Prevod sa makedonskog: autor
čekaonica
dolaziš prvi. čekaš.
staješ u red. čekaš.
pritiskaš dugme. čekaš.
igraš na engleze. čekaš.
(još koliko čekaš?)
stavljaš džezvu. čekaš.
puštaš vodu. čekaš.
pališ bojler. čekaš.
šalješ pismo. čekaš.
menjaš status. čekaš.
čekaonica: niko te ne čačka.
međuprostor. međuvreme.
nešto kao: mala smrt.
nešto kao: rupa u đevreku.
nešto kao: intermeco pre važnih vesti
iz zemlje i sveta.
nešto kao: vrata.
nešto kao: prozor.
(imaš prazan ekran, eeej!)
taman, da poletiš.
taman, da nestaneš.
a ti, ako si lud,
čekaj!
DEDIKAR IKARAL
kako objasniti sebe
sebi
drugima
kako objasniti sve svoje
kontradikcije
sve unutrašnje sprege
dijalektiku svog bića
kako pronaći harmoniju
između crnog i belog
između početka i kraja
kruga
između prve i poslednje
kuće
kako spojiti mesec sa suncem
napraviti manastir od grada
od svoga tela hram
kako ući među ljude
kako ostati sam sa sobom
miran
kako izdržati na vetru
tuđih reči
tuđih pogleda
na svet
kako ne baciti kamen
prećutati
najlakše je
odmahnuti rukom
nasmešiti se
kao da razumeš sve
i sebe
i svet
u sebi
i van sebe
i svoje strahove
sve
i svoje snove
sve
i svoje ponore
i sve
vrhove svojih planina
kako umiriti more
rasterati oblake
postati prazan
potpuno
prazan
proziran
prozreti sebe
4. ZEMLJA. CRVENO.
silazim u svoje podzemne odaje.
u temelje. tamo gde su još
moji stari zakopali nešto.
silazim krišom od celog sveta. sam
od sebe kradem ključ.
dole je zima. od studa čak i
vatra gori. čak i peče kao žar golu kožu.
i podilaze žmarci. zbog mraza, zbog straha, zbog jeze.
tražim sa kandilom u ruci.
čeprkam po teglama sa slatkim,
gorkim, potkiseljenim.
čačkam po svemu što je prošlo kroz mene.
po svemu što je prošlo pre mene.
nožem ispuštam vazduh
da izađe smrad.
sklanjam buđ koja se nahvatala odozgo.
udišem duboko. probam prstom.
otvaram teglu po teglu. sklanjam buđ.
udišem duboko. probam prstom.
teglu po teglu.
sve dok ne nađem zašto toliko boli.
i dokle.
U MOJOJ DEČIJOJ SOBI
svetac naslonjen na slončića od tobožnje
slonovače ubija aždaju
sveto pismo i kuran
uspravno stoje licem u lice
između njih budni sedeći bdi
iza njega majka i sin
najniže visi
džepni časovnik mog dede
vreme stoji
tri kazaljke jedna preko druge
spavaju
u snu
neko na nekoga misli
KUĆICA ZA PTICE SELICE
moje levo rame
je ljuljaška
iz tvog sna
u njemu prespavaš
jutarnje ćutanje staraca
koji piju kafu po terasama
soliter nam zaslanja
sunce
ili skriva nâs od njega
stopala
otkrivena grle se
u dnu kreveta
prozor širom otvoren
progutao parče neba
rasporenog od
sreće izbrojane do deset
u uglu
pauk brodolomnik
kroji planove
za novi dom
naš je
kućica za ptice selice
mi smo
brodić od papira usred potopa
koji vapi
za kopnom
ZNACI
kad sam bio mali
uvežbavao sam svoj nevešti autogram
na zamagljenom staklu
starog crvenog automobila
danas na staklu tuš kabine
ispisujem kažiprstom
znake koje ne razumem
znam samo to da dolaze
iz nekog daljeg detinjstva
DESI SE PESMA
nije mi svejedno.
odreagujem. zanemim.
zaboli me. krenu pitanja.
krenu poklapanja. čarobni
sretaji. košava u lice.
zajednički smišljane fraze.
sećanja. stari skriveni išareti.
kad se gleda u sat, na primer.
nemušti rastanci. kolebanja.
nespretni zagrljaji.
ćutanja. tišine.
Đoko Zdraveski (Skoplje, 1985) diplomirao i magistrirao na Filološkom fakultetu „Blaže Koneski“ u Skoplju. Radio osam godina kao lektor za makedonski jezik na Filozofskom fakultetu u Nišu. Objavio je četiri knjige poezije: „Palindrom sa dva n“ (2010), „Kućica za ptice selice“ (2013), „Ljubavina“ (2016) i „Dedikar Ikaral“ (2017).