Marko Vešović: Krv mu kola kao iz fontane  

I veliko mi je zadovoljstvo što se mogu odmah pozabaviti bedom jezika u Mocartovim prevodima Bodlerove poezije, bedom koju sam u Prevodilačkom čarobnjaku pomno analizirao u njegovim prevodima svih Francuza, i neprestano sam je razmatrao u obje svoje i u knjizi pravljenoj sa Sunitom Subašić-Thomas. Ko ih pročita, biće mu jasno da je riječ o neverojatnoj neznalici jezika na koji je preveo mali milion stihova, i evo jedna pregršt uzoraka da čitatelj sebi stvori predstavu šta ga čeka u ovoj knjizi o magovim ne prevodima njego prcanjima Bodlera.

  1. «Od celova što sam strasno kuš’o», kaže u prevodu Bodlerove pjesme Portret, mada je trebalo da kaže: «Od celova što sam IH strasno kuš’o», ali, jebiga, onda bi u stihu imao slog više, pa je prisila metra bila jača od zakona srpske sintakse. Ovakvih prevoda, gdje nedostaje zamjenica IH ili GA ili JU, u knjizi Spomenik laži inventarisao sam petnaestak.

U prevodu Bodlerove pjesme Balkon Mocart veli:

kao što u nebo hrle sunca nova
pošto se opraše dnom dubokih mora.

Sunca se nisu, kako bog miluje, oprala na dnu, jer bi drugi stih imao slog više, pa su se morala oprati dnom, i bogapitaj koji mu je ovo put da, pod prisilom metra, pravi jezičke nakarade koje dobrohotan čitalac mora shvatiti kao

jednu od samosvojnosti prevodilačkog mu štila,

ali to je karta iz mađioničarevog špila

na kojoj krastača žaba najgorskija je vila.

U prevodu iste pjesme Mocart veli: “Noći obasjane ugljem koji zrca”, jer mu je trebao srok sa “srca”, ali ne zna da time Bodlera i čitatelja u zdrav mozak prca, jer taj glagol znači isto što i zrcali, a koga ili šta taj ugalj ogleda teško da će se  saznati prije kijametnoga dana. Ili bismo pak Bodlera po hitnom postupku morali svrstati među nadreaIiste, jer banjalučkoga genija historija francuske književnosti ne obavezuje previše. Njegovi promašaji i besmislice i lagarije su nadvremeni.

Čujem glas dobroželateljnog čitatelja: «Jebežga, omakne se. Svašta se živu robu zna omaći!» Ali čarobnjaku riječi suviše se često omiče svašta. Zamislite akrobatu kom se svako malo omakne da slomi vrat sa cirkuskog trapeza. Taj ga ne bi majci daleko dogurao u karijeri. U cvijetu mladosti preselio bi na ahiret, a nama bi ostalo tek da jadikujemo: bože, kakvog smo umjetnika prerano izgubili. Ali Mocart, koji se bavi akrobatikom u svojim stihovima i prevodima, trefio se dugovjek i, nakon svakog lomljenja vlastite šije, još je življi, još slavniji, još genijalniji, ako ima kud.

I hajde, nek bude kako dobrohotni štilac hoće, ali lingvistika veli: dovoljna su dva jezička elementa da stvore mikro-sistem. A u prevodu Bodlerove pjesme Svetionici  Mocart kaže:

dekor svež i krhak gde sjaj sveća zrca

levajući ludost u taj ples vrteći.

I opet nedostaje  objekat: šta ili koga zrcali sjaj tvojih sveća, leba ti i soli i obraza ti junačkoga? Kažeš da sjaj sveća zrca, a razobadaš se kad te nazovem poprduljom od prevodioca.

2. Bodler u pjesmi  Harmonija večeri veli:

Evo došli su trenuci kad trepteći na stabljici

Svaki cvijet se isparava kao kadionica.

Amadeus kaže:

Došla su vremena kad trepteć na grani

svaki cvet je kao kandilo sred mira.

