* naucni saradnik, Institut français de géopolitique Université Paris 8
Biti saglasan sa tezom Teodora Adorna da je «intelektualni rad u emigraciji osakaćen», ne znači odreći se ni oprečnog mišljenja po kome intelektualac u emigraciji poseduje svojevrsnu «epistemološku privilegiju egzila».
Intelektualni životni put Hane Arent (Hannah Arendt) , jedne od prvih nemačkih intelektualaca jevrejskog porekla koja beži vec 1933. godine od nacizma, prvo u Francusku i nastanjuje se, potom, u Sjedinjene Države, ne razlikuje se od kulturnog nasledja Waltera Benjamin-a, Joseph-a Roth-a, Hans Jonas-a, Teodor-a Adorno-a… Svi će oni, kao i mnogi drugi emigranti jevrejskog porekla koji su prebegli iz nacističke Nemačke direktno ili indirektno ostvariti teorijski uticaj na evropsku posleratnu misao. Reč je o generaciji intelektualaca, rodjenih početkom XX veka, koja je rasla sa političkim i socijalnim posledicama I svetskog rata i formirana u konfliktnoj klimi Vajmarske Republike. Svi su se našli u egzilu, iskorenjeni na socijalnom planu, antikomformisti čak i pre dolaska Hitlera na vlast, «marginalizovani iznutra» ili, pak, asimilovani u novoj, uglavnom američkoj, kulturološkoj sredini.
Preko prizme egzila ovih intelektualaca, koji se identifikuju ne sa nacionalnom već sa «univerzalnom ljudskom zajednicom», otvara se novo čitanje ideja koje se, uprkos univerzalnim stremljenjima, ipak prilagodjavaju nacionalnim okvirima. Prijem i odbacivanje ideja Hane Arent u francuskoj intelektualnoj sredini primer je za sebe.
Pored toga, film nemačkog reditelja Margarethe von Trotta o Hani Arent, čije se prikazivanje očekuje u Francuskoj tek u maju 2013. godine, bez obzira što se fokusira samo na istorijski period od 1960. do 1964. godine poznat kao proces Ajhmanu , ponovo oživljava ideje koji je ovaj filozof i politikolog ostavio u kulturno nasledje mnogih generacija.
Nekoliko relativno novih naslova u Francuskoj posvećenih Hani Arent [Journal de pensée (1950-1973), Seuil, Pariz, 2005. ; Laure Adler, Dans les pas de Hannah Arendt, Gallimard, Pariz, 2005 . ; Responsabilité et jugement, Payot, Paris, 2005. zatim specijalni broj Magazine littéraire (septembar 2005) i poslednja njena knjiga La Vie de l’esprit, (PUF, Pariz, 2005)] izlaze neposredno pred obeležavanje tridesetogodišnjice njene smrti (umrla je 4. decembra 1975. godine) i stogodišnjice njenog rodjenja. Ali, imajući u vidu specifičnost francuske sredine koja je dosad, sem uskog kruga, uglavnom ignorisala delo Hane Arent prijem knjige poput Journal de pensée (Denktagebuch), prevod Sylvie Courtine-Denamy, i Dans les pas d’Hannah Arendt (Laure Adler) odrediće, na odredjen način, i ton kojim će se u Francuskoj obeležiti stogodišnjica rodjenja ovog filozofa i politikologa.
