Enes Halilović: Mečka
Ćazimu Muji
Bilo je to u ono mutno doba kad se pojaviše mobilni telefoni. Novinar sam bio, honorarac. Tražio sam u svemu nešto važno kako bih javio i zaradio. I, slaga me jedan šaljivdžija, profesor književnosti, lako me slaga – reče, da je neki Tasko Murić, iz Rožaja, utekao od mečke na drvo. Jurila ga mečka, a on se ispeo na drvo. Dosjetio se, tada, da pozove sinove mobilnim telefonom, a oni dotrčali i puškama ubili mečku. Ja sam tu vijest, kao zanimljivost, plasirao u svojoj novinskoj agenciji. I preuzele je sve dnevne novine. To je bio prvi primjer, kako je, takozvanom običnom čovjeku, mobilni telefon bio od koristi. Ponosan, ja sam govorkao kako se može oblikovati javno mnjenje na osnovu jednog događaja u planini. I, dođe onaj šaljivdžija, profesor književnosti, i reče mi: Prevaren si, sve sam izmislio! Taska Murića, niti je jurila mečka, niti on ima mobilni telefon. Dobro. Šta da radim? Prevaren sam. Ništa čudno. Nije se dogodilo nešto što je moglo da se dogodi. Nedugo zatim, odem poslom u Rožaje, i potražim tog Taska Murića, jer sam se plašio da će me tužiti. I pitam, da li postoji taj čovjek. Postoji, kažu mi. Nađem ga, na trgu, a pijačni dan, narod se okupio oko njega. On priča, kako ga jurila mečka i kako se dosjetio da pozove sinove koji su dotrčali i puškama joj presudili. On priča, priča i uživa, a narod ga sluša. Ja priđem Tasku Muriću. Predstavim se. Rekoh, htio bih nešto nasamo da popričam s vama… On se uozbilji, udaljismo se od znatiželjnika… Gospodine, kaže mi Tasko Murić, tiho mi kaže, gospodine dragi, ja pričam sve onako kako ste vi javili novinama. Kupio sam i mobilni telefon. Svi mi vjeruju. Ne brinite…
OGLAS
Često mislim na tog čovjeka koga nikad nisam vidio. Kakve li je bolove podnosio, koliko noći nije spavao? Koliko doktora ga pogrešno liječilo? Šta ga je navelo da objavi ovako čudan oglas? Dobro plaćam. Neka mi se javi otorinolaringolog. Ili mlad, koji je izašao iz neiskustva, ili star, koji nije zašao u rutinu.
NIŠTA ČUDNO
U selu Lučice, kod Rožaja, zapisana je ova narodna priča… Nekada, davno, lovac Murteza ugleda Ciganina koji se zvao Vranjo. Poznavali su jedan drugog. S brda na brdo lovac je dovikivao Vranju, pitao ga praštaš li ako te pogodim?, a Vranjo rekao pucaj, prosto ti bilo, mirno je brao pečurke; nije očekivao da će lovac pogoditi iz velike daljine. I, lovac Murteza je podigao pušku, opalio; nije se nadao najgorem. Lovac je dugo bio očajan, čupao kosu… Ništa čudno:
1. Narodne priče operu svaki zločin.
2. Zločin protiv drugačijeg je tipski zločin.
3. Postoji saglasnost žrtve da bude meta.
4. Još za života žrtva oprašta ubici.
5. Nesrećan slučaj liči na srećan pogodak.
6. Okolnosti pod kojima žrtva gine su komične.
7. Ubicu treba sažaljevati jer se kaje.
8. Glavni razlog se ne pominje. U ovom slučaju: crna koža.
ŠEŠIR
Jesenjin i Tagore. Ovo nije priča o njima. Jesenjin i Tagore, omiljeni su pjesnici moje majke. Čitala je mnoge, ali nisu joj se dopali kao Jesenjin i Tagore. Kad sam išao u Prokuplje, majka me pitala, kud ideš? Na festival Rade Drainac. Ne volim ga, čitala sam ga, ali ne volim ga, rekla je majka za Rada Drainca. Tamo, u Prokuplju, organizatori su mi poklonili neke knjige, časopise i jednu magnetnu fotografiju Rada Drainca. Iznenadih se, Rade Drainac je isti kao moj deda Šaban Džanković koji je, četrdeset godina, svakog dana vozio autobus na relaciji Bijelo Polje–Ulcinj. Desnom rukom držao je volan, lijevom cigaru, a na glavi mu je vazda bio crni šešir. Majko, rekoh, vidi – Rade Drainac je isti kao tvoj otac… Čak su imali sličan osmijeh. Obradova se majka onoj magnetnoj fotografiji. I danas je drži u kuhinji, iznad šporeta… Čudan način da se zavoli pjesnik. Moj deda. Šaban Džanković. Koji je, četrdeset godina, svakog dana vozio autobus Bijelo Polje–Ulcinj. Desnom rukom je držao volan, lijevom cigaru. A na glavi mu je vazda bio crni šešir. Nikada nije otišao na odmor. Nikada nije uzeo slobodan dan. Ujutru u pet, krenuo bi od Bijelog Polja prema moru, vozio bi kroz maglu, kroz kanjon Morače… tamo, u Ulcinju, parkirao bi autobus i spavao. Nikada se nije okupao u moru. Popodne bi krenuo kući. Vozio bi. Desnom rukom, držao bi volan, lijevom cigaru. Uveče bi obukao pidžamu i legao. Hranio je ženu i četvoro djece, a jednu ćerkicu, Ajselu, spustio je u zemlju prije no što je navršila godinu. Prije no što je rekla tata. Ja sam bio njegov najstariji unuk. Kada je deda Šaban legao, pozva me. Dođi da te deda, posljednji put, poljubi. I poljubi me. I pokloni mi ručni časovnik koji je dobio na poklon od transportnog preduzeća, povodom četrdeset godina rada. Stariji mi rekoše, da odem u drugu sobu. Otišao sam u drugu sobu i čitao sportsku štampu. Ni desetak minuta nije prošlo, a deda je već otputovao sa ovog svijeta. Čudno je to što sam posredno saznao za njegov odlazak: niko mi nije rekao da je deda izdahnuo; samo mi rekoše: Idi brzo, kupi kilo kafe, dolaziće narod. Nedugo zatim, u igri, slomio sam staklo na ručnom časovniku. Ali ostale su kazaljke. Gole kao prošlost.
KAPE
Svaki je starac nekada bio mlad. Tako i moj rođak, Hido Masličić, stari slikar. Rođen je prije Drugog rata. U Beranama. Dobro je zapamtio rat. Vojnicima je kao dijete tražio kape. I davali mu. U kokošaru je držao sve kape. Ponekad, ujutru, Hido bi stavio neku kapu na glavu. Popodne bi ta vojska ušla u Berane i preuzela vlast. Imao je razne kape: kape Hitlerove i Musolinijeve vojske, partizansku, četničku, i kapu muslimanske milicije. Koju kapu ujutru stavi i izađe na ulicu, ta vojska popodne osvoji grad. Često bi Hido promijenio kapu, često se mijenjale vlasti. Kada su partizani sedmi put uzeli vlast, Hidov otac je sakrio sinu one ostale kape da vidi – da li će partizani zbilja zadržati vlast. I ostali su. Dobili su rat. Dok je mijenjao kape, Hido se nije osjećao kao umjetnik, ali je, nakon rata, otišao u slikare. Moj rođak. Hido Masličić. Nikada nije slikao ljude. Ni glave. Ni lica. Na njegovim platnima dominiraju kape.
KANJON
Ako ipak odeš u Crnu Goru, ako odeš, možeš vidjeti da je rijeka Morača izdubila kanjon. Hiljadama godina, kroz krševe, dubila je sebi put. Odavno se borila Morača, još kad se nije tako zvala. Kima, moja rođaka, imala je sina koji je vozio prema moru. Sletio je s puta u kanjon. I, Kimin sin preživio. Ni ogrbao se nije. Auto se, gle čuda, nakon sto metara pada, nije okretao u vazduhu nego se dočekao na točkove kao mačak na noge. Poskočio par puta. Kimin sin samo je izgubio svijest. Smatrao je sebe srećnikom. Nastavio je život stalno pričajući o padu u Moraču. Novine su pisale o njegovom padu i životu. Nekoliko godina nakon što je njen sin preživio taj pad, moja rođaka, Kima, išla je prema moru. Zaustaviše kola. Predložiše majci da vidi mjesto gdje je sin sletio s puta. Zastadoše. Kima je pogledala u kanjon. U tu golemu prazninu u koju je padao njen sin. Padao, i ostao živ. Ona se uhvati za stomak. Presjekla se. Odvedoše je u bolnicu. Nešto je steglo njenu bešiku. Nije mogla da mokri. Pokušavali su i pokušavali. Nakon pet dana je umrla. Pukla.