Ne zna da je kandilo staklena posuda s uljem u kojoj gori žižak pred ikonom, a da je kadionica  metalni sud za kađenje pri obredima u crkvi. Blago ga njegovoj majci kad joj ovako znaven njen Koljiška, jezik i štil mu nataknem na miška. Ipak ostaje jedno pitanje za čitatelje:

kakovo je vaše mnjenije,

da li nedovoljno pismeni genije

zaslužuje odista

da ga Micić zenitista

nazove barbarogenije?

I opet ne govorim o omašci već o sistematskom neznanju jezika: u prevodu Bodlerovog soneta Prodana muza možete naći stih: “Da kandilom kadiš, kao dečak u horu”, dok original tvrdi: “Kao dječak iz hora, da mašeš kadionicom”. Je li ovo jedna od mojih ili pak čarobnjakovih «besomučnih laži»? Laž jeste, i znamo čija, ali rabota je prilično mučna prosuditi da li baš besomučna, mada u ovoj strofi jeste ključna.

Tu sablju od prevodioca koja kandilom kadi kovali su, reče mi jedan čoek, tri kovača i dva pomagača od neđelje opet do neđelje i iskovali buzdovan. Buzdovan za poeziju i, posljedično, za lomljenje rebara pjesnicima.

Kad bi valjano znao naš jezik, Mićević bi napisao: «svaki cvet je kao kadilo sred mira», i napisao bi: «da kadilom kadiš, kao dečak u horu», ali kad bi baba imala muda, zvala bi se đed, a mag je đed bez muda, takav je često i kao prevodilac, a ne bih ga nazvao babom da ne uvrijedim starice koje mi nisu ništa krive.
Mada jeste, nedavno, u sarajevskom Oslobođenju, žestoko raspalio po najvišoj vlasti u Šumskoj, I na trenutak se  činilo da je postao – vidi, boga ti? – pravi mudonja! Ali, avaj, opičio je po šumljanskim glavešinama zato što mu ne šilju honorare. Što bi se moglo smatrati čak genocidom nad sirotim Koljom: izbirikano je to u genocidima.

  1. U prevodu Bodlerove pjesme PobunjenikMocart kaže: «I Anđeo, kazneć kao što zna da ljubi», jer do njegovih ušiju nije doprla agencijska vijest da se, u srpskom jeziku, participi ne prave od svršenih glagola: ne možeš reći bljesnući već bljeskajući, ni kazneći  već kažnjavajući. Ne zna ni toliko, a uprtio na pleća titulu čarobnjaka reči, tešku kao mlinski kamen. Sa tim kamenom će leći pod zemlju, i možda bi mu ga trebalo pobiti na grob. Jer ne mislite zar da će moje analize baciti i jednu jedinu sjenčicu na njegovo čarobnjaštvo? Marko Darin je, od devedeset i druge godine naovamo, pisao protiv Slobinih, Gedžinih  i Rašinih Srba mada je odlično znao da se čvrsto drže gesla: “Ne dajmo se zavesti istinom”, da citiram jedan svoj stih.
  2. U prevodu Bodlerove pjesme Ljubav i lobanjaAmadeus kaže:

A lobanja uz svaki mehur
preklinje i vaja: /
– «Toj divljoj igri i smehu
hoće li biti kraja?»

Ma šta vaja, sunce mu mađioničarsko jebem, kako lobanja može vajati, je li ovaj šišiknuo, kako u Crnoj Gori nazivaju naprasno silaženje s uma.

Original veli:

J’entends le crâne à chaque bulle
Prier et gémir:
— ‘Ce jeu féroce et ridicule, /
Quand doit-il finir?“

Čujem lobanju na svaki mjehurić
Kako moli i jeca
– «Ta igra okrutna i smiješna
Kad treba da se okonča?»