Nezavisno od pomenutih knjiga, ime Hane Arent je na simboličan nacčin povezano sa nacionalnom memorijom Jevreja koji nisu preziveli holokaust i koji imaju vise- manje kritički odnos prema jevrejskoj drzavi i njenim predstavnicima. Na taj način, misao Hane Arent o jevrejskom pitanju postala je svojevrsna paradigma nedavnog sudskog procesa protiv istaknutih ličnosti francuske intelektualne scene. Naime, troje intelektualaca jevrejskog porekla Edgar Morin (filozof), Sami Naïr (bivši evropski poslanik) i Danièle Sallenave (univerzitetski profesor i pisac) osudili su politiku zvaničnog Izraela prema Palestincima u tekstu koji je objavljen u Le Monde. Protiv njih je vodjen proces po tužbi Gilles-William Goldnadel-a, predsednika Udruženja advokata bez granica i animatora grupe za Internacionalnu ligu protiv klevete , da bi, potom, bili osudjeni za raspirivanje rasizma (protiv jevrejskog naroda), odnosno za antisemitizam ! «Novi ‘antimsemita’nije onaj koji mrzi Jevreje, veċ Jevrej demokrata nesposoban da zatvori oči pred svakodnevicom Palestinaca pod izraelskom okupacijom.» Nepristajanje nacionalne zajednice (veċine) na kritičko mišljenje (manjine) je opšte mesto bilo kog naroda. U slučaju Jevreja ta vrsta «rascepa» nacionalnog tela, isključivost moralnog nacionalnog imperativa za ili protiv, je déjà vu sa «procesom» vodjenim protiv Hane Arent posle objavljivanja njene knjige Ajhman u Jerusalimu. Banalnost zla.
Na marginama
Prijem dela Hane Arent, makar za njenog života, je suzdržan i hladan od strane francuske inteligencije. Njeno delo biva marginalizovano i pored brojnih publikacija, naročito u poslednjih nekoliko godina. «Prezentovana je od strane intelektualaca o kojima nije imala baš najbolje mišljenje (Raymond Aron posebno) dok je bila istovremeno odbijana i ignorisana od onih kojima bi mogla biti bliska.»
Primera radi u kultnoj ediciji Robert 2 iz 1974. godine, izmedju reči Arendonk (grad u Belgiji) i Arenenberg (dvorac u Švajcarskoj) nije bilo mesta za ime Hane Arent, kao uostalom ni u udžbenicima iz istorije filozofije. Ipak, najveći kuriozitet predstavlja odsustvo Hane Arent iz čuvene Encyclopaedia Universalis!
Olivier Mongin pokušava da ispravi nepravdu prema delu Hane Arent i posvećuje čitav dosije autoru Izvori totalitarizma (1951), Uslovi modernoga čoveka (1958), Kriza kulture(1961). To je bio prvi ozbiljni prikaz dela Hane Arent u Francuskoj. “U momentu kada Sartr (…), čini se, predstavlja kompletnu posleratnu miaso za više generacija, možemo se čuditi, ako se veċ nismo zabrinuli, da delo Hahe Arent ne predstavlja izvor bilo kakvog interesa kod francuske inteligencije, sem Arona (…).
Sledeće godine, 1982., izlazi biografija Hane Arent iz pera Elisabeth Young-Bruehl. Nesumnjiva vrednost ove knjige je prikaz evolucije njene misli isprepletene sa istorijskim dogadjajima ali i ličnostima koje je sretala bilo da se radi o prijateljima ili onima s kojima je polemisala: Walter Benjamin, Gershom Scholem, Brecht, Hans Jonas, Adorno, Jaspers, Heidegger. Čak ni redakcija pomenutog broja Esprit (1985) nije uspela da izadje iz okvira u kome je i do tada u Francuskoj bila prihvaćena Arent : interes za rad ovog filozofa ostaje u domenu «nekoliko pasioniranih ‘kradljivaca’ originalnih ideja».
Uostalom, čitave dve decenije trebalo je da fransuska sredina dobije na uvid kompletan prevod knjige Izvori totalitarizma. U prvom izdanju knjige Aihmann à Jérusalem (1966) u Francuskoj izdavač Gallimard, veċ u predgovoru, ogradjuje se od ovog dela “sa pravom” – kako stoji u predgovoru iz 1991. godine kod istog izdavača !
