Dušanka Lojpur: Nestajanja
„Neeeeeeeeeeee! Samo ne šoker! Samo ne šokeeer!!!“, vrištao je plavokosi dječak, isuviše mali da zna šta je to šoker.
Sa druge strane sobe čuli su se očevi duboki tonovi: „a đe je puška? Sada ćeš da vidiš koliko sam ozbiljan! Progovori, đe je puška?“
„Ne“, uporno je ponavljao uplašeni dječak. „ Ne, ne, nemoj, molim te, nemoj.“ Pri izgovoru poslednjeg „nemoj“ tijelo je počelo da mu se grči, tresao se, na šta je majka visokim tonom izgovorila: „ prestani!“
Odjednom je prestao i udario čelom o štok od vrata – otriježnjennje. drvo je puklo – loša šperploča. Majka je preneraženo gledala čas u njegovo črrlo, čas u štok i počela da plače. Sestra je prošla hodnikom, stiskala šake, hrapavo disala i ponavljala za sebe: „ludi, svi ste ludi, ludi.“
Htio je da krene za sestrom, da napusti tu prokletu sobu, ali pri drugom koraku se sjetio – šoker, napravio je dva koraka unazad i počeo manično da ga sastavlja natapajući ga suzama i naričući za njim kao majka za mrtvim djetetom.
„Zašto nisi razbio mene, zašto si mi dirao šoker?“ bolno i tiho se čulo kroz plač. „Neću u školu! E, neću u školu!“
*
Drama počinje kad plavi dječak odbije toga jutra da ide u školu.
„Moja strašna naprava, kako ću je sada sastaviti?“
Majka je sa lažnom smirenošću otvorila žuti ormar, izbacivala sve iz njega dok nije pronašla šta je tražila – pet prekrasnih noževa! I to ne bilo kakvih! Ah, ne bilo kakvih…
Uzela ih je i rekla: „ hoćeš noževe, a u školu nećeš? Hoćeš noževe?“, glas joj je drhtao, ali se trudila da istjera svoje. „Nećeš, e nećeš više ni proklete noževe!“
Mali je zaplakao, cijepao je zrak urlikom, bacio se na krevet, uzeo krišom nešto što je bilo ispod dušeka, stisnuo pesnicu jako i posle deset minuta zaspao. Tvrdim snom zaspao, stegnute šake.
*
Ime mog oca, rušitelja stvari, je Mikael. To je lijepo ime, makar ja tako mislim. Dobio ga je jer se njegov đed zvao tako, a on je umro u ratu prije osamdeset godina, baš te godine kada se otac mog oca rodio. Ponekad poželim da je i moj otac umro kada sam ja imao jednu godinu – tako bih ga više volio.
Moje ime je Nikolaj, nisam ga dobio po đedu, on je bio živ do skoro. Kada je umro pomislio sam da se smrt može prevariti ako zaustaviš vrijeme i tada sam prvi put zadržao vazduh u plućima – da spriječim nestajanja. Ništa se nije desilo, đed je bio mrtav, vrijeme nije stalo, trideset i šest sekundi bez zraka nijesu uradile ništa i ja sam morao uzeti praćku i uraditi nešto! Bio sam jak – razrušio sam gnijezdo prve lastavice što je došla tog proljeća u naše dvorište. Kada su jaja pala na beton vrištali smo zajedno, jako – lastavica i ja. znao sam da osjeća bol. imao sam druga koji ne umije zaustaviti vrijeme i koji dijeli sa mnom ovo nešto što ne znam kako da objasnim. Baš smo dugo vrištali.
đed je moj omiljeni lik. Bio je visok – i ja ću biti visok. Sijedi gospodin koji je bez zuba ostao prije mog rođena. I nogu su mu otkinuli kada sam imao pet godina, baba ga je psovala: „Jebale te cigare i alkohol, sam si od sebe bogalja napravio.“ Taj bogalj je postao moj super heroj – jednonogi đed koji vozi auto i precizno nišani patke u letu.