Da dobije rimu sa kraja, banjalučki Kiš je od uzvika “vaj” koji je izraz “bespomoćnosti, tuge, žaljenja”, kako veli Rečnik srpskohrvatskoga književnog jezika, «skovao» glagol «vajati», i nije mu ovo prvi put da kuje riječi koje u našem jeziku već postoje. Zna se šta znači «vajati», ali u našem jeziku ima i glagol vajkati se, bukvalno: govoriti “vaj”, to jest žaliti se, tužiti se, i samo je teški gluhać za naš jezik,koji je uz to zagluvljen i zaglupljen vlastitom slavom, mogao reći da lobanja vaja. Te «kovanice» su dokaz i da osiono podcjenjuje našu pamet, to je uobrazilo da je pjesnik i vlastite jezičke bogalje svesrdno nudi kao dokaze svoje raskošne invencije.

  1. U banjalučkog Mocarta ćete naći čak “odveć predivan sklad“, kako je preveo Bodlerov stih: “Et l’harmonie est trop exquise”, što znači da je sklad prefin, preizvrstan, pa i predivan, ali u Amadeusovu prevodu je postao “odveć predivan”,

jer tako kliče

prevodilačka institucija čija se ne poriče,
ni kada cirkuskim bičem
prisiljava
lava
da bleji, a ne da riče.

6. Bodler u pjesmi Fontana krvi kaže:

Il me semble parfois que mon sang coule à flots,
Ainsi qu’une fontaine aux rythmiques sanglots.

Doslovni prevod Sunite Subašić-Thomas:

Čini mi se ponekad da mi krv teče obilno,
Kao fontana s ritmičnim jecajima.

Vešovićev prepjev:

Kašto mi se čini: krv mi brizga slično
Fontani čije je jecanje ritmično.

Banjalučki Mocart i Kiš u istome mesu napravio je prevod kakvi u njega nisu rijetkost, ali od  ovoga samo što se nijesam obalijestio:

Čini mi se katkad da moja krv kola,
kao iz fontane s puno skladnog bola.

Svašta se može naći u magovim prevodima, isto kao na smetljištu, pa neka smo, vala, i to čuli: krv mu kola kao iz fontane! Je li uključivao aparat za mišljenje kad je ovo sročio? Teško u to vjerovati, jer za njega prevođenje je proizvodnja vradžbina, i blesav je ko god se ozbiljno upita: šta one znače? One treba da djeluju. Ali kako da djeluju kad je Mićević nepjesnik zadužen za pravljenje besmislica, jer krv može kolati samo u žilama. U pravu je bio anglo-američki pjesnik Vistan Hju Odn kad je kazao da ima onih koji u svemu što napišu uživaju kao u vonju vlastitog prdeža.

  1. Jedan Bodlerov sonet ima naslov Recueillement, što znači sabranost, pribranost, pribiranje, a Amadeus ga je naslovio Zbiranje. Bodler pjeva o času unutarnje sabranosti, pribiranja, a kako se pjesnik zbira, to mobitelom pitajte banjalučkoga Kiša, a ja dodajem: ta riječ mu je neodoljivo poetična, zato je u njega česta, a jebe mu se što zbiranje znači sakupljanje, ili zbrajanje ili nabiranje, gužvanje. U  magovom prevodu Bodler se zbira kao rulja na Miloševićev miting.
  2. U prevodu četvrte od pjesama pod naslovom Splin (Spleen) iz Cveća zlaMocart kaže: «Zebnja pogubna» «crn steg mi pobada» «u lobanju poglu», što je dokaz da je neću reći poglup, već da je žrtva vlastite slave, pouzdanog oruđa za zaglupljivanje, stoga radi što mu je ćejf sa srpskim jezikom u kojem lobanja može biti jedino pognuta, ali taj pridjev ima slog više i nije mogao stati u stih, a silovanje jezika pod prinudom metra oduvijek je bilo Mocartova strast, kao meni igranje šaha na pet minuta.
  3. U pjesmi Albatros Bodler kaže: “Jedan mu draži kljun kratkom lulom”, a banjalučki Kiš veli: “Jedan mornar lulom kljun mu njegov pali”. I Kreševljaković, ne sjećam se imena, ratni gradonačelnik Rajvasa, govorio je: ”U mene mi žena”. Ko ima polamaturu, kazaće “kljun mu pali” ili “kljun njegov pali”, ali je Mocart morao popuniti metar i dobiti ritam, zato je kazao: «kljun mu njegov pali», i  kad bi u BiH postojalo društvo za zaštitu životinja, prijavio bih banjalučkoga vrača kao sadistu prema ticama.

