Čedomir Janičić: Mariola Roso

 

Majka i ja smo bili istog uzrasta i nismo se razdvajali.

Ž.P. Sartr, Reči

 

I feel the sorrow
Oh, I feel dreams
Everything is clear in my heart

J. Lennon, Oh, my love

 

Reci, slušamo!

Ali, ceo, baš ceo put bio je pogrešan. Zaista? Da! Svaka stanica je pogrešna. Od početka – sve je bilo pogrešno.

Nova poznanstva – novi počeci. Njih imamo onoliko koliko je nade da možemo početi sve iznova. Ipak, u jednom trenutku, svesni toga ili ne svejedno, mi se predajemo.Više ništa ne počinje. U svemu vidimo samo smiraj i poslednji, konačni let Minervine sove, zakasnelu mudrost, ono što uspomene čini nepodnošljivo bolnim.

Koračao je sam samcijat po velikoj kući u Montoku tužnim velikim sobama prepunim mraka i promaje. Slušao je ječanje starog nameštaja i prigušen jauk vetra s Atlantika. Mrmljao je sebi u bradu, govorio je nekome – bolje, samom sebi – o davnim uspomenama, još uvek s nejasnim očekivanjima da će na toliko pitanja biti bar približno toliko odgovora. Pritom je puštao glasne vetrove. Nije imao više nikakve kočnice, nikakve skrupule. Zašto i bi? Senke su ga okruživale, istovremeno je hteo da im utekne i da ih bolje osmotri. Nisu marile za pristojnost od ovoga sveta.

On im se opirao još samo govorom. Mnogim, brzim, nerazumljivim, plačnim, smejućim, drhtavim, grubim, nežnim – govorom. Možda je poverovao da čovek živi samo dok može da prdi i govori. Možda je hteo tim poslednjim govorom da nadoknadi godine ćutanja i pustoslovlja. Možda je pomislio da je još uvek sposoban za nagli beg u lepotu, makar za kratko da odahne pre nego što zauvek ode.

Munje osvetljavaju mračne odaje kuće u Montoku. U njoj jedan usamljeni čovek užasnuto viče i pokazuje na aveti svuda oko sebe. Sada ih jasno vidi. One se polako okupljaju. Ima ih odista mnogo. Liče na pipke velike sipe ili hobotnice1. Pitaće ga ono što ne zna. Neke prepoznaje i nije mu drago što ih vidi.

Najlepše u tvom životu?

Iznenađenje? Nije očekivao tako brz, nagli prelaz na stvar. Podmuklo nisko. Nema vremena da razmisli, njegov sopstveni govor pretiče misli čak i onda kada one nisu spore. On govori, govori, ne prestaje. Aveti ne uzmiču, ali deluje da sporije napreduju ako je govor brži i gušći. Kao da ga pažljivije slušaju. Govorom ih drži dalje od sebe. Dok bude govorio biće siguran, na sigurnom. I dalje pušta glasne vetrove. „Pesnik koji može da prdi još nije mrtav“.

Najbolji trenuci u životu nisu sve. I pre i posle njih život se naprosto odvija i to, u najvećem delu, bez ikakvih naročitih potresa. Mirno. Bez buke, ponekad bez ikakvog šuma. Koliko god da maštamo o herojskim i slavnim danima koji će naše živote izdići iz svakodnevice u nekakav mit, to se, na našu sreću, neće desiti i mi ćemo samo disati, spavati, jesti, ponekad kopulirati i provoditi dane kao da je svaki od njih poslednji. Baš kao što treba. Živeti običan život ne znači živeti dosadan život. Uvek je mislio suprotno. Dosadno je biti budan u dosadnom svetu. Moramo ponekad sebe lagati u iščekivanju neke veličine koju smo sami procenili i sebi odredili za sudbinu. Ta laž je njegova poezija. S njom je, nažalost/na sreću/u pakost/po pravdi, uspeo da ostane običan.

Ali, gle, kakvo čudo – samo disati! Ako smo sposobni da sagledamo makar ovlaš proporcije tog čuda nad čudima, to disanje, tako duboko i bogato, tako sveže i potpuno, mi smo već u ispunjenom, onom pravom i jedino smislenom životu. Najbolji su bili trenuci nežne pažnje za sićušne stvari. O, sićušne stvari… I disanje! Ne zaboravi disanje! Duboko, mirno disanje. Ono što sam dobio s prvim svojim vriskom kada sam se rodio, pratiće me kao jedina uteha kroz celu večnost. Disaću zauvek. Nikada neću prestati da dišem!

Kroz otvorene prozore napokon pristižu mlazevi okrepljujućeg vazduha pročišćenog olujom, kišom i kapima s mračnog, bliskog i dalekog, Atlantika.

No, hajdemo redom.

Calze parigine

Nekoliko koraka unatrag. Potrebno je. Lukrecija Borović. Moja baka po majci. Na njenim nogama su „pariske“ čarape. To sam otkrio kada sam bio sasvim mali. Voleo sam da se igram plastičnim figuricama kauboja i indijanaca. Njeno telo bilo je planina s brojnim naborima, liticama i uvalama.  Njeno krilo bilo je veliko jezero, zaravnjena kaldera ili pustinjska dolina između dve oble pitome planine. Njen stomak bio je izbočina na obronku ili sprat porušene zgrade, prilika za istovremeno odvijanje dve ili više radnji. Njene majušne grudi bile su prirodne tramboline odakle su junaci skakali u ambis na neprijatelje, ili meki prostori odahnuća i mirinijih delova zbitija, ili mesta prijateljstava kauboja i indijanaca, ili, možda, nekakve stidljive, izvinjavajuće ljubavne priče. Glava i ruke su joj često bile u pokretu tako da sam koristio samo njen vrat, a prekrštene ruke na krilu iscela kada bi mirovala i gledala neki film na televiziji. Prostor između njenih leđa i naslona kauča bio je tajni procep odakle vrebaju zasede, a njena suknja bila je pećina ili neki zagonetni tunel. Kada je prebacivala nogu preko noge, njena kolena bi se ukazala glatkim i lepim pod prozirnom čarapom leti, a vunenom zimi. Ono dalje bi bilo nešto sasvim drugo – meko, toplije, čudno. Nehajnim pokretom davala mi do znanja da se dalje ne ide. Dalje završava prostor za igru. Mama nikada nije nosila takve čarape. Zimi je oblačila hulahopke, s proleća i s jeseni čarape na haltere, leti je išla golih nogu.

Baka Lukrecija je sve do smrti nosila pariske čarapice. Ponekad ih je spuštala kao zarozane dokolenice. No, to je bilo kasnije, kad ju je demencija uzela pod svoje. Jednom je nestala, satima su je tražili, napokon se odnekud pojavila sva izgrebana, raščupana, s čičkom na haljini i čarapama. Kad su je ljutito i zabrinuto upitali gde je bila, odgovorila je da je prošetala korzoom. Pronašli su je u šipražju blizu obale. Mi mlađi smo se cerekali, neko je glasno rekao da je luda. Tu se zadesio neki čičica, bakin ispisnik, i rekao da ona nije luda, da je tu gde se prošetala odista pre rata, onog Drugog svetskog, prolazila široka staza gradskog šetališta. Izgradnjom luke i remonta obala je bila presečena, šetalište je vremenom zaraslo u divlje žbunje i sasvim je iščezlo iz vidika i sećanja.

