Lena Ruth Stefanović: Prague

(odlomak iz romana)

 

Probudilo bi me ritmično dobovanje teniskih  loptica, koje su se odbijale od  betonske podloge terena  odvojenog od naše kuće tek drvoredom kestena. To je  jedini zvuk kojeg se sećam iz gotovo bezšumne praške četvrti u kojoj smo živeli. Kola su retko prolazila ovuda i čitav kraj bio je obavijen velom tišine.

Odsustvo buke  slagalo se sa rezervisanim ponašanjem ljudi, naših uslovno rečeno komšija, koje bih tek ponekad susretala u ovom nemuštom kraju. Bila je to rezidencijalna četvrt u kojoj su se vile, iako nalik jedna drugoj jer su bile građene u istom periodu, nalazile na rezigniranoj udaljenosti, poput otuđenih supružnika.

Nisam znala ko su bili stanari drugih kuća sa živopisnim fasadama, koje su dovozili  u crnim limuzinama. Tek po malim svilenim zastavama sa zlatnim resama mogla sam pretpostaviti iz koje su zemlje. Do sada, gledajući kroz prozor svoje sobe, prepoznala sam francusku trobojku i crvenu tursku zastavu  sa polumesecom i zvezdom.

Videla sam puno turskih zastava. U vekovima dugoj, ljutoj bitci protiv Osmanlija, ratnička plemena, moji đedovi, osvojili su brojne turske zastave i odneli ih u prestonicu male zemlje, skrivene visoko u čarobnim balkanskim vrletima, u bivšu kraljevinu Montenegro. Prebrojala sam ih, u muzeju koji je nekda bio dvor jednog kralja, bilo ih je četrdeset i četiri, četrdeset i četiri potrgane i okrvavljene zastave, osvojene u bitkama, koje je mali narod izvojevao protiv velike i zle imperije porobljivača, bar tako su mi pričali.

Ni Francuzi nisu bili prijatelji male brdske kraljevine, mada je bilo teško da se shvati zašto, to je imalo neke veze sa tim, da su oni utamničili našeg kralja, čiji je nekadašnji dvor postao muzej, i da mi zbog toga više nismo imali državu, toliko sam mogla da razumem iz radgovora mog oca sa njegovim prijateljima iz zavičaja.

Oni bi sedeli za masivnim stolom od crnog drveta u sobi za ručavanje, samo muškarci, obično njih pet ili šest, većina njih su, posmatrani sa visine mojih metar i pedest dva santimentra,  izgledali kao divovi, većina njih – crnokosi, crnooki sa tankim brcima, koji su ocrtavali njihove usne.  Žene nisu sedele za stolom, njihova dužnost je bila da prinose hranu i poslužuju je što je neupadljivije moguće , muškarci bi im diskretno zahvaljivali, izbegavajući kontakt očima.

Posmatrala bi ih, skrivena iza dovratka u pretsoblju i prisliškivala oživljene razgovore koje su vodili, razumela sam ih tek delimično jer govorili su na jeziku na kojem otac nije razgovarao samnom – taj jezik imao je zvukove koje nisam umela da izgvorim i reči, čije značenje nisam znala.

Supruge tih visokih muškaraca sa tankim brkovima bi takođe povremeno dolazile kod nas, najčešće tokom dana; one bi se okupile u salonu sa ovalnim prozorima, nehajno prekrivenim vezenim zavesama. Sunce bi se probijalo kroz rupice u vezu, dok bi one sedele po ivicama mekih fotelja i tapaciranih divana –bonton nalagao je da dame sede pravih ledja i ukrštenih nogu, iskošenih u stranu. Drvene nožice masivnog nemeštaja, koje su ličile na životinjske štape , uranjale su u debele orijentalne tepihe, a škrto sunce bi tek po nekim zrakom pomilovalo ružičasto cveće, naslikano na svilenim tapetama kojima su bili obloženi zidovi.   Prisutne dame su bile negovane, kasnije ću shvatiti da je to u ravnim delovima plod visokog dohotka njihovih muževa i slobodnog vremena, kojim su ove gospođe raspolagale. Sve redom imale su sjajnu kožu, neoprljenu suncem,  kose  su im bile uvijene i sjajne, nokti prekriveni lakom, pod odećom su nosile svilene podsuknje sa vezenim porubima i ove su ponekad provirivale ispod haljina šivenih po meri, mirisale su na francuske parfeme, nosile bunde i nakit od dragocenog kamenja. Po onome, što je moja majka šapatom govorila svojoj majci, znala sam da su je ovakva okupljanja iscrpljivala, da su joj razgovori sa ovim ženama bili dosadni,  ali činilo se da duguje mom ocu da povremeno ugošćava  i osmehuje im se, održavajući razgovor.

