Preveo: Miloš D. Đurić

I književna teorija i psihoanaliza bave se tumačenjem tekstova – prvopomenuta objašnjava ili komentariše tekstove koji su napisani i (obično) objavljeni, dok drugopomenuta koristi nevešto izgovorene tekstove, koje analitičar tretira kao izvor informacija iz nesvesnog uma govornika i koristi u terapeutske svrhe. Prema tome, obe discipline traže značenje van neposredno očiglednog konteksta tog teksta, obe traže poboljšano shvatanje, mada sa različitim ciljevima. Eseji koji su ovde preštampani saobrazno gledaju u dva pravca: jedan ka psihoanalizi, drugi ka književnosti. Stiven Hit podvrgava rad Žaka Lakana pažljivoj kritičkoj analizi, dok Džejms Melard koristi lakanovsku teoriju da bi podrobno ispitao roman Ka svetioniku Virdžinije Vulf.
Paravan mog naslova je igra rečima nagoveštena Frojdovim terminom “skrivena sećanja” (SE, III, 1903) za sećanja koja kriju značajne pređašnje događaje: kako u okviru književnog teksta, tako i u okviru diskurzivnog teksta psihoanalize, drugo je prikazano (ekranizovano) kao u bioskopu – na odstojanju od svog porekla, a takođe skriveno (ekranizovano) od pogleda iza metaforičkih dvoličnosti (sofizama) jezika. Pa ipak, kvaliteti ovog “drugog” jesu od velike važnosti, pošto je biće projektovano na/u drugo i oblikovano u vezi sa njim. Funkcija i značaj podela u okviru tog predmeta prožima dva eseja koja su ovde ekscerpirana: na svoje različite načine, oba ekstrahovana teksta usredsređuju se na fundamentalne lakanovske koncepte gubitka, žudnje i tri “redosleda” psihičke strukture kako se pojavljuju u okviru jezika.
“Lečenje pričanjem”, koje je razvio Sigmund Frojd (1856-1939), pretpostavljalo je da bi tok neproverenog govora pacijenta (“slobodna asocijacija”), posebno uključivši saopštene snove, mogao da obezbedi terapeutu metaforičke putokaze nesklada u okviru nesvesnog uma koji su uzrokovali fizičke (a stoga i psihičke) simptome pacijenta. Za Frojda, i za kasniju psihoanalizu generalno, um i telo tesno međusobno reaguju. Prema tome, jezik pruža vrstu posrednog pristupa ne samo toj oblasti, uma koji je van svesne kontrole, već i znanju koje je van svesti, a naročito događajima koja su izgubljena za sećanje. Kao zaklon i kao kôd, jezik i skriva i otkriva taj predmet, krijući istoriju psihičkog stanja u jeziku, koje, ukoliko se pronicljivo tumači, pripoveda događaje konstrukcije subjekta. Simptomi u sadašnjem trenutku tumače se kao kodirana ponavljanja trauma ili frustracija iz prošlosti, koje su sada potisnute iz svesti. O ranim “analizama” pripoveda Frojd u svojim studijama slučaja, kao što su “Dora” ([1901] se, XVII, 1905) i “Čovek vuk” (se, VII, 1918), dok su konceptualne osnove za terapiju razvijene u okviru i pored onih eseja u radovima kao što su Dosetke i njihova povezanost sa nesvesnim (se, VIII, 1905) i Neke fizičke posledice anatomske razlike između polova (se, XIX, 1925). U publikacijama koje se protežu tokom više od trideset godina, jezik, narativ i subjektivnost su, istovremeno, i predmet studije i sredstvo pomoću koga psihoanaliza doseže svoj cilj. Diskurs nesvesnog čita sa se pažnjom na mnoga od istih obeležja koja književni kritičari razmatraju – ponavljanja, metafore (kondenzovanje) i metonimiju (izmeštanje). Ovaj tekstualni fokus psihoanalitičara učinio ga je pogodnim izvorom za književnu kritiku: Rajt (1984) i Vajs (1996) raspravljaju o njegovim sličnostima nadugačko i naširoko.