Baka je još jednom prošetala lepom zalivskom rivom u zenitu svoje slave, bila je čuvena lepotica, prva automobilistkinja mestašca na moru, nosila je šešir nalik na šlem, lornjon, pušila je na tanku muštiklu, dozvoljavala je sebi kratke haljinice bez steznika i pariske nestašne čarapice.

Dve Mariole?

Mama se silno plašila te priče. Umesto svoje majke stalno je spominjala svoju prababu, imenjakinju Mariolu, nežnu, slepu bakicu s tenom poput bebe koja je umrla u sto devetoj. Mama nije želela da se šeta među zmijskim mlekom, koprivama i čičkom izgubljena u vremenu. Pribranost prabakine starosti, mudrost hiljadugodišnje Sibile i njeno sveopšte čistunstvo naprosto su je ostavljali bez reči.

Mama je volela brzinu. Jedna od njenih najranijih fotografija pokazuje zgodan zvrkavi devojčurak u zimskom kaputiću. Posprdno se osmehuje, pridržava bicikl mnogo veći od nje same. Kasnije, leti, snimili su je kako jurca tim istim biciklom uskim putem oko rta koji deli njen zalivski heimat na dva dela prema većem gradu u kom je njen otac nekada držao krčmu. Na fotografiji se smeje, tanke i snažne noge pedalaju, suknjica joj vijori od brzine ili vetra. Kao šiparica je već vozila motore (naročito je volela jedan predratni porodični Zündapp), takmičila se na jedriličarskim regatama, njeni rođaci su je naučili da vozi i gliser. Bila je izvrsna plivačica, trčala je brže od vetra i verala se po drvetima smokve vešto kao majmunče.

Nijedna slika ne uparuje dve Mariole. Starija na sasvim ispucaloj, veoma lošoj fotografiji pozira sva u crnom, s belom čipkanom kragnom, iznenađujuće gologlava, sasvim seda, ali kao neka lutkica, kao detešce bez ijedne bore na licu, ozarena blagim osmehom i zanosna s poluspuštenim kapcima. Na sledećoj je već mrtva, leži u svom krevetu, u ruci drži stručak livadskog cveća, ponovo kao devojčica, i sama kao kakav cvetak.

Gazda Borović

Pogled ponovo na Lukreciju. Njen muž, Mariolin otac, Luka Borović, bio je mornar. Ostao je veoma rano siroče u brdskom mestašcetu blizu obale zaliva. Othranili su ga rođaci, generacijama siroti pastiri na nepristupačnim planinskim vencima duž jadranske obale. Nekada u starini prezivali su se Radović. Ni u opštem ni u porodičnom pamćenju ništa ne govori da su se i u čemu ikada posebno istakli. U početku je izgledalo da će upravo Luka Borović biti okret nove stranice u povesnici anonimnih Borovića. Čim je ugrabio priliku ukrcao se na brod kao mali od palube i otišao u Ameriku. Odatle je došao kao snažni, naočiti mladić s novcem kog je uložio u veliku kamenu kuću na sprat, dok je prizemlje pretvorio u najpoznatiju pristanišnu krčmu u tom delu Jadrana. Ubrzo se obogatio i kupio Alfa Romeo, prvi automobil u zalivu.

Oženio se mladom osirotelom plemkinjom željnom svetla i brzine. Gracijani je već u to vreme bilo prilično nezantno prezime, ali u istoriji zaliva imali su svoje sjajne trenutke. Đirolamo Gracijani, poreklom Venecijanac, borio se na čuvenoj „San Trifone di Cattaro4“ kod Lepanta. Vele da je poginuo u junačkom jurišu na jedan turski brod, od osam koji su istovremeno napali hrišćansku galiju, rame uz rame s legendarnim kapetanom Jeronimom Bizantijem. Takođe, bili su u daljem srodstvu s admiralom Leoneom Gracijanijem, zapovednikom male mletačke flote u kratkom ratu s Austrijom, polovinom 19. veka.

Borović i Lukrecija dugo nisu mogli da imaju dece, a onda su dobili jedno za drugim četvoro od kojih je samo najmlađa, Mariola5, preživela. Njena dva brata: Severin i Danilo i sestra Magdalena (ili Madalena; Lukrecija je bila uporna da se iz detinjeg imena izbaci grubo i prostačko „g“), umrli su jedno za drugim onako kako su se rađali. Ostala je porodična grobnica s imenima i istim godinama rođenja i smrti.

Posle rata bilo je potrebno da se mnogo toga odreknu, da prežive jer su im oduzeli veliku kuću i krčmu. Borović je morao ponovo na more, a Lukrecija se snalazila kako je znala i umela. Mariola mi je pričala kako ih je njena majka bukvalno spasila od gladi, sve njih, njene rođake, susede, stare ostrakizovane sinjorine i neke popove. Borović je za to vreme plovio dalekim morima, verovatno sa željom da se nikada više ne vrati. Kada se ipak vratio, bilo je kao da nije. Sedeo je leti po ceo dan ispod smokve, a zimi uz grejalicu u njihovoj, vazda zamračenoj, dnevnoj sobi u maloj, na brzinu sklepanoj kamenoj kućici. Dobili su plac na obali, u zapuštenom delu zaliva usred guste neuređene vegetacije, podno strmih neiskrčenih brda. Gazda Borović nije radio ništa. Ponekad bi prošetao i, za lepa vremena, sedeo sâm na pristaništu za ribarske i dužobalne brodice, kao da nekog očekuje ili ispraća.

Sećam se čudnih razgledica koje je dobijao iz dalekih luka Japana, Filipina, Australije, afričkih zemalja, Čilea, Urugvaja, Njujorka… Svagda su prikazivale more i gradove pribijene uz obalu kao da su se plašili da zakorače dublje na kontinent. Bile su vesle i šarene, bez pečata jer su ih donosili njegovi kamaradi koji su još uvek plovili. Na svakoj je pisalo samo: Luka Borović, Yugoslavia. I svaka je nepogrešivo dolazila u njegove ruke. Neki pomorski Thurn-und-Taxis. Zapravo, bolje od svake pošte.

Vreme uspona i glamura za Borovića i Lukreciju stalo je s ratom. Vratili su se u sirotinju. Automobili, frizure, muštikle i lornjoni ostali su u sumraku davnih uspomena. Već pedesetih, ličili su na dve prerano ostarele duše pomirene s avetima. 

Mariola veštica

Lukrecija se stalno ljutila na Mariolu. Zašto? Ne znam. Možda je posebno patila za nekim od svoje umrle dece za koje je mislila da bi bilo dostojnije života od izdržljive Mariole. Nikada tu svoju mrtvu decu nije spominjala.

