Kornelija Marks: Kabinet sa ogledalima
S njemačkog preveo Stevan Tontić
VUKOVAR
ovde je bila kuhinja
prevrnute glinene posude leže u kršu
iz jedne od njih kašikom je vađen šećer
za gorku crnu kafu
a tamo trbušasta šolja od svetlog porculana
stoji neokrnjena na svome mestu
tako kao da je njen vlasnik nakratko izašao
da donese mleko
mesto više ne postoji
postoji još samo njegova senka
svake godine cvetaju magnolije
u vrtovima ispred nestalih porodičnih kuća
ponekad roda kao znak raširi svoja krila
na radiju vest o jednoj svadbi:
mlada je nosila providan veo i belo ruho
(Vukovar u ruinama, studijsko putovanje u junu 1999)
NOĆNI LEPTIR
Moja soba –
zatvor za tebe
Bio si pošao za svetlom
prema svome određenju
Sada si ovde
kružiš oko mene
u paničnom strahu
udaraš
o zidove
tako bele
da ćeš na njima neprestano
biti vidljiv
Zakačiti se
u cik-cak letu
znači
da proganjaš samog sebe?
Jednom ćeš
da se predaš
počivaš
kao tamna tačka
na svetlom plafonu
i ja te mirno
posmatram
SNEG NA MOM SRCU –
tako žurno koračam
i držim skrivenu svoju užarenu baklju ispod ogrtača.
Ona mi pokazuje put. Niko sem mene ne vidi kuda me vodi, niti ja sama
predosećam njeno podizanje.
Sve što znam jeste da je sledim.
Jednog trenutka pojavi mi se nepoznato, prisno biće. Nalik ptici, ono sede.
Posmatram čudeći se njegov svetli lik, a mene zaslepljuje sjaj njegove baklje, u koju se sámo preobrazilo.
„Šta je to?“, pita biće i pokazuje na moju baklju, za koju sam ipak verovala da je nevidljiva.
Umesto da mu odgovorim, gledam ukočenim očima ono belo, tanko isklizujuće, što niče iz njegovog proširenog odela. Očigledno: to je vrh jednog krila. …i ja kličem mašući krilima.
Za vreme dok spojeni klizimo kroz nastalu noć, pričam o svojim
teškim krstarenjima,
ali i o momentima kad sam kušala sneg,
i o orijentalnim vatrama, kojima sam nekad mogla umaći.
„Moj put je dosad bio prav“, bubnu moj pratilac u trenutku buđenja.
Tek tad – u sekundi udara – primećujem da smo leteli zajedno.
Dodir ipak biva slabiji i otrežnjena vidim kako moj saputnik koristi svoje noge
da bi se najzad vratio u svet iz kojeg je bio došao.
Iznenadno kao njegovo iskrsavanje, takvo je i nestajanje bića.
Ja gorim u njegovoj kiti-repatici.
Za R.
KABINET SA OGLEDALIMA
Život mi često izgleda nadrealno,
kao u kabinetu sa ogledalima:
svaka slika potrošena.
Tako to osećam
i ovde, gde se ljudi ne čude.
Ponekad se pitam
kako bi prošli kod nas
kad bi dobili vizu
da putuju u našu zemlju:
da li bi im ono logično izgledalo nelogično,
ispravno pogrešno,
čisto dvorište – tako čisto kao polizano –
apsurdno, nečovečno?
Možda bi im naš svakodnevni stres izgledao čudno,
naša žurba od stana do posla i nazad,
naš brak s televizorom,
(koji se može uključiti i isključiti kad hoćeš),
naša samoća uz čašu vina,
zašto i ne,
naša nesposobnost da pogledamo u oči neznanki
koja nam se u prolazu nasmeši.
Tuđi smo mi, i samo mi.
Tako se osećamo ne samo u Skoplju –
svuda na svetu!
I ja – odakle dolazi ovo „ja“ –
iz kojeg kabineta sa ogledalima pade ono parče,
koje za domovinom žudi –
daleko od domovine, daleko od svake čežnje za domovinom?
A šta znači domovina ako ne to:
S visokog Kalea pogledam preko grada
(preko svakog grada na svetu)
ka dalekim vrhovima,
i očekujem more –
tamo gde mora nema!