Moj svet je bio u kuhinji. Tamo je bila moja baka, tamo sam se osećala sigurno.

Majka moje majke živela je sa nama, mada u svom, zasebnom svetu. Kuća je bila podeljena na nevidljive zone uticaja i svako je znao gde mu je mesto. Moj otac gotovo da nije zalazio u prostranu kuhinju i malu sobu, koja joj je bila pripojena, to je bilo bakino carstvo, a baka se trudila da što ređe napušta ovaj svoj svet u kojem je bila neprikosnovena vladarka.

Kuća je nekada pripadala jednoj jevrejskoj porodici, a bakino carstvo nekada je bilo smeštaj za poslugu. Odatle se izlazilo u vrt iza kuće, u kojem se nalazila besedka – prostor od rezbarenog drveta namenjen besedovanju i ispijanju čaja.  Moj otac nije imao šta da traži u bakinom delu kuće,  zakuske i napici su mu  posluživani u njegovoj radnoj sobi. Otac se striktno pridržavao nekog svog rasporeda. Jak crni čaj i prepečeni hleb sa maslacem servirani su mu nakon jutarnje toalete. Nakon toga on bi ubrzo izašao iz kuće. Olakšanje, koje bi ženski deo domaćinstva osetio nakon što bi ostao prepušten sam sebi, bilo je gotovo vidljivo. Otac bi se vraćao tek uveče, obično namršten zbog nekih svojih briga o kojima smo mi malo znale. Uglavnom smo se trudile da mu se sklanjamo sa puta. On bi se ubrzo povukao u sobu, koju je delio sa mojom majkom, a baka i ja ga ne bismo videle do narednog dana. Taj deo kuće, zamračen i tih, sastojao se od kabineta, pripojenog spavaćoj sobi i zasebnog kupatila, koje je omogućavalo mom ocu da vodi neki svoj život koji se tek povremeno ukrštao sa našim životima.  Ja gotovo nikada nisam odlazila u očev deo kuće i većinu vremena sam se trudila da budem van njegovog vidnog polja. Nisam imala prijatelje, a nije mi bilo dovoljeno da pozivam kući decu koju sam poznavala iz škole. Ponekad bih bila pozvana na nečiji rođendan, ali mi roditelji ne bi dozvolili da idem. Moj rođendan je bio leti, kad su svi bili na raspustu.

Retko sam gledala televiziju jer su emisije i filmovi  bili na meni nepoznatom jeziku, iako sam već tada govorila dva ipo – na jednom jeziku sam razgovarala sa roditeljima kod kuće, na drugom smo govorili u školi, postojao je i treći jezik, kojim mi se obraćala moja baka, ja sam razumela šta mi je pričala, ali odgovarala sam joj na jeziku koji su govorili moji roditelji.

Verovala sam da je to tajni jezik koji je moja baka izmislila samo za nas dve, činilo se da ga ni moja majka ne razume, kada bi joj se baka obratila na njemu, taj jezik imao je smešne reči kao “gogol mogol “– kako je baka nazivala žumance umućeno sa šećerom, svemoćni lek protiv kašlja i nekih drugih bolesti.  Na tom jeziku, stvari su se odnosile na popravku  kod  schneider-a, cipele– kod schuster-a, a moja omiljena poslastica zvala se tajnim imenom – hamentashen.