Ne pamtim da sam ikada video ijedan jedini znak njene nežnosti prema Marioli. Nije vikala već nekako siktala i promuklo šaputala. Ponekad bi se zacenila od besa i počela da zamuckuje kao da reči nisu mogle odjednom da izađu iz nje nego su se gurale, sudarale i ostajale krnje, pa su te krhotine besnog izliva ispadale kao mucavi, bedni otpaci iz moćnog izvora njenog silovitog temperamenta. Kada bi se naročito ostrvila na moju majku, Lukrecija je siktala:“Na dan svoga krštenja ti si pobjegla kroz prozor, pronašli smo te tek naveče. Vještico!“

Ja sam se u prilikama Lukrecijinog besa uvek kikotao zamišljajući Mariolu kako beži od popova, gazde Borovića, njegove vamp žene, kumova, rodbine, komšija, polusveta koji se sjatio na besplatni napoj. Mariola, u beloj rišelje čipki, s velikim kikama, krvnički skupljenim i zategnutim, oribana do crvenog usijanja, oprana „iza ušiju“, u crnim lakovanim cipelama, svojim tankim, dugim nožicama, kao paučica, hop-hop, evo je na stolu, zatim skok, jednom nogom na ispust kredenca, drugom u zamahu tačno na prozorski sims i – adio, Mariola! Nema je do sumraka!

Hteli su da je krste kod kuće, da je posvete Svetoj Mariji Magdalini, Blagoj Mariji. Zašto je nisu krstili odmah po rođenju? Ne znam ni to. Možda su izgubili volju od toliko smrti. Možda nisu imali prilike zbog rata. Kažu da su Borovića mučili Italijani jer je šurovao sa srpskim nacionalistima. Kažu da bi ga sigurno ubili da se nisu umešali Gracijanijevi, a kada se saznalo da su mnogi iz tog legla bili vatreni komunisti, morali su svi u bežaniju. Posle rata trebalo je preživeti osokoljeni polusvet, skojevce i njihov entuzijazam. Posle toga, dok se sve nije sleglo, bilo je kasno.

“Vještico! Nekrste!“ Mariola stoji kao ukopana, sva zajapurena od stida što je njena majka preda mnom tako grdi. Ipak, suzdržava se da ne prsne u smeh kada me vidi kako se valjam po podu i držim za stomak dok Lukrecija nezadrživo sipa: Đavole, nekrste, beštijo, scimmia6, antihriste! 

Pitao sam je zbog čega je pobegla. Rekla je: ne znam. Gde si bila do večeri? Poviše zaliva, tada sam otkrila svoju stenu. Voliš li Boga, mama? Volim tebe. Kada bi znao koliko te stvarno volim, uplašio bi se! Golica me, kikoćem se, sikćemo zajedno: beštijo, đavole, šimija!!!

Kapetan

Kapetan Zdenko Roso. Visoki, lepi, ležerni Kapetan. Moj otac. Mariolin spasilac. Izveo ju je iz mučne svakodnevnice njenih istorijskih pogorelaca jednim elegantnim plesom na igranki u bašti hotela Park. Kapetan je bio ratno siroče, odgojile su ga švore7 i dale mu ime po izlapelom, starom župniku, njihovom ispovedniku. Posle je pao u ruke državnog sirotišta, lučkih mangupa i pomorske škole. Bio je stalno nasmejan, kao i Mariola, večito su se kliberili i međusobno zasmejavali.

Venčane fotografije prikazuju ih kao ljiljane među trnjem. Kao Kenedi i Džeki. Svi ostali su kao sa seoske daće. Borović i Lukrecija neuspešno poziraju, sedi i zapušteni, vidi se da je Borović pripit, širi ruke i verovatno zabavlja samog sebe. Kapetan u beloj uniformi pomorskog časnika. Mariola u velovima, tajanstvena kao Saloma. Tu su, napokon, i Kapetanovi drugari moreplovci, kao iz Kenedijevog Kamelota, u košuljama sa zavrnutim rukavima, naočarima za sunce, smeju se blistavim, zdravim zubalima. Mariola među njima, više ne u venčanici nego u letnjoj koktel haljini do kolena, smeje se s njima kao jedna od njih. Svi su iznenađeni nečim izvan vidokruga kamere u šta Kapetan oduševljeno pokazuje uprtim prstom.

Ti mladi ljudi novog kova i novog doba, nezainteresovani za bilo šta iz prošlosti, navukli su me na rokenrol, robu široke potrošnje, televizijski program i Ameriku pre nego što sam prohodao. Glava uz glavu, ona kao grpoupie cura iz šezdesetih s ravnom, dugom kosom i tonom šminke, u šarenoj haljini, on, orlovske fizionomije, sa svetlim očima i tužnim lucima nad njima, moderan kao šlager pevač: frizura s krestom i zulufima, u širokoj hipi košulji, i ja, punački bebac, lepi plavušan, basnoslovno obožavan, srećan, zadovoljan, nakljukan, u nečem belom. Prva naša zajednička fotografija. Dobili su me posle tri godine braka.

Živeli smo u malom ali vrlo udobnom stanu u soliteru novog naselja lepog, velikog grada na obali. Stan je Kapetan dobio od državne kompanije za koju je plovio. Ni njegove švore ga nisu zaboravile: ustupile su mu na korišćenje garsonjeru na Kalelargi8, iznad pozorišta, koji su Kapetan i Mariola iznajmljivali glumcima najčešće badava ili za smešno male sume. Oboje su jako voleli pozorište, pevače i glumce.

Ples, slava, požar, kraj

Savršeni dan? Ima ih više. To je nečuveni dar? Znam.

Jedan je krunisan paljenjem radija-lampaša sa zelenim mačjim okom i stepenastim redovima s nazivima svih poznatijih evropskih gradova. Mariola, Kapetan i ja blesavo plešemo na Jolie Jacqueline. To je bila najzaraznija stvar koju sam ikada čuo. Tada sam zgrabio Mariolin dezodorans i na njemu zapevao kao na mikrofonu. Oboje su seli i oduševljeno pljeskali mojim bravurama: laganim njihanjem kukovima, osećajno ispruženom rukom kojom pokazujem u njih i svet kojima posvećujem svoje srce. Kada sam završio, oboje su mi prišli i digli me od zemlje u visinu kapetanovih ispruženih ruku. Leteo sam. Imao sam krila. Jedrio sam na vazdušnoj struji čiste sreće.

Tada je napolju nešto stravično puklo, začuli su se jauci i zapomaganja. Ne, ne spuštaj me! Ipak, ništa nije poremetilo taj dan. Naprotiv.

U svesci sa tvrdim kariranim koricama, na Maroilin predlog, veoma rano počeo sam da pišem nasumične rečenice, ono što bih čuo i video, što bih umeo da opišem rečima. To su u početku bile televizijske reklame: čokolada Dvadeset slavnih i Josip Maroti, reklame za cigarete sa nacrtanim indijancima koji puše king sajz lulu mira… Poslednja beleška iz karirane sveščice glasi ovako:

«Mama i tata stoje na balkonu i gledaju požar u susedstvu. Očekujem Josipa Marotija i njegov cilindar. Kada to završi, idem i ja da gledam vatru».

Kapetan i Mariola poslednji put zajedno. Leđima okrenuti na balkonu. Posmatraju požar u susedstvu. Nepomični. Dve senke u plamenoj svetlosti. Dotrčavam, guram se između njih, stavljam njihove ruke sebi oko vrata, na ramena, pribijam se uz njihova nepomična tela. Vatra guta kuću preko puta naše zgrade. Strašni huk stihije meša se sa sirenama hitnih službi. Ja sam opčinjen.