I kad već pomenuh pjesmu Albatros, dodajem da sam se, u analizama njegovih prevoda, sa magom sprdao kao sa Bodlerovim bogaljem koji uobražava da leti. Možda leti, ali vidi se da hramlje i u vazduhu.

  1. U prevodu pjesme Svetionici Mocart kaže:gde, pod nebom tuge, s čudovatim trubljem
    prolazeć, čuje se tih uzdah Vebera.

“Uzah Vebera” je greška posve uobičajena u Amadeusovim prevodima: nitko ga nije obavijestio da nepismeni kažu djelo Krleže, a pismeni djelo Krležino, i da je morao reći uzdah Veberov, a nepismenima prepustiti uzdah Vebera, ali šta će jadničak kad mu je trebala rima sa večera. U našem jeziku postoji truba trublja koju je Mocart prebacio u muški rod, jer šta će, kukavac, kad mu treba rima sa rubljen. Gluposti koje pravi po prisilom rime takve su da vrač, zbog mnoge od njih, zaslužuje poštenu nogu u dupe.

  1. U prevodu Bodlerove pjesme ĆaskanjeMocart kaže: “miris pliva kraj tvog obnaženog grla”. Zašto nije rekao: “miris pliva oko tvoga golog grla”, kako piše u originalu: “Un parfume nage autour de votre gorge nue!”, što bi i osnovci shvatili: golo grlo miris zrači, parfem lebdi oko njega. Kako, Isuse Pejgamberu, miris pliva kraj grla? Okle li je doplivao, sveta majko Bogorodice, i kamo kani otplivati, anđela ti? I kojim stilom pliva? Kraul? Prsno? Leptir? U lakomislenosti sa kojom Amadeus uništava veliku poeziju često ima nečega vrlo leptirskog.
  2. U prevodu Bodlerovog soneta Napuklo zvonoMocart veli: ”kao stari vojnik što pod šatrom bdije”, mada ne znamo bdi li u cirkusu, na vašaru u Guči, ili na sajmu rakije u Karađorđevoj broj 46 u Beogradu? Pošto šatornije mogao stati u metar, jer u padežu ima slog više, čarobnjak “šatrom” pravi parodiju Bodlera, ali zašto nije rekao: ”Ko star vojnik koji pod šatorom bdije?” Valjda zato što prevodi na prvu loptu, iako zna da to nije preporučljivo i u podgoričkim Vijestima upozorio me da je opasno prevoditi tako,  ali to zna kada druge podučava, a sebe nije se usudio tome podučiti, jer kako ćeš podučavati genija?

U odnosima sa sobom, banjalučki Mocart se drži bontona, jer ne bi rizikovao da sebe ičim uvrijedi, ni nehotično. Ili ovaj bivši atleta opet prevodi u trku? Ili mu je nepoznato da u našem jeziku postoji određeni i neodređeni vid pridjeva? Kako god bilo, Amadeus nas je poveo na ratište, a doveo nas na panađur.

  1. U prevodu Bodlerovog soneta De profundis clamavi  Mocart veli: “Tako sporo teče povesmo života”. Povjesmo je svežanj vune, kudjelje ili lana na preslici. Rječnik Le Petit Robert navodi ovaj Bodlerov stih i kaže da “dévider” znači “filer”, dakle: “tako se povjesmo vremena sporo prede”. Povjesma teku samo u prevodima običnih mediokriteta.
  2. U prevodu Bolderove nenaslovljene pjesme koja počinje stihom: ”Je t’adore à l’égal de la voûte nocturne” (”Obožavam te kao noćni svod”), Mićević u sedmom i osmom stihu kaže:

Polazim u napad, opkaljam te sprva

kao kada uz leš gamiže roj crva.