Rasla sam u toj vili, jedinica koju je je podizala baka obučena u duge, crne haljine, pokrivene glave, a moj jedini pratilac bio je lovački pas, retke rase koja nje lajala, afrički Basenji zvani Bongor, koji je svoju nemu sudbinu podelio samnom.

Nisam znala tada da je porodica moga oca, tamo daleko, u zavičaju, protiv ovog braka sa ženom koja nije bila od njihovog roda, ženom, koja nije mogla da mu podari sinove. Ja nisam mogla znati tada da sam nevoljena…

…  Iako nisam mogla znati tada da datum mog rođenja, sabran i sveden na jednocifren broj,  daje devet – poziciju koju u procesiji velikih tajni tarota zauzima Pustinjak lično.

Na prvoj godini studija, na predavanjima iz etimologije naučiću da moje ne može da znači “kula”. Može, ali ne mora, jer moje ime je jedno od onih skraćenih imena koje samo po sebi ne znači ništa. Moja baka zvala se Vezilja, a njeno prezime govorilo je da izabranik njenog srca pripada crnogorskom plemenu, koje je u bitkama nosilo barjake. Ime moje majke označava svitanje, ime mog oca proizvodna je od reči mio, kćer njegove sestre bila je draga, dok su imena obeju mojih rođaka davala nadu. Očevu mati su zvali po jutarnjoj rosi, dedu – po radosti i samo moje ime nije značilo ništa.

Mogla sam izabrati grčki koren imena, ἐλένη kao baklja i Σελήνη, mesec ili aramejsko Magdala, koje je označavalo neko mesto na Galilejskom moru i bukvalno – tvrđavu. Odlučila sam se za potonje jer mi je najviše odgovaralo: bila sam visoka, najviša devojčica u razredu, imala sam očevu crnu kosu, majčin beo ten… Samoj sebi sam ličila na neku avet, duha, i većinu vremena sam se upravo tako i osećala.

Vidite li, slovenski ideal lepote je plav, modrih očiju i rumenih obraza, iskričavog smeha i ubrzanog govora, koji se preliva i podseća na žuborenje brdskog potoka.

Ja sam govorila malo, tiho, otegnuto i gotovo da se nikada nisam smejala.

Među svim građevinama u čitavom gradu najviše sam volela Prašku kulu, provodila sam sate u njenom podnožju budući ubeđena da bi mi ova prefinjena gotska građevina, kada bi mogla da govori, poverila da se među koloritnim baroknim kućama kojima je okružena, oseća baš kao i ja među svojim plavim, rumenim i nasmejanim vršnjakinjama.

Nisam znala tada da je baš ta kula, moja kula – kapija grada i da upravo tu počinje Kraljevska milja, tradicionalna ruta koju su  češki kraljevi prelazili prilikom koronacije. Kula je bila nazvana po barutnom prahu, a uskoro će jedan drugi prah, jednako moćan, preobraziti moje devojaštvo.  Česi ponekada šminku nazivaju zázračná chemie, magična hemija, a ja ću uskoro postati vrstan alhemičar. Uskoro ću ovladati mnogim alhemijskim procesima i mislim da bi čak i legendarni John Dee bio zadivljen mojom posvećenošću i upornošću.

John Dee bio je Velšanin, rođen u Engleskoj, veliki matematičar, astronom, kartograf, lingvista i savetnik Elizabete I.  Jedan je od dvojice glavnih protagonista “Anđela sa Zapadnog Prozora”, poslednjeg  i najkompleksnijeg romana Gustava Mejrinka (drugi junak je njegov fiktivni potomak,  Baron Mueller.)

I tako, proces albifikacije, kojim adepti izbeljuju primarnu materiju, savladala sam sa trinaest, naučivši da blajham svoju kosu tako da umesto prirodne crnke izgledam kao prirodna plavuša. Naravno, nisam uspela iz prve i izgorela sam mnogo kose tokom tih prvih eksperimenata, ali, obdarena željom dostojnom jednog pravog maga, izdržala sam do kraja… Sve dok me jednom češki carinik nije zadržao na izlasku iz zemlje jer probražena ja, koja sam putovala, više nimalo nisam ličila na staru mene iz pasoša. Alhemijska kokcija–  prečišćavanje supstance umerenim zagrevanjem tokom dugog vremenskog perioda – bila je jedna od najvažnijih veština; vikleri su bili nagrevani da bi, pre nego što bi se uvijali u kosu, koja bi postala vazdušasta i lepršava; lice se imalo grejati nad parom kako bi koža blistala, a stopala su natapana u vruću vodu da bi bila meka i glatka.