Mariola i Reza, anđeli

Mariola, nije me briga za neumitni hod vremena, ni za to koliko ga je još ostalo. Mi smo sada u poseti Borovićima. Šetamo arboretumom hotela Park gde je počelo sve što ima veze s našom srećom, gađamo se pinjolama, jurcamo između rutavih palmi. Zasmejavam te do suza dok hodam kao nespretni Čeh ili Nemac kome su se tesne gaće usekle u debelo meso i prepone. Utrčavaš u hotel, ne možeš više, upiškićeš se od smeha. Onda me zoveš i upoznaješ me sa Rezom, svojom školskom drugaricom, lepom i ludom kao što si ti. I ona se šeta arboretumom. Vaše staro mesto. Reza me grli i kaže da sam anđeo, svet se pretvara u pesmu, moj život je blagoslov s Neba.

Vidim tebe i Rezu na fotografiji, dve devojke pred udaju, pozirate u kupaćim kostimima na steni usred mora. Morske nimfe, stidljivo osmehnute, zagrljene, s dugim, dugim umršenim kosama. Retka stvar, na poleđini fotografije tvoj rukopis s krupnim okruglim slovima: Tereza i Mariola, zauvijek!

Nas troje, Reza, ti i ja, šetamo do kamenih kuća oko male marine. Noć je tiha, čuju se zrikavci i lagana muzika iz bašte hotela. Nebo i more su jedno isto crno mastilo. Retki svici kućica na drugoj obali ogledaju se u moru kao žar upaljenih cigareta u mrkloj noći. Mali svetionik na rtu najužeg dela zaliva svetli u prekidima, kao da uzdiše: Oh, oh, oh…

Pritajeno se smejete, šapućete, zastajete, ljutim se što ne čujem i ne razumem ništa. Zatim se naglo zagrlite i briznete u plač. Do srži preplašen pritrčavam, sav od suza, sav od očaja, licem k licu s naglim, strašnim saznanjem koje nema ime, ali koje zadobija užasnu, konačnu sliku, sliku goru od svakog mraka, sliku goru od svake smrti! Sliku na kojoj te gubim zauvek! Mucam, ne mogu da dođem do reči. Zacenio sam se od plača. Kao Lukrecija od besa. Kao ti od smeha. Nas više nema na toj slici i to je tako konačno, tako istinito, tako surovo!

Teši me samo to što ne vidim tebe već sebe kako ležim opružen sa cvećem u rukama. Ti u crnini gledaš sa stene nad zalivom, bez suza ali s bolnim prekorom: kako je moguće umreti tako mlad? Ali ja više nisam mlad, Mariola. Dobila si me s dvadeset i dve. Izgubićeš me sa sedamdeset i četiri. Živećeš sto devet. To je jedina uteha dok plačem s tobom i Rezom, već tada stariji od obe za jedno tako strašno saznanje.

Kraken naših života na balkonu

Tanker na kom je Kapetan putovao jedne olujne noći blizu obala na koje gleda Montok zgrabio je Kraken i zauvek ga je odvukao u dubinu. Kapetanovo telo nikada nije pronađeno. Sahranili smo u kenotaf njegove stvari, uniformu i neke drage sitnice: školjku sa šapatom mora, ploče Yesterday i Yuppi Du, zajedničku fotografiju na balkonu našeg stana i mali smeđi brevijar u kožnom povezu koji su mu nekada davno poklonile švore. Mariola je sedela na svojoj steni iznad zaliva kad god bismo bili u poseti Borovićima, i ćutala sasvim sama, odsutna od ovog sveta, beskrajno tužna i zapitana kao svaka žena pomorca koji se više nikada neće vratiti.

Vidim je, poslednje godine na moru, kako uz prozor našeg stana na novom naselju lepog, velikog grada na obali, koji gleda na gole, plavičaste kamene obrise daleke planine, čita ilustrovani časopis. Svetlo joj pada sa strane, obliva njenu, tada vrlo kratku, svetlokestenjastu kosu à la Ani Žirardo, njen dečji ten i meke crte lica koje mi nedostaju i kad ih gledam, njene oči boje rumenomrkih kestenova, njene zauvek tek propupale grudi, tanak stas i veoma uske bokove, tanke, snažne noge, njene male šake s oblim mekim prstima kojima veze goblene, posluje po kućnim električnim aparatima, drži karte „talijanke“, mazi moju kosu. Čistim s njom grašak, povremeno se gađamo zelenim bobicama i smejemo se. Ubacujemo jedno dugom bobice u usta.

Odjednom joj kažem kako me ništa na svetu toliko ne rastužuje kao kapi kiše na dugačkoj ogradi našeg balkona. Ona se uozbilji i zamisli. Ništa nje odgovorila. Posle nekoliko dana padne kiša, vrata balkona su otvorena i slušamo radio. Puštaju You Like Me Too Much, pesmu s B strane albuma Help. Vidim, osećam, kako Mariola tačno shvata šta sam hteo da kažem. Pogleda me neizrecivo nežno, bolno, s dubokom tugom.

Šta je tu tužno? Taj momenat, ta ukošena perspektiva, te suze koje je neko isplakao i ostavio na ogradi našeg balkona da se suše. Taj blagi vazdušni struj od kiše koji pomera naše opažanje u niz vremenskih uglova gde je moguće brzo zamaknuti u prošlost. Te kapi koje volim da otrem prevlačeći prstom po ogradi dok me one koje nisam otro čekaju da jedna za drugom umru. Kao sati. Kao dani u kojima se Mariola i ja pretvaramo da nismo sami. A jesmo. Sami samcijati na svetu. Ne znam. Sve je to tako tužno… Ona me nije pitala šta je tužno s tim kapima. To je dar. Moj i njen.

Mariolin plan

Otići s mora znači umreti za ovaj svet. More povezuje svet u jednu nedeljivu celinu. Ono mimo mora samo je imitacija sveta. Ali, baš nas briga za svet, Davorine. Moramo početi sve iznova. Proklinjem more. Šta znači proklinjem? To znači da moramo otići odavde. Zauvek. I to vrlo brzo. Šta kažeš, Davorine? Dobro, mama. Neće ti nedostajati sve ovo? Koje? More, brodovi, trg s pet bunara, Kalelarga, ovaj stan… Bićemo zajedno, ti i ja? Da, nas dvoje se nećemo razdvajati. Onda dobro, gde idemo? Ne znam, ali imam ideju! Dopašće ti se!

Raširila je veliku mapu bivše države i uzela dugačak lenjir.

Otići ćemo što je moguće dalje od mora i ovog mesta, slažeš li se? Da! Onda, idemo na sever. Šta je ovo zeleno? To znači da tamo nema ni planina, ni brda, ni brežuljka, sve je ravno. Kao more? Kao more, ali nije more nego je zemlja. Evo, vidi, ovaj grad se zove S. i najdalji je od nas. Niko nas neće posećivati? Ma hoće, ne boj se, ali mnogo ređe nego sada. Ulazi Lukrecija. Šta radite? Odlazimo. Lukrecija uplašeno gleda u Mariolu. Nema više siktanja, ni režanja, ni promuklog šaputanja. Mariola i Lukrecija se gledaju netremice. Obe znaju. Kada? Krajem osmog meseca, Davorin mora u školu. Tako brzo?! Lukrecija samo što se ne onesvesti. Tako brzo. Bilo bi brže da umem brže da se spakujem.

