Kerstin Beker: Zverinje mleko
Sa njemačkog prepevala Verica Tričković
kao svaka životinja
učismo
još u placenti jad žvakati
zalogaj gorak i evo smo ovde
šum beskrajni
potoka uljuljkava nas zvonko
među belim kokoš-oblacima
sa poroznim cuclama
u sisanja nesitim ustima
na maltretiranoj livadi
i prolazi nam kao divlja notna vrpca
kroz izmet
i vonjem drače namočen san
iz kog se mi da smognusmo
sažeti misli da bejasmo
svemoćni da ne menjasmo dan
i noć da se ne okretaše zemlja
vrtoglaveći starenjem
ne bi nikada ni probudili
ostajasmo u od svetline vetra
od trenja melodije sazdanoj
seni izvićene šljive
na škrtom jalovištu
vazdan kao upletena
odojčad osluškujući ležati
vađenje
kako majka vadi i pri tom peva
u kuhinji vedro organe u sjaju
nož oštar oko tela perlon
kao šaran skače i gleda me pri tom
zar ne shvataš
zveri se budalo
radi se o životu i smrti
da li sam mrtav ako se trzam pogodi
ruka moje majke tako rutinirana
gibko u nutrini
ruka moje majke tako rutinirana
sređivanje i rezanje i sirovo
Pećnica
tegliš cepanice u pregači koja na stomaku
od brisanja ruku tamno svetli za nas
polažeš kriške na kuhinjski plamen crne
sa solju žut puter kaplje
ljuštiš zimska jaja kože ljuski se lepe
na beloj mekoći žumanca svetla
mačka ti opet prostire mrtvo
telo pred zapećak sa krznom
ližući prste gledamo sa prozora
bogalj-vrbe na vetru se njišu
povijaju gole na uskom putu koji
prazan vrludav kroz oranice teče
Razmak
žene sede u radnim haljinama
na svojim klupicama
na pognutom dvorištu
vreme se vošti
one žive bliže sa stokom
zaviruju po štalama
čerupaju tela spaljuju kobilice
polažu u zdelice plodove leta
trebe koštice iz voća
krvave ruke igle ubod
cede čorbe krpe cep
gure se tegle cepanice suve
ljušte krumpir mirno i nemo
krivim noževima
lance ljusaka za svinje
žute lukovice za svojtu
u korita u kazan
rat
gorki okus
koji im kotrljave snove
iznutra zagorča
zgrušana
noć sve
što ne svetli ne gori progutala
i dvorište fabrike diše crno i ćuti
debela creva koja danju kao surle usisavaju
crpači mleka i harfe sira
mleko u prahu za kubansku decu
kotlovi za mleko i centrifuge
zaglavljeni u mraku
čela nam prilepljena pred odlazak na spavanje
uz hladno okno dečje sobe
koja na usta zamagli
ne vidimo ništa
do suseda preko puta
iza krsta prozora u puter-žutom svetlu
usko spetljani u odaji ispred peći
požude grumen
divljanje
posrćemo
u oblacima vilinih konjica
sa nestabilnim tela jezgrom
kroz do pupka visoku travu
drveni jarci iščekuju
kao anđeli tople životinje
hodamo
na nežuljevite tabane
gruba zemlja pritišće
staklasta voda bode
u jednom potočcu svetle
na obali drugoj sočne
bobice čije seme glas
oglasi kada grizemo
u bari kod starih krečana
vitlamo glavice u vodu
u đavolski ljuto bilje
staklena reka
stojimo među borovima pred česmom iz zida
bela posuda za vodu naprsla
suton nam kaplje na ramena
s ledja
memla zlatne nas ogrću smole
miju butine golu stid
na tvrdom ubrusu sklopljenom u prevoje sede
rojevi
rendamo sapun u tišini sitno
kapljemo naježeni penu
mravi krstare naša stopala
gore
O autorki
Kerstin Becker, * 1969,
detinjstvo u Moshajmu i Hajnihenu / Saksonija
radila (između ostalog) kao slagačica u štampariji, baštovanka na groblju, poljska radnica, živi danas sa svojom dvoje decom kao pisateljica i lektor u Drezdenu,
objavljivana u antologijama i listovima za umetnost i literaturu,
pesme prepevane na češkom i arapskom,
samostalna izdanja:
„Fasernackte Verse“, Fixpoetry.Verlag, 2012;
„Biestmilch“, Edition Azur, 2016,
počasti, zadnje:
Irseer Pegasus 2. mesto 2013,
nagrada za liriku Minhen 2. mesto 2014,
finalistkinja za nagradu za liriku Meran 2014,
finalistkinja za nagradu za liriku Drezden 2014
stipendija kulturne fondacije Saksonija 2014,
stipendija javne agencije za kulturu i zaštitu spomenika Drezden 2015,
izabrana za „Poetska zbirka godine“ Literaturhaus Berlin, 2016