Imao je najduže prste, požutjele nokte i tabakeru. Pričao je o ruskim zimama i njihovim damama sa šubarma. Vozio je plavi auto u kojem je mirisao bor. Krvnički je psovao boga koji je bio kriv za rat, dva rata, tri rata, koja su mu ubila sve.
Đeda zamislite kao sijedog superčovjeka bez ijednog zuba, koji liže sladoled i kaže mi: „Kad naučiš disati, tada ćeš živjeti, i ova karamela je tako dobra, jebem joj boga!“
Umro je, a ja sam uzeo praćku i prestao uzimati zrak.
„želim da budem kao on!“
„šta želiš?“
„želim da budem kao đed.“
„Neću u školu, boli me glava“, rekao sam tog jutra.
„Mooolim?“ izduženo izgovara majka i u istom dahu doziva oca.
Mutno mi je pred očima, spava mi se i danas imam pismeni iz maternjeg. Ja ne umijem da pišem.
„Boli me glava“, ponavljam još jednom dok otac ulazi u sobu i čujem: Paaaaaf – šoker se razlio po podu, „Neeeeee! Ne šoker, samo ne šoker!“ u jednom koraku ustajem.
Otac je zajapureno vikao, bijesno i zlo. I ja sam vikao, nemoćno. Gurnuo me je i pao sam na krevet, razbio sam se u sebi, kao jednom jaje jedne lastavice, što je bila moj saveznik.
U tom trenu mi je prošlo kroz glavu, ovako je gurao I đeda – gospodina s drvenom štakom, koji je volio rusiju i rusku hladnu vodku. Ponekad i rakiju. Otac nije volio vodku. Još manje rakiju. Zvao ga pijanicom. To je bilo tužno.
„Đe je puška“
„Ne znam“, rekao sam i bio srećan što mogu da ga lažem.
Tu pušku sam našao ispod kreveta, kada su ga sahranjivali. Lovačka puška, ona kojom je nišanio patke u letu stojeći na jednoj nozi, šoker, pet noževa i bordo ishabana britva koju je meni obećao, davno. Rekao je: „ Našli su je u kući mojeg oca ispod njegovog dušeka, majka je sačuvala i dala meni, trebalo je da je dam sinu, ali on ne shvata, zato ti – ti si onaj koji će je jednog dana proslijediti dalje. Dok još malo ne porasteš, čuvaću ti je.“
Po njemu su prosuli zemlju, zakopali ga, a ja sam otkopao njegovo blago i zakleo se: čuvaću ga od vremena.
Onda je došao prokleti Mikael i slomio ga, moje obećanje! Zadržao sam dah i osjetio kako gubim dio moći.
Plačući sam izvukao nož ispod dušeka, stegao ga jako, pušku neće naći, šapnuo sam sebi i tad mislim da sam zaspao.
OTAC
* Otkopčao je kaiš. Učinio je to laganim pokretom, koristeći samo desnu ruku – lijeva je bila u vazduhu, njome se igrao i bičevao nevidljivog junaka. Silno je povukao kaiš udesno i dok je gornji kapak hrlio ka donjem, kožna debela grana više nije opasavala Oca – sada je postala bič koji će sasjeći stvarnost na par udaraca. *
Probudio sam se bolestan. Groznica mi je lomila kosti i iz nosa je mlazno tekla krv. Cijeli vodopad krvi. Sam sam. Imam trinaest godina. Razmišljam o tome da li sam ja dijete sa toliko godina i sjetim se da majka ponekad kaže: „Ostavi se toga, ti si još dijete“. Mora biti da jesam. Imam trinaest godina, u avgustu četrnaest. Biće da sam još dijete.
U sobi je mrak, smeta mi svjetlost i čekam da mi glava eksplodira, baš kao onom crnom mačoru juče, od iskusno ispaljenog hica – mog.