Skup manje-više eksperimentalnih terapeutskih praksi i zbirki teorija o prirodi uma i jezika (i njihovom ukrštanju) obrazuju nestabilnu, spornu, ali ipak izuzetno uticajnu osnovu psihoanalize. Psihoanalitička teorija je sama razgranata. Frojdova mišljenja menjala su se tokom njegovog života, a ove teorije naizmenično su, uz različita naglašavanja, prihvatali učenici koji su ih razvijali i ponovno tumačili: jungovci, klajnovci, psiholozi ega, geštalt psiholozi i lakanovci, samo su nekolicina od glavnih škola psihoanalitičke misli, od kojih svaka zaslužuje studiju za sebe. Svi ovi razgranati skupovi načina tumačenja, koji sačinjavaju “psihoanalitičku književnu teoriju”, tiču se prirode subjektivnosti, i emocionalne orijentacije subjekta ka osobama iz spoljnog sveta, ponovno ustanovljenim kao vidovima mentalnog sveta. Prema tome, rekonstruišući svet iznova, subjekat je na odstojanju od (inače nepristupačne) stvarnosti, na načine koji nalikuju fukoovskim konceptima društvene konstrukcije značenja kao i feminističke “konstrukcionističke” rodnosti.
Iako je Frojd koristio književnost, kao i svoja sopstvena tumačenja književnih tekstova (naročito Sofokleovog Kralja Edipa i Šekspirovog Hamleta, ali takođe i E. T. A. Hofmanovog “Peskara”) da objasni glavne misli o organizaciji (i procesu u okviru) nesvesnog uma, rani pokušaji da se primene Frojdove teorije na književnost nisu proizvele naročito sofisticirane uvide.
Za Frojda, žudnja i gubitak predmeta žudnje presudno su povezani sa seksualnošću i polnošću i sa emocionalnim sazrevanjem, i ovi, naizmenično, sa identitetom govorećeg subjekta, ponovo generišući raskršća između psihoanalitičke književne kritike, feminizma, strukturalizma i dekonstrukcije. Psihoanalitička književna teorija obuhvata neprekidni skup razgranatih dijaloških razmena sa svakim od navedenih, kao što to one čine i međusobno, na načine koji mogu biti konfliktni kao i kooperativni. Bartovske teorije smrti autorke isprepletane su sa strukturalističkim teorijama označivača i teksta kao društvenog proizvoda. Ukoliko više ne postoji jasna intencionalna veza između pisanja teksta i čitateljkine interpretacije tog teksta, jasno je da psihoanalitički pristup “psihoanaliziranja” likova ranog dvadesetog veka, ili interpretiranja teksta kao manifestacije subjektivnosti pojedinačnih autorki, nije više pogodan postmodernoj percepciji nepristrasne, neodređene prirode tekstualne interpretacije. Znatno sofisticiraniji pristup je sagledati tekstove kao kulturološke proizvode, koji sadrže svoju sopstvenu subjektivnost koja obitava u samom tekstu. Upravo sâm tekst ispoljava anksioznosti, nezrelosti ili neuroze. Književnost je opisana kao snevanje kulture, a kao što je to Frojd primetio, psihičko delanje se odvija u snovima, pomažući da se rasporedi i izrazi ono što je svesni um potisnuo. Prema tome, Melardovo tumačenje (5.3 ispod) ne zanima nikakva psihička investicija koju bi Virdžinija Vulf mogla da ima u “njenom” tekstu, niti u likovima, osim kada predstavljaju vidove subjektivnosti teksta. Razmatrajući prenošenje i protiv-prenošenje i njegove fluidnosti, psihoanalitička teorija je blizu Bartovog pogleda na ono što je ispisivo (Barthes, 1970), gde suparnički diskursi raspoznaju različita značenja u okviru teksta, u zavisnosti od njihovih sopstvenih programa rada. Teorija reakcije čitateljke, takođe, crpi kako iz strukturalističkih, tako i iz psihoanalitičkih pretpostavki.
