Folka Zilaf: Autoportret s patuljkom
S njemačkog prevela Verica Tričković
Autoportret s patuljkom
Neverovatno
da je uže puno šarenog veša
mita vredno, il’ da za jednog patuljka
izbijenih zuba pravo
na večnost postoji, samo zato što on tu dole
svoj tandrkalo-bluz zasvira,
isto tako neverovatno,
da iskreno laganje ili tvoje lažljivo
ćutanje iz jednog te istog
stabla izbiše, da tvoja pitanja pravo
u pakao vode, u obećanu zemlju, zašto dakle
ne odgovoriti na to; danima
me lišavaš najvažnijeg,
moja izvesnost, da sam ovaj ili onaj,
ili ipak taj, kome odgovori
kao pečurke iz džepa ispadaju, neverovatno
sve to, i ponajpre, da sam to ja,
koji tako, sam od sebe, govori.
Vežbanka svakodnevice
Bio sam celog dana zaposlen time
da na jednu ženu čekam, dugo
nisam ni na kog više čekao, tako da
mi je sad čekanje kao milost izgledalo
čin koji se ne da definisati, koji je odgađao
svoje iskupljenje. To je bio život:
neko – tek rođen – ispruži ruku,
šta htede dohvatiti, ne mogasmo tačno razaznati
al’ gest je bio jasan,-i više od toga.
Radi se o jednoj vrsti oscilirajućih vrata.
Žena ulazi i sve bi već moglo biti prošlost,
da to sada nije – početak.
Veliko isparavajuće jutro
Tek par kvadrata
čine mesto, na kojem se
osećaš sigurnim, sasvim prisutan
sa svim svojim nesigurnostima:
ograničeno područje, koje je svakog jutra
nesporno. Pored toga
toliko konjskih snaga, u čiju dušu
ne možeš da gledneš. Kroz prozor voza
video si ih, kako skupljeni zajedno
na livadi stoje, neku drugu stvarnost
nastanjujući, no ti što je znaš. Besmisleno je
razmrsavati tu zagonetku, ipak se možeš
upitati, da li je tako, da život
tih konja i tvoj zajedno
jednu istinu daju, čije tlo je
ova neiscrpna livada, i potreba
s jutra rosu na stopalima da osećaš:
da čekaš, budeš spokojan, možeš samo ovde.
Uvek s jutra
Tako je to, potvrđujemo našu zemljinu težu
jednim jedinim jednostavnim činom, koji čak
ne mora biti primećen, jer sve
uvek dalje ide, daleko iza one
nevidljive granice, koju nam prethodno niko
nikad ne pokaza, tako počinje – nek počne
dan sa svežim vazduhom i psećim lavežom
na koji veselo podižeš ruku
jedan dan naspram svih pretpostavki negiranja
koji započinje s tobom i tvojim
progledavanjem, sa mnom, koji te
po razdeljku mazi blago divlje
kako to maženje potiljka nalaže, to je
uvek više no što se može reći, tvoje buđenje
stopostotno. Čak ni oči
ne protrljaš, tako trenutačno si
budna, odjednom uronjena
u svetlinu dana, tako plahovita tako
sveprisutna
kao da ja nisam ja, kao da je nešto boje
prešlo od mene tebi, što ne dopušta da se
još jednom na stranu okrenem, usporeno
se dignem i mračne stvari
mračno vidim, svetle svetlo.
Dići se liči na podvig, to
mislim sada, dok se ti duboko ka stvarima
naginješ, stvarnost je stvarnost,
u tome jedinom činu:
Svetiljku sto orman il krevet da dodirneš.
Brestovi
Ukoliko si otišla, ne mogu razgovarati s tobom.
ukoliko si otišla, mogu ipak s tobom razgovarati,
kao što ti i ja razgovaramo, svako na obrazima vetar
osećajući. Treće između to dvoje
produbljuje pojedinosti tu i tamo, svaka reč kaže
drugu neku reč, šapućući kao kad vetar usput prošapuće
rečenicu, presavije granu nekog drveta, onog
tamo, kakav nalet. Tako bezazleno zvuči to, hujanje, pritom
hujati svom silinom, orkanski duboko, preskačući u jednu
još drukčiju stvarnost od one, u kojoj vetar sam
peva, sečiva oštri: dođoše Cigani u selo
iznenada, oštrači noževa, zube
vetru da broje, (oštre), brestovi ispred većnice
pognuše glave, bejahu potpuno zaljubljeni u
sopstveno bresto-hujanje. Takvi bi trebalo da budemo, naše glave da dobližimo bezbrižno, vetru se predamo
i opozovemo, ništa
ne opozovemo
Formula
Ponekad ti je do ganutljivog kiča.