Bodler veli:

Je m’avance à l’attaque, et je grimpe aux assauts

Comme après un cadavre un choeur de vermisseaux.

Ja idem u napad, i puzam u juriše

kao uz leš hor crva.

Moj prevod kaže.

Ja krećem u napad, i baš kao uza

Lešinu hor crva, u juriše puzam.

Što je u mom prevodu ostalo prvorazredna poezija, u Mićevićevu je postalo štucanje. Sprva sam čarobnjaku, na tren, bio spreman oprosti laž u drugom polustihu prvog stiha, jer me zadivio glagol opkaljati, divna nakaza koja, bezbeli, nema u Rečniku srpskohrvatskoga književnog jezika. Krivac je, ko zna koji put, Mićevićevo maloumno pravilo  o konstantama: pošto su crvi kod Bodlera rima, i u vračevu prevodu morali su biti rima. Da sačuva tu konstantu, napravio je jezičkog bogalja opkaljati, precrtao juriše, slagao ne samo da je dragu opkolio prije napada, nego je laž i kad kaže da je opkalja ”kao kada uz leš gamiže roj crva”: samo magarac može puzanje uz leš nazvati opkaljanjem,  a ne jurišima, kao u originalu.

Banjalučki mag ovaj distih nije shvatio. Glagol grimper je dvosmislen, i znači ne samo puzati nego penjati se, verati se. Rastko Petrović u romanu Dan šesti veli: ”Pentrati se na ženu, kažu Crnogorci koji žive u brdima”. Dok se, u jurišima, vere na dragu, pjesnik sebe poredi sa horom crva koji gmiže uz leš, slika koja jeste crnohumorna, ali je i nagovještajna i može značiti da ga draga tako doživljava: njegovi dodiri bude joj crve u tijelu.

U originalu nema roja, jerbo roj ima krila, a Bodlerove slike kontroliše razum. I u prevodu Valerijeve pjesme Zdravica Mocrat je stado sirena  pretvorio u roj, na šta ga je prisilio metar: trebala mu jednosložna riječ, ali ovdje je, ničim prisiljen, hor prometnuo u roj, pretvorba kakva i priliči čarobnjaku. Taj hor crva u koji pjesnik sebe pretvara sugeriše pojanje, slavljenje, ili bar pjesnik zamišlja da njegova draga te crve doživljava kao hor.Ta riječ, najvažnija u ovom distihu, opreka je lešu, javlja se začenjska tenzija kao posljedica trvenja dviju riječi, čuje se dvostruki ton, u čemu je Bodler majstor: svoju ljubav je srozao, jer vodi ljubav s lešom, ali i uzdigao, jer se pretvorio u hor, čak je upoenti majstorski iskoristio stud koja ide uz leš:”Volim čak i studen s koje ljepša bivaš”, kako kaže moj prevod. Ovdje je silovanje srpskog jezika sporedan sastojak silovanja Bodlerove pjesme.

  1. Na kraju, jedna smokvica: u sonetu Opsjednuti (Le Possédé) u drugoj tercini, obraćajući se ljubavnici, Bodler kaže:Sois ce que tu voudras, nuit noire, rouge aurore;
    II n’est pas une fibre en tout mon corps tremblant
    Qui ne crie: Ô mon cher Belzébuth, je t›adore!Budi to što hoćeš, crna noć, rumen zore,
    Nema ni jedno vlakno u svemu mom drhtavom tijelu
    Što ne viče: O moj dragi Belzebube, ja te obožavam!

    Mocartov prevod:

    budi sve što hoćeš, mrak noći, ruj zore,
    svaki delić moga uzdrhtalog tela
    kliče: “O moj dragi Belzube, uzore!”