Moguća objašnjenja relativne odbačenosti dela Hane Arent, dela koja su joj donela istovremeno svetsku slavu i veliko osporavanje, možda su najplastičnije sažeta u iznijansiranoj francuskoj intelektualnoj sredini. Pomenimo nekoliko razloga koji su, sa različitim stepenom uticaja, doprineli odbojnosti prema njenom delu u Francuskoj:
Primarni antiamerikanizam francuske sredine sigurno je odigrao značajnu, ali ne i presudnu ulogu u odbacivanju ideja H. Arent. Naime, njena knjiga Izvori totalitarizmaobjavljena je 1951. godine, dakle u vreme stvaranja blokovske podele sveta i francuskog nepristajanja (u to vreme Francuska je još uvek značajna kolonijalna sila) da udje u Severnoatlantski savez. Pored toga, posleratnu francusku intelektualnu scenu znatno je obojila levica i njen nekritički stav prema Sovjetskom Savezu. U tom specifičnom kontekstu ideje Hane Arent, naročito stavljanje “jednakosti” izmedju fašizma i komunizma kao totalitarnih sistema, više su smatrane kao “ideološko orudje” (Amerike) u borbi protiv komunizma. S druge strane, pripadnici Frankfurtske škole, takodje iseljeni u Ameriku, ali marksističke orjentacije, imali su izuzetno veliki uticaj na francusku levicu. Činjenica da je na ličnom planu postojala recipročna antipatija izmedju Theodor-a Adorna i Max Horkheimer-a, osnivačima Frankfurtske škole, sa Hanom Arent ali i Heidegger-om, možda je indirektno uticala na potcenjivanje dela H. Arent.
Drugi razlog je, dakako, njen kritički odnos prema stvarnosti i nepristajanje na kliše, od kojih je u očima drugih njeno poreklo možda imalo i najjaču težinu. Generalno govoreći, jevrejski posleratni misloci svrstavaju se u dve grupe : oni koji ostaju verni svom poreklu i oni koji, iako svesni svojih korena ne bivaju opterećeni njima već postaju kosmopoliti u kontekstu ideja koje zastupaju. Dakle, ako već treba da bira izmedju porekla i kulture, kao paradigme nametnutosti sredine samim rodjenjem, Hana Arent će pronaći svoje individualno i intelektualno utemeljenje u kulturi, a pre svega jeziku. Nemačka kultura i nemački jezik su njen identitet. «Ne može se zaboraviti maternji jezik !» Nekoliko meseci pred svoju smrt 1975. godine, neposredno posle povratka iz Nemačke gde se srela sa Martinom Hajdegerom, Arent piše Karlu Jaspersu: «Mogu obećati da nikad neću prestati da budem Nemica u onom smislu kako ga i vi vidite : što će reći ne odbaciti ništa, ni vašu Nemačku ni Nemačku Heinrich-a, ni tradiciju u kojoj sam rasla, jezik na kome mislim i na kome su napisane poeme koje volim. Ne sanjam i ne želim da izmislim ni jevrejsku, ni američku priču.»
Treći razlog je ideološke prirode: francuska progresistička misao nije mogla da joj oprosti «svetogrdje» da u istu ravan stavi staljinizam i fašizam, Gulag i Aušvic. U tom smislu pomenimo da je upotreba termina fašizam u Francuskoj, naravno ukoliko se želi ostati politički «korektan», moguċa samo u datom istorijskom kontekstu. “Istina” je etablirana i postoje brojni saveti, institucije, ili, pak, pojedinci koji ċe vas na to podsetiti. Reč je o specifičnom “intelektualnom terorizmu”, kako je intelektualnu klimu Francuske okarakterisao O. Mangin povodom odbacivanja dela H. Arent. Razlog zbog koga, valjda, Francuska ostaje jedina zemlja u kojoj je knjiga Industrie de l’Holocauste (La Fabrique, Pariz, 2001) zabranjena, zemlja u kome je vodjen proces protiv autora knjige (Norman G. Finkelstein), izdavača i dnevnog lista Libération (levičarskog opredeljenja) jer se, elem, usudio da objavi prikaz pomenute knjige.