Davorine, sada ćemo otići da se oprostiš sa svima. Tvoji prijatelji s kojima loviš guštere, učiteljica Alenka… I još neko, mama. O, toga sam se plašila, zar moramo? Moramo.

Natalija Karpatova. Ljubav mog života.

Tri ljubavi

Slobodan Kljajić je rekao kako pati, kako ima tri ljubavi do smrti i veran im je „koliko se može biti u takvom stanju“. Ako izuzmemo Mariolu i malu Lidu koju je pregazio auto baš kada je htela da mi nešto važno kaže „sutra u parkiću“, a to „sutra“ je zauvek umrlo u njenoj i mojoj petoj godini, ostalo je još samo jedno drago biće.

Natalija! Natalija! Davorin je došao, dušo! A onda se pojavljuje ona, odsutna kao Rilkeova Euridika, šta god da kažem, odgovara: Ko? Njena majka, Mašenka, mala punačka Ruskinja s naočarima, u šali me je zvala Vodarin, Nirovad, Avodrin…

Imaš ime kao neki lijek, neki aspirin. To! Ti si – aspirin! Natalija iz nekog polusna nepozvana dobacuje: Obodin! Mašenka se zacenjuje. Frižider!? Gle, ko se to nama probudio, kaže Mariola kojoj je dojadilo da joj zavitlavaju mezimca pa nek je sto puta zaljubljen. I to ko zna zbog čega. Ta mala beživotna plava bucka. Nataša Rostova? Pre neki – rostfraj! Šta je to rostfraj? Nerđajući čelik, ubacuje se brzo Mašenka. Uvek isto, uvek neprijatno. Majke se takmiče svojom decom.

A ja netremice gledam u Nataliju opčinjen njenom nedostižnom udaljenošću. Zurim u nju, ona zuri ko zna gde, ko zna gde opet zuri u mene, i tako u krug! Kako je divno biti blizu takve daljine! Da li ću ikada s njom biti na istoj planeti? Pitam je, a ona: Ko?

Živele su s Mašenkinom majkom, baba Jadrankom, koja je izgubila ruku u ratu. Udala se tako bez ruke za Karpatova, sovjetskog oficira, na dan pobede u glavnom gradu države. Zli jezici kažu da se oficir napio, a kada se rastreznio i video šta je uradio, pobegao je glavom bez obzira ostavljajući Jadranku, njen odlikovani patrljak, tek začetu Mašenku, i otišao u Sovjetiju da se nikada više ne vrati. Još gori jezici dosoljavaju da se taj oficir uopšte nije zvao Karpatov, da, štaviše, i nije bio oficir nego neki šaljivdžija koji je priložio matičarima bumašku svog poginulog druga, nekog poručnika Karpatova. Kako bilo, Jadranka nije poništila brak, do smrti je ostala drugarica Karpatov. Mašenka je u sličnim okolnostima začela Nataliju, ali fudbaler na gostovanju nije hteo ni da čuje za očinstvo, još manje da Nataliji podari svoje prezime. Ostale su tako sve tri s lažnim prezimenom nekog sovjetskog Don Žuana.

Baba je stalno nosila haljine bez rukava kao da se dičila patrljkom koji se živo pomerao kad god bi se zbog nečeg razveselila ili uzrujala. Ona me je, ne znam zbog čega, veoma volela.

Ostavite moga Davorina na miru! On nije ni aspirin, ni frižider, on je lijepi mladić, pametan i odvažan poput kakva lijepog princa. A Natalija? To je babina ljepotica, malo usnula, ali će se probuditi. Možda od tvoga poljupca, Davorine? Natalijin rođendan, kljucnem je u obraz, a ona opet: Ko?

Poslednja noć pre nego što ćemo zauvek otići iz našeg stana na novom naselju. Blagi fluid rane jeseni lagano razmiče lake zavese koje ćemo ostaviti u stanu. Farovi automobila na trenutak obasjavaju prazne zidove. Sve je spakovano, još neke sitnice i to je sve od nas na obali mora. Budim se veoma uznemiren. Sada sam i prestravljen: zavese vijore na vetru, vidim Nataliju svu u belom kako mi polako prilazi. Kosa joj je raspuštena, vijori zajedno sa zavesama, otkriva i pokriva njeno, prvi put u životu, budno, bledo lice. Izgleda mnogo zrelije. Njen pogled je sasvim bistar. Ako je ranije gledala u nepoznatu daljinu, sada je pogledom probadala srž moje duše.

Gleda me zabrinuto, tužno, mirno.

Ne boj se, Davorine, ja sam. Glas joj je zvonak i pribran. Tu je i sprema se da ode. Kao što je bilo oduvek. Slušaj me. Prvo, molim te oprosti mi. Ti nisi Obodin, ti si moj princ i točka. Nikoga nisam voljela kao tebe, niti ću. Ali, vidi, ja ne mogu da se udam za tebe. Udat ću se za čovjeka kog još uvijek nisam upoznala, on mi se javlja u snu. Cijelo vrijeme sam živjela s njim u sjeni, a sad je došao po mene. Ime mu je Kraken. Sliči na veliku sipu ili hobotnicu, njegovi pipci su vrlo hladni, stežu me često oko srca toliko da s mukom dišem. Sad će biti bolje. Sad će sve biti savršeno. Ne boj se, bit ću s tobom kad god poželiš. Sad je sve tako lijepo i otvoreno. Hodi da te poljubim.

Budim se u užasu, plačem toliko da ne umem da prestanem. Mislim da ću umreti od tolikog plača. Mašenka i Mariola u crnini, crvenih očiju pripijene jedna uz drugu, ja u nekom odvratnom odelu kao za kepece, Natalija u belom cveću…

Svi vetrovi od sada će govoriti isto: „Reci i ti Ko?, Davorine! Ne daj da zauvijek budem smušena Euridika u tvome sjećanju. Pomozi mi!“

La Figlia che Piange

Mariola i ja jedne zimske večeri u našem novom stanu u S. Daleko od mora. Ravnica. Magla. Neko nam je rekao da ovde nema nijednog jedinog kamena. Nismo verovali, ali stvarno nema. Drugima koji su nam rekli da ravnica ponekad liči na morsku pučinu naivno smo poverovali. Ne liči. Ni blizu. Posle užasno sive jeseni, kiše i blata, najzad se sve zabelelo. Bili smo presrećni. Prvi put smo videli sneg.

Igramo trešetu kartama „talijankama“. Ličimo kao dve kapi vode. U rolkama. Ona skraćuje kosu, ja je za toliko puštam. Slikamo se u stanu, na snegu, u parku. Zimska odeća nam je još uvek karnevalska, za blage zime, čudna i smešna za one što se umotavaju do nosa po ovoj ciči. Upoznajemo začudo mnogo ljudi za malo vremena. To su glumci pozorišta iz S. koji su poznavali Kapetana i Mariolu još iz doba bučnih veselja u stanu na Kalelargi.