Banjalučkom Amadeusu je sitnica Belzebuba skratiti u Belzuba, jer nije smio ispustiti «O» sa početka rečenice, koje gotovo nikad ne izostavlja, to mu je dokaz da je sve tačno preveo. Da je «O» izbacio i kazao: «Kliče, Belzebube, moj dragi uzore!», od toga demona, često pominjanog u Bibliji, ne  bi napravio kusog pijevca. Koji laže kad kukuriče. Jer u originalu Belzebub nije uzor već ga pjesnik obožava, a pošto je čarobnjaku riječ zora konstanta, morala je ostati u rimi, zbog nje je natjerao ovog ženomrsca da svoju ljubavnicu proglasi svojim uzorom. Magove žvrljotine vrve od ovakvih pesničkih «sloboda» koje pokazuju na kakve sve načine  banjalučki čarobnjak reči umije biti papak. Evo i moj prevod:

Budi to što hoćeš, noć crna, ruj zorin;
Viču mi sva vlakna tijela drhtava:
Mili Belzebube, ja te obožavam!

Opet  sam sve točno preveo, ali da su moji prepjevi Bodlerove poezije zaslužili vračevu etiketu «prljav» – o tom nema sumnje, pa sam navodeći Mićevića htio da vas odmah uvjerim u čistoću njegovih prevoda. Rasnu čistoću. Jer je rasna neznalica našeg jezika i prevodilačkog zanata, rasan lažov i oličenje rasne osrednjosti.

Koja kada joj dođu bube,
trubljima naziva trube,
od Belzebuba pravi Belzube,
teku joj povesma vune,
decom se svojom kune
da miris kraj grla pliva,
da sklad je odveć predivan,
s ognjišta ugalj da zrca,
a kad ga zbog tog isprcam,
i to uvijek stručno,
u Šćepovom listu grca
da lažem besomučno,
dok on ko vračara baja
kako lobanja vaja,
kandilom kaditi preferira,
a njegov Bodler se zbira.
I kako da ga, bolan,
ne lemam kao vola,
kada ćeratati stane
krv Bodlerovu da kola
ko iz Onofrijeve fontane!

  1. Evo i jedan frišak dokaz da će prevodilački Kiš iz Banje Luke na ahiret preseliti u polupismenom stanju.

 

Slobodnoj Bosni, ne sedmičniku već smetljarniku koji je u većinskom vlasništvu Šćepa Izlučevine, u tekstu Najprljaviji vešovi Marka Vešovića, Mićević je napisao:

«Tri godine nakon što je u zbirci Vilsonovo šetalište, 1969, skrenuo pažnju na mene stihom da Kolja Mićević voli Pola Valerija više nego Kolju Mićevića što je već tada uznemirilo pa izbezumilo Marka Vešovića koji je sebi sada, on profesor, samopoštovani i prepravedni, a prepredeni tumač poezije svojim studentima, dozvolio da posle ‹Koljinog grandioznog poduhvata izdavanja Valerijevih Svesaka’ – kako ga je opisao Ivan Lovrenović u malopre citiranoj rečenici – zaključi  ‹da se Kolja Mićević najebao Valerija›!»

U ovom galimatijasu teško bi se snašao sam Allah dželešanum i, kad bi mi se dalo pobijati samo njegove najkrupnije laži, a niko krupno ne laže kao ovaj Turčin sa tri prsta, morao bih napraviti stotinjak stranica analize.

Po navadi, Mocart nastupa kao okorjeli sveznalica: mada sam Sarajlićev stih o Mićeviću prvi put u životu pročitao u ovoj magovoj drljotini, taj iz pouzdanih izvora zna da je to “već tada uznemirilo pa i izbezumilo Marka Vešovića“ – tako Koljica polemiše: ne dokazuje ništa već na tebe tovari svoje niskosti kao na mrtvu kobilu – mada nisam siguran da sam 1969. godine čuo da ikakav Kolja Mićević pod nebom postoji, a ukoliko i jesam, znam da me za njegove prevode boljela alatka za razmnožavanje, jer do tada ne bijah preveo niti jedan stih, i nisam mogao ni u najluđem snu snijevati da ću se ikad baviti prevođenjem.

