Margaret Atvud : Vrijeme je da opet zavolimo muškarce
Prevele: Aleksandra Nikčević-Batrićević/Marija Krivokapić
Vrijeme je da opet zavolimo muškarce. Ali odakle da počnemo? Imala bih nešto lično da kažem o vratu, zbog babine rupice, nježno maljave; što nije isto što i riječ potiljak. Ali za većinu, posebno nas početnica, najbolje je početi od nogu i vježbati za dalje. Početi od glave i svega što je u njoj sadržano bilo bi iznenadno i previše bolno. Ali postoji rupica na obrazu, pupak, vrpca sa koje smo otpali, nešto što nam je svima zajedničko; pogledaš je i kažeš – i on je smrtan. Ali možda je preblizu svim onim kaiševima i rajfešlusima da bi se kraj nje osjećali udobno, jer oni stalno bude nemir, a udobnost je ono što želite. On je mesožder, vi ste vegetarijanka. Preko toga morate preći.
Stopala onda. Dajem vam stopala, ružičastih noktiju i bezazlena. Nažalost vi ćete misliti o čarapama, pobacanim po podu, koje čekaju da ih pokupite i operete. Brzo tome dodajte i cipele. Da li je sad bolje? Čarape su sada obuzdane, i po svoj prilici čiste.
Razmišljate o cipelama, uglačanim ali ne previše – vi ne želite da taj muškarac bude neki smušeni aljkavko niti čistunac cjepidlaka – i vi počinjete da se opuštate. Cipele, sa stilom i civilizovane, ne crne već pristojne braon nijanse. Niti grube dvotonke, nit’ strmoglave pete. Cipele plešu, stopala su u njima, iskusna, spretna, uživate u ovome, mislite na Freda Astera, ponovo počinjete da volite muškarce. Razmišljate o tome kako ih ljubite, pošto su dobro oribana naravno; prsti se šire iz stopala, izvijaju se od zadovoljstva. Prelazite svojim jezikom preko tabana i stopala počinju da ječe.
Odobrovoljeni ste, počinjete da se glupirate. Obuća, razmišljate. Cipele za golf, boje zelene i muževne, bijele patike za tenis, okretne i slatke, brze poput zeca. Radničke čizme, čvrste i pouzdane. Dobrog čovjeka teško je naći, ali on postoji, to znate sada. Nekog ko umije da rukuje motornom testerom a da ne otkine sebi nogu. Kakvo olakšanje. Dezeni karirani i kockasti, lakonski, pomalo škotski. Gumene čizme, kojima po kiši gazi prema štali kako bi spasio mlado tele. Moćne, mirne i trezvene. Znaju šta treba da urade, i dobro to rade. Seksi.
Ali gumene čizme nijesu jedine koje postoje. Ne želite da idete dalje ali ne možete da se zaustavite. Jahaće čizme vam padaju na pamet, što imaju onaj zlokobni rez; ali to nije tako loše, strane su i istorijskog značenja. Kaubojske čizme, par njih, rastavljene, bat za batom odjekuje glavnom ulicom prije nego što se pucanj čuje. Mamuzom, u slabinu. Muško je, mora, ali zašto ovaj? Duboke crne, tako silno uglačane da u desnoj možete vidjeti sopstveno lice, dok se lijeva podiže a peta joj završava vama u nos. Sada vidite kolone, marširaju, marširaju; vaš pogled je na nivou ulice, jer ležite dolje. Moć znači moć razbijanja, dvojica vam drže noge, druga dvojica drže vam ruke, peti gura šiljati predmet u vas; bajonet, grlić polomljene flaše, a uopšte nije ratno doba, ovo je park, sa dječijim igralištem, malenim crvenim i žutim konjima, i dan je, muškarci i žene zure u vas iza zatvorenih prozora svojih automobila. Kasnije će vas policajac pitati čime ste izazvali tako nešto. Čizme ipak nijesu bile tako dobra ideja.
Ali samo zato što su svi silovatelji muškarci ne treba da zaključimo da su svi muškarci silovatelji, kažete sebi. Očajnički pokušavate da povratite sliku muškarca kojeg volite i koji vam je drag, ali sada smo na ravnici boje pijeska, nigdje više nema kuća, oblaci dima se uzdižu, rovovi u kojima nema truni milosrđa, glave sa licima koja se raspadaju, majke, bebe, dječaci i djevojčice, stariji muškarci takođe, pretvaraju se u kosture – ko je ovo uradio? Ko definiše neprijatelja? Kako možete voljeti muškarce?
Ipak, nastavljate da vjerujete da je to moguće. Ako ne sve muškarce, barem neke, barem dvojicu, barem jednog. Za to je potreban određeni čin, vjera. Eno njegovog stopala, viri ispod čaršafa, uspavano, obnaženo kao onoga dana kada je rođen. Onoga dana kada je rođen. Možda je to ono čemu se morate vratiti, da biste ušli u trag koji vodi dovde, ocrtali putovanje koje je prošao, korak po korak. Kako biste počeli. Iznova i iznova?
1983.