(Skoplje, zima 1999)
JAPANSKI BAGREM
Vi tamo u maglenom krugu, Sophora,
ja ovde u svom svetu.
Moj pogled sledi linije vaše kore:
od prozora na zid bačeni –
morski talasi, svetlosne rešetke,
znamenja, proročanstva,
kako da vas tumačim?
Možda da se s kasnim majem
usne odvežu
i pevanje počne.
Odveć je to od mog visokog ležaja
daleko uvis ka vašim nebesima.
A tako kako istrajavam u zimskoj tišini,
ne postoji čarobna reč
koja stegu vašeg ćutanja prevremeno razdreši.
Zelena će se probuditi vaša pesma,
zelena će i proći.
Nezbunjeno gledam prema jugu,
jesam li jedna od vas,
jer južni vetar je moj
i ne menjam rado svoje boje –
nosim noćno-crnu, Sophora-zelenu,
uvijam se u ogrtač ćutanja
kao u tamnu zaklonjenost
i tiho zujim, da niko me ne čuje.
Možda da se s kasnim majem
usne odvežu
i pevanje počne.
Još nemo protežete
svoje boa-likove.
Još su vaši putevi zapetljani.
Ali uskoro krećete.
Ja takođe…
U CAFÉU NOSTALGIJA
Za M.
Našla sam u Caféu nišu za se,
I mesto kraj mene slobodno je.
Moja želja za sledeće čase
Samo je ta da s tobom me spoje.
Ogroman Rečnik već se stara
Da me kroz jezičke rešetke púti
I svako se čulo širom otvara,
Da se i ono nekazano sluti.
Na strani 346 današnja kapija
Kroz koju u tvoj svet ulazim.
Pritom se ne prati hronologija,
Stupam po žuđenoj srca stazi.
Našla sam u Caféu nišu za se.
Na mesto kraj mene svetlo plavo
Pada kroz prozor što sve te čase
Tvoj povratak drhteć obećavo.
Sa bliskih obala osetim lako
Po delovanju mesečine blagom
Kako tvoja duša stiže polako,
Al još je čvrsto zadržana snagom
Mutnih voda, žalosti i jada,
A kamo ti ideš – sve se ledeni.
No na jednom zidu poznam tada
Tvoje obličje u crnoj seni.
Našla sam u Caféu nišu za se
I ti sediš na mestu kraj mene.
Jedina želja za sledeće čase:
Držim ti ruku, slušam uspomene.
I sledim te prošlim putevima,
Tamnim, svetlim – mnogo bola, rane!
Vidim kišu u nekim trenucima
U tvojim očima. Srce mi gane.
Toplina, svetlost … od tebe dolaze
Jer znam: vidiš me, poznaš neizbežno.
A svekolike na tvom licu staze
Ruka mi uhodi oprezno, nežno.
U POGREŠNOM VOZU
Za M.
Deset minuta nakon odlaska voza –
moje lice iza suza, ti beše otišao –
postepeno navali tuđ, švapski dijalekt na moje uho.
Naglo se probudih
i videh: sedela sam u pogrešnom vozu.
Vozio je prema jugu.
A ja sam htela na istok.
Moj voz je koji minut kasnije otišao s istog koloseka.
Sledeća stanica: Manhajm,
tamo nikad nisam bila.
Ovde sam morala napolje. Pa nazad.
Nazad na stanicu
na kojoj smo se juče tek sreli
i danas se oprostili,
gde sam te još izdaleka, u gunguli
prepoznala, tvoju belu lepršavu kosu, tvoje drago čelo,
tvoje oči koje su me tražile.
Vraćam se, ali ti više nisi tu.
Gledam prema izlazu, gde si nestao,
nakon poslednjeg pogleda.
Posve brzo rekosmo jedno drugom Zbogom
iz straha od povratnih slika.
Kratko i bezbolno, mislili smo.
Ali ko zna koji je voz pravi
da nas kroz život nosi,
i kuda nas naše srce upravo želi da vodi.
Kasno noću, mrtva umorna,
dolazim u svoj grad.
Moje noge same nalaze put do kuće.
Ipak ostaje osećaj
da u pogrešnom vozu sedim.