A pošto sam 1969. godine bio na postdiplomskom u Beogradu, Sarajlićevu knjigu nisam čitao i zato i nisam sebi zauvijek ukucao u glavu da ima njakav Mićević koji voli više Valerija nego sebe. Mada već tada bijah pročitao blistave eseje Isidore Sekulić o prevođenju, i danas bez pretjerivanja mogu reći da sam u trilogiji Grobnica za čarobnjaka banjalučkog maga prcao i kao njezin đak, jer to što se od nje nauči o prevođenju, nije se moglo doznati ni od kog drugog na našem jeziku.

Maločas navedenu Mićevićevu  rečenicu, ni sa Sarajlićem ni bez njega, ne mereš uhvatiti ni za glavu ni za rep: i ona je bjelodan dokaz da maternjijezik nije naučio  kako valja. Šta se dogodilo tri godine nakon što je Sarajlić rekao to što je rekao? Ovoga su u grobu ključevi, kazao bi Njegoš. A Miljan Popović, papljanski sekretar partijske ćelije, dosolio bi: ovo će se znati na Škripovdan, kad se paščad strigu.

Ipak nemojmo odustati od pokušaja da ovaj odlomak shvatimo: tri godine nakon Izetove pohvale, Vešović je “sebi sada, on profesor” (itakodalje) “dozvolio da posle ‘Koljinog grandioznog poduhvata izdavanja Valerijevih Svesaka’– zaključi ‘da se Kolja Mićević najebao Valerija’!»  Razumijete li išta? Marko Darin kuži jedino da od 1969. do «sada» nije moglo proći tri godine, stoga Vešović nikako nije mogao sebi dozvoliti da išta o Mićeviću zaključi.

Opet pročitajmo: “Tri godine nakon Izetove pohvale, Vešović je“ “sebi sada“ “dozvolio da posle ‘Koljinog grandioznog poduhvata izdavanja Valerijevih Svesaka’–,  zaključi“i tako dalje. Kako vidite, u ovoj su mu se rečenici pojebala vremena: ne zna se je li Vešović sebi dozvolio da zaključi to i to tri godine nakon Izetove pohvale, ili poslije Koljinog grandioznog poduhvata, pa mi ostaje da se od ibreta prekrstim petom i dodam: anatemate Mićevića i njegovog srpskog jezika! Očito je jedino da se odredba “tri godine nakon toga” ne odnosi ni na šta u ovom odlomku sročenom rukom Srpčeta koje će ostati polupismeno sve dok ne odrepeza Bogu na divane.

I još je očitije da mag kuša reći kako sam sebi dozvolio da poslije izdavanja Valerijevih Svesaka zaključim, ‘da se Kolja najebao Valerija’. Pa ću ga pitati: kakve veze ima prevod Valerijeva proze, izašao uoči rata, sa mojom elektronski nedavno objavljenom knjigom Prevodilački čarobnjak gdje sam analizirao i Mićevićeve prepjeve Valerijevih stihova? Nema, bezbeli, nikakve, ali je nedvojbeno da taj podlac čitaocu želi sugerisati –  opet pročitajte njegovu rečenicu – da sam povodom Svesaka rekao da se “Kolja najebo Valerija”, mada to nisam to mogao reći, jer ih nisam čitao, ali ova tvrdnja neće mi kod njega proći, jer taj ”renesansni čovjek” zna da sam bio ”prepredeni tumač poezije svojim studentima”, zna čak i šta su govorili moji studenti na časovima –  takva je balega taj Mićević kad brani svoju veličinu.

I mada bi trebalo da objasni šta mu znači prepredeni tumač poezije, jer su moji studenti govorili da sam vrhunski, ipak ne mora ništa objašnjavati, jer mi je odavno poznata autističnost njegovog jezika, i još mi je poznatija njegova uvjerenost da etiketama kao što je prepredeni tumač poezije u prah melje moja seciranja njegovih prevodilačkih gluposti.