Dostupan prostor isključuje rasprave o raznovrsnosti psihoanalitičkih školâ. Ovo poglavlje usredsređuje se na jedno od najbitnijih i najradikalnijih ponovnih tumačenja Frojda: tumačenje Žaka Lakana (1901–81), čija je škola bila najstimulativnija i najproduktivnija za književnu kritiku od sredine sedamdesetih godina dvadesetog veka, iako Lakanovo učenje datira još iz tridesetih godina dvadesetog veka. Lakanovo ponovno tumačenje usredsređuje se na Frojdove tekstove, koji su se tretirali kao tekstovi o umu i telu, u smislu jezika i značenja. Uviđajući da je nesvesno strukturisano kao jezik, Lakan je doveo Frojdove teorije u oblast gde bi se one mogle tretirati koristeći koncepte strukturalne lingvistike. Prema tome, on ih je povratio domenu hermeneutike i poststrukturalističke filozofije, nikada ne gubeći dodir sa terapeutskim problemima koje su one takođe obrađivale. Lakanova misao raširena je putem Seminara za obuku studenata koji nameravaju da postanu klinički psihoanalitičari, a koji je on vodio od 1954. do 1980. za Francusko psihoanalitičko društvo. Pisana verzija seminara bila je dugo zaklonjena, kompleksna i osporavana. Borbe za punomoćje za pristup Lakanovim beleškama ili piratskim primercima seminara odugovlačila su njihovo objavljivanje, te se seminar pojavio tek 1975. godine. Dalja osporavanja odugovlačila su prevod Lakanove aluzivne i složene proze na engleski i masivni francuski Spisi pojavili su se na engleskom u obimu manjem od polovine originalnog dela, kao Spisi: Izbor. Drugi prevodi, preciznije od Vajldena (1981), daju pristup daljim sesijama Seminara. Studentima će biti od koristi vodič poput Rajta (1984) ili Bouvija (1991) za dublje istraživanje Lakanovog ozloglašeno nerazgovetnog pisanja.
Frojd je iznašao da je ljudski razvoj – postizanje zrele subjektivnosti – obuhvata u sebi ustanovljavanje specifičnih predmeta žudnje i prihvatanje gubitka koje nameću spoljne prinude. Zato što žudnja kako traži svoj cilj, tako i blokirana od svog cilja, pa postaje iskrivljena ka ciljevima surogatima (predmetima). Za Frojda, ovi predmeti naginju ka tome da se tumače kao stvarni, iako bi se pomeranje sa jednog stvarnog predmeta ka drugoj stvarnosti moglo dosegnuti putem igre rečima (to jest, pomoću jezika). Klasičan primer je dobro znan “glanz auf der Nase” dvojezična igra rečima, gde je sjaj na nosu (dadilje malog deteta kome je maternji jezik nemački) postao erotizovana žudnja da se pogleda (“baci pogled na”) nos odraslog govornika engleskog jezika. Upravo ovu konceptualizovanu sliku surogata predmeta žudnje Lakan naziva predmet malo a (fran. objet petit a) (malo “o” za drugu, tako nazvano jer je “other” u francuskom “autre”). O njegovim efektima raspravlja Hit (5.2 ispod). Ono čemu se protivi inicijalna žudnja subjekta jeste Zakon Oca, koji je sličan Drugom (sa velikim O), koje se povremeno prilično čarobno prevodi kao “veliko Drugo”. Neko bi mogao, samo upola šale, da posmatra teškoće u vezi sa objavljivanjem Lakanovog Seminara kao konstruisanje (samog) Lakana u oblasti Drugog, a njegovo pisanje kaopredmet malo a. Međutim, tobožnji prevodioci i urednici se ne razlikuju od prvobitne horde dok se prepiru oko muškog nasleđa Zakona Oca.
Majka je obično željena Druga, ali pošto na nju već ima pretenzija Otac, onda ostaje van domašaja malom detetu. Ona postaje simbolizovana kao predmet želje u okviru nesvesnog uma pod nekim drugim terminom. Procesi sažimanja i premeštanja bi mogli da budu eksperimentalni ili jezički ili oboje generišu ovaj alternativni, skriveni termin, iza koga se Majka/predmet krije. Savremeni psihoanalitički teoretičari ukazuju na ovu fizičku lokaciju terminom (M)Druga, ukazujući i na majku (koja je inicijalna želja kako subjekta, tako i Oca) i na nemogućnost te želje – prema tome, struktura termina “Majka” sadrži u sebi strukture poricanja i gubitka: neophodnosti za zamenom predmeta sa malim a za originalni predmet želje. Sve ovo sadrži znak (M)ajka/Druga, a o čemu raspravlja Melard u ekscerptima iz svog tumačenja Ka svetioniku Vulfove (5.3 ispod). Prihvatajući Zakon Oca postoje dobici, kao i gubici, dok se malo dete pomera iz imaginarnog stanja sa svojim okeanskim osećanjem za jedinstvo vlastitog bića u simbolični poredak gde su semiotičke strukture (posebno ali ne isključivo jezičke) moguće. Narativi ovog prelaza kao privremenog sleda mogu da odaju utisak da je jedan model istisnuo drugi, ali idealno, tri poretka su konceptualizovana kao koegzistirajuća i čak međusobno prodirući jedan u drugi kad se ukaže potreba. Psiha ima različite vrste pristupa imaginarnim i simboličkim redosledima, dok Stvarna ostaje van psihičkih iskustava zato što ostaje spoljašnje prema predstavljanju bilo koje vrste.