Četvrti razlog je da anti-konzervativizam francuskih intelektualaca, posle II svetskog rata, odbacuje ideju da društveno pripadanje koje se ostvaruje preko nacije, kulture, socijalnog statusa, itd. može da nas dovede do slobode. Stvarajući sistem akcije kao krajnje vrednosti pojedinca, društvene nauke u Francuskoj su na sebe preuzele zadatak da oslobode društvo od fantoma prošlosti (verovanje, klasna podeljenost, vrednost tradicije ili nacije) postajući militantne. U takvoj intelektualnoj klimi, ideje Hane Arent nisu mogle da zažive.
Zatim bi mogli pomenuti razne, zlonamerne, falsifikate njenog dela.
U nizu objašnjenja ne zaboravimo da pomenemo da je Arent inspirisala odredjene autore koji korene fašizma nalaze pre svega u francuskom politickom nasledju, «greh» koji joj nije mogao biti «oprošten» u zemlji koja se uzima kao referenca u borbi za prava čoveka… Naime, često postavljano pitanje evolucije ideje «radikalnog zla» do «banalnosti zla» kod Hane Arent zaobilazilo je referencu Francuske revolucije koju je Arent analizirala u svojim delima. Podsetimo da je u Izvorima totalitarizma korene nacizma videla u idejama anti-Prosvetiteljstva i u kritici filozofije ljudskih prava dok u Essai sur la révolution (Esej o revoluciji) ona stavljala u protivtežu Američku i Francusku revoluciju. Francuska revolucija, sa projektom socijalne emancipacije, morala je u jednom trenutku da se okrene totalitarizmu. Nasuprot njoj, Američka revolucija je uspela da opstane jer je, po Hani Arent, imala slobodu kao primarno politički cilj. Medjutim, čak i kad bi se odredjene kritike Francuske revolucije i prihvatile kao osnovane nemoguċe je ne prigovoriti Arent da pitanje ropstva nije ni u jednom momentu stavila u kontekst američke revolucije kao «čisto političkog pitanja slobode».
Na kraju, ostaje još jedno objašnjenje : za mnoge francuske (i ne samo francuske) filozofe Hana Arent nije filozof. «U izvesnom smislu rekao bih da ona uopšte nije filozof. Ona nema dovoljno jake reči za tradicionalno filozofsko mišljenje. ‘Rugajući se filozofiji’, govorio je Pascal, ‘to je stvarno filozofiranje.’ Naravno, Arent se ne ruga filozofiji, ali je isuviše često kritikuje. Dakle, iz toga proizilazi poznati paradoks : kritikujući filozofiju postaje se filozof. (…) Njena žestoka kritika filozofâ, ponekad opora ili sarkastična, daju jednu novu živost mišljenju, ili tačnije rečeno, njen način daje misli novu svežinu, vraća joj prvobitnu snagu.» Sa svojevrsnom etikom i estetikom, vlastitom ontologijom i antropologijom, dijalog Hane Arent sa antičkim misliocima bio je lak dok se, pak, «rugala» «profesionalnim filozofima» i više volela da je zovu teoretičar politike negoli filozof…
Uostalom, možda minuciozni francuski intelektualci nisu mogli da joj oproste ni činjenicu da termin totalitarizam, koji joj je i doneo svetsku slavu, u stvari i nije pojam koji je ona izmislila. Naime, termin totalitarizam je nastao 20. godina u Italiji. Tačnije 22 maja 1923. godine izraz totalitarizam upotrebio je G. Amendola, opozicionar iz liberalno demokratske grupe, optužujući fašističku uzurpaciju vlasti. Musolini koristi isti izraz u svom diskursu od 22. juna 1925. godine, dok Giovanni Gentile, veliki italijanski filozof i zvanični ideolog fašističkog pokreta pojam totalitarizam, u smislu državnog totalitarizma, razvija u svojoj knjizi La doctrine du fascisme (1932).
Arent – antisemita !?