Bojenje – promena suspstance dodavanjem obojene tinkture, dehidracija ili sušenje, “foliacija”, kojom je supstanca naduvana u slojevima – sve to je bilo neophodno da bi se postigla željena “rarifikacija” , koja je supstancu činila tankom i vazdušastom.

Jedino, što sam želela tada bilo je da se uklopim, da se ne ističem i ne izdvajam;  nisam mogla znati tada koji će biti krajnji rezultat svih ovih pseudo-alhemijskih procesa, nisam ni sanjala kolikom gorčinom će uroditi…

S vremenom, usamljenost je postala moj modus vivendi, nisam imala ni braću, ni sestre, a selili smo se suviše često da bih stekla prijatelje.  Bilo je druge dece u kraju, ali govorili su jezike koje ja nisam znala. Bilo je i nekih zanimljivih emisija na televiziji, ali ja ih nisam razumela. Tako sam počela da čitam, prvo puno, a onda manijački.

U nekoj od tih knjiga bila je opisana procesija prilikom krunisanja čeških kraljeva. Nakon Prašne brane, sledeće zaustavljanje bilo je kod Gradske kuće. Da biste hodali za kraljem, trebalo je da budete ili visoki činovnik, vodeći aristokrata iz zemlje ili ugledni plemić iz inostranstva. Tako, šanse da se šepurite  u povorci bile su male (mada, ako ste živeli u centru Praga, mogli ste sve to da posmatrate sa svog balkona), a šanse da postanete sledeća osoba koja će predvoditi povorku ka carskom prestolu – bile su minimalne, ako ste bili muškarac i baš nikakve, u slučaju da ste žena. Vidite li, tada,  po Salijskom zakoniku, odnosno franačko-salijsko-plemskom pravu, žene nisu mogle ni da naslede, niti da prenesu pravo na nasleđe  prestola, čak ni u slučaju izumiranja muške linije porodice. Prema nešto blažoj kvazi-salijskoj sukcesiji,   prvorođenčad od starije loze imala su apsolutnu prednost, pri čemu su muška deca imala prednost pred ženskom – žene su mogle da vladaju tek ako nije bilo baš nijednog podobnog muškarca, što je i učinila Marija Terezija, jedina vladarka dinastije Habsburg.  Neki zli jezići će reći da je njena vladavina tek potvrda da je žene bolje držati podalje od prestola, pošto će Marija Terezija Valpurga Amalija Kristina , suveren Austrije, Mađarske, Hrvatske, Bohemije, Mantua, Milana, Lodomerije i Galicije, Astrijske Holandije , Parme i brojnih grofovija– postati poslednji vladar moćne Kuće Habsburg.

Njen otac, Karlo VI, car Svetog  rimskog carstva  i poslednji muški naslednik dinastije Habsburg, je daleke hiljadu sedamsto trinaeste, pre rođenja svoje kćeri izdao je ukaz  Pragmatica Sanctio,  kojim je obezbedio da tron Austrijskog nadvojvodstsva  može naslediti ženski potomak. Nakon četiri godine je umro, ne obezbedivši muškog naslednika.

Tokom svoje vladivine koja je trajala četrdeset godina, Marija Terezija je sprovela reforme obrazovanja, trgovine i poljoprivrede i ojačala austrijsku vojsku, rodivši u međuvremenu šesnaestoro  dece svom suprugu.

I dok Mariji Tereziji očigledno nije blo lako, Salijsko pravo je onemogućavalo sukcesiju po ženskoj liniji, tako da žena nije mogla stupiti na presto čak ni ako bi, sticajem okolnosti ili ironijom sudbine, bila   poslednji živi predstavnik svoje loze.