Može se obrazložiti da Lakan generiše poststrukturalističko tumačenje Frojda. S jedne strane, psihoanaliza se čini suštinski i originalno strukturalističkim tumačenjem prirode tekstova, jezika i subjektivnosti u okviru ovih semiotičkih sistema. U svojoj upotrebi termina nesvodljive i uzajamno definišuće opozicije (subjekt/predmet, itd) i svojoj upotpunjujućoj konstrukciji poretka Imaginarne, Simbolične i Stvarne, lakanovska teorija je fundamentalno strukturalistička, bez obzira koliko rasprava može da zakomplikuje i sofisticira ove termine. Iznete su protivtvrdnje kako lakanovsko viđenje Stvarne, kao nečega izvan jezika i subjektivnosti, kao nečega decentralizovanog od “suštinskog” vlastitog bića, njemu daju poststrukturalistička uverenja, dozvoljavajući učestvovanje u (pre nego podvrgavanje) dekonstruktivnom preokretu. Ova rasprava se sastavlja u jednoj tački u Ukradenom Pou (1988) u kome i Derida i Džonson sagledavaju psihoanalizu kao podložnu dekonstruktivnom preokretu. Rajt (1984) se slaže, Žižek (1989) najuverljivije posmatra psihoanalizu kao poststrukturalističku. Lakan dvosmisleno upućuje na “žudnju Druge”: najjednostavnije, to je želja subjekta za Drugom. Ova fraza ukazuje na insistiranje prema Zakonu Oca da bude saslušana u okviru Imaginarnog, preka potreba generisana definicijom zato što samo postojanje Imaginarnog postavlja prepreku za Drugu: trenutak kada/mesto gde doživljava nedostatak i, neizbežno, povezana sa nedostatkom, žudnjom. Žižek uviđa da implikacija onoga što on naziva “nedostatkom Druge” jeste to da nepristupačan (a time izuzetno strukturalan) transcendentni termin razbija očigledno zatvorenu strukturu koju su skicirala Lakanova tri poretka. Otkrivanje takvog nedostatka zavisi od fleksibilnog korišćenja “Druge”, kao subjekta na osnovu svog prava, kao i sile van subjekta. Čini se da Melard sledi Žižeka u opisivanju gospodina Remzija kome nedostaje Druga / koji želi Drugu, kada traži i kada je zadovoljan odobravanjem Lili Brisko. Ali, ako pohvala Lili Brisko može da obezbedi “nedostatak u Drugoj”, nije li onda takođe imenovala taj nedostatak, i tako ga zahtevala za strukture intelektualne analize teksta? Ovaj logički paradoks usredsređuje se na opasnost večno lebdeći nad psihoanalitičkim pristupima književnoj kritici.
Snažno vizuelna imaginacija Lakana ispoljava se u njegovoj upotrebi složenih dijagrama koji, tvrdeći da objašnjavaju, zadirkuju čitateljku ponudom jasnoće iako zapravo uručuju dalju nerazgovetnost i tako dalji zahtev za tumačenjem. Uopšteno, ove Lakanove sheme kao što je shema L (Lacan, 1977, 193) ili shema R (197) beskorisne su bez proširenog dodatnog objašnjenja, čime se ponovo uranja u jezičko stanje iz koga izgleda da se one opiru mogućnosti za transcendentnost i bekstvo. Lakanova dikcija je takođe često prostornomatematička: psihički događaj može da se odigra “na terenu” nekog specifikovanog koncepta, gde bi druga spisateljica mogla da kaže nešto kao “pod zaštitom” ili “u tom kontekstu”. Iako održava taj osećaj fizičke lokacije koja prožima psihoanalitičku konceptualizaciju, formulacija dodatno priziva kako matematičku terminologiju, tako i ideju magnetnih polja sile. Podjednako značajno, ona priziva Jakobsonovu strukturalističko-lingvističku diskusiju o “osama” duž kojih se kreću metafora i metonimija. Frojdova podeljena svest postaje za Lakana jezički subjekt, koji postoji u jeziku i koji je podeljen jezikom. Hita zanima trenutak te podele i svest o “različitosti” koja ga sačinjava: polna razlika, naravno, ali takođe ono što nameće podelu subjekta od drugog: falus.
