1.
uvodim sebe u život mrtvih
znam da postoji utihnuli grad
sa prostranim parkom na ušću reka
mirnim poput zimskog kalemegdana
i da mimo njega klize živi tramvaji
ne radi se o literaturi ili želji
da se nađe opravdanje za ljudsku patnju
već ukoliko budeš dovoljno strpljiv
i ne dopustiš da sve što život nosi
bude bitnije od tebe samog
imaćeš strpljenja za odmor
u gradu koji nije mnogo drugačiji od ovog
osim što u njemu
umesto nas živih
rade dišu i postoje
jedino mrtvi
11.
ukoliko si u poseti mrtvima
neka te ne čudi ako ugledaš
po koju trudnicu na ulicama
ili glomazna dečja kolica
kako puze šetalištem
ni u prodavnicu igračaka
ne pristižu uzalud nova
i začuđujuća plišana bića
jer verovatno i sada
pod preminulim
negovateljskim rukama
iz trule ponorne utrobe
izranja
draga zbunjujuća duša
ima li ubedljivije potvrde života
od toga da se razmnožavaju mrtvi
18.
ukoliko ti se učini
da si u gradu ugledao
preminulu dragu osobu
prosedo očevo teme
ili povijen bratov hod
u gužvi na bulevaru
nemoj imati dilemu
nije reč o utvarama nepoznatog sveta
to su zaista oni
samo što nećeš lako uspeti
da ponovo spustiš dlanove
u njihove nežive ruke
jer mrtvi znaju da ponovni
susret sa njima
možda neće imati i svoj rastanak
zato uglavnom priđu dovoljno blizu
da ih možeš pratiti
kroz jutarnju gužvu
izbledele i stvarne
pre nego što ti brižno i diskretno
mahnu pri ulasku u autobus
jer u ovom svetu
niko ne pruža sigurnost
koliko mrtvi
29.
nisu retka i takva iskustva
dok te osvaja san
uz njihanje tramvaja
učini ti se pri gašenju svesti
da je tvoj grad naselje mrtvih
možda je povod
neprirodan neljudski hod
žene na pešačkom prelazu
ili nepomična zloslutna ljudska
figura na uglu
tada verovatno tražiš
kao spasonosnu potporu
nesumnjive znake života
zvuk ljuljaške u letnjem parku
nasmejane ljude u razgovoru
neminovno otkucavanje vena
mada se i tada
poput životinje koja oponaša
sopstvenu smrt
potkrade misao
da je to previše života
za jedan grad mrtvih
melanholija
neposredno pod rastegljivom presvlakom
naslućuje se ljupko povijena kost
od polazišta grla verovatno do dubine ramena
ženstveni izduženi prst duž nje
kao niz skrivenu dragocenost
postoji li možda pokretačka misao
da spusti ogrlicu niz vrat da niže se
ili tek klizi duž senke znoja
ta samodovoljna jednostavna kretnja
niz porinutu zaklonjenu belinu
i dok ispituje rubom nokta
tu senzualnu osnovu bez masti
možda se pod prstom uočila kao tuđe telo
i želi taj dodatak i nad svojim plućima
možda već čezne da iznova zaposedne
sopstveno telo
rasprostranjeni skelet provodni struk
ili samo bez svesti žali za letom
za sunčanim preudobnim ležajima
kada zamrlih potreba
svetli na strmini vinograda
Goran Korunović је rođen 1978. godine u Jagodini. Radi kao asistent na predmetu Južnoslovenska komparatistika, na Katedri za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima Filološkog fakulteta u Beogradu. Autor je pjesničkih knjiga Gostoprimstva (Treći trg, Beograd), i Reka kaiševa (Povelja, Kraljevo, 2012.) Učestvuje u radu nove pjesničko-umjetničke grupe zajedno sa Tamarom Šuškić, Urošem Kotlajićem, Bojanom Vasićem i Vladimirom Tabaševićem. Objavljuje poeziju, naučne oglede i književnu kritiku. U pripremi je njegova knjiga komparativnih i kritičkih ogleda Protiv sigurnosti.
