Prevod s makedonskog: Jovica Ivanovski

JEZIK

“Jezik je virus iz svemira”
William S. Burroughs

Crveni vragolan u crnoj jami.
Tvrdoglavi mekotelac
i delfin u čaši kišnice.
Za ljubavni akt potentni alat.
(ključ francuski, a može i sekira);
U sosu pohovan,
grubo čulo za slovoobrazovanje
i druga oralna zadovoljstva –
logoreja kao nimfomanija,
verbalni delikt kao krvna osveta.
Virtuoz dijaloga:
obmanjuje i oblizuje,
govori i ogovara.
u uho se uvlači,
trešnjinu peteljku u čvor vezuje;
Kosti nema, a kosti lomi.
Razmažen, o ukusima ne raspravlja.
Politički korektan,
maternji i strani
u originalu i prevodu
kao tekst i podtekst
klokoće između redova,
a redovi prazni.
Nem govor prostranstva,
nemušti jezik tela,
i citat:
“Imate pravo na ćutanje”,
a bogme i obavezu
kad brbljate umesto da pričate.
Na početku beše Reč,
a reč pusta uvek je na vrhu jezika.

Sram ga bilo,
o onome što on ne može govoriti,
moraće se i dalje ćutati.

LINIJA

“Prva se slika sastojala samo iz
jedne linije oko čovekove senke”
Leonardo da Vinči

Najpre sam te videla kao senku.

Jednodimenzionalan, taman
ne čovjek, a oblik
bedna površina.

Zatim je sunce zašlo –
morala sam te dotaći
da bih te u mraku videla.

Senka je postala telo:
reljefni dlanovi
zategnuta tetiva
mreža razigranih vena.

Udubljeno sklonište
između ključnih kostiju
koža što se ježi
u hladnoj vodi
obrazi što se zatežu
kad se smeješ

Prva je linija bila
oko tvoje senke.
Treća mi prolazi kroz srce.

SUNCE U TEGLI

U podrumu
na skrovitom mestu
za svaki slučaj i za zimnicu
u teglu čuvam
konzervirana sunašca.

Prvo je za ukras –
za zastave i slike,
vez i ulje na platnu,
prelomljeno u talasima
i iznad suncokretovih polja.

Drugo je za lek –
za mesečare i vampire,
protiv bledila i ludila,
za strah od mraka,
protiv nesanice.

Treće je za ćef –
mačke na osoju,
suton u kasno ljeto,
dinja na komade,
duga i vilini konjici.

Četvrto za jedno slepo dete,
zrak na zidu što dodiruje.

Peto je za ljubavnike –
umesto kalendara,
za osvite i sumrake,
samo za meze, u fonu
bez računa i bez potrebe.

Šesto je za priče –
za zmajeve i prinčeve,
bogove i heroje,
za fotografije turista
pored groba nekog faraona.

Po jedno sunce za:
pesnike i estete,
astronome i astrologe,
zemljoradnike i meteorologe,
rodoljube i pilote,

nekoliko sa pokvarenim zubima,
sa čačkalicom,
četkicom i pastom,
za stomatologe.

Sunašca u inat
glečerima i sladoledima,
mračnim ljudima,
Eskima,
meseca i frižidera.

Suncašca kao kandilca,
kao zlatne monete.

Jedno za mene –
put da mi osvetljava.
Jedno za tebe,

Sunce moje,

da te grli

kada me ne bude.

NAJVAŽNIJA IGRA

Cela mahala ječi
od neutešnih mjauka –
neki mačić zove svoju mamu
ili traži nešto za jelo.

U mrkli mrak izađoh da
ga tražim između taraba,
crno-beli je,
sa velikim uplašenim očima,
i beži kada mu se približavam.

Prvi školski dan
svečanost trenutka pokriva strah
da mislosrdni dodir detinjstva
polako prelazi u čvrsti stisak.
Neka se deca drže za mamine skutove,
druga izgledaju krajno dostojanstveno,
spremni da se uhvate u koštac
sa onim što još uvek ne razumevaju
a što kao fantom pluta iznad školskog dvorišta.

Evo, prošlo je nekoliko dana
i mačić se više ne čuje.
Možda ga je neko udomio,
navikao se na ulicu ili ga je pregazio auto.
Nema puno opcija za mala stvorenja
koja pokušavaju da pronađu svoj put.

Vidim kako hvataš za ruku svog drugara
i kako te postrojavaju u red.
Srce mi se steže dok polaziš
ne okrenuvši se
tako malen i ranjiv,
a tako odlučan u hodu.

Priželjkujem da pobediš u igri
koju dosad niko nije dobio.

1. septembar 2012

TOLIKO?

Biće
kao isključen monitor,
dečje igralište ispod snega.
Prazno filmsko platno.
Do juče se igralo,
pisalo se,
voljelo se,
I odjednom – tišina.
Neko je ovde živ,
ali to nisam ja.
Uzalud se budim.
Na odjavnoj špici
imena, mesta, likovi
“Posebna zahvalnost…”
Finansirano od,
igrali su ti i ti.

Ovo nekako nabrzaka,
kad je počelo majku mu,
kad se završilo.
Ni kokice
nismo pojeli.

Dvorana se ispraznila,
a ja još uvek čekam.

 


Ilina Jakimovska je rođena na Ilinden, 1971. Predaje na Institutu za etnologiju i antropologiju na Univerzitetu Sv. Kiril i Metodij u Skoplju. Objavila je dvije teorijske knjige, dvije kratkih priča i knjige poezije (“Sunce u tegli” i “Najvažnija igra”, sa crtežima njenog sina Ivana). Uređuje i piše rubriku za kulturu Bookbox na portalu off.net. Urednik je male izdavačke kuće Tabahon. U međuvremenu, bavi se vrtlarstvom i streljaštvom. Voli Toma Waitsa.

Podijeli

Komentari su suspendovani.