Krv je odjednom stala. Znao sam da hoće, iako se i dalje tresem. Neko je ostavio limunadu pored kreveta i zamijenio jastučnicu. Ne znam kako sam podigao glavu. Da li je to bila majka? Nijesam čuo riječi, samo korake. Nijesam vidio lik, samo obrise. Htio sam da pitam: „Da li sam ja dovoljno odrastao i ako nijesam, zašto sam sâm? Ako nijesam, zašto moram da znam?“
Nijesam mogao izustiti ništa. Ni krik, ni bolni vapaj koji mi je stajao negdje u grlu, tu gdje je baba govorila da duša čuči. U glavi su se nakupljala slova koja su plivala u katranu i nijesu mogla izaći – prebrzo su tonula.
Nijesam siguran šta sanjam, a šta je java. Mislim da sam plakao maloprije. Siguran sam da sam sanjao neko jezero; tamo nijesam bio bolestan. Dijete je vrištalo jer se žena udavila. Žena mu je bila majka. Da li sam sa trinaest godina mali da saznam to? Ne znam ko je smrt. Nemam snage da odem do kupatila. Kako to da nema nikoga?
Juče sam ubio mačku. Precizno. Onu crnu što se danima mota oko kuće. „Jadna životinja“ – tako kaže moja najstarija sestra. Ja ne osjećam ništa prema mačkama, ne mrzim ih, ali i ne volim ih. Ne moram da ih ubijem, ali i moram. Kada pokušaju da pobjegnu, a ja uspijem da ih iz prvog puta nanišanim i pogodim – ah! Sestra mi kaže da sam krvoločni manijak, ali ja imam samo trinaest godina i mislim da ne mogu biti to, šta god to da znači. Ne znam zašto sada mislim o toj mački, boli me glava i ne treba da razmišljam o njoj, kao ni o mrtvoj ženi. Ni o djetetu koje zamagljenim očima traži majku u dubini neprozirnog jezera. Želio sam ga zagrliti (i bih da se nijesam probudio). Kosti su me boljele i iz nosa mi je tekla krv. Ako želiš da zagrliš neko dijete koje je mlađe od tebe, onda sigurno nijesi krvoločni manijak. A i ne znam dosta stvari, a da bi bio krvoločni manijak, sigurno moraš da znaš sve: kao recimo šta je to smrt i kakvog je oblika. Onda sam počeo da se pitam… da li sam i ja sâm ona ili ona sama dođe i šapne gdje da opališ.
Kuda odeš kada umreš?
Gdje su sve mačke i ptice koje sam ja ubio?
Imaju li svi dušu? Zašto se neka djeca rode slijepa, gluva ili nijema? Zašto neka djeca umru prije nego budu rođena?
Puno se stvari pitam. Zašto su ljudi bili bičevani?
Zašto svi vidimo drugačije?
Kako je to kada se zaljubiš?
Kako je to kada si odrastao i imaš sve odgovore? Lako. Sigurno je lako, zaključio sam.
Otac nije strog. Ponekada je bijesan, ali to prođe brzo. Ne znam zašto nije došao da vidi kako sam. Osjećam da mi se kosti lome od bola. Nema veze što sam ga vidio. Neću reći nikome. Pa ja i ne znam šta je to radio. Vidite koliko samo stvari ne znam. Piški mi se. Zovem, tražim, jaučem, treba mi pomoć. Upiškio sam se u gaće jer sam dozivao unutar pluća. Riječi nijesu izlazile. Krevet je mokar. Toplo je, nakratko, potom postaje hladno. Užasno je kada si mali i nemoćan. Užasno je kada si u mokrom krevetu, sam. Sam!
Od danas – zovem se odraslom osobom. Naučiću život. I kako da vozim auto. I dalje sam grozničav, ali ću ustati i promijeniti posteljinu, pidžamu, popiti lijek i možda pojesti red čokolade?
Dok sam pokušavao ustati, Otac je ušao u sobu. Bio sam srećan na tren, a tren prođe strahovito brzo.
