličnosti. Filip Peti hoda 1974. po žici razvučenoj između Kula bliznakinja. Junakinja razmišlja o njemu. Čula je da noću čitava jata ptica udaraju u Svetski trgovinski centar, u svoje odraze u staklu.
Ranije sam pokušao da istražim šta ljudi osete u trenutku kada napuste bioskopsku salu i vrate se na dnevnu svetlost. Izlaz iz bioskopa u vojvođanskom mestu M. vodio je u malu, mračnu, slepu ulicu. Kad izađete, imali ste dovoljno vremena da se postepeno naviknete na svakodnevicu.
Nikada nisam imao prilike da vidim Danila Kiša, ali ponekad zamišljam kako stoji u kuhinji. Premerava so, biber i šećer.
Koliko sam samo puta citirao deo intervjua u kom objašnjava da u romanu Bašta, pepeo razara lisku čaroliju tako što u baštu smešta velike komade metalnih otpadaka, kakva je i ta šivaća mašina. „Ili taj dugački spisak imenica iz leksikona, koji treba da uništi miris bilja u jednom delu knjige.“
Poručili su da će me školski drug čekati u maloj ulici, tamo gde se nekada izlazilo iz bioskopa.
Jedno od pitanja koje postavlja Danilo Kiš jeste kako reći vrlo lirske, možda čak i sentimentalne stvari o manje ili više univerzalnom iskustvu detinjstva.
Napisati kratku belešku o susretu sa starim prijateljem, koji se posle šesnaest godina vratio u mesto M., na jednu noć, znači ostati u školjci automobila od ponoći do svitanja. Ući u kratku priču Danila Kiša pod naslovom Eolska harfa i zalupiti vrata za sobom.
Naravno, mi pripadamo drugoj generaciji. Na slikama iz našeg detinjstva pre ćete videti dugačke, tanke trake izvučene iz audio-kaseta koje je vetar upleo u krošnje drveća.
Ipak, imali smo harfu!2
Moj drug iz klupe uhvaćen je dok se penjao na stari silos za žito, uz velike, metalne merdevine s ogradom u obliku valjka.
(I ja sam išao za njim, ali me nikada nije otkucao.)
Čovek koji mu je kasnije držao bukvicu u školi, želeći da ga kazni, dohvatio je knjigu koja mu se našla pri ruci i rekao: „Prepisaćeš dvadeset puta. Odavde – dovde.“
Tako je napamet naučio Eolsku harfu.
Zaboravio je Napomenu, pa je kazna udvostručena.
„Mada je nastala nekih petnaest godina posle štampanja knjige Rani jadi, priča Eolska harfa tematski pripada tom ciklusu. Stoga sam je, u okviru Sabranih dela, uvrstio u ovu zbirku, na kraju balade, kao neku vrstu lirskog epiloga. Jula, 1983. D. K.“3
Noć smo proveli u maloj, mračnoj, slepoj ulici.
Čini mi se da nije izašao iz automobila.
Zemlju je napustio nekoliko meseci posle saobraćajne nesreće u kojoj je poginuo njegov suvozač, mladić nekoliko godina stariji od nas.
Strah me je da kažem kako sam njegovu smrt opisao u nekakvoj priči, takoreći kroz usta svog školskog prijatelja:
Pokušao sam da mu dam veštačko disanje, ali su mi ruke, čim sam ih prislonio na njegove grudi, jednostavno propale, kao u puding.
Mislio sam da će mi pričati o 11. septembru, jer je ceo događaj posmatrao s prozora svog iznajmljenog stana. “Svedočenje je najbolji dokument“, kaže pisac u Gorkom talogu iskustva.