ČETIRI DOKAZA
Tamo, na Prokletijama, ima jedan vrh, visoko izdignut, a uzak kao koplje; u svim alpinističkim tablicama naveden kao neosvojen. Krenuo je na taj vrh moj školski drug, Mišo, alpinista. Dvadeset godina kako su nam se razdvojili putevi, ali kad se vidimo – bez kafe se ne raziđemo. Priča Mišo, peo se četiri dana prema vrhu. Spavao na užadima vezanim za klinove. Namučio se. Želio da kroči tamo gdje niko nije kročio, ali, na vrhu, našao je konzervu goveđeg nareska i u njoj ceduljicu nekog čudnog alpiniste, Rusa koji je želio da ostane anoniman, i koji ostavi samo jednu riječ, jedno slovo: Я. Sretosmo se. I sve mi to Mišo ispriča, sretan i začuđen zato što mu je prethodnik ostavio mitsku poruku. On poštuje to Ja koje se prvo ispelo na opasan vrh, ali čitanjem te riječi, Mišo, kao drugi koji se ispeo, takođe poprima to Ja, jer i on je dostojan da se ponosi kao neko ko je smogao snage da ponovi podvig. Ali Mišo se pita, zašto je njegov prethodnik sakrio svoje ime. To smo pričali, uz kafu, a ja se sjetih onog što se davno dogodilo Mišu, a što je recipročno događaju na Prokletijama… Bili smo srednjoškolci… Dođoše porno filmovi u bioskope i najaviše smrt komunizma. Po nekoliko dana igrao je isti porno film u kasnim večernjim časovima. Znali smo da je Mišo svake večeri na projekciji. On nikad nije kupio ćevape ili burek za užinu. Oca nije pominjao, niti smo ga pitali ko mu je otac i zna li ga. Svaki dinar koji bi od majke dobio davao je za bioskop, a gledao je samo porno filmove, iz noći u noć, čak po pet puta bi gledao jedan te isti film; tada su porno filmovi mogli biti viđeni samo u bioskopima, a bile su velike gužve. I to je bilo jedino mjesto gdje su zajedno boravili svi provincijalci, vlast i narod: opštinari, direktori, profesori, učenici i manijaci… Uvijek je neko dobacivao, komentarisao radnju ili izgled glumica koje su dahtale… Glasno bi neko nešto rekao, neki bi se nasmijali tome. Jedne večeri, u danskom filmu, neki čičica, od šezdesetak godina, pritisnuo mladu plavušu. Taj čičica je bio pljunuti direktor naše škole. Kad je Mišo ugledao čičicu, uzviknu: Bravo direktore, samo udri! Tako je! Pokaži se! Nastao je kikot u bioskopskoj sali. Uključiše se mnogi komentarima. Opasan ovaj direktor! Pucaj direktore, tako treba!… Sve to je došlo u uši direktoru, raširila se priča u narodu, a mnogi su povjerovali da je direktor zaista glumio u porno filmu. Naredne večeri – isti film, ali više ljudi ostalo je ispred bioskopa nego što je moglo ući u salu. Uprava bioskopa je odmah okačila natpis kojim se produžava gostovanje danskog filma sa pet na deset dana… Opet čičica dohvatio plavušu, a Mišo se dere: Evo ga naš direktor, bravo direktore! Razvali je i noćas! Opet kikot. Ali sada je direktor škole bio u publici. Ustade, nazirao se u mraku. Sram vas bilo! Nisam ja bilo ko! povikao je. A dobacivali su mnogi iz publike: Udri, direktore! Gađaj! Samo jako! Izašavši iz sale, direktor je doviknuo: Sugrađani, stid vas bilo! A sugrađani iz publike ispratiše ga riječima: Treba tebe da je stid! Pogledaj šta radiš! Sutradan, direktor je pozvao Miša u kabinet, na razgovor. Mišo se zadržao desetak minuta. Čekao sam ga u školskom hodniku. Bio je začuđen, crven kao paprika. Poznao ti je glas? upitah ga. Da, i sada hoće da mi se osveti. Pravi se dobar, zagrlio me, kaže da sam ja njegov vanbračni sin. Kako? Lako, kaže mi da pitam majku. Nije ljut što sam ga pominjao, kaže da je to i zaslužio, jer mi nikad nije kupio ni čokoladu, ali tvrdi da mi je svake godine sređivao dvojke, da ne padnem. Da li mu vjeruješ? Ne. Rekao je Ne, a kao da je rekao Da. Tek tada se ukazaše direktorove obrve i oči na Mišovom licu. Sve se otvorilo kao šaka. Iako nikad više nisam zapitkivao Miša o ocu, jasno mi bijaše da je uspostavljena čudna veza između bludne radnje koja se davno odigrala u našem gradu i savremene bludnje radnje koja je prikazana. Začet u bludu, Mišo, koji je svakodnevno viđao direktora, nikad u njemu nije prepoznao sebe, ali je gledajući blud spominjao oca, podsvjesno ga dozivao u svoj život. Postoji i logična veza, Mišo se plašio batina, a dobio zagrljaj – zar to nije dokaz očinske ljubavi? Evo i trećeg dokaza: Mišo mi nikad više nije spominjao direktora, koji je otkrio sebe, radije priča o onom Rusu, na Prokletijama, koji je sakrio sebe. Evo i četvrtog dokaza: nedavno smo sahranili direktora škole, bilo je mnogo đaka iz raznih generacija, ali Mišo nije bio tu. Udaljio se od istine. Otišao čak na Prokletije. Ispeo se, skoro do neba.