Ipak, većina racionalnih objašnjenja padaju pred iracionalnim predstavama o svetu, idejama ili stvarima. Slučaj Hane Arent, pored sve specifičnosti, dokazuje pomenuto ‘pravilo’. Nesumnjiva slava koju je doživela knjigom o Izvorima totalitarizma zasenčena je takozvanim političko-nekorektnim izjavama. Konkretno, od mlade žene koja se izlagala opasnosti da sakuplja dokaza za cioniste (zbog čega je i morala napustiti Nemačku već 1933. godine), Arent se usudjuje da, i to u toku procesa Ajhmanu, javno postavi i pitanje uloge jervejskog saveta (Judenrat) u nacističkoj Nemačkoj, saveta koje je imalo neslavni zadatak da «izabere» osobe koje će biti poslane u logor.
Naime, Nirmebrški zakoni iz 1935. godine ograničili su Jevreje njihovih političkih, ali još uvek ne i svih gradjanskih prava. Većina Jevreja je, u to vreme, smatrala da se ovim zakonima sprečava proces asimilacije i otvara put ka emigraciji Jevreja u Palestinu (podsetimo da je Izrael formiran tek posle rata, 1948. godine) i da su ovi zakoni, u suštini, samo potvrdili relano, činjenično stanje. Jevreji su smatrali da je sa Nirmerškim zakonima moguće naćimodus vivendi. Iz takvog shatanja proizilazi i paradoks da sve do 1938. godine, dakle u prvoj etapi «rešenja» jevrejskog pitanja u Nemačkoj, postoji izuzetno dobra saradnja izmedju nacional-socijalista i cionista. Jevreji su se, zahvaljujući tom okviru, sve više okretali prema organizacijama cionista koji su jedini bili u situaciji da pregovaraju sa tadašnjom vlašću. Zadatak cionista bio je da, preko formiranog Jervejskog saveta, u saradnji sa nacističkom vlašću (upravo je u to vreme Ajhman bio zadužen za emigraciju), organizuje odlazak Jevreja za Palestinu, prikuplja sredstva za siromašne iseljenike i da pravi detaljne spiskove Jevreja i njihovih porodica. Upravo će se ti spiskovi pokazati fatalni u finalnoj fazi istrebljenja Jevreja. Naime, u svojoj kritici Arent upravo govori o tome : da Jevreji nisu bili tako dobro organizovani oko Jervrejskih saveta29, pre rata i za vreme getoâ, da su bili dezorganizovani – haos bi sprečio naciste da naprave masovne zločine. Čak i u uslovima kakvi su bili za vreme nacista i kad nikakva opozicija nije bila moguća Hana Arent se zalaže za ideju po kojoj je bilo bolje ništa ne raditi nego se organizovati na način koji su nacional-socijalisti zatim iskoristili za masovno uništenje jevrejskog naroda.
Njena formulacija moralne odgovornsti uopšte, kao i za one koji su bili na čelu jevrejskih savetâ (bez obzira na limitiranu politiku pred koju ih je Hitlerov režim stavio Arent je smatrala da su makar mogli da podnesu ostavku) dobila je takav odjek kao da je akcenat stavljen na brisanju razlike izmedju žrtve i dželata.
«Pošto je uloga Jevrejskih saveta bila pomenuta na sudjenju i pošto sam ja o njoj izveštavala i komentarisala je, bilo je neizbežno da i ona postane predmet rasprave. (…) To je ozbiljno pitanje, ali rasprava je vrlo malo doprinela njegovom razjašnjavanju. Kao što se može videti iz nedavnog sudjenja u Izraelu, na kom je izvesni Hirš Birnblat, nekdašnji šef jevrejske policije u jednom poljskom gradu, a sada dirigent Izraelske opere, prvo na okružnom sudu bio osudjen na pet godina zatvora, da bi ga Vrhovni sud u Jerusalimu potom oslobodio jednoglasnom odlukom koja je indirektno oslobodila krivice jevrejske savete uopšte. Jevrejski establišment je povodom toga bio žestoko podeljen. U debati su, medjutim, najgraltiji bili oni koji su jevrejski narod poistovećivali s njegovim vodjstvom – dakle potpuno suprotno jasnoj razlici sadržanoj u iskazima preživelih (…).»