Kao da imam samo jednu ruku jer druga tvoju traži
poput tople duplje uz koju se tako rado i moj obraz priljubi.
Znam, videćemo se mi opet,
na ma kojoj stanici ovog sveta,
u ma kojem vozu,
znam…
POSETA KOD GETEA
Pričaj mi, Zulejka, kako je to bilo,
kako si svog pesnika toliko volela
da su tvoj smešak,
koji mu nisi pokloniti mogla,
izgubljeno nežno milovanje tvoje ruke
i u prazninu izdahnuti poljupci
u dubokotamni ćilibar
tajanstvenih stihova istekli,
i Divan tako postao simbol vaše ljubavi;
svaki slog podizanje očiju,
svaka rima otkucaj srca,
svaka metafora hijeroglif vaše čežnje.
Muzejski eksponati šapuću mi, u horu,
drži ga čvrsto, ne puštaj ga…
Sred staklenih vitrina, starih pisaćih stolova i satova,
pogledam iznenada na njegove kestenjaste oči,
i stisnem je blago, toplu ruku pesnika.
(Frankfurt / Hale, oktobra 2008.)
SVOJE IME
Svoje ime dobila je od jedne babice,
tako joj je jednom pričala majka,
koja je tad samo dečaka imala na umu
i bila razočarana da ipak drugu devojčicu rodi.
Tada joj je došla babica u pomoć.
Bez te strane žene možda bi do danas bila bezimena.
Treba joj biti zahvalna,
to ona sad zna.
A pre joj se činilo
kao da ovo nije njeno ime, da ne pripada njoj,
samo je iznajmljeno: oročena vozna karta u život –
milosno opravdanje opstanka za jedno izgubljeno devojče.
Da si dečko, govoraše joj mati, zvala bi se Mihael.
Ponekad misli na onog Mihu kao na mogućeg brata,
možda on postoji, negde, i gleda je sa jednog oblaka –
kako li nju isturi napred, u ovaj život, koji bi upravo njegov bio?
Palo bi mu to lakše nego njoj, na putu radošću oivičenom,
jer dobrodošlom sva vrata stoje širom otvorena,
a nepozvani moraju celog života da kucaju…
Miha je dobio ime pre no što bi jasno da li će ikad i postojati.
Njoj nijedno ime ne beše namenjeno, iako je postojala, ili baš stoga.
Njemu bi svaka greška bila oproštena pre no što bi je načinio,
dok je ona često kažnjavana za greške koje ne behu njene.
Za Mihu je, svom ocu za ljubav, učila da igra šah,
trenirala na sportskom terenu i bez stanke istrčavala krugove, dok
joj srce ne poče da treperi kao sveća na vetru – i na kraju se,
u hladnom zagrljaju hiruškog pribora, čudila
da je dalje kucalo,
usplahireno, sa trnom u svojim ranjenim komorama.
Danas je pevala ovu malu pesmu:
Dođoh dovde da bih tebe srela.
Najzad on je moje ime, tobom nađeno iznova.
Iz tvojih usta zvoni kao pesma.
Lik koji nekad bejah – u ogledalu je nestao.
Moje ime jedna babica skova,
a ti… ti si mi lice moje darovao.
(2010)
MOME SRCU S ČETRDESET ČETIRI
Već često si zastajalo i oklevalo da tučeš,
kao zvonjenje zvona što potiho se glasi.
Jedra se pruže, na pučinu im se ne vuče!
U čun moj bušni navrli ledeni talasi.
Kad bejah mala verovah: leta sedamnaest
svakako ćeš izdržati – o više nema zbora!
Ko u labudu što dnom čeprka. Težak mi jest
čun, s nosila potonu u otvoren grob mora.
Sedamnaest plus sedamnaest plus deset,
ustrajno tešeš, srce moje, ispod rebara
skulpture ljubavi. A ti si od ljubavi svet!
Mojim vrelim usnama daješ boju žara.
Još volim, srce moje, zahvalna sam puno
našem zanosećem taktu u večeri rane.
Čudim se kako verno, umorno moje, bolno
i veliko, bez smutnje tučeš. Rana do rane.
(9. 2. 2014)