I mada ja nisam bila princeza, osetila sam na svojoj koži posledice jednog drugog plemenskog zakonika, sasvim nalik Salijskome. Vidite li, kod Crnogoraca takođe, ćerke nisu mogle biti upisane na porodično stablo. Tako, ako bi neki, u očima drugih – nesretni čovek, bio proklet da ima samo kćeri, smatralo bi se da nema decu. Čak i danas, u drugoj dekadi ubrzanog dvadeset prvog veka, neki vremešni Crnogorac reći će da ima sina jedinca, ne računajući pritom svojih pet kćeri.  Pre nekoliko godina, čekala sam prijem kod lekara u jednom podgoričkom domu zdravlja. Pored mene bila je neka  srednjovečna žena  ondulirane kose  u iznošenom kostimu i ravno krojenoj suknji od štofa. Vrpoljila  se i uporno pokušavala da zapodene razgovor. Ćuškala me i mumlala nešto sebi u bradu, onda bi se zakašljala, pa glasno dobacila  medicinskoj sestri za šalterom neki komentar. Znala sam da bi razgovor sa ovom napornom ženom bio težak i dosadan. Da bih ga izbegla, udubila sam se u knjigu koju sam čitala, srćom imala sam tu moć da se potpuno isključim iz okruženja koje mi ne odgovara.  Međutim, žena se nije predavala,  naglo me je snažno gurnula, tako da sam se zateturala, a onda počela glasno da se vajka i izvinjava . Znam taj tip prigradske alapače u potrazi za novom žrtvom. Imala sam prilike da ih dobro upoznam i od tada sam se trudila se da ih pošto-poto izbegnem. Često sam bivala njihova meta jer su u ovom gradu one znale baš sve o svakome.  Poznavale su ceo grad. Ja sam bila nova, nisu me znale i od toga su njihovi vampirski apetiti za svežim tračevima bujali kao Morača posle jesenjih kiša. Ovo je Crna Gora, ovde se svi znaju, a bar pola ljudi vam je rod. Ne možete nekome tek tako reći da vas se mane i da se nosi, znala sam to. Postoje te fine linije u našem društvu, koje verovatno ni poslednja vucibatina i ološ neće preći. Da sam joj odbrusila, odmah bi počele da kolaju priče kako je ćerka toga-i-toga bezobrazna i nevaspitana i da vređa  bezazlene stare gospođe poput nje – u našem društvu takvo bezosećajno ponašanje učiniće da čitava porodica  izgubi ugled stican vekovima. U mom slučaju bi dodali: nije ni čudo što je takva,  kad joj je majka strankinja… Jadni njen otac, za njega nije bilo žene u Crnoj Gori.

Prigradske alapače nikada ne praštaju svojim saplemenicima koji su se usuduli da dovedu žene sa strane. Vidite li, svaka od njih ima nećaku ili bratičinu, koja je ostala neudata samo zbog toga što je tamo neka kalaštura sablaznila tako finog čoveka.