Dakle, kritički stav prema Jevrejskim savetima, u jeku samog procesa Ajhmanu za koga je Arentova smatrala da je on samo «šraf», da je «tehnokrata zločinačke države», bio je neprihvatljiv za jevrejsko javno mnjenje koje je prigovorilo Hani Arent «da nema srca» i da je njen stav u najmanju ruku arogantan. Razlika na kojoj je Arent insistirala, razlika izmedju kolaboracije i pomaganja, nije naišla ni na kakav odjek u javnom mnjenju koje ju je proglasilo «sramnom Jevrejkom». Ironija je da je jedan dobar deo negativne recepcije delâ Hane Arent bio organizovan od strane Lige za anti-difamaciju, organizma koji je stvoren 1913. godine u Americi i čiji je zadatak bio da se bori protiv antisemitizma.
«Kada je njena knjiga Ajhman u Jerusalimu objavljena u Francuskoj (1963) le Nouvel observateur postavio je pitanje da li Arent u stvari «nazi» !
Politički antikomformizam
Hana Arent je nastavila da «šokira» javno mnjenje zalaganjem da Izrael treba da postane dvonacionalna država (da postane i država Palestinaca) ili osudom pojedinih izraelskih zakona (kao zakon o zabrani mešovitih brakova) koji «posdećaju na zakone Trećeg Rajha». Za Arent to su bile samo sporedne teme u kompleksnom intelektualnom opusu koji se jevrejskim pitanjem bavio na kompleksniji način nego što je to posleratno javno mnjenje a posebno u Izraelu, sa opravdanjem učaureno u ulozi žrtve, bilo spremno da prihvati.
Uostalom, i druge teme, svakako manje senzibilne od jevrejskog pitanja nakon II svetskog rata ali vrlo aktuelne i bolne, izazivale su niz kontroverznih stavova i otpor prema ovom filozofu i politikologu. Podsetimo, recimo, na Pentagonske spise i virulentnu kritiku američkog učešća u vijetnamskom ratu.
U suštini, Arentove kontroverze proizilazile su iz želje da se na konkretna pitanja dâ pragmatičan odgovor, a da odgovor, na žalost, nije bio dovoljno iznijansiran. Njen donekle «elitistički konzevrativizam», koji je izlazio na videlo posebno u momentima kada je trebalo sagledati realno odredjen problem, nije sam po sebi bio kočnica progresivnoj misli, naprotiv : konzervativizam je bio brana modernom svetu da u svom brzom razvoju ne zaboravi doprinos tradicije. Njen konzervativizam nije bio posebna briga za tradicijom, čak štaviše i ona sama na ličnom planu uspela je da prevazidje tradiciju. Konzervativizam je bio kontekst savremenog sveta koji se odvijao pred njom. «Odbrana konzervativizma konkretnim humanizmom» kako je njen pragmatizam nazvao M. Chevrier.
Politička «nekorektnost» dovela ju je da su se mnogi «plašili» njene kontroverzne misli: nijedan od časopisa nije se usudjivao ni da je stalno zaposli ni da joj odobri stalnu rubriku. Tim povodom zanimljivo je pomenuti sledeću anegdotu. Dogodilo se da je levičarski časopis zatražio tekst od Hane Arent povodom segregacije u jednoj školi u Arkanzasu (1957. godine). Crnci su pokušali da udju na silu u školu i armija je bila prinudjena da interveniše. Tekst Hane Arent povodom pomenutog dogadjaja bio je toliko ambivalentan da je časopis, koji je naručio tekst, odbio da ga objavi ! Tekst je objavljen u konkurentskom časopisu38 ali sa ogradom redakcije da se ne slaže sa odredjenim izloženim tezama koje su mogle, dakle, da se tumače kao opravdanje rasne diskriminacije. Naime, praveći razliku izmedju diskriminacije (socijalna kategorija) i segregacije (politička kategorija) tekst zastupa tezu da individue imaju parvo da izaberu s kim će, odnosno, s kim neće da komuniciraju i država nema nikakvog prava da im naloži da promene svoje navike. Pravo države je, pak, limitirano da svim gradjanima osigura ravnopravnost pred zakonom, a ne da limitira ono što je individualni izbor.