„Ustani! Ustani!“ – zaurlao je. „Imaš trinaest godina i mokar krevet ispod sebe, ustaj!!!“
Nijesam ustao. Iako sam mogao, e baš nijesam želio. Od danas, ja sam čovjek. I neću da ustanem. Osjetio sam pet kožnih udaraca po butinama. Pet dugih udaraca. Kosti me cio dan bole jače od toga. Nijesam to rekao. Nijesam ništa rekao, sem možda: ćutaću, ne moraš me tući – ali nijesam siguran da je uspjelo izaći iz usta. Grozničav sam i ide mi krv iz nosa. Nema nikoga. Krv je crna. Upitao sam se zašto. Saznaću sjutra. Mislim o mački koju sam ubio juče i o snu i djetetu iz sna. Mislim o svojoj sestri – najstarijoj. Mislim o Ocu i njegovom kaišu i zašto su se ljudi dogovorili da je u redu bičevati. Mislim o svemu. Neko je zamijenio jastučnicu i donio limunadu. Nijesam siguran šta je java, a šta sanjam.
Otac je isto u redu. Samo što ima tajne koje ja znam. Zato više ne smije da mi kaže ti si dijete, imaš trinaest godina. Sjutra ću mu reći to. I mislim da više neću ubijati ptice i mačke. Mislim da ću i guštere poštedjeti.
RAZGOVORI
V. je rekao da će da piše. Odvezao se tramvajem i naglasio: „Sve ću da ti pišem! Biće skoro pa kao da si kraj mene… Ali zaista, sve ću da ti pišem. Evo, uvjerićeš se i sama. Biće kao da si tu.“
Ponovio je to više puta – tako sam znala da nikada neće pisati.
Kad se negdje odvezeš tramvajem, a tramvaj vozi daleko, zaboraviš da pišeš… Nije to ništa strašno, sem što je V. naglasio da će da mi piše. Puno puta: pisaću ti, pisaću ti, pisati, sve će biti u redu – pisati, pisati, pisati. Znala sam da neće.
N. tvrdi da je on oduvijek nestalan i već danima ulazi u sobu da bi rekla: „Vidiš kako sam kazala. Lijepo sam ja rekla – takvi su tu da dođu i prođu, ne čekaj ga i zapleši sama.“
Ja se osjećam kao da sam bila ništa. I dalje sam ništa
V.,
Samo par redova. Sve je u redu. Gotovo da nijesam izgubila više od kilogram, ne patim strašno, pišem redovno, i dalje mislim o nama, potom malo o vama, sve je u redu. Kaktusi su na istom mjestu, nijesam ih premještala. Psi ispod prozora laju na mačke i jedino što je gospođa M. umrla, ali ionako je poživjela dovoljno da doživi sve. Kad su mi javili, pomislila sam da se trampim sa mrtvom babom, nijesam znala kako, a i nijesam baš toliko tužna, shvatila sam koji dan kasnije.
Zaista, sve je u redu.
Kada budeš slobodan, javi se, makar praznom hartijom. Vratiću ti je ispisanu. Spremna sam na svaki kompromis, oduvijek volim bol.
Grlim te kao nikada do sada, tako mi nekada dođe da te zagrlim kao nikada do sada.
T.
Majka je za doručak pravila pitu sa sirom i cijela kuća je mirisala, izašla sam na terasu i napisala oproštajno pismo:
Draga majko,
Ja sam ništa, tako se osjećam, volim miris doručka, volim miris tebe i svih vas, ali ne osjećam svoj.
Ne zaboravi me.
T.
Sakrila sam ga i zapalila nakon doručka, pokušala još puno puta da napišem nešto slično, ali previše mi se živjelo pa kako god, mislila sam.