Hitov esej započinje načinima na koje odnos između subjekta i druge obuhvata upiljen pogled, i kako pogled proizvodi zaključke varljive izvesnosti, izostavljajući stepen na kome ono što je viđeno već je i sadržano u okviru interpretativnih društvenih struktura – gledateljka vidi ono što društvene strukture diktiraju da se tamo može videti, u ovom slučaju seksualna razlika. Ovakav argument ozbiljno podriva psihoanalitičke percepcije zasnovane na vizuelnom. Frojd je već identifikovao “besprinudni nagon” i važnost praćenja psihičkog razvoja malog deteta (videti, na primer, “Neoprezan”: se, XVII, 1919) i pozivao se na nesvesni um kao “ein andere Schauplatz” – alternativnu pozorišnu binu. Ponovo, Lakanov najčešće citirani esej jeste “Stadijum ogledala” (Spisi, 1977), rasprava o dečijoj pogrešnoj identifikaciji vlastite ličnosti kao objedinjene, kroz posmatranje sopstvenog odraza u ogledalu. Upravo barem delimično kroz interpretativni pogled, razlikujući polje i zemlju, gledateljka-subjekat nagoveštava ulazak u smisao arbitrarne podele druge/drugih i iluzorne celokupnosti vlastitog bića koje sačinjava Simbolični poredak, a prema tome i jezik. Teme razmišljanja, sakrivanja, zakonitih i nezakonitih sagledavanja, prividnosti, prožimaju psihoanalitičku književnu kritiku, i proizvode tumačenje vizija u dramama kao kontinuiranog sa verbalizovanim jezikom, a oba su kadri da metaforički predstave nesvesna stanja.
Stoga nije iznenađujuće da se lakanovska teorija prvo prenela u svetu engleskog govornog područja kroz radove teoretičara filma kojima su ponuđeni načini da teoretizuju svoj medij na akademskom i kritičkom nivou sofisticiranosti. Tokom sedamdesetih godina dvadesetog veka, časopis Ekran funkcionisao je kao kritički forum za rasprave o savremenoj francuskoj filozofiji i o njenom razvoju u okviru teorije filma. Sa povećanom dostupnošću engleskih prevoda Lakanovih delâ, rasprave su se raširile i na književnu kritiku u velikoj većini slučajeva.
Od svog početka, bilo je očigledno da psihoanaliza nije samo problematična, već i produktivna i nezaobilazna za feministkinje. Reakcije variraju od onih ranih kao kod Julije Kristeve (“O Kineskinjama” (u Moi, 1974), i veliki pisani opus) do Mičel (1982) i Galop (1982) do Doana (“Ženski ulog: snimanje ženskog tela”, u Vice, 1996). U članku ekscerpiranom ovde, Stiven Hit je usredsredio pažnju na probleme koje frojdovski koncepti kastracije i zavisnosti od penisa pokreću za feminizam, u detaljnom objašnjenju i izazovu Lakanovom Seminaru XX, koji naizmenično usredsređuje pažnju na Frojdovu čuvenu nedoumicu, “Šta žena želi?”. Ovo je naročito važno Frojdu, čiji je pogled na procese emocionalnog sazrevanja nedvosmisleno uslovljen polovima. A ipak, ovaj pogled zavisi od opažanja žene kao nedostatka (falusa). Iako i dalje snažno metaforizovan penisom, falus je, za Lakana, postao nešto transcendentno. Hit primećuje šta ovo znači za Lakana kada kasnije koristi vizuelne načine: tumačenje ovakvih predmeta kao statuu Berninija, ili detetov pogled na polne organe, posmatrajući mane u Lakanovoj pretpostavci da su viđenje i poznavanje ista stvar. Po definiciji, ulazak (muškog) subjekta u Simbolički poredak obuhvata viđenje ženskog kao odsustva (kao nedostatka), u smislu odsustva falusa. Često se čini za Lakana da razlika u okviru subjekta jeste upravo razlika između muškarca i žene, a subjektivnost zavisi od lociranja žene kao druge (i u okviru Druge) i prepoznavanje tog nedostatka koji sačinjava vlastito biće. Hit kritikuje Lakana pošto, raspravljajući o polnoj razlici, potonji koristi diskurs koji se ne locira u odnosu na pol: što, implicitno oslanjajući se u odnosu na pol, ignoriše svoje sopstvene pretpostavke autoriteta i muškosti. Hit priznaje da Lakanove najznačajnije percepcije postavljaju važnu oblast razlike u okviru jezika, u kojoj se uspostavlja subjekt. Ovde se nedostatak subjekta glumi, ne u odnosu na biološki detalj, već u odnosu na ideju izobilja značenja koje jezik (i Druga) izgleda da obećavaju, ali ne mogu da obezbede. Zanimljivo, tekst Vulfove uporno postavlja nedostatak sa muškim, i u Simboličnu, a odgovarajući višak (ili još bolje, bonus) prisustva na polju imaginarnog kao što nastanjuje gospođa Remzi.