Mariola brzo gubi svoje primorske osobine. Danima ume da bude ozbiljna, čak i dosadna. Vodi me u pozorište, čitamo zajedno ilustrovane enciklopedije, gledamo filmove u bioskopu i na televiziji. Muzika s dostupnih radio stanica sasvim je drugačija. Veoma je tužna, s violinama i cimbalima. I kada su vesele, te pesme kao da izazivaju samo još jači bol. Mariola počinje da oteže u govoru, prelazi na ekavicu i govori gramatički bez greške. Opominje me kada mi se omakne neki primorski idiom.

Gledam je u čudu kada se neki naš novi poznanik ili poznanica hvali svojim plivanjem, brzom vožnjom ili umećem plesa. Bunim se. Pitam je kad ostanemo nasamo: Zašto? Odgovara: Ovo je novi kontinent, Davorine. Mi smo stranci u ovom svetu, moramo da naučimo kako da preživimo. Ti i ja. Ne smemo mnogo izletati. Ali, biće bolje. Obećavam ti.

Zima je veoma oštra u S, uglavnom igramo karte i slušamo muziku s radija. Odnekud je donela lepi Piatnikov špil „Mađarica“ i naučila me je da igramo sedmice. Nije mi se dopalo, pa smo igrali „talijankama“ ili klasičnim špilom tablić i tač. Pronašli smo stanicu sa stranom muzikom. Puštali su, u nostalgičnom štimungu, Chirpy Chirpy Cheep Cheep od Middle Of The Road. Onda je zazvonio telefon. Javila se, ćuteći je saslušala nekog s druge strane, kratko je nešto odgovorila i vratila se za sto. Bila je bleda. Zimi je nosila svetle rol majice i kariranu suknju. Podigla je svoje karte, malo posle ćutke ih je ponovno spustila i rukama je pokrila lice. Umro je gazda Borović. Pritrčao sam joj i hteo da plačem s njom, ali nisam mogao. Mariola nije sklanjala ruke s lica. Ramena su joj neprimetno podrhtavala. Čekao sam da se pribere. Igrale su mi se sedmice, jeli su mi se kolači, slušao mi se radio, pevalo mi se…

Vetar je zavijao, trenuci s njom su se topili u sebi, kao rasejane pahulje prvog snega. Kraken više neće videti njene suze. Nikada.

Ostatak, s njom, bez nje

1.

Mariola je bila stalno u grču da neću uspeti da pređem s njom u novi život. I nije se prevarila. Ruke su nam se rastavile i nikada se više neće sastaviti. Jednog dana pred moj odlazak u vojsku, neobično hladnim tonom saopštila mi je da je baba Lukrecija umrla. Svoju majku nije mnogo spominjala ni pre njene smrti. Kad sam se setio pariskih čarapica, s dosadom i neraspoloženo dala mi je do znanja da je to bilo: „Davno, davno, ko zna kad, ko to još pamti, Davorine?“

Na poslednjoj zajedničkoj, meni dragoj, fotografiji u našem starom stanu, Lukrecija i ja se smešimo u objektiv kamere na neobjašnjivoj međusobnoj distanci. Tu smo samo ona i ja. Ipak, lica su nam povezana toplinom i osmesima. Voleli smo se, i to se vidi na slici. Pokazala je tada svoj čuveni uski osmeh koji ju je proslavio u mladosti jer je ličila na Mej Vest i druge predratne holivudske glumice. Umela je da se smeši da joj se vide samo sekutići ali tako da ne izgleda ni kiselo ni uštogljeno nego veoma izazovno. Jedan pramen sede kose sa svetlosmeđim tragom oteo se od njenog skupljenog repa pozadi i pao joj je sa strane lica. Malo je nagnula glavu prema meni. Izgledala je vrlo lepo.

Nije mi dopuštala da je zovem baba, baka, nana, nona i slično. Luke? Ni to. Samo Lukrecija. Ja sam Lukrecija Gracijani Borović, tvoja baba, ali ja nisam i ne želim da budem baba, to jest stara vještica, rugoba. Na kraju sam je zamolio: Mogu li te onda zvati moja Lukrecija? Ona je iznenađeno zastala i nasmešila se polako celim svojim lepim licem. Prvi i poslednji put sam je video obasjanu iskrenom, dubokom radošću. To zvuči veoma lijepo, Davorine. Da, ja jesam i uvijek ću biti tvoja Lukrecija.

Posle toga zauvek je odlutala na brodu Dementia senilis.

2.

Mariola se zaposlila u administraciji uprave grada u S. Bila je angažovana na desetine mesta kao volonterka i delegatkinja kojekakvih foruma. Ništa je nije mrzelo, volela je da bude od koristi, a uveče je s drugaricama izlazila u pozorište ili su se posećivale po kućama. Zajedno smo izlazili u bioskop i pozorište, igrali karte i slušali radio. Naučila je da vozi automobil i kupila je polovnu „Dijanu“. Smesta je htela da nauči i mene, pa smo se izmotavali na hipodromu i zamalo poginuli dok je jurcala i, izgubivši kontrolu, uletela u žbunje. Za dlaku smo izbegli čeoni udar u veliku snažnu topolu. U S. smo napokon oboje odrasli. Ali svako na svoj način i zbog različitih razloga.

Nisam znao šta bih sa sobom. Dok smo se oboje osećali iskorenjenima, dotle sam bio siguran i ništa mi nije smetalo. Imao sam nju i ona je imala mene. Trebalo je, znam, da odrastem i ja. Odrastao sam, nije da nisam, ali to odrastanje nije išlo uvek u poželjnom smeru. Mariola je sve činila da taj proces bude što bezbolniji za mene. Neumereno je hvalila svaki moj pokušaj da izađem iz prošlosti.

U S. sam imao samo jednog prijatelja. Bio sam ubeđen da sam ga izmislio. Prvog dana u školi gde sam kasnio čitave tri sedmice zbog Natalijine sahrane i Marioline nespretne selidbe, u gomili nepoznate pakosne dečurlije, ugledao sam lice nekog klinca iz zadnje klupe kome je, sudeći po paničnim grimasama, bilo još teže i gore nego meni, pa sam seo pored njega. Bio je nevidljiv za sve osim za mene. Zvao se Ostoja Delić. Kad sam po drugi put ponovio Marioli njegovo ime, bila je ubeđena da je zavitlavam, da sam ga izmislio. Nemoguće da postoji takvo ime!