* On je divan, moj zet je divan, bila sam juče kod zubara, kada sam izvadila novčanik, gospodin zubar je rekao, nekim svečanim tonom: „Gospođo, platio je vaš zet.“ Ah, kako mi je bilo neprijatno i užasno laskavo u istom trenu. Razumije se, ja mogu da platim zubara i sama, ali on je to učinio da bi mene oraspoložio, znate. Otkad se desila ta nesreća, ja gotovo da nijesam izlazila iz kuće, i on je to uradio da bi mi dao do znanja da misli na mene, kako samo divan gest! Pa kakve to veze ima što je dvadeset i pet godina stariji od nje, kćerke mi, moja Marija, pa ona nikada tako srećna nije bila! I što divno izgleda, ima u sebi nešto gospodsko, to je rijetko ovih dana, a i primijetila sam, Marija se više ne zaključava po tri puta, kao sve ove godine otkad nas je ona pijana protuva napustila, ah! Koliko smo se samo napatile, bilo je vrijeme malo sreće i mi da dobijemo, zaslužile smo, nego. Eto, samo što mi sin, znate, još nije izašao iz tog prokletog centra, ali i ko mu je kriv, ja sam ih vaspitavala kako je jedino ispravno, društvo, društvo je kvarno i smrdi, omladina, ta omladina, zato ja kažem mojoj Mariji, i bolje što je stariji malo, ta kakve to veze ima. A, ovdje izlazim. Poljubi svoje, draga, pozdrav sada. *
Kada sam živjela na moru, uvijek je mirisala so, i starci su pričali mornarske priče. Naučila sam da ocijenim kada će padati kiša, kada će duvati koji vjetar, a kada će biti samo mirno. Naučila sam kako se liječi kada te ubode otrovna riba i ako pomisliš da ćeš umrijeti, nauče te da nećeš umrijeti, zato sad znam da ću preživjeti sve tramvaje svih vremena i gradova, iako bole do smrti. Nedostaje mi beskrajno modro, pomalo providno, čiče sa lulama i žutim brkovima i priče koje se meni pričaju, koje ne prisluškujem.
* Samo je došla policija, možeš misliti, samo su došli i rekli pakujte se i izađite, ovo je privatni posjed. Možeš misliti. Četiri klinca i ja, pa đe ću s njima, pitam ih – kažu, trebali ste ranije misliti o tome, gospođo. Ma gospođa, kurac sam ja gospođa, kažem im, šta da radim sa klincima, ja sama – kažu nije naša stvar, gospođo, možeš misliti. A kiša pljušti, nebo se otvorilo, kažem plačemo svi, jebeni smradovi, ovo je moje, i jeste moje, pa ne bih tebe lagala, ali našli kurvini sinovi neki način, e neće to tako, boriću se, prokletnici. A ti, kako su tvoji? U, izvini, silazim ovdje, jebene drkadžije, vratiću ja svoje, ne brini. Vidimo se.*
Kad je V. odlazio, rekao je samo na par mjeseci i pišem ti.
* Prokleta kurvo! Odrobijaću vas oboje, prokleta kurvo, jel’, jel’, čije je? Jebena droljo, ubiću vas. *
– Ne idemo dalje, zastoj na kolovozu, molimo putnike da izađu.
N. kaze da bi trebalo da pijem dosta vode i dišem duboko, nabavim kakvog psa i prestanem pisati pisma. Možda i da se preselim, kaže. Malo promjene, započni novi život, vidjećeš, sve postane bolje, pa tako sam ja i uradila.
Kontrola, kartu na uvid.
– Nemam.
– Zašto nemate?
– Odakle znate da Vi sada ne pričate sami sa sobom, gospođo kontrolorko?
– Pa vidim Vas. Dosta zafrkancije, dokumenta na uvid, izlazimo na sljedećoj.
– Ja možda ne postojim, a da samo produžite dalje? Kako znate da nijeste ludi i da me nijeste izmislili sada?
Hajde, manite se ćorava posla, svakako sam brza, nećete me stići kad izađemo na sljedećoj.
(Nije pisala kaznu.) *
* Ja u trudnoći nijesam jela tunu, kažu da je puna žive, to nikako nije zdravo, moraš da vodiš računa o ishrani, ne želim glavatu bebu, sve bebe su glavate, kakvi, moraš prosto, sve je zatrovano. Ma nije to mode radi, ja želim da živim kvalitetan život, evo i bebu ću imati sada. Samo ne jedite tunu, kažu treba, a puna je žive. Silazim, pozdrav!
*
Noćima ne spavam i mislim kako je glupo plašiti se nevidljivih stvari i glupe babaroge. Kako se nauči voljeti i kako dobiti odgovore na sve ispisano?
Pitam se da li V. u tramvajima priča: „Volim jednu T., ali nikako da joj pošaljem pismo, znate, malo mi vremena za sve. A tramvaji su za priču, ne za pisanje.“