Hit uviđa da simbolizovana psihička struktura, koju Lakan podnosi na raspravu, zavisi od i postoji u napetosti sa onom “suštinskom” fizičkom osobinom različitih genitalija koju kultura koristi da razdvoji muško od ženskog u smislu “gubitka”. To naročito tumačenje je i samo kulturološki konstrukt, a postoji mnogo trenutaka u Lakanovom pisanju gde on ne uspeva ovo da vidi. Uporan povratak fizičkom, bez opažanja da je ono takođe kulturološki konstrukt (vizija), može samo da destabilizuje teoriju koju je izgradio od uma Simboličkog redosleda. Takođe je potrebno da se obrne lanac misli i da se uvidi falus kao figura za, ili označivač onog (nedefinisanog) gubitka koji je inherentno deo čovečanstva kao jezičkog entiteta. Hit primećuje da su ućutkivane fukoovske okolnosti koje imaju veze sa relacijama moći koje konstruišu pogled na žensko kao pogled nedostatka. Histerija se može sagledati kao odbijanje da se zauzme taj položaj ne-muškog. Umesto toga, frojdovska psihoanaliza vidi takve simptome kao takve koji podržavaju i potvrđuju njene sopstvene teorijske strukture. Prema tome, žena se ne tumači kao govoreći subjekat, osim kada proizvodi vrste značenja za koja je psihoanaliza kao dominantan diskurs sebe opunomoćila da ih sasluša i da “izleči”: sama značenja koja ona vidi kao direktan pristup nesvesnom. Hit predlaže da bi apstrakcije Lakanove jezičke teorije mogle da ponude rešenja problematici očiglednog esencijalizma u mnogim frojdovskim i lakanovskim raspravama, priznajući da teoretisanje odnosa između tela i Simboličkog poretka može da odvede do situacije “odnosa ko je stariji: koka ili jaje”: ili naše ubacivanje u jezik zavisi od fizičke razlike, ili naša percepcija fizičke razlike potiče iz naših semiotičkih (jezičkih) kapaciteta da shvatimo ono što vidimo. Šta je prvo nastalo jeste političko pitanje. Kao što je gore nagovešteno, jedno rešenje je da se prizna da je čak i telo samo prisutno u piljenju kroz kulturološki konstruisane konvencije tumačenja – već, u stvari – postojećeg Simboličkog poretka.
Dalje u tekstu, Melard obrađuje ideju subjektivnosti koristeći celokupan tekst Vulfove kao (model) psihičkih struktura subjekta, a tako likovi u njemu jesu metaforičke podele u okviru subjekta. Pa tako, gospodin Remzi jeste Drugo i Otac Simboličkog poretka u okviru psihičke strukture teksta, sa gospođom Remzi koja predstavlja izvan-simboličku, drugačije poznatu kao Imaginarnu (istorijske implikacije “pre-Simboličke” bi trebalo izbegavati – Imaginarna se ne nalazi u vremenu), ili kao žensko / nedostatak. (Ovo tumačenje je do nekog stepena protiv volje obilja gospođe Remzi, kao što je primećeno gore, sa kojim izlazi na kraj kao delom pogrešnih prepoznavanja Stadijuma ogledala). Istovremeno, međutim, likovi su otvoreni da se tretiraju kao “subjekti” na osnovu svog prava. Melard se može posvetiti da koristi gospodina Remzija kao subjekat u okviru čije strukture gospođica Remzi funkcioniše kao predmet malo a, prema tome, objašnjavajući mnogostruku usmerenost Lakanove fraze “žudnja Druge”.