Kada je otišla na roditeljski sastanak, prišla joj je neka neobično ružna žena, gotovo starica, na kojoj je sve visilo: od kose, očiju i usta, preko kože na rukama, do grudi i stomaka, sve je bilo preliveno kao da su je pravili od palačinki od blata. Predstavila se, rekla je da se zove Kijevka i da je Ostojina mama. Mariola je počela da pušta nokte kako bi ih sebi zarivala u ruke ili telo da ne prsne u smeh jer se ljudi u S. gotovo uopšte nisu smejali. Smeh se često smatrao vrlo uvredljivim ponašanjem, a ona nije umela da se suzdrži. U razredu je bilo isto, deca se naprosto nisu smejala, a i kad jesu – bolje da nisu. Bila su to ćoškasta, nelepa, ćutljiva deca, zabavljalo ih je sve budalasto i tupavo na ovom svetu. Od početka sam ih zamrzeo. I oni mene. Ostoja Delić bio je manje od nikog jer se nije uklapao ni fizički ni mentalno ni u šta stvarno. Bio je crnpurast, ni visok ni nizak, špicast kao da su ga perorezom odeljali od tvrdog drveta, tankih udova i velikog stomaka, često potpuno nesvestan ljudi i zbivanja oko sebe, večito zabrinut za neki svoj problem – nikom jasan, nikom vidljiv. Nosio je smešna okraćala odela staračkih mrkih i tamnozelenih tonova i obavezne kape: francusku leti i neku neverovatno ružnu narandžastu kapetinu sa šiltom i gombicom zimi. Stalno je pevao uvodni song iz britanske televizijske serije When the boat comes in: Thou shalt have a fishy on a little dishy, Thou shalt have a fishy when the boat comes in12…. To je pevao kao: du šu hev a lišn on da lidl dišn, du šu hev a lišn uen d but komz in…. Voleo je da to i na takav način pevamo zajedno.

Bio sam opčinjen njim kao tek otkrivenim kontinentom. Plašio sam se da ne nestane. Ostoja Delić je bio živa veza sa svim onim što sam ostavio za sobom. Shvatio sam da nije bio u pitanju stvarni svet s ove strane Alisinog ogledala. I u zalivu, i u lepom gradu, i u S, svuda su me pratili hodnici i prolazi, tajanstvene mračne kuće u nelogičnim nizovima, tiho i zlokobno prisustvo Krakena, ali i sunčani dani na obali, vetar i galebovi, muzika, svetlo i mirisi koji su me vraćali u prošlost, ne u prošlost kao dovršeno zbivanje koje je vremenski iza nas, već ono koje se sluti i naročitim bolom iz srca priželjkuje, ostavlja bez daha, čini ovaj život ne samo podnošljivim nego i jedino vrednim.

3.

Mariola više nije razumela ni mene, ni Ostoju Delića, ni Alisino ogledalo. Slutio sam da nas instiktivno brani od Krakena koji nam, tako daleko od mora, ništa nije mogao, ali ako bih ga prokrijumčario u snovima i sećanjima bio bi smrtonosan kaogod negde na okeanskoj pučini.

Poželi nešto, Davorine. Ne smem, želje me ubijaju. Ostavi prošlost! Ne mogu. Imaš li devojku? Nemam. Moraš se malo pokrenuti, ja vidim kako te one curice iz tvoje škole gledaju. Gledaju tebe, Mariola. Ličiš na neku od njih. Pogledaj druge majke. Majku Ostoje Delića, na primer. Zašto, pa Delićka je sasvim fina gospođa. Građena je kao poljski klozet, kažem bez ikakve emocije.

Ne uspeva da se suzdrži. Prsne u smeh i ubrzo se sasvim zaceni. Kao njena majka od besa. Barem to, još uvek umem da je zasmejem. Možda zato izbegava duže razgovore sa mnom. Plaši se povratka u godine Krakena. Smeh neminovno dovodi do plača. Teškog plača. Ona više ne želi da plače. Ni za čim. Ni za kim.

4.

Nisam još bio napunio sedamnaest godina kada sam napisao svoju prvu poemu. Bila je sva od beznađa, ali jasna, čista, tečna. Posle groznice obuzeo me je mir za koji nisam znao da postoji. Tišina uma. Tada je sve stalo, ne zato što je bilo zakočeno, nego zato što se sasvim ispunilo u vremenu i u prostoru. Stajao sam oči u oči s nečim što me je nadilazilo a što je, opet, dolazilo samo iz mene. Postao sam svestan samostalnosti života bezrazložno napisane literature. Taj život mi se učinio mnogo dostojnijim i stvarnijim od banalne svakodnevice usamljenog tinejdžera u S. Odlučio sam da zauvek živim u toj stvarnosti. Jedino u toj stvarnosti.

Pišući pesme, međutim, prestao sam da pevam.

Ostoja i Kijevka Delić iščezli su odmah posle mog književnog prvenca. Možda sam ih, ipak, izmislio. Možda su otišli dalje svojim putem, da budu uteha nekoj drugoj očajnoj lutalici. Nikada ih nisam posetio u njihovom domu – jednoj naherenoj, sivoj kućici na kraju grada. Na toj adresi sada je četvorospratnica s izlozima frizerskog salona i picerije u prizemlju. Grad se proširio, u svom divljem prostaštvu proždrao je sve svoje tihe aveti.

Ostale su uspomene: Ostoja Delić i ja šetamo po kiši i ćutimo. Oboje, i on i kiša, kriju me da plačem bez stida.

5.

Pisao sam na isti način kao kada me je Mariola učila i rekla mi da beležim sve što mi padne na pamet u onoj kariranoj sveščici. Odvukla me je tada na rivu i pokazala bradate slikare koji su, sasvim uspelo, umeli da nacrtaju prolaznike za svega par minuta. Nisam imao dara za crtanje. Rekla je: nema veze. Mogao bih da pišem, mogao bih pišući da crtam svet oko sebe, pa i samog sebe jer postoje crteži slikara kada se ogledaju u ogledalu. Mogao bih pišući da slikam zaliv i more, brodove i rođake, gazdu Borovića i Lukreciju, Kapetana i nju na pustom ostrvu pod tropskom palmom, onu devojčicu koju je pregazio auto, galebove, mesečinu i sunce u zenitu, mali arboretum i veliki park pored brodogradilišta… Sve što vidiš, što si ikada video, što si ikada poželeo da vidiš. Taj svet je veći i mnogo čudesniji od ovog jednog u kom živimo. Shvataš li o čemu ti govorim, Davorine?

Tako sam i pisao: kao bradati slikari na vetru i suncu krcate rive gde nema vremena za popravku i dugo razmišljanje. Nisam mogao i ne mogu drugačije. Pisao sam s beležnicama u krilu otkad znam za sebe. Za redigovanje sam čuo tek na fakultetu. Mislio sam da se piše iz najviše dve ruke i to uvek ono što mi prvo padne na pamet. Kao mrežom za leptire, hvatao sam slike oko sebe, u sebi, iz sebe…

6.

U S. su stvari izgledale nešto drugačije. Ne, ne piši o dedi, ni o tati, ni o meni. Zašto? Nije mi nikada rekla zašto. Možda zato, nadao sam se, što su obojica bili ljudi s mora, stvarniji kao eho koji je mogla da čuje samo sa svoje stene koju je s vremena na vreme leti posećivala, kao tužno dozivanje vetra s pučine, kao jutarnji lahor što mazi lice, polako od slepoočnice klizi niz obraz i blago završava pod bradom.

U to sam se uverio tek kada smo poslednji put zajedno bili na moru. Bio je kasni septembar godine pred rat, došli smo da dovršimo formalnosti oko zakupa grobnih mesta za naše pokojnike, prodaje kuće gazde Borovića i, napokon, da podignemo oboje dokumenta: izvode iz matične knjige rođenih, potvrde o državljanstvu i venčani list za Mariolu.