To nije bio prvi put da Arent ne iznijansira svoj pragmatičan odnos prema stvarnosti, pridodajući mu i moralnu kategoriju koja je dodatno opterećivala njen izloženi stav, – razlog zbog koga će biti relativno često izvrgnuta nepravednim interpretacijama i teškim osudama.
«Rehabilitacija» Hane Arent u Francuskoj ?
Popularizovanje autora koji je uzet za tvorca teorije o totalitarizu, Hane Arent, u Francuskoj krenulo je tek povodom sudjenja Moris Papon-u (Maurice Papon). U proleće 1999, prikazan je film Le Spécialiste (Specijalista) o Adolfu Ajhmanu i objavljena je knjigaEloge de la désobéissance (Oda poslušnosti), oba dela zasnovana na delima Hane Arent.
Knjiga Éloge de la désobéissance, kao nastavak dokumentarnog filma o Ajhmanu, preispituje ideju po kojoj (nekritička) pokornost pojedinca prema sistemu u datom trenutku postaje instrument svireposti i okrutnosti, a da je pritom individua lišena svakog osećaja lične odgovornosti. Tačnije rečeno, ideja «banalnosti zla» sistema čiji je simbol postao Ajhman preuzeta je iz knjige Hane Arent Eichmann à Jérusalem (Ajhman u Jerusalemu).
Metafora «banalnost zla», kao odraza nacističke birokratije, stavlja individuu ( u ovom slučaju Ajhmana) u kontekst odgovornosti u delu administrativnog masakra. Ajhman, uostalom, i konstituiše svoju odbranu kao neko ko je «izvršavao naredjenja». Sa sudjenja Ajhmanu Arent je zaključila da nije potrebno biti posebno ni zao, ni pokvaren da bi se počinilo zlo : počinjeno zlo je delo instrumentalizovane individue, lišene odgovornosti u interesu sistema koji je, pak, postavio normu ubijanja kao pozitivan moralni čin.
Čitava kontroverza koja će uslediti oko knjige o Ajhmanu zamaglila je ono o cemu ova knjiga, esencija savremene filozofije morala, zapravo govori: o sudbini savesti kao moralne sposobnosti ličnosti (ali i grupe) usred sveopšteg moralnog kolapsa. Tako su se, izmedju ostalog, u fokusu Arentove percepcije istovremeno našla dva pitanja: pitanje odgovornosti za političku upotrebu istorije kao i odgovornost Jevrejskog saveta koji saradjuje sa nacistima. Posebno je prvo pitanje dalekosežno jer otvarara put da se ideja zla, u konkretnom slučaju nacistički režim, ne stavi isključivo u dati istorijiski kontekst. Čitanje moderne istorije, a jugoslovenske savremene istorije posebno, moglo bi se poslužiti ovim metodom izuzetno prigodnom za razumevanje kompromitovane prošlosti.
Samim tim, sučeljavanje Francuza sa mrljama iz bliske prošlosti kao da je otvorilo put novom čitanju Hane Arent. Desetak novih knjiga u Francuskoj o delu Arentove u vrlo kratkom periodu doprinele su da se njenom delu pristupa sa puno poštvovanja.
«Jednostavno, ostaje mi da verujem da nam je trebalo vremena da prihvatimo koherentnost mišljenja koje se ne prezentuje ni kao filozofski sistem, kao što je reċ kod drugih filozofa, ni kao istorija filozofije, kao kod njenog učitelja Heidegger-a. Delo H. Arent sadrži seriju istraživanja ili, tačnije, istraživanje objekta – bilo da je reč o procesu Ajhmanu, totalitarizmu, ili ideji revolucije. Kod nje je uvek primarana afirmacija jednog filozofskog stava i to ide dotle da ta vrsta identifikacije ne dopušta da se vidi analitički sadržaj.»