Tamo gde Hit citira Irigarajovu i njeno priznanje da je potrebno istražiti odnos između žene i majke u Imaginarnoj, Melard pokazuje načine na koje bi se ovo moglo uraditi, u konfliktnim manipulacijama kojima gospođa Remzi nameće brak mlađim ženama, a čemu se protive pregovori Lili Brisko kao umetnice u okviru Imaginarne i Simbolične. Lili mora da se zadovolji u odnosu na oba poretka, kroz Majku/Drugu. Za Melarda, Imaginarna je sazdana od karakterističnih pogrešnih prepoznavanja Faze ogledala: izmaštanom osećaju jedinstva, čije se dovršenje odigrava kroz prihvatanje gubitka / prohibicije – drugim rečima, Zakona Oca. Melard eksplicitno postavlja zajedno Imaginarnu i Fazu ogledala u oblast nediferenciranog vlastitog bića i snage majke, Imaginarni savez između malog deteta i Majke/Druge koji prejezički cveta. Nezapažena od Melarda, gospođa Remzi, međutim, otkriva da je projekcija celokupnosti na drugu koja je već podeljena i sumnja – tražeći tumačenja čak i u okviru Imaginarne, pošto i ona i roman smatraju njen sopstveni status kao društveno i moralno biće. Gospođa Remzi, kao i Lili, uključena je uravnotežavajući čin u kome se Simbolična i Imaginarna ne mogu tretirati samo kao deca kojom treba upravljati.
Melardovi dvovalentni tekstovi funkcionišu u dva pravca: koristeći Vulfovu da objasne Lakana, a Lakana da razjasne Vulfovu. (Potonje je opasan, skoro reduktivan projekat, pošto rizikuje da otkrije krajnju “istinu” u tekstu, a povremeno, čini se da njegov diskurs nagoveštava da je upravo Vulfova ta koja ubacuje “značenja” u tekstu, a ne Melard. Ukoliko je Melardova potraga za svojim sopstvenim objektom malog a iluzorno zadovoljena, trebalo bi barem da nam bude svejedno, pre nego da mu signaliziramo mimikom). Ovde postoji primer podnošenja teškoće za književnu kritiku kako tumačenje završava time da kaže manje od originalnog dok implicira da kaže više. Efikasnije je njegovo korišćenje Vulfove da razjasni Lakana. Melardova diskusija, izbegavajući, u velikoj meri, predmete debate o polu i usredsređujući se na subjekat u tekstu, posebno je dragocena zbog svog oštrog opisa poredaka Stvarne, Imaginrane i Simbolične. Ona prepliće tu diskusiju u tumačenje romana Virdžinije Vulf kao narative subjektivnosti koja sazreva centriranjem tri poretka u okviru polja žudnje, gubitka i oplakivanja. Melard proširuje Danijel Ferersovu percepciju da je odeljak “Vreme prolazi” pokušaj da se izbegne Simbolična. On zapaža da su tri odeljka romana Vulfove u veoma bliskom odnosu sa Lakanova tri poretka psihičkog iskustva, i narativnim raspoređivanjem kao odigravanjem procesa razvoja (tekstualne) subjektivnosti kroz ova tri poretka, do stanja zatvaranja u kome se postiže neka vrsta harmonije ili razrešenja.
Prvi odeljak, “Na prozoru”, Melard vidi kao Imaginarnu, koja obuhvata elemente Simbolične. Rajt opisuje Stvarnu kao “dato polje grubog postojanja: … onog za koga svo upućivanje i delanje imaju relevantnost, ali kojim se može rukovati kroz označavajuće prakse” (Wright, 1984, 110). Poput stanovnika Platonove pećine, mi kao subjekti možemo samo da opazimo Stvarnu u smenjivanju, kroz konceptualne procese koji simbolizuju u okviru kojih ono ima značenje za nas. Za Melarda, Stvarna je vizuelno predstavljena odeljkom romana, “Vreme prolazi”, koji je oslobođen od subjekta. Stvarna neposmatranog, a stoga i netumačenog propadanja građevine i opreme kuće preslikana je prema ljudskim merilima (a stoga i Simboličnoj strukturi) deset godina, ubedljivim tumačenjem koje oblikuje izuzetno precizni opis prirode lakanovske Stvarne.