Evo rečenice iz moje analize Mićevićevog prevoda jedne strofe Valerijevog Morskog groblja: “Zato bi ga bilo zalud upozoravati: kad si ‘gorku, tamnu i zvučnu čatrnju, što zvoni u duši vječno budućom šupljinom’ pretvorio u ‘ponor gorak, zvučan, poput noći, što u duši jaz večni odzvanja’, Valeriju si jebo milu nanu! Kapiraš?”

Nisam, dakle, rekao da se “Kolja najebao Valerija”, niti sam to kazao nakon izlaska Svesaka, kako veli lažac koji sistematski iskrivljuje gotovo sve što sam o njemu napisao i tako dokazuje svoje tvrdnje, nego da je Mićević Valeriju jebo milu nanu u prevodu dva stiha iz Morskog groblja, a dometnuću i da je čarobnjak u prevodu poeme Mlada Parka često Valeriju znao jebati oca kroz oca.

Pa ću banjalučkoga maga, koji tvrdi kako sam sebi dozvolio da, iza izdavanja Svesaka, ”zaključim, da se Kolja najebao Valerija“, upitati: što lažeš, jebo te onaj ko te, kad su te krstili, držao na rukama i pojao: Va imja Oca i Sina? Ko te naučio da lažeš? Zar ne znaš da ne valja lagati? Zar francuskom plemiću priliči ovako maloumno i nisko laganje?

No ako ću pravo, vrač ne laže, nego lagarije za njim lete kao ptice za Svetim Franjom. Čak  bi mi se, iz njegovih usmenih i pismenih propovijedi o čudima koja je kao prevodilac napravio, često pričuo cvrkut Franciskusovih lastavica. Ali je točno da mi je, kad je pročitao moju knjigu Prevodilački čarobnjak, prijatelj iz Crne Gore u mejlu kazao da sam Mićeviću jebo sve do devetog đeda. Otpisao sam: «Znaš li šta je od Kolje ostalo? Uši od kurca, kako bi rekli braća Rusi!»

I mogu samo pretpostaviti šta je Mićević u citiranoj rečenici kanio kazati, ali su ga u toj namjeri omeli trećinu njegova nepismenost, trećinu sklonost tog podlaca laganju, a trećinu njegova senilija. Pretpostavljam da je trebalo da kaže, mada mu nije uspjelo: unatoč tomu što je Sarajlić o Mićeviću kazao to i to, a Lovrenović to i to, Vešović je danas ipak sebi dozvolio da kaže kako sam se u prevodu stihova iz Morskoga groblja Valeriju najebao mile nane.

Ako je to namjeravao reći, a zaista ne vidim šta mu je drugo moglo biti u glavuši, očito je da se radi o klasičnom degenu. Jer mogao je navesti trostraničnu listu pisaca koji su ga hvalili, i to pisaca koji su za svako poštovanje, ostao bih ravnodušan, jer niko od njih nije uporedio ni jedan njegov prevod sa originalom i na osnovu toga hvalio Mićevića. Koji odnekud vjeruje da kombinovanjem tuđih pohvala i vlastitih laži pobija moje analitičke nalaze. U svojim dugogodišnjim polemikama na hajvana većeg od Kolje Mićevića nagazio sam samo jednom, a to je Željko Ivanović,  poznatiji kao Goveče Sa Krštenicom, direktor  pročetničkih Vijesti koje su Mićevića nazvale « renesansnim čovjekom».

Naknadno  dodajem: kad si, musje, ‘gorku, tamnu i zvučnu čatrnju, što zvoni u duši vječno budućom šupljinom’ pretvorio u ‘ponor gorak, zvučan, poput noći, što u duši jaz večni odzvanja’, Polu Valeriju si jebo oca na majci! Vjerujem svom prijatelju Ivanu Lovrenoviću da je Mićevićev prevod Valerijevih Svesaka grandiozan poduhvat, ali je Mićević u prevodu ovih Valerijevih stihova ispao teška šupčina. Šta ćete, desi se i velikima. Mada su na dunjaluku polupismeni geniji veoma retke zverke, a još ređe francuski plemići koji su obična stoka bez repa.

Podijeli

Komentari su suspendovani.