KAVEZ
U Bihoru, blizu Petnjice, pored puta, grob i nadgrobni spomenik poginulom partizanu. Ali, u kavezu. Pitao sam ljude, zašto je grob u kavezu? Kažu, dok bi pasle, krave su rušile mermernu ploču – zato je postavljen kavez. Kiše su izbrisale ime tog partizana koji se borio protiv ropstva, a posmrtne godine provodi u kavezu.
SUNČANICA
Čim uđeš u Crnu Goru, pogledaj one livade sa lijeve strane… Tu su živjela dva brata. Murići. Mnogi znaju priču o njima. Ostali bez oca i majke, htjeli da se požene i počeli zidati kuću. Dobro je išao posao u proljeće, uradili temelje, podigli zidove prizemlja, a žarkog juna nalili prvu ploču i počeli zidati sprat… Radili njih dvojica, zidali, koristili libelu i visak, načinili dobre zidove, ali, bilo je toplo na ploči, znojila se braća… često je trebalo odlaziti na česmu i natočiti hladnu vodu. Posvađaše se braća oko toga, ko će ići po vodu. Zainatiše se. Zakleli se i jedan i drugi da neće ići, a bili su vreli dani… Radili, radili i jedan na drugog čekali. Ušla im kroz kožu sunčanica. Jedan brat je legao, ali je drugi mislio kako se samo pravi malaksao da bi mu drugi natočio vodu. Drugi je radio i čekao na prvoga, a prvi je nečujno crkao. Onda je i drugi pao. Tako su obojica pocrkali čekajući kap vode. Pitao sam ljude, po čemu pamte braću Muriće. Kažu, bili su blizanci. To je logično. Jer svaki blizanac osjeća šta drugi blizanac misli.
O autoru
Enes Halilović, pripovedač, romansijer, pesnik, dramski pisac, rođen je 5. marta 1977. u Novom Pazaru.
Objavio je zbirke poezije: Srednje slovo (1995, 2016), Bludni parip (2000), Listovi na vodi (2007, 2008, 2008), Pesme iz bolesti i zdravlja (2011) i Zidovi (2014, 2015), zbirke priča Potomci odbijenih prosaca (2004) i Kapilarne pojave (2006), drame In vivo (2004) i Kemet (2009, 2010) i romane Ep o vodi (2012) i Ako dugo gledaš u ponor (2016, 2017). Zabeležio je 172 zagonetke koje je objavio u uporednoj analizi Zagonetke (2015) koautorski sa Elmom Halilović.
Osnovao je književni časopis Sent i književni web časopis Eckermann. Priče, poezija i drame Enesa Halilovića objavljene su u zasebnim knjigama na engleskom, poljskom, francuskom, makedonskom, turskom, albanskom i bugarskom jeziku, a proza i poezija je prevođena na engleski, nemački, španski, ruski, arapski, turski, francuski, poljski, rumunski, ukrajinski, mađarski, slovenački, letonski, albanski, makedonski, grčki, bugarski i katalonski jezik.
Halilovićevu dramu Komad o novorođenčadima koja govore premijerno su izveli glumci berlinskog teatra Schaubühne 10. marta 2011. godine.
Halilović je zastupljen u brojnim pesničkim i proznim antologijama u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je Zlatne značke za doprinos kulturi kao i književnih nagrada „Meša Selimović“, „Branko Miljković“, „Đura Jakšić“ i „Ahmed Vali“, a za urednički rad u Sentu dobio je nagradu „Sergije Lajković“.