Melard neminovno kombinuje svoju raspravu prolaska kroz poretke sa opažanjima raznolikosti drugosti koja sačinjava subjektivnost teksta. Njegovo tumačenje pokazuje kako se druga konstituiše i kao Zakon Oca i kao predmet žudnje – kako je žudnja (za žudnju Druge) žudnja za Drugom. Ovo se čak može odigrati u scenama odeljka “Na prozoru” gde dominira Imaginarna, u kome epizoda u kojoj gospođa Remzi reaguje na to što je potrebna gospodinu Remziju, istovremeno ubrzavši edipovsku krizu za svog sina Džejmsa, u trenutku kada gubi njegovu pažnju. (Ovo ima snagu kastrirajućeg uticaja, kada posmatra Zakon Oca i želju Druge kao jednu te istu stvar.). Deset godina kasnije u odeljku “Ka svetioniku”, Džejms doživljava istu žudnju (ponavljajući žudnju majke) Druge / za Drugu u njegovom ushićenju očevim odobravanjem njegovih veštinâ jedrenja. Objekat malo a je kako sin, tako i gospođa Remzi: promenljiv termin, u zavisnosti od toga gde se nalazi subjektivnost teksta.
I Melard i Hit se bave načinima na koje se ustanovljavaju razlike (ili podele) u subjektu – Melardovi mnogostruki, promenljivi subjekti suočavaju se sa Zakonom Oca u nekoliko vidova – prvo kao gospodin Remzi, koji se lišava prijatnog puta ka svetioniku, ali takođe (sa gospodinom Remzijem sada kao subjektom) kao apsolutni gubitak smišljen smrću. Smrt gospođe Remzi, koja je toliko dugo bila želja Druge, baca Simbolični poredak u sukob sa Stvarnom, barem dok se želja Druge ne može prebaciti na alternativne predmete (kao što je Lili Brisko ili fini par čizama). Imaginarni odnosi ne mogu da razreše razliku – drugim rečima, u kraljevstvu Imaginarne, edipovski sukob se stalno nastavlja; gubitak je uznemirenost koja se slobodno kreće. Čak i u Simboličnoj razlici nije toliko mnogo razrešen kao što je učinjen podnošljivim. Pomirenje subjekta sa činjenicom nedostatka – odlaganja žudnje – olakšano je asimilacijom (i učestvovanjem u) Simboličkog poretka – ne kao nametanjem potčinjenom pasivnom stradaocu, već kao govorećem subjektu, to jest subjektu koji ima neko vlasništvo nad Simboličnom: pravo da bude tamo. Prema tome, smeštanjem oplakivanja, subjekat postaje kadar da zauzima mesto Druge, makar i grčevito, i prihvati privremeno zadovoljstvo ispunjavanja autoritativne izjave da “svaka žudnja jeste žudnja Druge”. Zaključak Melardovog epskog putovanja tekstualne subjektivnosti izgleda da je ponovno uveravajući: na kraju, u odeljku “Ka svetioniku”, konačno je postignut zadatak oplakivanja izgubljene druge, a tekst, integrišući svoje podele, postiže svoj sopstveni Simbolički poredak.
Postoje nerazrešene poteškoće u Melardovoj analizi, najpre u pogledu načina na koje tri lakanovska poretka postoje, jedni u okviru drugih (ukoliko i postoje), i drugo, načina pomoću kojih bi trebalo shvatiti osećanje prioriteta i zatvaranja povezanih sa “postizanjem” Simbolične. Ovo ostaje da se istraži budućim tumačenjima. Obrađujući veze između psihoanalize i narativne teorije, Melard sagledava narativ kao model trajektorija željâ, stavljajući čitateljku u položaj objekta koji želi, a zadovoljavajući zaključak narativa kao i (postignutog) predmeta malo a – to jest, majku u polju Imaginarne. Da bi se sâm narativ sagledao kao otegnuto odlaganje žudnje znači premestiti psihoanalitičku raspravu romana kao filozofsku raspravu o prirodi književnog teksta.

1999.

Podijeli

Komentari su suspendovani.