Na kraju, popuštam pod  pritiskom, i razgovor, za koji znam da je osuđen na propast, počinje neizbežnim “čegović si”, odnosno čija si, od kojeg roda. Izbegavam direktan odgovor, ne treba mi to, ne želim da se sa ovom karikaturom od žene igram crnogorske geografije, gde bismo nabrajale svaka svoje pretke, dok se negde na genealoškom stablu ne ukrste. Interesuje se gde radim. Ovo pitanje  je usmereno na ostvarivanje eventualne koristi od novostečenog poznanstva, jer, ako se ispostavi da smo rod, što verovatno jesmo, a pritom ispadne da ja radim negde, gde joj mogu biti od koristi – eto prilike da zaposli onu neudatu bratičinu, koja nije zaposlena. Uostalom, pošto su takve kao ja indirektno krive za njihove usedeličke sudbine, moramo preuzeti odgovornost, zar ne? Tako nekako izgleda stvarnost u glupošću prokaženim umovima ovakvih žena, znam to i zato odmah stavljam do znanja da ja nisam taj poslanik od boga, koji će rešiti sve problem njene rodbine. Na pitanje gde stanujem, odgovaram joj pitanjem: a što me to pitate?  Ona je zbunjena.  Po mom govoru vidi da nisam odavde, osim toga fine crnogorske devojke se tako ne ponašaju. Vidno je uznemirena jer joj žrtva izmiče, njeno  poslepodnevno tračanje sa komšinicama biće lišeno sveže krvi. Tako nepristojno! Čitam po njenom licu da se oseća poraženom i uz uzdah prenosim pogled na knjigu, koju i dalje pokušavam da čitam. U tom trenutku, doktrorka proziva moje retko prezime. Na podgoričkoj žegi me obliva hladan znoj. Znam šta će uslediti. Alapače me sada već trimfujalno gura laktom i viče tako glasno, da je baš svi u domu zdravlja čuju: ja znam ko si ti, jadna!  Povezala je moje retko prezime sa neobičnim govorom i odmah me locirala na mapi u svojoj glavi. Dok se ljudi osvrću, a ja crvenim, ona osvetnički uzvikuje: ada, ti si šćer onoga bez đece! Zatim dodaje, ponovo me gurajući laktom: mi smo rod, iz istog smo plemena. Ledenim glasom joj govorim: ja Vas ne poznajem, ostavite me na miru. Međutim, ona se ne predaje. Ja, nikogovićka bez braće, neka tamo ćerkovićka, da se puvam pred njom i da izigravam ko-zna-šta?! Ha! Doskočila je ona meni i dokazala svima da se takvima kao što je ona ne sme šaliti, zna se ko je ko u Crnoj Gori, vazda se znalo.  U tome joj prilazi neka mlada žena, koja je do tada stajala po strani,  možda joj je kći ili nećaka, po njenom licu vidim da joj je neprijatno, izvinjava mi se, staje između ove žene i mene i pokušava da prekine razgovor. Međutim, ona se ne predaje i uporno pokušava da dopre do mene. Ovu mučnu situaciju prekida medicinska sestra, koja priziva prisutne da poštuju red u ustanovi  i da ne remete bukom rad lekara. Lovim njen pogled i shvatam da me žali, vidi koliko mi je neprijatno, međutim obe znamo da su mi šanse gotovo nikakve jer ovo je alapačin grad, ovo je njena zemlja. Ja želim da se pod u domu zdravlja prolomi, da se zemlja otvori i da propadnem u nju zajedno sa čitavom svojom ugaslom lozom.  Mlada žena uzima situaciju u svoje ruke i gura zajapurenu alapaču prema izlazu. Žao mi je i sebe i nje, po reakcijama obeju se vidi da ni meni ni njoj ovo nije prva situacija takve vrste, na žalost, sigurno nije ni poslednja.

Ako Vi sami niste iz Crne Gore, ovde moram da Vam objasnim neke stvari. U naše vreme, tek mali broj Crnogoraca insistira da se ženi i udaje tek međusobno. Nekada, dok smo većinom živeli u brdima, i nije bilo nekog izbora, a ni drugi  nas nisu smatrali  posebno poželjnim udadbenim i  ženidbenim materijalom. S vremenom, međutim, ispostavilo se da su Crnogorci – poželjni muževi, zgodni, odani svojim porodicama i sposobni da ih prehrane.  I tako, broj potencijalnih crnogorskih nevjesta se uveličavao, a time i  njihova verska i etnička raznovrsnost. Potonje nikako nije radovalo one, koji su imali kćeri i bratičine za udaju , jer, pobogu, ko još voli konkurenciju?  Sve ja to znam i razumem, međutim, umorna sam, dosta mi je svega, a ponajviše tih atavizama.