Ali su to slabi trenuci.
Zatim opet led, oštrina,
suprotnost od umetnosti rukotvorina.
Zavezani na tu jednu formulu
šta to znači?
Mi smo motičice za led, naše dnevno kucanje
u breg. Nasukanici.
Sferni oblik, izbavljenje,
biti dete ne obavlja se
samo od sebe.
Olovo
Ne može se ipak ništa jednim zvezdanim poljem
kada budeš izduvan kao jaje
za uskrs u salonu doživljaja jednog muzeja
ne ide ništa preko metar visokog zida od olova ostani
gde si stoj nemo ovde posred si bezbedan u olovu
koje se topi koje se razrediti može
da se ispupči pod lišćem ili pogledima
vetra tvoj pogled trese olovo zabada se u olovo
kako samo strela se u telo zabosti može telo
ne od olova od mesa pocrvenelo kao crveni trup broda
kao nebo iza zvezdanog polja koje
iz sna iskače u kome se ti bezbedno
osećati možeš objezičen vatrom koja samo
olovo napada kao vatra u trupu broda koja
iz jedne ideje potiče iz koje se da zlato cediti
može se sivo zeleno žuto ili crveno obojiti u vatri
neuračunljivo je i od posebne lepote, olovo.
Mesečeva noć
Mesecom oživljene senke
tovara noćnih riba poput
a naročito kad je mesec pun
Kada podigneš žaluzinu
umaknu ti
(to ide brzo, jer postoje
duboke vode.)
Noćne ribe daju se skolutati
do narednog jutra:
Kada žaluzina
spadne
pobegle su
Skrovita slika: Zima
Lažov-
on hvali ljubav
a misli na samog sebe.
Pritom-
noćas mi postade jasno:
šta ako se ne radi o nama?
Stajah na prozoru
i gledah u sneženje,
zasekoh pogledom
u beli zid.
Zašto vrtlog pahulja
za metaforu smatramo?
Tu je bio: sneg.
Ničeg do snega.
Bez primisli, beo, bez daha.
Ekstatičar, koji uvežbavaše opuštanje.
Biografija autora
Folka Zilaf (Volker Sielaff), liričar, publicista, literarni kritičar i priređivač literature, rođen je 1966. godine u Grosrersdorf/Obalauzic/Nemačka. Od 1990. njegova mnogobrojna izdanja pjesama, eseja i kritika objavljena u listovima za literaturu i dnevnim listovima. Njegove su pjesme prevedene na više od deset jezika, na engleskom, češkomn, francuskom, kineskom, arapskom. 2003. godine izdavačka kuća zu Klampen je objavila njegovu zbirku poezije Razglednica za Nofretete (Postkarte für Nofretete), za koju 2007. godine dobija nagradu Lesing (Lessing-Förderpreis). 2011. godine je objavljena zbirka Autoportret sa patuljkom (Selbstporträt mit Zwerg), izdavačka kuća Luxbooks Wiesbadena a 2012. umjetnički performans Paradise Morning, zajedno sa Klaudijom Re (Claudia Reh) i Patrikom Bek (Patrick Beck) u Drezdenu. Po nalogu Taipeh Book Fair Fondacije priredio povodom Frankfurtskog sajma knjiga 2009. godine Anthologiju Humor oblaka – Moderna Lirika iz Tajvana. U kolumni AufTritt Die Poesie časopisa „Jezik u tehničkom stoljeću“, koji izlazi pri Literarnom Kolokvijumu u Berlinu (Literarischen Colloquium Berlin), F. Zilaf redovno predstavlja liričare istočne i jugoistočne Evrope. Učešće na internationalnim festivalima poezije (u Novom Sadu, Berlinu i Sopotu/Poljska). Suosnivač Literarnog Foruma Drezden, čiji je trenutno predsjedavajući. Živi u Drezdenu.
