TOPLA ZONA

Jezik je topla zona
sigurna tačka u prostornom vrtlogu

gleda me plavim očima
dete bi tu da se igra
duva u mehuriće od kristala

knjiga na stolu je otvorena
u uglovima hrpice prljavštine
belasaju noževi tame

svaki pokret je rast tela
nedostižna nadmorska visina

ruke u vazduhu prepustiti
isplesti nežno vezivno tkivo

otvorena kocka
telesna strast

nagon u preponama osloboditi
da protiče
da klizi
kao tiha svetlost iz očiju
da se rasipa po predmetima
podigne me sa stolice

da čuva svet
tajnu radost
da bude jeste noć

PAD

Jezik je pad
neprekidno
cepam se
ma kakvi srce
sakupljam tačke
propadam
ističem kroz sopstvene ruke
u gradu su uglovi
ulice su zakrivljenja
prijatne u proleće
navodno su oblik
koji sa mnom postaje nemoguć
kada se ja ugradi u prostor
remetilački faktor
krov nije dom
ta tačka nije vrh
nastaviti pad
pripasti mu kao pokretna imovina
kao infinitiv
tanko i žalosno plavo
uhvaćeno u sopstvenom ritmu
između hrpica trivijalnih jaova
čija nemoć je očigledna
znanje iz političke ekonomije nikakvo
razumevanje centara
izvesno je da ću u dvodimenzionoj sobi
da zarobljen između dve nule
zauvek u sukobu
zauvek
u ratu mir

DA

Da forma
činija u kuhinji
na poznatom mestu
dakle pripadanje i prepoznavanje
kristalni oblačak
krhka senka koju to telo
ali slutnja iza svega
nalik na prozor
slutnja i nemoć
odsustvo pokreta
sile
slutnja nemoći
moj pogled preko svega toga
nekontrolisano
suočavanje
ostajanje
odustajanje
ostajanje u nepromenljivom ponavljajućem obliku
zarobljenom u sebi
ili okruženom
pritisnutom predmetima
imeničnom masom
njihovom tišinom
njihovim pristajanjem na bačenost u sobu
na moje prisustvo tu
u toj napetoj slutnji
koja se može preuobličiti
samo u nežnost
ili u strah

MI

Gnevni i vlažni prostori jezika kiselina
gristi komadati
pritisak na prazninu njene zidove
pokušati da biti kičma njemu
praznina se koprca
izigrava dostojanstvo pridiže iz svojih
vrtloga iz sebe izbočina nastalih
u tom besu nemoći tog svetlog noža
padu zvuka koji me gleda kojeg udaram
potiskujem od sebe kao nešto sluzavo
magični elasticitet čitavu tu
pravolinijsku diktaturu neophodnu arhitekturu
početi od njega smiriti uhvatiti ga
sve njih u ovu krletku koju nosim
koju dodirujem rukama i očima sada crvenim
kao najlepši dar i tajnu sada ga podižem
između nas postavljam kožu koja
zaškripi svakom suzom svakim sada
glasom koji pada o nešto tvrdo
tu sam o divno biće ja sam to muško telo
ja sam te ruke koje te pridržavaju
nepomičan dok se tvoj pogled ne smiri
na sjajnom zidu iznad nas
postati nositi poverenje da ono sada
može da mi se prepusti da bude
da mirno se posveti visini

ovu glad ovaj grad jer smo mi pretvori u sjaj
dok niz nas po nama pada med klizi noć

SAN

jezik je san
dve besne nepoznate životinje se ujedaju
kidišu mlate repovima
u snu od kojeg ostaje samo
oštra trava rasute crvene
iglice i ja fotograf
kolekcionar rata izrugivač
svake pristojnosti planiranja prostora
odbacivač upotrebljivosti gornjom
polovinom tela zaronjen u vodu
neba prijatelj riba posmatrač
gonjenih sedim smeškam se
vezanih ruku na ivici sopstvenog tela
koje bi da udahne da se na tren
preda poklekne počeša se po
donjem trbuhu napregne istetovira
tišinu na staklu kroz koje se vide
spiskovi kolone kako odmiču
ka gradu i noći čije oči pevaju
pesmu o ovom divnom jedinom
snu

POREDAK

jezik je poredak
tačan raspored sobnih predmeta
površine koje dodirujem
u tačkama skrivenim od mog pogleda

unutrašnje krvarenje zidova
zgušnjava se tišina
sobni pritisak raste i opada
u dosluhu sa dubljim tokovima grada

iz večitog mraka iza kreveta
škilji slepo oko sobe
od kojeg drhti biljka pored prozora

ispod stola čuči mirna ptica
mudri posmatrač
u čijim očima treperi tiha svetlost

to bilo sobe otkucava
svi predmeti ravnaju svoja srca po tom ritmu
kao po tajnom kosmičkom satu

i ja se priklanjam ovom skladu
posmatrajući sebe sa druge strane vrata
kako zanet željenom ravnotežom
ne primećujući svoje koprcanje
u mreži ovog dana
njegovih tihih senki
koje me sa osmehom preusmeravaju
pokušavam da se prepoznam
makar u miru uglova
nametnem se uzvišenom igrom
kako istrajno želim
da utvrdim
uvedem red

Marjan Čakarević (1978) diplomirao je i završio master studije na katedri za srpsku i svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Poeziju objavljuje od druge polovine devedesetih godina u srpskim i regionalnim časopisima, a kritiku, esejistiku i publicističke tekstove u Poljima, Beogradskom književnom časopisu, Kvorumu (Zgb), E-novinama i dr. Radi u književno-tribinskoj redakciji Kulturnog centra Beograda, gde je, između ostalog, organizovao i vodio brojna predstavljanja novih pesničkih knjiga i razgovore posvećene savremenoj poeziji. Na internet-stranici Kulturnog centra Beograda vodi projekat Pesma na dan. Pored mladalačkih poetskih publikacija, objavio je pesničke knjige: Paragrad (1999) i Sistem (2011).

Podijeli.

Komentari su suspendovani.