Moj je red da uđem u kabinet lekara.  Medicinska sestra za pultom me posmatra, poznajem je, rod mi je. Gleda me sa saučešćem, i ona je, naravno, čula razgovor. Svi prisutni u domu zdravlja toga dana su ga čuli. Ona odmahuje glavom, kao da mi govori da pustim budalu, da je to nebitno. Poznajem je, i ona je  iz plemena moga oca i ona ima sudbinu, koju u Crnoj Gori nebiste poželeli ni krvniku… Ova lepa žena srednjih godina, omiljena u svom radnom okruženju, veoma je učtiva, prisna na neki svoj otmeni način, radi brzo i baš svi, koji imaju posla ovde trude se da stanu u red baš kod nje.  Ona me razume, jer po nekoj bolesnoj gradaciji njena sudbina gora je čak  i od  moje. Njeni roditelji su se razveli još onda, kad se niko nije razvodio.  Ja to nisam znala, nekom prilikom sama mi je poverila svoju priču. Ta činjenica da su joj se roditelji razišli, po njenim rečima, činila je “gotovo kopiletom”, kako se izrazila.

Njena koleginica, koja sedi do nje, žurno ustaje i otirući suze se udaljuje. Ja znam zašto plače, mislim da svi znaju.

U crnogorskom jeziku postoji mnogo načina da kažete, a pogotovo da ne kažete, već tek natuknete da ste u rodu sa nekom bitnom osobom. U društvu u kojem je nepotizam modus vivendi, veština korištenja takvih implikacija od neprocenjive je važnosti, pogotovo ako niste u rodu ni s kim bitnim, ko bi se pozabavio vašim poslovima. to je bio slučaj jednog od vozača u Državnom protokolu, gde sam radila. Njegova situacija bila je teška jer je bio blizu penzije, a nije dobio stan od države. Njegova porodica je, dok je on vozio najvažnije ljude u zemlji, živela u iznajmljenom sobičku.  Govorio mi je da ne mogu ni da zamislim do koje mere ga njegova porodica osuđuje što je toliko nesposoban. Šta još reći? Njegove žalopojke otezale su se tokom čitave vožnje, a ja. zbog poštovanja prema njegovim godinama, nisam imala srca da ga ućutkam.  Nisu svi dobijali stanove tokom službe, bilo je mnogo pravila o tome, ko ima prednost, međutim, stanove su uvek dobijali oni sa vezama, govorio je. Bio je poštenjačina, tako je karakterisao samoga sebe, i tek sada, dodao bi,  pošto se odlazak u penziju približio, počeo je da proziva neke moćnike, za koje je smatrao da imaju obavezu, što na crnogorskom znači da ih je nečim zadužio, te moraju da uzvrate uslugu. Onda bi izveo najstariji verbalni trik iz svog arsenala, počeo bi te moćnike da oslovljava samo po ličnim imenima, što je meni, mladoj i naivnoj saradnici protokola trebalo da ukaže koliko je on blizak sa tim ljudima, koji su mu, tako nepravedno, ostali dužni.

Znao je da je moja funkcija u Državnom protokolu početnička, ono što nije znao je da li sam ljubavnica nekog moćnika i ukoliko jesam, je li on jedan od onih koji odlučuju o stanovima.

Vidite li, izrasla sam sam u donekle privlačnu devojku. Znao je da mi je otac u penziji i da nemam braće. Bila sam neudata, tako da… Mislim, kako se inače dobija takav posao, ako ne preko oca ili brata? Hajdete, ljudi, pa nismo deca. Ma, da, znao je da sam imala sve desetke na studijama, da sam magistrirala u dvadeset prvoj i govorila pet jezika, ali, ipak, ne dobija se posao u Državnom protokolu tek tako… Mora da sam bila nečija ljubavnica, to je bilo uvreženo razmišljanje, i onda je bilo nade da ću, nakon što mi se po-zna-koji put izjada,  neke noći ja napokon biti toliko potrešena nepravdom  da ću odbiti  svog imaginarnog ljubavnika-moćnika i odbijaću da ljubavim sa njim, sve dok ovom pravednom čoveku ne pomogne.  Jer, bez obzira na ljubavnika-moćnika, ja sam trebala biti fina devojka, koja će se zauzeti za ovog mučenika. Ili tako nekako. Ako ste iz Crne Gore, znate o čemu pričam.

