Danijel Jurjev: Šest pesama

Sa nemačkog prepevala Verica Tričković

VUČJA SAVIJAČA (umesto poetološke rasprave)

Uzmimo sintagmu „vučja savijača”
Da posluži jednoj pesmi kao centar
Najpre tu postoji jedno rusko zavijanje
Ali ono zapravo i nema veze s vukovima
A savijača se rimuje sa prakljačom
I nešto je za jedenje
Ideja: Da je na foralberškom
Vučja savijača tradicionalni pomoćni obrok.
U džungli zemlje nedođije
Ta možda je ipak neki kovitlac od vukova viđen?
No kritična javnost želi pak nešto o izbeglicama
Dajmo joj dakle nešto o izbeglicama:
Tri vuka jure košutu kroz selo
Uz narodne zvuke sa Uralskih planina
Koji prelaze u arapsku prolećnu melodiju …

“Izbegavaj lirizme”,
Kaže vuk
Pojede mesec
Crvenom vinu zavrne
Sok.

Ko želi da usitni metafore,
Potrebna mu je velika mašina za mlevenje mesa
I kao što se zna, nije to
Korpulentni grabljivac nalik psu,
Taman kao što leptir limunovac
Ne plisira limunove, osim na primer
U jednoj pesmi Ulrike Faibig.
U vrtlogu ovučjalih metafora
Navigira jež, sebi uskraćuje
Početak i kraj.

“Jedan muk papeva pri tut ‘viau’”
Tako Martinova. Krdo
Mjauče u štrudli
Sve same pokisle pudle.
Vuk preko logorske vatre
Gore demonstrirani ražnji
Udubljeni unutra, odozdo
I odozgo, koso
Pa sad možemo sebi na foralberškom da ugađamo.

STIHOUNIJA (RUSSIAN REVERSAL)

U Sovetskoj Rusiji čita ova pesma – tebe
Gleda te iz pohlepnih, mutnih očiju
Pita: “Zašto”, kao da je time nešto objašnjeno Represuješ državnu vlast
Ali imperija uzvraća
Sa fotomontiranom smrtonosnom zvezdom.

U Sovetskoj Rusiji
Pripremi te petominutna supijera
Za četiri minuta
Ponekad i za tri

Glava te trese
Grizeći cevanice krešti na vojnike
Svih rana običaj iz surovih spasonosnih zima
Mete bi da te upucaju
Ali su meci pravi Šlaveni i
rekvirirali su oficire.

U Sovetskoj Rusiji
Iza polarnog kruga od novinarstva spravljeni
Gde su drugi od godišnjih odmora spravljeni

Ovce te broje
1 drug
1 drug
Me-e-ee
1 drug
Oh, evo ga sad opet u svom
Društvenom stanu – isto krivotvori
Ishod premeravanja.

Brojevi te liferuju
Kada ka metrou
Toneš, pogledi
Penjača su ti
Nezaštitno isporučeni

Pesma pita: “Da li je to
Alkohol, koji te popi
Il’ se teturas tako, jer te socijalizam
Nestabilnog stvori?”
“Ni jedno ni drugo, pesmo, ti me interpretiraš
Iščašuješ se
I sama se zateturaš”

U Sovetskoj Rusiji
Gde svirale svinjske rabote prave
Gde mučiš osećaje krivice

NATERIVANJE

Ta kakvo je to naterivanje?
          teraj dobro teraj loše ali teraj
Na obali Dunava kod Dirnštajna, gde je tako lep i plav, Sjaje se izanđali bicikli rđavi na vetru,
U vodi juri glava kupusa –
Dva su je to, dok se terali,
Bacili u vodu,
Kao naknadni čin …
          napred teraj napred to nateraj
Ispred pobačajne klinike stoji mužjak,
Kako bi si nakon instalacije ratopodstrekivačkog softvera
Dok traje rebutovanje protraćio vreme
I razmišlja o mračnim nagonima …
Čak šarenim nagonima na prekookeanskom putovanju, Njuške, ruke, nokti s nogu sve u naterivanje naterano
I na vodenom putu u boci poruka:
Pisma će da se bace nepročitana
A boce će da se izlože.
Nateran širokonjušni ekran;
Uzavreo kargo-kult užasa,
Operativno slepa dvorska vožnja širi kožna krila
I kosi u promašenom pokušaju spasovdana gakćući Pustinju od betona. Kad potera ljigav majstor
Dobijaju punoglavci prednost, podstrek
Već imahu. Tako teraju napred …
          napred teraj napred to nateraj
Umorni putnici, neki prognahu pre
Sami sebe, drugi pak imahu
Manje sreće, no terati
          (teraj dobro teraj loše ali teraj)
Se mora, terati, terati –
          al daj sad ne preteruj

 

Jedna
Amoroznost skrenu iza ugla;
Na trotoaru kvadar,
Mnogo duži no širi, i kugla.
Pogled se oboji nežno svetlosivo
Dan kao pekara …

Jedna
Animoznost skrenu iza ugla;
Mudri hlebac dugo grize
Uz niz kuća
Tekstura priređuje prijem na dvoru
Od stolica na sklapanje kredom škripanje ….

Jedna
Amoroznost skrenu iza ugla;
prođe preko balans ploča, kroz kamenu kašu
Pukla petlja od gledanja puna
Zvono bicikla oglašava molitvu
Po terasama raspletenu …

Jedan luk okinu u poroznost
Odakle izmiliše bube …

 

Surovo grabi oko sebe, besneća revnost. Ždrelo na kraju koplja
Ima mesta za milost.
Prašina se uskovitla.
Kohorte mutanata se budalesaju
U parku, u podne u dva, od juče.
“Hej, šefe, što s’se to naokol’ raskuk’o?”
Sjaj, slava i
Glauburgstrase.
Vatrena vodica ubačena, nakovanj suknut Hajdemo u emigraciju. Pustinjak
Ima svaki razlog za komad sira, njemu treba Tigar, koji surovo oko sebe grabi,
Otpor besmislen, ipak divorast
Nalazimo iznenada, i isti grabi
Surovo oko sebe, naduvava bubice
U visine. U podne se one spuste nisko. Sugreb surokosebe muzmiče stinjači Pustinjak se zakačio.

 

Pločnjak za pločnjakom
On dalje korača u večernjoj vrevi,
Pored žbunova, sivih prozora
I plavih jarbola laterni.
U leđa mu, na određenoj daljini,
Štrče kule u vedrinu,
Hvataju hladno tinjanje struje.
Zašto samo ovi crepom pokriveni krovovi?
On sanja o nekom gradu, naziva ga
Srebreni Grad. U njemu su taština i žeđ
Nakon zbrinutosti uterane u jedno,
I šuplji zvuk naučnog osećaja naokolo pljuje.
I cveće. Puno cveća.
Naglo istrgnut iz sna probija se
Kroz žbunje. Jedan pogled unazad otkriva/očituje:
Špargla se i dalje širi.
Tramvaj je vraća.
U centru Srebrenog Grada stoji kula od kablova,
A oko kule se prepleta
Pločnjak za pločnjakom

Podijeli

Komentari su suspendovani.