Činjenica da znatan deo novije literature o Hani Arent pripada odnosu učenika, ljubavnice, filozofa prema Martin-u Hajdegeru (Heidegger) nije, možda nezanemarljiva u kontekstu njene «rehabilitacije» u Francuskoj. Posebno mesto, dakako, pripada prepisci Arent- Hajdeger izmedju 1925. do 1975. godine (godina smrti Hane Arent, godinu dana kasnije umreće i Hajdeger). 166 pisma jednog pasioniranog odnosa koji, uprkos svim dogadjajima, nikada nije uništen : “Ništa tako nisam doživeo”, pisao je Hajdeger dok Arent govori o “unutrašnjem uništenju”. Suština ovih pisama, iako je Heidegger uništio deo prepiske, prevazilazi sudbinu jedne Jevrejke i jednog mislioca u službi nacističkog režima. Ova pisma, u razdoblju od 50 godina, sa prekidima koja su trajala i po 17 godina (1933- 1950), sa različitim životnim pričama ljudi koji nikada nisu prevazišli Početak. Ni jedno ni drugo nisu pali u iskušenje da istorija koju su živeli bude senzacija, otuda valjda ni traga od moralne pridike. U pismima se neće naći nikakva naznaka, u momentu njihovog ponovnog susreta 1950. godine, šta je Hajdeger odgovorio na Hanino pitanje o nacizmu. Radilo se, dakako, o pomirenju: “samo u udavljavnju i retrospekciji stvari postaju potpuno bliske”, komentarisala je Hana.
«Svet nije dom, svet je bojno polje.»
“Samo u udavljavnju i retrospekciji stvari postaju potpuno bliske”… To bi bio možda najbolji résumé francuskog prihvatanja «rečnika» Hane Arent: život, zemlja, svet, moralnost, pluralitet; esencijalne ljudske atkivnosti: misao, želja, osuda; domeni ljudskih aktivnosti: privatno, javno, društveno. Elisabeth Young-Bruehl, specijalista za delo H. Arent, smatra da bi «leksička» lista bila kompletna treba joj dodati još nekoliko pojmova : nasilje, autoritet, samoċa, sloboda.
Dakle, trebalo je da jedna čitava generacija sazre da delo Hane Arent u Francuskoj bude prihvaćeno. Duboko razočarana intelektualnim perspektivama literature koja je počivala na marksizmu nova generacija će pronaći svoje intelektualne izvore u delu Hane Arent. Pristup njenom delu, kao što smo mogli videti u ovom prikazu, bio je selektivan dok je njena misao bila lišena kritičke dimenzije, naročito u kritici prema imperijalizmu.
Paradoks je da u jednoj drugačijoj intelektualnoj klimi, u Americi, naročito 60. godina, Arent je smatrana za jednog od autora koji su uticali na politički radikalizam mladih ! Američki New Left bio je inspirisan njenim delima u kojima se, pored kritike totalitarizma i imperijalizma, oslonio na teoriju o direktnoj demokratiji i viziju slobode kao konfliktnog prostora. «Svet nije dom, svet je bojno polje.» – upravo je ova rečenica bila životni moto Hane Arent.
Pridavanje tolikog značaja delu H. Arent danas moralo bi povuċi i nekoliko bitnih pitanja o kriterijumima intelektualne klasifikacije/diskvalifikacije ideja, a ne samo njihovih autora, u francuskoj intelektualnoj sredini. Tokom 50. godina (sada već prošlog veka) Hana Arent je klasirana kao anti-komunista, šezdesetih godina francuski intelektualci su je «sumnjičili» da je «nazi», sedamdesetih je od strane levice «etiketirana» kao konzervativac, dok je za ove zadnje bila isuviše radikalna …
«Ideološka upotreba čoveka» fatalna je za svakog intelektualca.
Uostalom, primer Hane Arent je jedna od priča o francuskom intelektualnom miljeu.