Šofer je bio u pravu da sam bila fina devojka, međutim nisam imala ljubavnika-moćnika. I u Crnoj Gori se dešava da Vas zaposle, ako umete, možete i hoćete da radite svoj posao, nenametljivo i pouzdano.  Kvalifikacije, koje su Vam u Crnoj Gori neophodne da se zaposlite bez veze, u nekoj drugoj zemlji kvalifikovale bi vas za beatizaciju, ali to nam je, što nam je. Ono što šofer nije znao je da ja znam da je on prevarant i hohštapler, da je sagradio kuću od novca zarađenog na lažnim fakturama za benzin, a svi su to znali jer ovo je Crna Gora i ovde svi sve znamo.  Svi smo znali da osim te kuće, koju je sagradio od proneverenog novca, ima i porodičnu kuću, koju je nasledio, te da među njegovim kolegama ima onih sa malom decom, koji plaćaju stanarine i jedva preživljavaju. Potonji se nikada nisu žalili na svoju sudbinu, ali ovo je Crna Gora i ovde se sve zna.  Međutim, po našim običajima, ovakve stvari se ne govore otvoreno, ne samo iz pristojnosti, već i zbog toga što su čak i ljudi, koji nisu u rodu ni s kim bitnim, poput ovog vozača, ipak, deo plemena i ako se zamerite jednome, zamerili ste se njima svima, a to ne treba nikome.  I tako, sve novajlije, uključujući i mene, slušali su tugovanke šofera-hohštaplera  prividno sa saosećanjem, ali bez ikakve namere da mu bilo čime ikada pomognemo. Štaviše, svako od nas, spram svojih ovlaštenja, trudio se da mu se osveti za to mlaćenje, koje smo bili prinuđeni da slušamo. Ja sam otišla najdalje, zabranivši mu da državne funkcionere oslovljava samo po ličnim imenima. Na kraju stvari, to je bilo zabranjeno pravilima službe, iako se tih pravila niko nije pridržavao u odsustvu dotičnih funkcionera.  Izludela sam ga. On bi naveo nekog funkcionera ličnim imenom, a ja bih, uz pretnju da ću ga prijaviti nadležnoj instanci unutrašnje kontrole,  insistirala da navede puno ime, prezime, funkciju, kao i eventualnu naučnu titulu čoveka, kojeg je pominjao.  Jedan od šefova imao je naročito retko i dugo prezime, koje se teško pamtilo. Osim toga, po funciji je čovek retkog prezimena bio Ambasador, te mu se, po protokolu, imalo obraćati sa Njegova Ekselencija. Ovo mi je činilo posebno zadovoljstvo, kada bi šofer – hohštapler bio dodeljen Njegovoj Ekselenciji, u mom prisustvu je morao da ga naziva punom titulom i po prezimenu.  Međutim, on nije uspevao da zapamti ovo protokolarno obraćanje.  Jednoga dana, dok je po zna koji put pod pretnjom disciplinarne tužbe smišljao kako da svom direktnom pretpostavljenom javi kome je dodeljen za taj dan, ja sam kao i obično stajala pored njega, a on me je odmeravao svojim sitnim, vodenastim očima, procenjujući koliko sam ozbiljna u svojoj nameri da ga prijavim za nepoštovanje pravila službe.  Stajali smo u mojoj kancelariji, nisam mu ponudila da sedne, a on je na liniji imao dežurnog, kojem je trebao da nazove prezime njegove Ekselencije, ono retko koje nikako nije mogao da zapamti. Nakon duže pauze, šofer se sa olakšanjem lupi šakom po čelu i uzviknu: danas vozim onoga bez đece!

Vidite li, Njegova Ekselencija uopšte nije imao dece, čak ni kćeri.

Lepa žena, koja se žurno udaljila iz doma zdravlja, otirući suzu, bila je supruga mog pretpostavljenog, Njegove Ekselencije bez đece.

 

Svi ljudi, događaji i institucije u ovom tekstu su izmišljeni. Svaka podudarnost sa stvarnim ljudima, događajima i institucijama je slučajna.

Podijeli

Komentari su suspendovani.