Mora da su mu utrnuli prsti od prepisivanja priče. Ipak, kao da mu već nije bilo dosta svega na temu: Harfa je instrument koji više od bilo kojeg drugog sjedinjuje u sebi srednjovekovnu formulu lepog (perfectio prima) i svrsishodnog (perfectio secunda)4, zastao je i počešao se po glavi. Dok smo se tokom raspusta smucali seoskim ulicama, upitao je: „Šta misliš? Je l’ radi ta skalamerija?“
Pronašli smo svesku u kojoj skoro da nije bilo praznog mesta i napravili kratko uputstvo.
Idealno vreme za takvu harfu je vreli julski dan, kanikule, kada jara treperi u vazduhu a „baba tera kozliće”; kad je stablo suvo i zvonko kao da je šuplje.5
Sve smo imali:
– Dve električne bandere od običnog nakatranisanog jelovog stabla.
– Obronke nekog prastarog druma.6 Harfa koju osluškuju junaci priče bila je postavljena uz Poštanski put, izgrađen još u doba kada su Panoniju naseljavali Rimljani. Zahvaljujući toj činjenici, stub harfe, poput antene, hvata zvuke i iz davnina; melodije dopiru iz prošlosti i iz budućnosti.7
– Jedan komplet žica hvata celu oktavu u molskoj skali, i, preko dominante, lako prelazi u dur.8
– Sad se samo treba osvrnuti da se uverite da nema nikoga na Carskom drumu, nikog u žitu, nikog u jarku, nikog na horizontu.9
„Ukoliko naiđu kola natovarena senom“, rekao je, „i mi ćemo se zavući ispod kanala, sačekati da kola prođu.“
„Detinjstvo je razdoblje gde postoji jedan moćan zajednički imenitelj jedinstven za sve ljude, bez obzira na rasu—sredinu—momenat. Tu smo najbliže toj hipotetičkoj biografiji svih ljudi u svim vremenima“, kaže Danilo Kiš u Gorkom talogu iskustva.
I da čovek izlazi iz detinjstva kroz svest o sopstvenoj smrti.
„Da li ti nešto čuješ?“, upitao je.
„Šta bi trebalo da čujem?“, odgovorio sam.
Priznajem, kada bi neko neupućen u muziku naslonio uvo na banderu, zaista bi pomislio da čuje daleko brujanje aviona i odmah bi pobegao s druma i sakrio se u jarak; ili bi potrčao glavom bez obzira da obavesti selo da nailazi eskadrila bombardera.10
Zaboravio sam da je znao napamet Eolsku harfu.
No to je samo prvi (pogrešan) utisak; to je samo pratnja, basovi, u kojoj sluh dečaka prepoznaje „zvuk vremena“; jer iz dubine vremena i istorije dopiru zvuci kao sa kazara, dalekih zvezda. (Miris istopljene smole tu je samo nadražaj, kao kad se u hramu pale mirišljave trave, sandalovo drvo ili tamjan).11
Od koga smo se sad skrivali, ne izlazeći iz školjke automobila?
Moglo bi se reći da se na licu druga iz školske klupe videlo da je dugo bio izložen, od 5 do 10 godina najmanje, naizmeničnom uticaju kiša, mraza i sunčane žege, tako da se pod naglim promenama temperature (između +36 i -22 °C)12 raspuknuo uzduž kao drvo.
Nije shvatao zbog čega zapitkujem o 11. septembru.
Rešio sam da razbijem čaroliju i prosuo pred njega sadržaj bele fascikle. Pomenuo sam Koluma Mekena, Tedžua Kola i Semezdina Mehmedinovića. Govorio sam o 11. poglavlju zvaničnog izveštaja američke komisije za 11. septembar (prvi odeljak: o mašti), ali on je ćutke gledao kroz staklo.
Mislim da je, tek naposletku, sasvim rasejan, izgovorio sledeću rečenicu, pokušavši da slikovito sažme problem.
„Čekaj, ako ja dobro shvatam, ti kao hoćeš da kažeš kako D. K, u cipelama koje pominješ, sada trči niz stepenište Kule bliznakinje koja se urušava, pokušavajući da sustigne – maštu?“
Slegnuo sam ramenima.