Odseli smo u malom pansionu kod nekih pridošlica. Nikada nisu čuli ni za Boroviće ni za Gracijanijeve. Otišao sam da nam rezervišem prevoz do aerodroma i kupim sitnice za put. Kad sam se vratio, gazde su mi rekle da je izašla da prošeta. Izdaleka sam je video na vetrovitoj rivi. Imala je cvetnu maramu na glavi, jaknicu i laku svetlu haljinu koju je vetar obavijao oko njenog detinjeg tela. Ruke je držala u džepovima jakne. Odjednom je zastala i zagledala se u vode zaliva. Ranojesenje sunce ju je nežno milovalo kao neko svoje zemaljsko detešce i ona mu se predavala prirodno kao obasjana rumena morska hrid. Bila je jedno s morem, vetrom i suncem. Pomirila se sa svima njima.

Upijao sam sliku osunčane Mariole kao ugaoni kamen moga života. Plašio sam se samo da me ne primeti i da ne siđe sa sunčanog diska pre vremena. Slika se razvila u mnoštvo divnih, bolnih, sjajnih, tužnih uspomena: Mariola se smeje na morskom vetru, zamišljena i tužna sedi na steni iznad zaliva, Mariola koja voli da pleše, pliva, brzo vozi, zavitlava smešne ljude, peva sa mnom: la, la, la, jer nikada nije upamtila reči nijedne pesme, koja se nikada nije naljutila ni na koga, koja mi je dala život, zbog koje dišem, koja je disanje samo.

7.

Nikada se više nećemo sresti. Otišao sam u Ameriku početkom devedesetih. Rat je bio previše komplikovan za moje komplikovano poreklo i moj još uvrnutiji osećaj pripadanja. U SAD sam nastavio da pišem poeziju i kratke priče. Posetio sam Čarlsa Simića, on me je upoznao s Džimom Kejtsom, rukovodiocem izdavačke kuće Zephyr Press. Kejts prevodi i objavljuje pesnike iz Rusije i Istočne Evrope. Kod njega pak upoznajem jedan ruski par, od njih iznajmljujem oronulu veliku kuću u Montoku privučen istoimenim romanom-dnevnikom Maksa Friša.

S Kejtsom dolazim jednom prilikom u našu zemlju na književne susrete u organizaciji Društva književnika Vojvodine. Mariolu, s kojom gotovo svakodnevno razgovaram preko Skajpa, tada nisam posetio. Bila je na seminaru u Beču, prijavila se kao jedina iz naše zemlje. Najstariji učesnik tog seminara ikada. Ali, odlično se snašla. Potpisala je mali motivacioni priručnik za samohrane i socijalno deklasirane majke iz Istočne Evrope. Pravi NGO bestseler! Pored toga, nedavno se iz štosa prijavila na turnir u briškuli i trešeti s omalenom, žustrom bakicom, udovicom pukovnika ratnog vazduhoplovstva, i njih dve postale su i ostale najstarije pobednice u istoriji tog turnira.

Nisam se ženio niti sam ikada imao devojku. Natalija je bila i ostala jedina moja ljubav. Nikada je nisam zaboravio. Čeznuo sam za njom gajeći tu čežnju duboko u svom srcu kao najdragoceniji dar moga života. Kao i pisanje, nju sam sakrio od Mariole. Moja sećanja tražila su senke, bežala su od jarkog, čistog sunca moje majke. Natalija nije bila moja bolest, ona je bila moj životni vektor, moj orijentir, mera za dubinu bola i sreće. Često bih je sanjao. Uvek bismo bili veoma srećni na morskoj obali i držali bismo se za ruke na blagom vetru. Budio bih se, posle njenih poseta, na jastuku mokrom od suza.

Nikada nisam napisao ni retka o bilo čemu što se desilo posle šesnaestog aprila hiljadu devetsto sedamdeset i devete. Zemljotres koji je pogodio crnogorsku i albansku obalu teško je, između mnogo toga ostalog, oštetio hotel Park i on je vrlo brzo bio srušen do temelja. Na tom mestu jedno vreme ostao je prazan plato okružen malim lepim arboretumom. Onda je i to posečeno i srušeno, tamo su sada nazidane velike privatne kuće za izdavanje. Šetalište duž rive obnovljeno je posle totalnog sloma socijalističke industrije, zahvaljujući iznenadnom turističkom bumu zalivskih mestašaca. Lukrecijin korzo danas je ponovo u funkciji.

Osim grobova, Mariola i ja više nikoga nemamo na moru.

Mariola Roso

Sada odlazim. Kraken me čeka. I Kapetan. Zato se ne bojim. Samo me obuzima neizmerna seta. Mariola će posle mene imati još jedan, čak ne ni tako kratak, život. Živeće tačno sto devet godina. Znajući je, to će biti ispunjen i novcijat život, s novim ljudima i smejanjem, pun mudrosti i vedrine bake-devojčice, slepe, bez ijedne bore na licu, sede i majušne, čiste i ljupke, onakve kakvu će je voleti pokolenja novog sveta u kom će i ona biti neprestana novost. Neprestana radost!

Uspomene na Kapetana i mene biće tužne i daleke kao ona stena iznad zaliva pod koju će je jednog dana položiti meni nepoznati ljudi. Taj kamen i to brdašce nisu nestali kao zaraslo šetalište njene majke. Ona je obezbedila taj ćuvik davno pre nego što će tamo dospeti poslednji put. Njenu majku su pronašli svu raščupanu, odranu i uvaljanu u čičak, poniženu staricu, nekada veliku gospođu, donu Lukreciju, na kraju ismevanu od musave dečurlije. O, ne! To se gospođi Marioli Roso, rođenoj Borović, nikada, nikada neće desiti.

Nju će u pobožnoj tišini i u svečanom tronuću na to trijumfalno brdo preneti ljudi budućnosti, novi i čudni, kao bića s neke druge planete. Govoriće o njoj samo u plitkom perfektu, gotovo prezentu, kao o nekome ko im pripada, nekome ko je još uvek tu, nekome ko samo što se nije pojavio. Možda će neko i zasuziti. Možda će neko reći nekoliko reči. Osvrnuće se na još neke nepoznate ljude u malom skupu pred humkom i s poštovanjem naglasiti kako su je ti poslednji slušaoci i sledbenici u njenim najpoznijim godinama verovatno poznavali bolje od ikoga na svetu.

Voleo bih da budem blizu. Gledao bih je iz prikrajka, kao daleka, davna tuga. Razgovor između nje i njenih anđela dok budu leteli na plavo nebo nad zalivom, uz puno jutarnje svežine predivnog letnjeg dana, biće, u to verujem svim svojim srcem, ravan šapatu i kikotu, nežnoj pesmi i dozivanju, veselim glasovima i dragim licima, mogućim samo u središtu Raja.

Da li je to sve?

 Da, prvi put mi je sve jasno. Osećam tugu. Osećam snove. U mom srcu sada je sve čisto.

Podijeli.

Komentari su suspendovani.